Pablo Neruda

First topic message reminder :

1904-1973



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio 20og jul. 1904, u gradu “Parral” u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u gradu «Temuco», se nanovo ozenio «Doña Trinidad Candia Malverde»

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u «Temuco», tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo saradjivati u listu «La Mañana» usred toga i u «Entusiasmo y Perseverancia»--njegova prva publikacija--i prva pjesma. U 1920 god. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara «Jan Neruda» (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» jedna od njegovih najpoznatijih i najviše prevedene poezije. Pored njegovih pisanja pjesama Neruda je studirao Francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiago. Izmedju 1927 i 1935e godine, drzava ga je stavila na konzulatu. Zato je imao priliku da posjeti mnogo zemalja kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapor, Buenos Aires, Barcelonu, Madrid i tako dalje. Njegove poeti?ne produckcije u tom periodu je po?etak njegove 'knjizevne pobjede'



Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, je njega pogodilo toliko strašno da je ucestovao u republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «España el Corazon»(1937)

U istoj godini se on vratio u njegovoj domovini. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «España el Corazon» je prouzrokovala veliki utisak medju narodima, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.



U 1939e godine Neruda je bilo naredjeno da bude konzulu Španskoj emigraciji u Parizu. A kratko vrijeme posle toga konzul Meksika. U Meksiko je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ovo knjiga, nazvano «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga od prilike ima 250 pjesama. Brzo posle publikacije knjiga je prevedena na mnogim jezicima. Skoro sve njegove pjesme su napravljene u teškoj situaciji kada je Neruda zivio u inostranstvu.



U 1943e godine Neruda se ponovo vratio u Cile. U 1945e godine je bio izabran da bude senator republike. I tako je isto stupio u komunisticku partiju Cilea. U vrijeme protesta protiv predsjednika «Gonzales Videla» on je morao 2 god. da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne u 1949e godine. Zivio je u razlicitim Evropskim zemljama. U 1952e godine se Neruda ponovo vratio kuci. U 1954e godine je knjiga «Las Uvas y el Viento» publicirana .



Njegove dalje publikacije:

1970 «La espada encendida»

1970 «Las piedras de cielo»

1969 «Fin del mundo»

1968 «Las manos del dia»

1967 «La Barcarola»

1967 «Musical: Fulgor y muerte de Joaquin Murieta»

1966 «Arte de Pajaros»

Navikni se da vidiš iza mene senu
i neka ti ruke izađu iz mržnje prozračne, kao da su u jutru mira bile stvorene:
so ti, ljubavi moja, dade kristalni srazmer.

Zavist pati i umire, sa mojom se pesmom iscrpljuje. Jedan po jedan izdišu tužni joj kapetani.
Ja kažem ljubav i svet nastanjuju golubovi. Svaki od mojih slogova donosi proleće.

I tada ti, rascvetana, srce, ljubljena, na mojim očima, kao nebesko lišće, jesi i gledam te nagnutu na zemlji.

Vidim kako ti sunce prenosi grožđe na lice, motreći visinu prepoznajem ti korake.
Matilda, ljubljena, dijademe, dobrodošla!

Lažu te što su rekli da sam izgubio mesec, ti što su prorekli moju budućnost peščanu, rekli su tolike stvari ledenim jezicima: htedoše zabraniti cvet svemira.

“Neće više pevati buntovni ćilibar sirene, ima još jedino puk.”
I žvakahu svoje neprestane papire želeći zaborav za moju gitaru.

I ja im bacih u oči zaslepljujuća koplja
naše ljubavi što prikovaše tvoje srce i moje, tražio sam jasmin, tragove tvojih stopa,

i izgubih se noću bez svetla pod tvojim veđama i kad me obavi svetlost ponovo se rodih, gospodar vlastite tmine.

100 ljubavnih soneta
(1959.)

1
Matilda, ime od biljke, kamena ili vina, od svega što se rađa iz zemlje i traje, reči u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tome imenu plove brodovi od drveta okruženi rojem vatre morske modrine, i ova slova su voda neke reke
što uteče u moje zakrečeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice kao da su vrata nepoznatog tunela što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

2
Ljubavi, koliko puteva do jednog poljupca, kakva lutajuća samoća do tebe!
Usamljeni vozovi kotrljaju se s kišom. U Taltalu još nije svanulo proleće.

Ali ti i ja, ljubavi, mi smo sjedinjeni, sjedinjeni od odeće do korena, sjedinjeni od jeseni, vode i bokova,
sve dok samo ti i ja ne budemo zajedno.

Misliti da je stajalo toliko kamenja koje nosi reka, ušće vode Boroa,
misliti da smo se, odeljeni vozovima i narodima,

ti i ja jednostavno morali voleti,
izmešam sa svima, s muškarcima i ženama, sa zemljom koja sadi i gaji karanfile.

3
Opora ljubavi, ljubičice okrunjena trnjem,
šipražje između mnogih strasti nakostrešeno, koplje bolova i krunico gneva,
kojim si putem i kako pošla u moju dušu?

Zašto si sunovratila svoj bolni plamen, odjednom, između hladnog lišca mog puta? Ko ti označi korake koji te nose k' meni?
Koji cvet, kamen i dim pokazaše moje boravište?

Sigurno je da je drhtala stravična noć
i zora ispunila sve vrčeve svojim vinom
i sunce učvrstilo svoju prisutnost nebesku,

dok me okrutna ljubav opsedala neprestano sve dok, sekući svojim sabljama i trnjem,
u mome srcu ne otvori užareni put.

4
Setićeš se onog hirovitog klanca gde su se uspinjali drhćući mirisi, s vremena na vreme ptica odevena
u vodu i tromost: a to je odeća zime.

Setićeš se darova zemlje: neobuzdanog mirisa i zlatne gline, trave šipražja, mahnitog korenja, začaranog trnja poput mačeva.

Setićeš se rukoveti koju si donela, rukoveti sene i vode s' tišinom, rukoveti kao što je kamen s' penom.

I tada beše kao nikada i kao uvek: pođimo tamo gde nas ne čeka ništa i nađimo sve što nas tamo očekuje.

5
Da te ne takne noć, ni vetar, ni zora, samo zemlja, nevinost grozdova,
jabuke što rastu i slušaju čistu vodu, blato i smole tvog mirisnog kraja.

Od Kvinčamalija gde se rodiše tvoje oči do tvojih nogu stvorenih za me na Granici ti si tamna glina koju poznajem:
u bokovima ti diram ponovo svu pšenicu.

Možda nisi znala, Araukanko,
i kad ti zaboravih poljupce, pre nego što sam te voleo, srce se moje sećalo tvojih usana,

i bejah poput ranjenika na ulicama sve dok nisam shvatio da sam našao,
ljubavi, svoje područje poljubaca i vulkana

100 ljubavnih soneta
(1959.)


6
U šumama, izgubljen, otkinuh tamnu granu i usnama, žedan, podigoh njen šapat:
možda to beše glas kiše koja je plakala, zvono razbijeno i srce presečeno.

Nešto iz daljine što mi se činilo tegobno skriveno, pokriveno zemljom, krik prigušen beskrajnim jesenima,
odškrinutom i vlažnom tminom lišca.

Ali tamo, prenuvši se od snova šume, grana leskova zapeva pod mojim ustima
i njen se bludeći miris verao po mom merilu,

kao da me odjednom potražilo korenje
koje napustih, zemlja izgubljena s mojim detinjstvom. i zaustavih se ranjen skitničkim mirisom.

7
“Poći ćeš sa mnom” - rekoh - i niko nije znao gde i kako drhti moja bolna duša
i ne beše za me karanfila i barkarola, ništa, jedino rana ljubavlju otvorena.

Ponovih: pođi sa mnom, kao da već umirem i niko ne vide mesec na usni što mi krvari, niko ne vide tu krv što se pela tišini.
O ljubavi, zaboravimo sada zvezdu s' trnjem!

Ali kad sam čuo tvoj glas kako ponavlja
“Poći ćeš sa mnom” - kao da si oslobodila i bol i ljubav i besnilo zarobljenog vina

što se iz svog potopljenog podruma uspinjalo,
i ponovo na svojim ustima osetih okus plamena, krvi i karanfila, kamena i paljevine.

8
Kad tvoje oči ne bi imale boju meseca, dana s glinom, s radom ili s vatrom,
kad ne bi zatočenu čuvala okretnost uzduha, kad ne bi, kao što jesi, bila nedelja ćilibara,

kad ne bi, kao što jesi, bila žuti trenutak u kome se jesen penje vinima,
da nisi još i hleb koji mirisni mesec mesi noseći svoje brašno nebom,

o ljubljena, ne bih te voleo!
U tvome zagrljaju grlim ono što postoji, i pesak, i vreme, i stablo kiše,

i sve živi zato da bih ja živeo:
ne odlazeći daleko mogu da vidim sve:
u tvome životu vidim sve ono što je živo.

9
U udaru vala protiv nepokornog kamena svetlo se raspada i uspostavlja svoju ružu i krug mora sužava se i postaje grozd,
jedna jedina kap modre soli što pada.

O blistava magnolijo oslobođena u peni, magnetična putnice čija smrt cveta
i večno se vraća da bude i ne bude ništa: razbijena so, zaslepljeni pokret morski.

Sjedinjeni ti i ja, ljubavi moja, ćutimo, dok more uništava svoje večne kipove i obara svoje tornjeve besa i beline,

jer u tkanju tih tkanina nevidljivih
od vode razbesnele i neprestanog peska branimo jedinu i progonjenu nežnost.

10
Nežna je lepotica kao da su pesma i drvo, ahat, tkanine i žito, breskve prozračne, podigli svoj prolazni kip.
Prema talasu upravlja suprotnu svežinu.

More kupa glatka stopala utisnuta u oblik tek napravljen u pesku
i sada je njegov ženstveni oganj ruže tek mehur na koji sunce i more nasrću.

Jao, neka te ništa ne takne do soli studene! Neka ni ljubav ne sruši netaknuto proleće. O lepa, odsjaju nerazorive pene,

neka tvoji bokovi polože u vodu novu meru labuda ili žutog ljiljana
i neka plovi tvoj kip po večnom kristalu.

11
Gladan sam tvojih usta, glasa i tvoje kose i ulicama hodam ne hraneći se, tih,
hleb mi ne daje snage i zbunjuje me zora, tražim tekući zvuk tvojih koraka u danu.

Izgladneo sam za tvojim smehom što klizi, za tvojim rukama boje besne žitnice, gladan sam bledog kamena tvojih noktiju, želim ti jesti kozu od netaknutog badema.

Želim jesti munju izgorelu u tvojoj lepoti, nos koji vlada na tvom oholom licu, želim jesti nestalnu senu tvojih trepavica

i gladan idem i vraćam se njušeći sumrak tražeći te, tražeći tvoje toplo srce
kao neka puma u samoći Kvitratue.

12
Potpuna ženo, putena jabuko, topli meseče, gusti mirisu algi, blato i svetlo smrvljeno,
kakav se tamni sjaj otvara između tvojih stupova? Kakva drevna noć dira čoveka svojim čulima?

Jao, ljubiti je putovanje s vodom i zvezdama,
sa vazduhom utopljenim i grubim olujama brašna: ljubiti je borba munja
i dvaju tela jedinim medom poražena.

Od poljubaca do poljubaca prelazim tvoj mali beskraj, tvoje granice, tvoje reke i tvoja sićušna sela,
i oganj genitalni preobražen u slast

juri osetljivim putevima krvi
sve dok se ne sruši kao karanfil noćni,
sve dok bude i ne bude jedino munja u sjeni.

13
Svetlo koje se s tvojih nogu penje do kose, nabreklost koja obavija tvoj nežni oblik,
nije od morskog sedefa, ni od hladnog srebra: ti si od hleba, od hleba koji je ljubila vatra.

Brašno je podiglo s tobom svoju žitnicu i izraslo unapređeno srećnim godinama, kada je žito udvostručilo tvoje grudi
ljubav je moja bila ugljen što zri u zemlji.

O, hleb je tvoje čelo, tvoje su noge hleb, i tvoja usta, hleb koji jedem, rođen sa svetlom svakog jutra, ljubljena, topla zastavo pekara,

vatra ti dade poduku krvi,
od brašna si naučila da budeš sveta, od hleba si primila govor i miris.

14
Nedostaje mi vremena da slavim tvoje vlasi Moram ih brojati i hvaliti jednu po jednu: drugi ljubavnici žele živeti s nekim očima, ja želim biti samo tvoj frizer.

U Italiji su te nazvali Meduzom zbog uvojaka i sjaja tvoje kose.
Zovem te: čupava moja i razbarušena:
i srce moje poznaje sva vrata tvoje kose.

Kada zalutaš u svojoj vlastitoj kosi ne zaboravi me, seti se da te ljubim,
ne dopusti da odem izgubljen bez tvojih vlasi

u svet mračan na svim svojim putevima što samo senke poznaje i boli prolazne,
dok se sunce ne popne na toranj tvoje kose.

15
Već odavno te zemlja poznaje:
jedra si kao hleb ili drvo,
telo si i grozd sigurne supstance, teška si kao akacija, seme zlaćano.

Ne postojiš samo zato što ti oči lete
i obasjavaju stvari kao otvoren prozor,
već i zato što su te od gline umesili i ispekli u Čilanu, u začuđenoj peći od cigala.

Bića se rasipaju kao vazduh ili voda i mraz
i neuhvatljiva su, brišu se u dodiru s' vremenom, kao da su pre smrti bila usitnjena.

Ti ćeš pasti sa mnom kao kamen u raku i tako za našu ljubav što ne bi potrošena zemlja će i dalje živeti zajedno s nama.

16
Ljubim komad zemlje koji si ti, jer u poljanama planetarnim nema druge zvezde. Ti ponavljaš umnožavanje svemira.

Tvoje beskrajne oči svetlo su koje imam sjaja rasutih zvezda,
koža tvoja drhti kao što drhte putevi kojima meteor putuje u kiši.

Od meseca behu za mene tvoji bokovi,
od sunca tvoja usta duboka, i njihova slast, od toliko gorućeg svetla kao med u sjeni

tvoje srce spaljeno dugim crvenim zracima, i tako prelazim vatru tvog oblika ljubeći te, malu i planetsku, golubicu i geografiju.

17
Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz ili strela karanfila koji pronose oganj: volim te k'o što se vole neke mračne stvari, potajno, između sene i duše.

Volim te kao biljku koja ne cveta i nosi u sebi, skriveno, svetlo onih cvetova,
i hvala tvojoj ljubavi u telu mi taman živi gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajući kako, ni kada, ni odakle, volim te izravno bez problema i gordosti: tako te volim jer ne znam voleti drukčije,

nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja, blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.

18
Planinama ideš kao što stiže lahor ili bujica što izvire iz snega
i tvoja uzdrhtala kosa potvrđuje visoke šare sunca u žbunju.

Sve svetlo Kavkaza pada na tvoje telo kao na neku malu i beskrajnu amforu u kojoj voda menja odeću i pesmu
na svaki prozračan pokret reke.

U brdima stari put ratnika,
a dole pomamna blista kao sablja voda između zidina mineralnih ruku,

sve dok ti ne primiš iz šuma iznenada stručak ili munju nekog modrog cveta i neobičnu strelu nekog divljeg mirisa.

19
Dok te golema pena Crnog ostrva, modra so i sunce u talasima kupaju, promatram kako leti osa zaokupljena medom svoga svemira.

Stiže i odlazi smirujući svoj let ravan i zlatokos kao da skliznu s neke nevidljive žice
otmenost plesa, žeđ njenog pojasa, i ubistva zloćudne igle.

Od petroleja i narandže njena je duga, i poput aviona istražuje u travi,
sa šumom klasja leti i nestaje,

dok ti izlaziš iz mora, naga,
i vraćaš se svetu puna sunca i soli, statua blistava i sablja od peska.

20
Ružna moja, ti si kesten rasčešljani, lepa moja, divna si poput vetra,
ružna moja, od tvojih se usta mogu stvoriti dvoja, lepa moja, poljupci su ti sveži kao lubenice.

Ružna moja, gde su se skrivale tvoje grudi? Majušne su kao dve merice žita.
Voleo bih na nedrima videti dva meseca, goleme tornjeve tvoje suverenosti.

Ružna moja, more nema tvoje nokte u svom šatoru, lepa moja, cvet po cvet, zvezdu po zvezdu,
val po val, ljubavi, brojao sam tvoje telo:

ružna moja, ljubim te zbog tvog struka od zlata, lepa moja, ljubim te zbog jedne bore na celu, ljubavi, ljubim te jer si svetla i jer si tamna.

100 ljubavnih soneta
(1959.)


21
O neka sva ljubav u meni slavi svoja usta, da ne patim više niti časa bez proleća, prepustio sam bolu jedino svoje ruke, sada mi, ljubljena, ostavi svoje poljupce.

Pokri svetlo otvorenog meseca svojim, mirisom, sva vrata zatvori svojom kosom,
a ja, ne zaboravi, kada se uplakan probudim zato je što sam u snovima tek izgubljeno dete

što traži između lišća noći tvoje ruke, dodir pšenice koji mi ti prenosiš, uzdrhtali ushit od snage i od sene.

O, ljubljena, i ništa više no sena
u koju me pratiš u svojim snovima i govoriš mi vreme svetlosti.

22
Koliko puta, ljubavi, ljubljah te odsutnu, bez uspomena, ne prepoznavši tvoj pogled, ne gledajući te, kentaurko, u suprotnim krajevima, u podnevu što gori:
bila si jedino miris žitarica koje volim.

Možda sam te video, zamislio da prolaziš podižući pehar u Angolu, na svetlosti junskog meseca,
ili si ti bila struk one gitare koju dirnuh
u tmini i koja odjeknu kao neizmerno more.

Voleo sam te i ne znajući, tražio sam tvoje sećanje, ulazio u puste kuće s lampom, da bih ukrao tvoju sliku. Ali, znao sam već kakva jesi. Odjednom,

dok si išla sa mnom dirnuh te i život mi se zaustavi: pred mojim si očima bila, vladala si i vladaš.
Kao lomača u šumama vatra je tvoje kraljevstvo.

23
Vatra je bila svetlo, a hleb kivan mjesec, jasmin udvostruči svoju zvezdanu tajnu, i strašne ljubavi meke i čiste ruke
dadoše mir mojim očima i sunce mojim čulima.

O ljubavi, kako odjednom, iz odrpina sagradila si zgradu slatke postojanosti, porazila si nokte zloćudne i zavidne
i sad smo pred licem sveta kao jedini život,

Tako je bilo i jeste, tako ce biti sve dotle dok, divlja i slatka ljubavi, Matilda voljena, vreme ne najavi za nas konačnu ružu dana.

Bez tebe, bez mene i svetla nećemo postojati: tada, sa one strane zemlje i sene
nastaviće ziveti svetlo naše ljubavi.

24
Ljubavi, ljubavi, oblaci na tornju neba popeše se kao pobedničke pralje,
i sve je gorelo u modrini, sve beše zvezda: more, lađa i dan prognaše se zajedno.

Dođi da vidiš trešnje vode zvezdane i okrugao ključ hitrog svemira,
dođi da dirneš vatru časovite modrine, pre nego što se potroše njene latice.

Ovde je samo svetlo, mnoštvo, grozdovi, prostor otvoren vrlinama vetra
sve dok ne otkrije poslednje tajne pene.

I između tolikih nebeskih modrina, potopljenih, gube se naše oči jedva predskazujući
sile vazduha, ključeve podmorske.

25
Pre nego što sam te ljubio ništa ne beše moje: teturao sam ulicama i stvarima:
ništa ne beše važno, a sve bez imena: svet je bio od vazduha koji je čekao.

Upoznao sam salone pepelaste, tunele nastanjene mesečinom, hangare okrutne koji su se opraštali, pitanja što su ustrajala u pesku.

Sve beše prazno, mrtvo i nemo, palo, napušteno i propalo,
sve beše neotuđivo strano,

sve beše tuđe i ničije,
dok tvoja lepota i tvoje siromaštvo ne ispuniše jesen darovima.

26
Ni boja strašnih dina Ikuikve, ni ušće Rio Dulce de Guatemala
nisu izmenili tvoj profil osvojen u žitu, tvoj stil velikog grozđa i tvoja usta gitare.

O srce, o moja iz sve ove tišine,
od vrhova gde je vladala vinova loza do opustelih ravnica platine,
u svakoj čistoj domovini ponovila te zemlja.

Ali ni plaha ruka mineralnih planina, ni tibetanski sneg, ni kamen Poljske,
ništa nije promenilo tvoj oblik žitnog putnika,

kao da kreda ili pšenica, gitare ili grozdovi Čilana brane u tebi svoje područje proglasivši zakone šumskog meseca.