Miloš Crnjanski

First topic message reminder :

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембра 1977) је у српској литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период новије српске књижевне историје.



ДелаЦрњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

[уреди] ПоезијаЛирика Итаке (1918)
Одабрани стихови (1954)
Ламент над Београдом (1965)
[уреди] ПриповеткеПриче о мушком (1924)
[уреди] РоманиДневник о Чарнојевићу (1921)
Сеобе (1929)
Друга књига Сеоба (1962)
Роман о Лондону (1972)
Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) - "Кап шпанске крви" и "Сузни крокодил" (недовршен). Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа "Подземни клуб" је спорно. У последње време су све видљивија настојања да се Црњансково двотомно дело "Код Хиперборејаца" (жанровски тешко одредиво) стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Рукопис првог романа Милоша Црњанског - "Син Дон Кихотов" - је, нажалост, изгубљен. (Писац га је био послао часопису "Бранково коло".)

[уреди] ДрамеМаска (1918)
Конак (1958)
Никола Тесла
Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Награда се по завештању оснивача Задужбине Милоша Црњанског, Видосаве Црњански, додељује двогодишње од 1981. Награда се додељује на дан песниковог рођења 26. октобра. Награда се додељује писцу за прву објављену књигу на српском језику. Награда се састоји од новчнаог износа од 2000 евра, повеље и медаље са ликом писца.

Sudba


Na sinjem moru
Ladja jedna brodi;
Da mogu znati:
Kuda je sudba vodi?


Vetar talasa more,
Valovi lice gori.
Nemocno, teskom mukom se
Sa njim ladja bori.


Presla je bura;
More pokoja nadje.
A pena talasa grli
Poslednji deo ladje.

Trag


Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.


Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...


puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.

Zivot


Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Serenata

Cuj,place Mesec mlad i zut.
Slusaj me ,draga,poslednji put.

Umrecu,pa kad se zazelis mene,
ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog,zutog.

Pevace ti:da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti,ni clanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te zamnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu sto vene.
Ah,niko nema casti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

da l' bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

Smiraj

Setim se, kako su, u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kutove blede,
oko usana...

sto drhte, protkani,
mutnom tisinom
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona tesko i tmurno,
u grudi udari me.

Tad se dizem,
i, u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem nesigurno,
i moje ime.

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

ПРОЛОГ

Jа видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
ал кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд –
изузев оптимисте!
Ја нисам певач проданих права,
ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава.

Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано, мирише,
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.

1919

Mlad, učen čovjek, sa knjigama pod miškom i odrazom uobraženog zanesenjaka, odjevno usklađen u ekstravagantnom koraku s ondašnjim vremenom, sve to je bio Miloš Crnjanski. Ljude je držao na distanci, glas ženskaroša pratio ga je u stopu, a njegova interesovanja bila su prema avijaciji, mačevanju, fudbalu i pisanoj riječi.

No u njegovom životu pod etiketom ženskaroša najednom je zamirisala najdivnija ruža.

Ona je bila kćerka bivšeg dvorskog savjetnika i pisca Dobre Ružića. Važila je za jednu od najljepših djevojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali o njima su govorili u jednini, kao o cjelini koju je neotuđiva ljubav stvorila, Miloš Crnjanski i Vida Ružić postali su sinonim za vječnu ljubav.

Mjesto njihovog sastanka bio je Filozofski fakultet.

Jedan čas istorije na stolicu pored svoje Vida je stavila šešir, dajući svima do znanja da je to mjesto zauzeto. Mladi pjesnik, koji je volio da se šali, sjeo je baš na to mjesto. Gospođica Ružić ga je pogledala zbunjeno i pokušala da mu objasni da to mjesto čuva za prijateljicu. Ne dopustivši joj da završi rečenicu, odgovorio je: "Zauzeto? Pa, za mene naravno." Od tada je mjesto pored nje zauvijek postalo zauzeto.

Njena porodica nije odobravala njihovu ljubav. Naročito se protivio njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu već obećao jednom kraljevskom oficiru. Mada je Vida bila pozivana na dvorske balove, nije prestajala da se viđa sa Milošem. Ne znajući kako da ih razdvoji, stric ih je jedno veče na Slaviji sačekao i prijetio motkom. Pjesnik je nekako izbegao tuču, a Vida uspjela da stricu otme palicu.

Da bi smirila ovakvu situaciju i bijes porodice, riješila je da ode u Pariz. Na ulasku u voz, Miloš je obećao da će joj pisati, ali bura emocija koja se odvijala u pjesnikovoj glavi ga je natjerala da učini nešto što je ovoj priči donijelo potpuno neočekivan rasplet. Bez razmišljanja je stavio kuću u Pančevu na doboš, a Pariz je već sutradan, pored Vide, dočekao još jednog gosta.

Dijeleći s njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja, Vida je ostala sa Milošem do kraja života.

"Pošao je za mnom. Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča", govorila je Vida o svom Crnjanskom.

Kako je Miloš bio protivnik Tita i komunističke ideologije, bračni par Crnjanski je ostao da živi u emigraciji. Da bi preživjeli u Londonu, on je radio kao knjigovođa obućarske radnje i raznosio knjige na Pikadiliju, a ona je šila lutke i haljine za modnu kuću "Herods".

"Ja šijem da biste Vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka", govorila je žena velikog Miloša Crnjanskog.

Miloš Crnjanski je svoju životnu "Seobu" završio 1977. godine u Beogradu. Kažu da su njegove posljednje izgovorene riječi bile dokaz vječne ljubavi: "Vode" i "Vido". Njegovi prijatelji tvrde da je u samrtnom času ponavljao želju da kada dođe vrijeme, njegova supruga počiva pored njega.

Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživjela je još toliko da zavješta sredstva za osnivanje Zadužbine "Miloš Crnjanski", koja će trajno čuvati uspomenu na velikog pisca i brinuti se o objavljivanju njegovih djela u zemlji i inostranstvu, a onda, samo deset mjeseci kasnije je i ona koju je obuzeo besmisao života krenula za njim, baš kao što je nekada davno i on za njom krenuo u Pariz. Sklopila je oči sa njegovim stihovima na uzglavlju:

"A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje."

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana, čime zaostavna želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu nije ispunjena.

(izvor, nezavisne com)

СУДБА

На сињем мору Лађа једна броди;
Да могу само знати:
Куда је судба води?

Ветар таласа море, Валови личе гори. Немоћно, тешком муком се Са њима лађа бори.

Прешла је бура; Море покоја нађе.
А пена таласа грли Последњи део лађе.

1908.

ЛИРИКА ИТАКЕ


Видовданске песме


ПРОЛОГ

Jа видех Троју, и видех све. Море, и обале где лотос зре, и вратих се, блед и сам. На Итаки и ја бих да убијам, ал кад се не сме, бар да запевам мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд, а тужан је живот на свету, свуд – изузев оптимисте! Ја нисам певач проданих права, ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава.

Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика. Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина, нити да будем народна дика. Судбина ми је стара, а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи.

1919.

ХИМНА

Немамо ничег. Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв.

Немамо ничег.
Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв.

Ој.
Она је наш страшан понос.

ЈАДРАНУ

Заборавио си бијесне и грозне гусаре?
И галије од Неретве, црне и крваве?
И песме и мачеве наше дуге и тмуре?
И једра и весеља, урличућа кроз буре?

Заборавио си њине тешке, мрачне главе? Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа, неклекла никад, несретна, ал бијесно весела, са крваве обале једнога народа цијела.

Да није најлепше љубав, већ за грумен Сунца убијати и рано умирати.

ЗДРАВИЦА

Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху.

Још је весео народ један у крви, пепелу и праху.

Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.
Не бацамо децу у звездан бескрај.

За наша срца ништа није доста.
За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише.

Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.

Ми смо за смрт!

ГРОТЕСКА

Зидајте храм бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

А на храм дижите црну сфингу народа мог.
Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог.

Зидајте храм бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

У храму над Милошем и Марком уоквирте златом на олтару жарком печате плаве и румене, жуте и црне и шарене. Печате плаве и румене жуте и црне и шарене, љубичасте и зелене.

Печате устава и права, закона и штатута, привилегија хиљаду пута, обећања и фермана, похвала са свих страна, народа мог:
да види Бог.

Зидајте храм бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

НАША ЕЛЕГИЈА

Не боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.
да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо, нит ишта на свету поштујемо. Ништа жељно не очекујемо, ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење. Да живи мржња смрт презрење.

ПОБЕДИ

Видех твоја кола од крвавог злата, засута ружама и женама голим.
У мору модрих телеса прели ме плачем старим робова, сатрапа, императора и богова онај урлик диван: "Thalatta, Thalatta". Тад сину небо сјајно, ко младост, у њему плану страшном сенком Рим. Деца и звери и жене голе путем падаху по теби, поливене вином.

Видех на њима маске и хетере и џелата, у белој свили сузну, стидну Мадону са сином у бујици крви и круна и злата.
Победио је сваки народ, сви цареви.
Победила су деца и разбојници.
Победила је смрт. Победила је сласт.
Једну никад не вукоше твоја кола: част.

РОБОВИМА


Не убијајте псето ни вука. Нећете скинути јарам с врата – нема слободе, док вам рука милује децу, и сестру, и брата.

Не тражите по улицама мрачним, риту и блуд, што црвени. Ено вам рита на постељама брачним, а срам у љубљеној жени.

Кад убијете сина свог прснуће ланци, и пасти Бог.

Јер лаже вас најмилије, јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије и боно клону главе!

У ноћи за чим тугујете, што кујете у звезде, што моле цркве свете, и хоће војске, што језде.

Јер част везива руке, и понос рађа јауке, и срце тера преко мора у шуму, где се глође кора.

Слава ће доћи, кад вас поведу убице.
Кад реч вам буде крв, и пламен.

Сунце ће вам обасјати лице, кад види, да вас се змије не плаше, но мајке ваше, мајке ваше.

Робови сте док имате сузе, част ваша беше што слободу узе, а вратит ће је мржња, грех, и
камен.

ОДА ВЕШАЛИМА

Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

Што се кријете у робијашки врт и цветате иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида.

Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође.

Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре. Па кад Исус не спасе нас, ваше ће руке старе.

Та ви сте сваком народу донели понос, и спас, и радост. Та к вама су ишли који су хтели част на свету, и младост.

Па што би дошла тако тајно и погнула своју главу? Хоћемо да вас дочекамо сјајно са песмом у вашу славу.

Лепше се вама по небу шета, по земљи има блата. Чвршће грлите но невеста заклета око млада врата.

Па кад је срце лудо тако да више воли поштење и све за чим је свет толико плако но помије и корење.

Што би се крила у робијашки врт и цветала иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида.

Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

СПОМЕН ПРИНЦИПУ

O Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена.

ДИТИРАМБ

Столећа те дигла разапетог. О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол.

Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст.

Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју. Певати, гласно разапети, по стењу, кршу и борју:

Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати себе смрти у почаст, као стег крвав и свет.

Стег дичан буна и убица.
О роде ти си изабраник њин. Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син.

ВОЈНИЧКА ПЕСМА

Нисам ја за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај.
Не бих је руком за царске дворе мако, за онај блудницâ рај.

А шта је мени до тих мраморних двора тучног поноћног сата,
што очима слепим одбијати мора, сестри срамној од брата?

А шта је мени до велможа у свили, са соколом на руци?
Отац ми је себар што на точку цвили, а кћер ми глођу вуци.

Баш ништа ме за цркве душа боли, за силнога цара дом.
За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом.

Дао је њиној души опроштај гуслара сељачки пој.
У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној.

Нисам ја за сребро ни злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих ја руком за царске дворе мако, за онај блудница рај.

Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svako neko vreme igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada, - nikogda.
Niti se zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, a ni gledaoci ne znaju, posle, kuda je iz tog teatra otišao.
Pisci kažu i to, da smo, samo pri tom silasku sa pozornice svi jednaki. I kraljevi i prosjaci.

"Roman o Londonu", Miloš Crnjanski