Pablo Neruda

First topic message reminder :

1904-1973



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio 20og jul. 1904, u gradu “Parral” u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u gradu «Temuco», se nanovo ozenio «Doña Trinidad Candia Malverde»

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u «Temuco», tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo saradjivati u listu «La Mañana» usred toga i u «Entusiasmo y Perseverancia»--njegova prva publikacija--i prva pjesma. U 1920 god. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara «Jan Neruda» (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» jedna od njegovih najpoznatijih i najviše prevedene poezije. Pored njegovih pisanja pjesama Neruda je studirao Francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiago. Izmedju 1927 i 1935e godine, drzava ga je stavila na konzulatu. Zato je imao priliku da posjeti mnogo zemalja kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapor, Buenos Aires, Barcelonu, Madrid i tako dalje. Njegove poeti?ne produckcije u tom periodu je po?etak njegove 'knjizevne pobjede'



Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, je njega pogodilo toliko strašno da je ucestovao u republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «España el Corazon»(1937)

U istoj godini se on vratio u njegovoj domovini. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «España el Corazon» je prouzrokovala veliki utisak medju narodima, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.



U 1939e godine Neruda je bilo naredjeno da bude konzulu Španskoj emigraciji u Parizu. A kratko vrijeme posle toga konzul Meksika. U Meksiko je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ovo knjiga, nazvano «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga od prilike ima 250 pjesama. Brzo posle publikacije knjiga je prevedena na mnogim jezicima. Skoro sve njegove pjesme su napravljene u teškoj situaciji kada je Neruda zivio u inostranstvu.



U 1943e godine Neruda se ponovo vratio u Cile. U 1945e godine je bio izabran da bude senator republike. I tako je isto stupio u komunisticku partiju Cilea. U vrijeme protesta protiv predsjednika «Gonzales Videla» on je morao 2 god. da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne u 1949e godine. Zivio je u razlicitim Evropskim zemljama. U 1952e godine se Neruda ponovo vratio kuci. U 1954e godine je knjiga «Las Uvas y el Viento» publicirana .



Njegove dalje publikacije:

1970 «La espada encendida»

1970 «Las piedras de cielo»

1969 «Fin del mundo»

1968 «Las manos del dia»

1967 «La Barcarola»

1967 «Musical: Fulgor y muerte de Joaquin Murieta»

1966 «Arte de Pajaros»

Tvoja kuća zvoni kao voz u podne, zuje ose, pevaju tiganji,
slap nabraja činjenice rose,
tvoj osmeh rasprostire svoj triler palme.

Modro svetlo zida razgovara s kamenom, stiže kao pastir zviždeći svoj telegram
i između dve smokve zelena glasa
uzlazi Homer u svojim ćutljivim cipelama.

Jedino ovde grad nema ni glasa, ni plača, ni beskraja, ni sonata, ni usana, ni roga, čuje se jedino razgovor vodopada i lavova

i ti koja se uspinješ, pevaš, trčiš, koračaš, silaziš, sadiš, seješ, kuvaš, pribijaš, pišeš i vraćaš se,
ili si otputovala i zna se da počinje zima.

Zaboravih ipak da su ti ruke nahranile korenje polivajući ruže zapletene,
sve dok ne procvetaše otisci tvojih prstiju u sveopštem miru prirode.

Motika i voda kao tvoje životinje slede te žderući i ližući zemlju
i tako je kao da radeći oslobađaš plodnost, žestoku svežinu karanfila.

Ljubav i čast pčela tražim za tvoje ruke
koje u zemlji mešaju svoje prozračno pleme, čak i u mome srcu otvaraju svoje ratarstvo,

zbog toga sam, i zato, kamen izgoreli
koji odjednom, s tobom, peva jer prihvata vodu dubrava vođenu tvojim glasom.

Ćutnja je bila zelena i svetlo okupano, drhtao je mesec jun kao leptirica
i u južnome području, s mora i kamenja, Matilda, prešla si podne.

Bila si natovarena cvećem gvozdenim, algama koje vetar južni mori i zaboravlja još belim i raspuklim od proždiruće soli i ruke su tvoje podigle klasje peska.

Volim tvoje čiste darove, kožu nevina kamena, tvoje nokte ponuđene u suncu tvojih prstiju, usta tvoja rasipna za svu radost,

ali za moju kuću u blizini bezdana daj mi izmučeni sistem tišine, zastavu mora zaboravljenu u pesku.

Nevolje meseca januara kada ravnodušno podne određuje svoje jednačine na nebu, tvrdo zlato kao vino u punoj čaši
ispunja zemlju sve do azurnih granica.

Nevolje ovog vremena nalik na grožđe maleno i koje skuplja gorko zelenilo, zbunjene i skrivene suze mnogih dana,
sve dok nevreme ne objavi svoje grozdove.

Da, klice i bolovi, sve ono što drhti pokopano u praskavom svetlu januara, sazreće, izgoreti, kao što izgoreše plodovi.

Jadi će biti podeljeni: duša će poželeti udarac vetra i dom će ostati čist
sa svojim svežim hlebom na trpezi.

Blistavi dani zaljuljani morskom vodom, skupljeni kao unutrašnjost nekog žutog kamena čiju svetlost meda ne obori nered:
sačuvala je svoju čistoću pravougaonika.

Pucketa, da, čas je poput vatre ili pčela i zelen je zadatak da utone u listove, sve dok gore u visini lišce ne bude iskričavi svet koji se gasi i šapuće.

Žeđ vatre, pomamna gomila leta koje podiže Raj s nekim listovima,
jer zemlja mračna lica ne priznaje patnje

nego svežinu ili oganj, vodu ili hleb za sve i ništa neće smeti da razdvoji ljude,
jedino sunce ili noć, mesec ili klasje.

Tražim tvoj znak među ostalima, u oštroj i valovitoj reci žena, pletenice, oči tek utonule,
jasne noge što posrću ploveći u peni.

Odjednom mi se učini da spazih tvoje nokte, duguljaste, utekle, nećake neke trešnje, zatim tvoja je kosa što prolazi i čini mi se
da vidim kako u vodi tvoj lik od lomače gori.

Gledah, ali nijedna ne imade kucaj tvog srca, svetlo i mračnu glinu iz šume koju si donela, nijedna nije imala tvoje malene uši.

Ti si jasna i potpuna i jedina među svima i tako s tobom idem prelazeći i ljubeći
široki Misisipi ženstvenog ušća.

Znaćeš da te ne volim i da te volim, jer živeti je moguće na dva načina, reč je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu zime.

Volim te da bih te počeo voleti, da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voleti nikada: zato te još uvek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam u svojim rukama ključeve sreće
i nesigurnu sudbinu nesrećnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te volela.
Zato te volim kada te ne volim i zato te volim kada te volim.

Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan, jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te kao na nekoj stanici kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otići ni samo na sat, jer tada, u tom satu, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što trazi svoju kuću doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku, jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti: ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom času otići ćeš tako daleko da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Od zvezda kojima sam se divio, okupanih u rekama i različitim rosama,
odabrah jedino onu koju sam ljubio i otada spavam jedino s tamom.

Između valova jedan val, i drugi,
zeleno more, zelena studen, zelena grana, odabrah samo jedan jedini val:
val neodvojivi od tvoga tela.

Sve kapi i sve korenje,
sve zrake svetlosti dođoše,
dođoše da me vide pre ili kasnije.

Htedoh za sebe tvoju kosu,
ali od svih darova moje domovine odabrah jedino tvoje divlje srce.

Želim da tevidim iza sebe na grani. Malo po malo pretvorila si se u plod. Nije ti bilo teško da se uspneš iz korenja pevajući svojim slogovima soka.

I tu ćeš biti najpre mirisni cvet, u statuu poljupca pretvorena,
sve dok ti sunce i zemlja, krv i nebo ne odobre slast i milinu.

Videću na grani tvoju kosu, tvoj znak koji sazreva u lišću,
približavajući listove mojoj žeđi,

i ispuniće moja usta tvojim sokom poljubac koji je iznikao iz zemlje tvojom krvlju zaljubljenog ploda.

48
Dvoje srećnih ljubavnika samo su jedan hleb, jedna jedina kap mesečine u travi,
idući ostavljaju dve sene združene,
jedno jedino sunce prazno u nekoj postelji.

Od svih istina izabrali su dan:
ne svezaše se nitima nego mirisom i nisu razbili ni mir, ni reči.
Sreća je prozirna kula.

Vazduh i vino idu s dvoje ljubavnika, noć im poklanja svoje srećne latice, oni imaju pravo na sve karanfile.

Dvoje srećnih ljubavnika nemaju kraja ni smrti, rađaju se i umiru više puta dok žive,
imaju večnost prirode.

49
Danas je: sve juče propalo je između prstiju svetla i očiju sna, sutra će doći zelenim koracima: reku zore ne zaustavlja niko.

Ne zaustavlja niko reku tvojih ruku, ni oči tvojih snova, ljubljena.
Ti si drhtaj vremena što prolazi
između uspravnog svetla i tamnog sunca,

i nebo sklapa nad tobom svoja krila dižući te i noseći prema mojim rukama tačnom, tajnovitom milošću:

i zato pevam danu i mesecu, moru, vremenu i svim planetama,
tvome dnevnom glasu i tvojoj noćnoj puti.

50
Kotapos reče da tvoj osmeh pada poput sokola s nekog oporog tornja i, istina je, prelaziš lišće sveta
jednom jedinom munjom svog nebeskog roda

što pada i seče i iskaču jezici rose,
vode dijamanata, svetlo sa svojim pčelama
i tamo gde je živela tišina sa svojom bradom praskaju granate od sunca i zvezda,

i ruši se nebo sa noću senovitom, gore na mesečini zvona i karanfili i trče i jure konji sedlarski:

jer si malena kao što jesi
puštaš da padne smeh s tvog meteora zadivljujući njime ime prirode.

Tvoj osmeh pripada stablu koje odškrinu grom i jedna srebrna munja
što pade s neba i razbi se o vrh
i raspolovi deblo jednom jedinom sabljom.

Samo u visinama, gde je sneg na lišću, rađa se, ljubljena, osmeh kao tvoj.
To je osmeh zraka oslobođena u visini, nasleđe araukansko, ljubavi moja.

Kordiljerko moja i, sigurno, Čilanko, seci noževima senu svog osmeha, noć, jutro i med podneva,

i neka skaču u nebo ptice lišća kad kao jedina svetlost rasipna tvoj osmeh razbije drvo života.

Pevaš, a suncu i nebu svojom pesmom tvoj glas rasipa žito dana,
govore borovi svojim zelenim jezikom: cvrkuće svaka ptica zime.

More puni svoje podrume koracima, zvonima, lancima i jecajima, zvekeću kovine i oruđe,
zvone točkovi karavane.

Ali slušam samo tvoj glas što se diže, tvoj glas u letu tačan poput strele
i spušta se tvoj glas s bremenitošću kiše,

tvoj glas rasipa najviše sablje,
vraća se tvoj glas natovaren ljubičicama i zatim me prati nebom.

Tu je hleb i vino i sto i soba, muka čovekova, žena i život: tom je mestu težio vrtoglavi mir,
od tog je mesta gorela zajednička rana.

Slava tvojim rukama što lete spremajući bele ishode pesme i kuhinje,
zdravo potpunosti tvojih nogu hitrih, živela plesačice koja plešeš s' metlom.

One divlje reke s vodama i pretnjama, ona izmučena zastava od pene,
ona zapaljiva saća i hridine

danas su ovaj mir tvoje krvi u mojoj,
to korito zvezdano i modro poput noći, ta jednostavnost nežnosti bez kraja.

Blistavi razumu, jasni demone apsolutnog grozda ravnog podneva, Ovde smo najzad bez samoće i sami, daleko od bunila divljega grada.

Kad čista linija okruži svoju golubicu i vatra odlikuje mir svojom hranom ti i ja podižemo taj nebeski plod.
Razum i ljubav žive nagi u ovom domu.

Besni snovi, reke gorke sigurnosti, odluke tvrđe od sna nekog čekića
padoše u dvostrukom peharu ljubavnika.

Sve dok se u ravnoteži ne uzdigoše, blizanci, razum i ljubav kao dva krila.
Tako je sazdana prozračnost.

Trnje, razbijena stakla, bolesti i plač opsedaju danju i noću med sretnika
i ne pomaže ni toranj, ni putovanje, ni zidovi: nevolja se isprečila pred mirom usnulih,

bol se penje i spušta i približava svoje žlice i nema čoveka bez takvog gibanja,
nema rođenja, nema ni krova, ni bedema: treba računati s tim da se to dešava.

Ni u ljubavi ne pomažu sklopljene oči, duboke postelje, daleko od kužnog ranjenika,
od onog što malo po malo osvaja svoju zastavu.

Jer život udara kao kolera ili reka
i otvara tunel krvareći gde na nas vrebaju oči jedne beskrajne porodice bolova.

Malo znanje čini ljude oholim, a veliko skromnim. Zato prazno klasje naduveno diže glavu uvis, a puno obara glavu ka zemlji.

Navikni se da vidiš iza mene senu
i neka ti ruke izađu iz mržnje prozračne, kao da su u jutru mira bile stvorene:
so ti, ljubavi moja, dade kristalni srazmer.

Zavist pati i umire, sa mojom se pesmom iscrpljuje. Jedan po jedan izdišu tužni joj kapetani.
Ja kažem ljubav i svet nastanjuju golubovi. Svaki od mojih slogova donosi proleće.

I tada ti, rascvetana, srce, ljubljena, na mojim očima, kao nebesko lišće, jesi i gledam te nagnutu na zemlji.

Vidim kako ti sunce prenosi grožđe na lice, motreći visinu prepoznajem ti korake.
Matilda, ljubljena, dijademe, dobrodošla!

Lažu te što su rekli da sam izgubio mesec, ti što su prorekli moju budućnost peščanu, rekli su tolike stvari ledenim jezicima: htedoše zabraniti cvet svemira.

“Neće više pevati buntovni ćilibar sirene, ima još jedino puk.”
I žvakahu svoje neprestane papire želeći zaborav za moju gitaru.

I ja im bacih u oči zaslepljujuća koplja
naše ljubavi što prikovaše tvoje srce i moje, tražio sam jasmin, tragove tvojih stopa,

i izgubih se noću bez svetla pod tvojim veđama i kad me obavi svetlost ponovo se rodih, gospodar vlastite tmine.

100 ljubavnih soneta
(1959.)

1
Matilda, ime od biljke, kamena ili vina, od svega što se rađa iz zemlje i traje, reči u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tome imenu plove brodovi od drveta okruženi rojem vatre morske modrine, i ova slova su voda neke reke
što uteče u moje zakrečeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice kao da su vrata nepoznatog tunela što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

2
Ljubavi, koliko puteva do jednog poljupca, kakva lutajuća samoća do tebe!
Usamljeni vozovi kotrljaju se s kišom. U Taltalu još nije svanulo proleće.

Ali ti i ja, ljubavi, mi smo sjedinjeni, sjedinjeni od odeće do korena, sjedinjeni od jeseni, vode i bokova,
sve dok samo ti i ja ne budemo zajedno.

Misliti da je stajalo toliko kamenja koje nosi reka, ušće vode Boroa,
misliti da smo se, odeljeni vozovima i narodima,

ti i ja jednostavno morali voleti,
izmešam sa svima, s muškarcima i ženama, sa zemljom koja sadi i gaji karanfile.

3
Opora ljubavi, ljubičice okrunjena trnjem,
šipražje između mnogih strasti nakostrešeno, koplje bolova i krunico gneva,
kojim si putem i kako pošla u moju dušu?

Zašto si sunovratila svoj bolni plamen, odjednom, između hladnog lišca mog puta? Ko ti označi korake koji te nose k' meni?
Koji cvet, kamen i dim pokazaše moje boravište?

Sigurno je da je drhtala stravična noć
i zora ispunila sve vrčeve svojim vinom
i sunce učvrstilo svoju prisutnost nebesku,

dok me okrutna ljubav opsedala neprestano sve dok, sekući svojim sabljama i trnjem,
u mome srcu ne otvori užareni put.

4
Setićeš se onog hirovitog klanca gde su se uspinjali drhćući mirisi, s vremena na vreme ptica odevena
u vodu i tromost: a to je odeća zime.

Setićeš se darova zemlje: neobuzdanog mirisa i zlatne gline, trave šipražja, mahnitog korenja, začaranog trnja poput mačeva.

Setićeš se rukoveti koju si donela, rukoveti sene i vode s' tišinom, rukoveti kao što je kamen s' penom.

I tada beše kao nikada i kao uvek: pođimo tamo gde nas ne čeka ništa i nađimo sve što nas tamo očekuje.

5
Da te ne takne noć, ni vetar, ni zora, samo zemlja, nevinost grozdova,
jabuke što rastu i slušaju čistu vodu, blato i smole tvog mirisnog kraja.

Od Kvinčamalija gde se rodiše tvoje oči do tvojih nogu stvorenih za me na Granici ti si tamna glina koju poznajem:
u bokovima ti diram ponovo svu pšenicu.

Možda nisi znala, Araukanko,
i kad ti zaboravih poljupce, pre nego što sam te voleo, srce se moje sećalo tvojih usana,

i bejah poput ranjenika na ulicama sve dok nisam shvatio da sam našao,
ljubavi, svoje područje poljubaca i vulkana

100 ljubavnih soneta
(1959.)


6
U šumama, izgubljen, otkinuh tamnu granu i usnama, žedan, podigoh njen šapat:
možda to beše glas kiše koja je plakala, zvono razbijeno i srce presečeno.

Nešto iz daljine što mi se činilo tegobno skriveno, pokriveno zemljom, krik prigušen beskrajnim jesenima,
odškrinutom i vlažnom tminom lišca.

Ali tamo, prenuvši se od snova šume, grana leskova zapeva pod mojim ustima
i njen se bludeći miris verao po mom merilu,

kao da me odjednom potražilo korenje
koje napustih, zemlja izgubljena s mojim detinjstvom. i zaustavih se ranjen skitničkim mirisom.