Poezija i proza koju volimo

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri,
sada tuđina peva ko more i zabrinutost,
istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže...

Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti,
cvet između pepela i mirisa,
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad.
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga...

Ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce,
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći,
poeziju će svi pisati,
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša,
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima.

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik,
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju,

ali:

Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj?

Branko Miljković

Pesnik

on poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.

Branko Miljković

NEZGODA SA SPEINOM


upoznao sam tog slikara zvanog Spein,
ne, on je crtač stripova,
i eto, upoznao sam ga na zabavi
i svi su popizdili na mene
što ne znam ko je
ni čimi se bavi.
prilično zgodan lik
i mislim da je bio ljubomoran što sam
toliko ružan.

Bukovski

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

Miroslav Antić

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Svuda je jednako suton
na stare krovove pao
al' nekom sutra svane
a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
sto se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svet
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći
i bude najcrnje veče
umet svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima
umeti da niko ne zna
bar komadic tog nečeg
spakovati u pismo i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
sa manje briga
samoće
plača
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
ličiće svet na tebe
više nego na druge.
Miroslav Antić

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena…
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji između nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
za senku koju smrt mi uze
Za secanje na zivot nepovratni moj,
ne nalazim ni bol ni suze.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

Tagore

Samo je san stvarnost
Tu nema ni jučer, ni danas, ni sutra...
Preostaje samo nada i očekivanje.

Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Povijest je niz halucinacija, čovječanstvo živi u opsjenama,
a pogiba sa laži na usnama.

Kada umrem, htio bih da moje ime pripadne ne jednoj ulici ni nekoj zvijezdi,
no radije jednoj lijepoj, velikoj, mirišljavoj ruži.
Za mnom da zaplaču Marije, ali samo lijepe...
i da se skupe esencije proliju u ljubavnu izgaranje nad lomačom tijela.
Da smrt moja ne došavši prerano ni prekasno bude motiv za dublju,
svečanu muziku energije koja pročišćuje.
Jer patnja mora da je zaslužila jednu vječitu ljepotu.
I sve ove riječi jednom nasumce bačene u vjetar, da se vrate drugi put,
s dubljim stalnijim zvukom i čišćim značenjem,
da se dogodi saznanje proljeća.

Tin Ujević

Čeznem da vam kažem najdublje riječi

Čeznem da vam kažem najdublje riječi koje vam moram reći;
ali ne usuđujem se bojati da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se nasmijem sama sebi i u šali otkrijem svoju tajnu.
Olako shvatam svoju bol, bojeći se da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da vam kažem najvjernije riječi koje vam moram reći;
ali ne usuđujem se bojeći se da bi mogla sumnjati u njih.
Zato ih zaodjenem neistinom i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam svoju bol da izgledam glupo, bojeći se da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrijebim najdragocjenije riječi koje imam za vas;
ali ne usuđujem se bojati da mi se neće vratiti u istoj mjeri.
Zato vam dajem ružna imena i hvalim se svojom okrutnošću.
Nanosim vam bol, bojeći se da nikada nećete znati što je bol.

Čeznem da sjedim šutke kraj tebe; ali ne usuđujem se,
jer bi mi u tom slučaju srce skočilo samo na usta.
Zato brbljam i pričam stvari, srce zakopam riječima.
Grubo shvatam svoju bol, bojeći se da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te zauvijek napustim; ali ne usuđujem se,
bojeći se da bi mogla razotkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i veselo ulazim u vaše društvo.
Neprestane strelice iz tvojih očiju čine moju bol vječno svježom.

Rabindranath Tagore

Moje srce, ptica divljine

Moje srce, ptica divljine,
našlo je svoje nebo u tvojim očima.
One su kolijevka jutra.
One su carstvo zvijezda.
Moje su pjesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njegovo bespuće.
Pusti me samo da dijelim njegove oblake,
da širim krila u sjaju njegovoga sunca.

Rabindranath Tagore

Labud djevojka

Rekoh joj
Od devet dveri zar nisi otključala devet
Od devet odaja zar nisi otvorila devet
Od devet kovčega zar nisi otklopila devet
Od devet pečata zar nisi
Otpečatila devet

A ona
Ona će meni
Otključah devet dveri
Otvorih devet odaja
Otklopih devet kovčega
Otpečatih devet pečata
Ali ne otključah
Ne otvorih
Ne otklopih
Ne otpečatih
Pečat
Tvoga
Srca
Dadoh joj znak ključa
A ona zaklikta
Gle ptice one što juri k zelenoj grani
Gle ptice one zelene
Ispod oblaka

Pogledah i ne vidjeh
Tada ona reče
Znaj da tajna broja devet
Tajna labud djevojke
Čik stigni me

Pretvorih se u sokola

Al labudica je već bila stigla za oblak
U zemlju gdje je oko sokolovo
Mrtvo oko

Mak Dizdar

Drugi motiv ruže

Koliko god ja hvalim, ti ne slušaš, iako
uobličen u bisernoj školjci ti mogao bi biti
spiralna kupola, uho čija glazbena poduka
gravira najdublju višeslojnost mora.
Deponiram te u kristal, zatvor zrcala,
daleko iza svih cisterni i grota …
čista odsutnost, slijepa neprihvaćenost
kakva se nudi osi ili pčeli …
a o tvojoj privlačnosti, o gluhi i nijemi
i slijep i lijep i ruža neprekidna
koji u vrijeme, aromu i stih pretvaraš
sebe! Sada van Zemlje ili zvijezda
blistaš u mom snu, neosjetljiv na tu ljepotu
tebi samom nepoznatu, jer ti me ne slušaš...

Cecília Meireles

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.
Pero Zubac

Svaki čovjek pati

Svaki čovjek pati, al u tuđem oku
svak miran izgleda krijuć bol duboku.
Svatko sebe žali. Svatko iz svog jada
zavidi drugomu, koji i sam strada.
Ne znamo da muke u drugih postoje,
jer ih svatko skriva kao i mi svoje.
I svatko iz svoje duše ojađene kaže:
"Čitav svijet je sretan, osim mene".
A svi su nesretni i svi, izgubljeni,
mole nebo da im sudbinu izmijeni.
Kad promjena dođe, vide za čas tili
da su samo drugu nesreću dobili.

André Chénier