Pablo Neruda

First topic message reminder :

1904-1973



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio 20og jul. 1904, u gradu “Parral” u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u gradu «Temuco», se nanovo ozenio «Doña Trinidad Candia Malverde»

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u «Temuco», tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo saradjivati u listu «La Mañana» usred toga i u «Entusiasmo y Perseverancia»--njegova prva publikacija--i prva pjesma. U 1920 god. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara «Jan Neruda» (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» jedna od njegovih najpoznatijih i najviše prevedene poezije. Pored njegovih pisanja pjesama Neruda je studirao Francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiago. Izmedju 1927 i 1935e godine, drzava ga je stavila na konzulatu. Zato je imao priliku da posjeti mnogo zemalja kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapor, Buenos Aires, Barcelonu, Madrid i tako dalje. Njegove poeti?ne produckcije u tom periodu je po?etak njegove 'knjizevne pobjede'



Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, je njega pogodilo toliko strašno da je ucestovao u republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «España el Corazon»(1937)

U istoj godini se on vratio u njegovoj domovini. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «España el Corazon» je prouzrokovala veliki utisak medju narodima, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.



U 1939e godine Neruda je bilo naredjeno da bude konzulu Španskoj emigraciji u Parizu. A kratko vrijeme posle toga konzul Meksika. U Meksiko je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ovo knjiga, nazvano «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga od prilike ima 250 pjesama. Brzo posle publikacije knjiga je prevedena na mnogim jezicima. Skoro sve njegove pjesme su napravljene u teškoj situaciji kada je Neruda zivio u inostranstvu.



U 1943e godine Neruda se ponovo vratio u Cile. U 1945e godine je bio izabran da bude senator republike. I tako je isto stupio u komunisticku partiju Cilea. U vrijeme protesta protiv predsjednika «Gonzales Videla» on je morao 2 god. da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne u 1949e godine. Zivio je u razlicitim Evropskim zemljama. U 1952e godine se Neruda ponovo vratio kuci. U 1954e godine je knjiga «Las Uvas y el Viento» publicirana .



Njegove dalje publikacije:

1970 «La espada encendida»

1970 «Las piedras de cielo»

1969 «Fin del mundo»

1968 «Las manos del dia»

1967 «La Barcarola»

1967 «Musical: Fulgor y muerte de Joaquin Murieta»

1966 «Arte de Pajaros»

20
Ružna moja, ti si kesten rasčešljani, lepa moja, divna si poput vetra,
ružna moja, od tvojih se usta mogu stvoriti dvoja, lepa moja, poljupci su ti sveži kao lubenice.

Ružna moja, gde su se skrivale tvoje grudi? Majušne su kao dve merice žita.
Voleo bih na nedrima videti dva meseca, goleme tornjeve tvoje suverenosti.

Ružna moja, more nema tvoje nokte u svom šatoru, lepa moja, cvet po cvet, zvezdu po zvezdu,
val po val, ljubavi, brojao sam tvoje telo:

ružna moja, ljubim te zbog tvog struka od zlata, lepa moja, ljubim te zbog jedne bore na celu, ljubavi, ljubim te jer si svetla i jer si tamna.

21
O neka sva ljubav u meni slavi svoja usta, da ne patim više niti časa bez proleća, prepustio sam bolu jedino svoje ruke, sada mi, ljubljena, ostavi svoje poljupce.

Pokri svetlo otvorenog meseca svojim, mirisom, sva vrata zatvori svojom kosom,
a ja, ne zaboravi, kada se uplakan probudim zato je što sam u snovima tek izgubljeno dete

što traži između lišća noći tvoje ruke, dodir pšenice koji mi ti prenosiš, uzdrhtali ushit od snage i od sene.

O, ljubljena, i ništa više no sena
u koju me pratiš u svojim snovima i govoriš mi vreme svetlosti.

22
Koliko puta, ljubavi, ljubljah te odsutnu, bez uspomena, ne prepoznavši tvoj pogled, ne gledajući te, kentaurko, u suprotnim krajevima, u podnevu što gori:
bila si jedino miris žitarica koje volim.

Možda sam te video, zamislio da prolaziš podižući pehar u Angolu, na svetlosti junskog meseca,
ili si ti bila struk one gitare koju dirnuh
u tmini i koja odjeknu kao neizmerno more.

Voleo sam te i ne znajući, tražio sam tvoje sećanje, ulazio u puste kuće s lampom, da bih ukrao tvoju sliku. Ali, znao sam već kakva jesi. Odjednom,

dok si išla sa mnom dirnuh te i život mi se zaustavi: pred mojim si očima bila, vladala si i vladaš.
Kao lomača u šumama vatra je tvoje kraljevstvo.

23
Vatra je bila svetlo, a hleb kivan mjesec, jasmin udvostruči svoju zvezdanu tajnu, i strašne ljubavi meke i čiste ruke
dadoše mir mojim očima i sunce mojim čulima.

O ljubavi, kako odjednom, iz odrpina sagradila si zgradu slatke postojanosti, porazila si nokte zloćudne i zavidne
i sad smo pred licem sveta kao jedini život,

Tako je bilo i jeste, tako ce biti sve dotle dok, divlja i slatka ljubavi, Matilda voljena, vreme ne najavi za nas konačnu ružu dana.

Bez tebe, bez mene i svetla nećemo postojati: tada, sa one strane zemlje i sene
nastaviće ziveti svetlo naše ljubavi.

24
Ljubavi, ljubavi, oblaci na tornju neba popeše se kao pobedničke pralje,
i sve je gorelo u modrini, sve beše zvezda: more, lađa i dan prognaše se zajedno.

Dođi da vidiš trešnje vode zvezdane i okrugao ključ hitrog svemira,
dođi da dirneš vatru časovite modrine, pre nego što se potroše njene latice.

Ovde je samo svetlo, mnoštvo, grozdovi, prostor otvoren vrlinama vetra
sve dok ne otkrije poslednje tajne pene.

I između tolikih nebeskih modrina, potopljenih, gube se naše oči jedva predskazujući
sile vazduha, ključeve podmorske.

25
Pre nego što sam te ljubio ništa ne beše moje: teturao sam ulicama i stvarima:
ništa ne beše važno, a sve bez imena: svet je bio od vazduha koji je čekao.

Upoznao sam salone pepelaste, tunele nastanjene mesečinom, hangare okrutne koji su se opraštali, pitanja što su ustrajala u pesku.

Sve beše prazno, mrtvo i nemo, palo, napušteno i propalo,
sve beše neotuđivo strano,

sve beše tuđe i ničije,
dok tvoja lepota i tvoje siromaštvo ne ispuniše jesen darovima.

26
Ni boja strašnih dina Ikuikve, ni ušće Rio Dulce de Guatemala
nisu izmenili tvoj profil osvojen u žitu, tvoj stil velikog grozđa i tvoja usta gitare.

O srce, o moja iz sve ove tišine,
od vrhova gde je vladala vinova loza do opustelih ravnica platine,
u svakoj čistoj domovini ponovila te zemlja.

Ali ni plaha ruka mineralnih planina, ni tibetanski sneg, ni kamen Poljske,
ništa nije promenilo tvoj oblik žitnog putnika,

kao da kreda ili pšenica, gitare ili grozdovi Čilana brane u tebi svoje područje proglasivši zakone šumskog meseca.

27
Gola si tako jednostavna ko jedna od tvojih ruku, glatka, zemaljska, malena, obla i prozračna,
imaš crte meseca, puteve jabuke,
gola si tako tanka kao golo zrno pšenice.

Gola si tako modra kao noć na Kubi, na kosi imaš zvezde i biljke loze, gola si tako žuta i neizmerna
kao leto u nekoj zlatnoj crkvi.

Gola si malena ko jedan od tvojih noktiju, obla, tanka, ružična sve dok se ne rodi dan i dok se ne povučeš u podzemlje sveta

kao u dugačak tunel odeće i dela:
tvoja se svetlost gasi, odeva se i ostaje bez lišca i ponovo se pretvara u jednu golu ruku.

28
Ljubavi, od zrna do zrna, od planete do planete, mreža vetra sa svojim senovitim mestima,
rat sa svojim cokulama krvavim, ili dan i noć klasa.

Kuda prođosmo, ostrva, mostovi ili zastave, violine prolazne jeseni izbodene,
radost je ponavljala usne pehara,
bol nas je zaustavljala svojom lekcijom plača.

U svim republikama razvijao je vetar
svoju neporočnu zastavu, svoju ledenu kosu i zatim se vratio cvet svome cvetanju.

Ali jesen u nama nikada nije okoštala.
U našoj domovini stalnoj nicala je i rasla ljubav sa svim zakonima rose.

29
Stižeš iz siromaštva koliba juga, krajeva tvrdih sa potresom i studeni
što su nam, kad su i bogovi silazili u smrt, dali u svojoj glini lekciju života.

Ti si konjic od gline crne i poljubac tamnog blata, ljubavi, mak od gline, golubica sumraka što je letela neprestano.
Škrabica sa suzama našeg jadnog detinjstva.

Devojko, sačuvala si svoje srce siromaha, tabane siromaha navikle na kamenje, usta što nisu uvek imala hleb i užitak.

Ti si s Juga siromašnog, odakle i moja duša: na njegovom nebu i dalje majka ti pere rublje
zajedno s' mojom majkom. Zato te odabrah, drugarice.

30
Od Arhipelaga imaš lance ariša, meso stvoreno vekovima vremena, vene koje poznavahu more drveta, zelenu krv palu s neba na sećanje.

Niko neće podići izgubljeno mi srce između toliko korenja, u gorkoj svežini sunca umnožena surovim besom vode, tamo živi sena koja ne putuje sa mnom.

Zato si ti i sišla s Juga poput ostrva, nastanjen i okrunjen perjem i drvima i ja osetih miris lutajućih gajeva,

nađoh taman med koji upoznah u šumi,
i dirnuh na tvojim bokovima senovite latice
što su se rodile sa mnom i sazdale moju dušu.

31
Sa lovorom Juga i origanom Lote
krunišem te, mala vladarice mojih kostiju i ne može ti nedostajati ova kruna
koju je stvorila zemlja sa balzamom i lišćem.

Ti si, ko taj što te voli, iz zelenih pokrajina: odande donesmo glinu koja nam teče u krvi, lutamo gradom izgubljeni kao i mnogi drugi uplašeni silno da će zatvoriti tržnicu.

Ljubljena, tvoja je sena od miomirisa šljive, tvoje oči skriše na Jugu svoje korenje,
srce je tvoje kao golubica škrabice,

telo ti je glatko kao kamen u vodi, tvoji su poljupci grozdovi s' rosom i uz te živim zajedno sa zemljom.

32
Kuća ujutro sa nejasnom istinom ponjava i perja i početak je dana bez smera, lutajuća kao uboga lađa, između horizonata, reda i snova.

Stvari kao da žele ostaviti tragove, privrženost bez cilja, hladna nasleđa, papiri skrivaju zgužvane vokale
i htelo bi vino u boci slediti svoje juče.

Gospodarice, prolaziš drhćući kao pčela, dirajući područja izgubljena u seni, osvajajući svetlo svojom belom snagom.

I tada se ponovo podiže svetlost: stvari se pokoravaju vetru života
i red uspostavlja svoj hleb i svoju golubicu.

33
Ljubavi, sada idemo kući
gde se ladolež uspinje stepenicama: pre nego što stigneš već je u tvojoj sobi golo leto s' nogama kozje krvi.

Naši skitnički poljupci obiđoše svet: Armeniju, gustu kaplju iskopanog meda, Cejlon, golubicu zelenu i Jang Ce koji odvaja drevnim strpljenjem dane od noći.

I sada se, ljubljena, vraćamo morem koje šumi ko dve slepe ptice nekom zidu,
gnezdu dalekog proleća,

jer ljubav ne može leteti ne zaustavljajući se: zidu i morskom kamenju odlaze naši životi, i našem kraljevstvu vratiše se poljupci.

34
Ti si kći mora i sestričina origanu, od čiste je vode telo tvoje, plivačice, kuvarice, krv ti je kao živa zemlja
i tvoje su navike zemaljske i cvetne.

K' vodi ti idu oči i podižu valove, zemlji tvoje ruke i skače semenje, tvoji duboki posedi, u vodi i zemlji u tebi se sjedinjuju kao zakoni gline.

Najado, tvoje telo seče tirkiz
koji uskrsnuo ponovo cveta u kuhinji tako da preuzimaš sve ono što postoji

i najzad spavaš okružena mojim rukama
što od senovite sene odvajaju, da bi se odmorila, povrće, alge i trave: penu tvojih snova.

35
Odletela ti je ruka u dan, s' mojih očiju
i svetlo uđe kao otvoreni grm divlje ruže.
Pesak i nebo kucahu kao neka
najviša košnica presečena u tirkizu.

Tvoja je ruka takla slogove što su treperili, pehare i uljanice pune žutog ulja,
krunice, izvore i, pre svega, ljubav, ljubav: kašičice je čuvala tvoja čista ruka.

Veče je otišlo. Noć je spustila tajnovita na čovekov san svoju nebesku čauru. Tužni i divlji miris oslobodi kozja krv.

I vrati se tvoja ruka s' leta leteći
da bi stavila perje koje smatrah izgubljenim na moje oči koje je progutala sena.

36
Srce moje, kraljice košnice i celera: leopardu mali i konca i luka:
rado gledam gde blista tvoje malo carstvo, oružje od voska, od vina i od ulja,

belog luka i zemlje otvorene tvojim rukama, od modre supstance upaljene u tvojim rukama i seoba i seljenja od snova do salate,
zmije savijene poput gumenog creva.

Ti podižeš miris svojom kosilicom, ti što rukuješ sapunima u peni,
ti koja se uspinješ mojim ludim stepeništem,

ti koja se sluziš znakom mog rukopisa i nalaziš u pesku moje beležnice izgubljena slova što tražiše tvoja usta.

37
O ljubavi, o luda munjo grimizne pretnje, posećuješ me i uzlaziš svojim hladnim stepenicama dvorca koje je vreme okrunilo maglama,
bledih zidova zatvorenog srca.

Niko neće znati da je jedino nežnost sagradila kristale tvrde poput gradova i da je krv otvarala tunele zlosrećne,
a da ne sruši zima njeno kraljevstvo.

I zato ljubavi, tvoja usta, koža i svetlo i tvoje boli behu nasledstvo života, sveti
darovi kiše i prirode

koja prima i uzdiže trudnoću semenja, tajnu oluju vina u podrumima,
bljesak žita u tlu.

Slušam beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju. A stih pada na dušu kao na livadu rosa. Šta mari što moja ljubav ne mogaše da je sačuva. Noć je osuta zvijezdama i ona sa mnom nije. To je sve. U daljini nečija pjesma .

Tvoja kuća zvoni kao voz u podne, zuje ose, pevaju tiganji,
slap nabraja činjenice rose,
tvoj osmeh rasprostire svoj triler palme.

Modro svetlo zida razgovara s kamenom, stiže kao pastir zviždeći svoj telegram
i između dve smokve zelena glasa
uzlazi Homer u svojim ćutljivim cipelama.

Jedino ovde grad nema ni glasa, ni plača, ni beskraja, ni sonata, ni usana, ni roga, čuje se jedino razgovor vodopada i lavova

i ti koja se uspinješ, pevaš, trčiš, koračaš, silaziš, sadiš, seješ, kuvaš, pribijaš, pišeš i vraćaš se,
ili si otputovala i zna se da počinje zima.

Zaboravih ipak da su ti ruke nahranile korenje polivajući ruže zapletene,
sve dok ne procvetaše otisci tvojih prstiju u sveopštem miru prirode.

Motika i voda kao tvoje životinje slede te žderući i ližući zemlju
i tako je kao da radeći oslobađaš plodnost, žestoku svežinu karanfila.

Ljubav i čast pčela tražim za tvoje ruke
koje u zemlji mešaju svoje prozračno pleme, čak i u mome srcu otvaraju svoje ratarstvo,

zbog toga sam, i zato, kamen izgoreli
koji odjednom, s tobom, peva jer prihvata vodu dubrava vođenu tvojim glasom.

Ćutnja je bila zelena i svetlo okupano, drhtao je mesec jun kao leptirica
i u južnome području, s mora i kamenja, Matilda, prešla si podne.

Bila si natovarena cvećem gvozdenim, algama koje vetar južni mori i zaboravlja još belim i raspuklim od proždiruće soli i ruke su tvoje podigle klasje peska.

Volim tvoje čiste darove, kožu nevina kamena, tvoje nokte ponuđene u suncu tvojih prstiju, usta tvoja rasipna za svu radost,

ali za moju kuću u blizini bezdana daj mi izmučeni sistem tišine, zastavu mora zaboravljenu u pesku.

Nevolje meseca januara kada ravnodušno podne određuje svoje jednačine na nebu, tvrdo zlato kao vino u punoj čaši
ispunja zemlju sve do azurnih granica.

Nevolje ovog vremena nalik na grožđe maleno i koje skuplja gorko zelenilo, zbunjene i skrivene suze mnogih dana,
sve dok nevreme ne objavi svoje grozdove.

Da, klice i bolovi, sve ono što drhti pokopano u praskavom svetlu januara, sazreće, izgoreti, kao što izgoreše plodovi.

Jadi će biti podeljeni: duša će poželeti udarac vetra i dom će ostati čist
sa svojim svežim hlebom na trpezi.

Blistavi dani zaljuljani morskom vodom, skupljeni kao unutrašnjost nekog žutog kamena čiju svetlost meda ne obori nered:
sačuvala je svoju čistoću pravougaonika.

Pucketa, da, čas je poput vatre ili pčela i zelen je zadatak da utone u listove, sve dok gore u visini lišce ne bude iskričavi svet koji se gasi i šapuće.

Žeđ vatre, pomamna gomila leta koje podiže Raj s nekim listovima,
jer zemlja mračna lica ne priznaje patnje

nego svežinu ili oganj, vodu ili hleb za sve i ništa neće smeti da razdvoji ljude,
jedino sunce ili noć, mesec ili klasje.

Tražim tvoj znak među ostalima, u oštroj i valovitoj reci žena, pletenice, oči tek utonule,
jasne noge što posrću ploveći u peni.

Odjednom mi se učini da spazih tvoje nokte, duguljaste, utekle, nećake neke trešnje, zatim tvoja je kosa što prolazi i čini mi se
da vidim kako u vodi tvoj lik od lomače gori.

Gledah, ali nijedna ne imade kucaj tvog srca, svetlo i mračnu glinu iz šume koju si donela, nijedna nije imala tvoje malene uši.

Ti si jasna i potpuna i jedina među svima i tako s tobom idem prelazeći i ljubeći
široki Misisipi ženstvenog ušća.

Znaćeš da te ne volim i da te volim, jer živeti je moguće na dva načina, reč je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu zime.

Volim te da bih te počeo voleti, da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voleti nikada: zato te još uvek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam u svojim rukama ključeve sreće
i nesigurnu sudbinu nesrećnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te volela.
Zato te volim kada te ne volim i zato te volim kada te volim.

Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan, jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te kao na nekoj stanici kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otići ni samo na sat, jer tada, u tom satu, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što trazi svoju kuću doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku, jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti: ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom času otići ćeš tako daleko da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.