Poezija i proza koju volimo

First topic message reminder :




San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri,
sada tuđina peva ko more i zabrinutost,
istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže...

Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti,
cvet između pepela i mirisa,
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad.
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga...

Ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce,
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći,
poeziju će svi pisati,
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša,
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima.

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik,
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju,

ali:

Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj?

Branko Miljković

Bertold Breht – „Sjećanje na Mariju A“




U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je bledi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njih’o
U zagrljaju kao tihi san.
Na letnjem nebu ležao je meko nad nama oblak.
Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko taj oblak.
Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
Možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li da l’ beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al’ stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.

I poljubac bi bio zaboravljen da oblak tada nije bio tu.
Njega se sećam, on će biti slavljen
I kada svi zaborave na nju.
Možda te šljive još cvetaju slatko,
A žena decu ima ko zna s kim.
Oblak se rascvetao vrlo kratko
I dok pogledah ode kao dim.

SPOMENIK NEZNANOM PESNIKU

Oči su moje pune vina i krvi ko lep na hramovima Atosa
No moje srce još vidi na pučini galeba kako se kupa u peni
Uši su moje pohranilište odjeka i slušaju samo sebe
No moje srce još čuje kako daleke reke nose ptice vetrom utopljene

Moj jezik je triput svlačio košuljicu godina i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce još poznaje jezik zaboravljenih liturgija
Noge su mi umorne od biranja štapova nesalomljivih
No srce moje još dolazi u pohode tvojim spaljenim rečima

Jer gluh uhodim progonstva gde još laju talasi koje si slušao
Jer slep uhodim ostrva koja su davala crvene slike tvojim suzama
Jer pre pesme jedne ptice postoji uvek ime nekog vetra.

Moj jezik je triput svlačio košuljicu vremena i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce je okusilo kamen tvog zavičaja i našlo u njemu ukus ognja
Iako sam bio učenik pesnika koji ne postoji, pesnika bez pesama.

EPITAF

U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope

Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri

Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

Kako Ana rešava ukrštene reči
Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?

Petrović Branislav

Miroslav Antić

Rika jelena




I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto borilište
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.

Pa čemu onda sukob.

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste ličnosti.

Jedno ja poštuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred poraženo

Drugo ja prkosi postojećem,
jer hoće da ga silom promeni
i zato je i ono unapred poraženo

Svi su izgubili bitku već unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Riču jeleni
Tuku se čelima.
Stado košuta drhti kao lišće

Vazduh se zgrušava od urlika.
Miriše ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki treći
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve košute.

Što ste maštali jeleni?
Što ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto borilište
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treći.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prošao i taj umorni
osmi dan.

Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad mislio sta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti visoko. . . Visoko.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava
može da bude sutra koren breze il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.

Ugasi svjetlo ako želiš vidjeti prave stvari.
Upali cigaretu i nećeš biti sama.
Loši momci iz Alabame sviraju odličan bluz.
Odvrni.
Šteta je zaspati, curice.
Pogledaj kako trepere zvijezde i zamisli da si jedna od njih.
Heroji su obični ljudi i ne izgledaju strašno.
Krajnje je vrijeme da nešto učiniš sa svojim osmijehom curice.
Ljudi željni tuđeg osmijeha noćas tuguju po kafanama.
Prazan grad ne obećava ništa samo potrošenim kurvama.
Razgledaj malo bolje sličice iz ofucanog albuma.
Na fotografijama gdje si raščupana i grozna nebo je ipak plavo.
Ne pali svjetlo.
Iz mraka su svjetiljke na susjednim brdima mnogo nestvarnije.
Sve te glupe knjige o seksu neće ti ništa reći o ljubavi.
Sa TV ekrana šalju ti vještačku sreću.
Sladoled za budale.
Ne troši to, ribice.
Tvoj som je uzvodno, na dnu, i čeka te.
Tvoja istina ne zanima baš svakog krkana kojeg sretneš.
Pazi kome pričaš priče o svojoj duši.
Jorgovan pod tvojim prozorom slušaće te vjerno.
Suze na tvom jastuku pozlatiće pjesma noćnih ptica.
Upitaj mjesec koje je boje ljubav?
Gdje je moja, mjeseče? – pitaj mjesec, curice.
Ne živi u krizi koja se širi.
Svrati u bolje trenutke.
Popij nešto sa siromašnim studentom u pozorišnoj garderobi.
Taj momak zna gdje stanuju lijepi doživljaji.
Put do proplanka gdje žive ljubavne oluje.
Stazu do livade gdje bukti požar čistog cvijeća.
Plažu gdje ćeš biti srećna kao vjetar u krilima prepelica, djevojčice.
Zakači se za neku ideju.
Ideje su nevidljiva djeca.
Rađaj ih dok si besposlena, curice.
Razmontiraj taj ringišpil na besmislenom vašaru u svojoj glavi.
Odlijepi tu traku tuge kojom si se odjenula.
Provjetri haljine iz starog ormara i ne briši fleke iz tamo neke.
Obuci košulju od svitanja i stani pred ogledalo.
Otvori prozor da snovi nesrećnih dječaka ne lutaju.
Budi dan, djevojčice.
Saberi se.
Na raskrsnicama postoje pristojni pravci.
Važno je ne krenuti pogrešnim.
Skitnice su na pravom putu samo kad ne znaju kuda.
Uličari svoju sreću ne vozaju u automobilima.
Pješači curice, ako želiš vidjeti zvijezde.
Na svakoj strani svijeta niklo je nešto što vrijedi ubrati.
Uberi.
Ko oklijeva lađa ga ne čeka.
Kad otplovi maši maramom i vezi goblene.
Zar želiš?
Zar želiš da mašeš maramom i vezeš goblene cio život, curice?

Boro Kapetanović

....pozdravljam tebe i tvoju samoću,
tvoj šum i zlatni povratak zvezda..
ko tice kad ih gone iz gnezda,
ja bežim tebi,jer pokoja hoću..
jedva sam čeko na ove trenutke,
s nemirom srca i sa bolom grudi,
ja sam sit vreve i dosadnih ljudi
i prazna doba što nam rađa lutke..
oživi mene,noći bogom dana..
stupi i tiho preko mojih rana
položi tvoje meko,toplo krilo..
uzmi me,digni i samnom odbrodi,
negde daleko,neznanoj slobodi,
gdje nigda nije ovih ljudi bilo..
...Aleksa Šantić..

U prolece, u prolece kad vrbe zelene
i potok tece plavim nebom umiven,
u cvetovima kad mirisu magle;
u prolece, u prolece ruze uvele
zavoleh miris skriven.

U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
sudjenice vile nisu umele
od ludosti da mi ga spasu.
U prolece,u prolece ja zavoleh
senke u necijem glasu.

U prolece, u prolece, tako je sudjeno,
srcu mom uvek ce ljudi da se cude
i zedji mu niko nece shvatiti.
O, zao mi je mladica koji me voleo bude
u prolece, jer ce patiti.

Desanka Maksimovic

Spustila sam oci i zaplakala u sebi, tamo
gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te
na svoje srce i zagrlila kao sto se san grli.
Pruzila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja
ramena.
A ti si s' bolom slusao nasmejane reci sto sam ih
kao sarene ptice bacala u gomilu da je
zabavim.

Desanka Maksimovic

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

Jovan Dučić

Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.
I pričati kako nemam para za hleb.
Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.
(Vislava Šimborska)

'U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu – srećan kao s nekom ženom.''
A. Rembo

Ako se ikada zaljubiš,
Zaljubi se u nekoga ko želi da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu piješ.
Zaljubi se u nekog ko voli način na koji se smeješ i ko će apsolutno sve učiniti da te nasmeje.
Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da čuje otkucaje srca.
Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te "pokazuje" drugima.
Zaljubi se u nekog zbog koga ćeš se pitati zašto si se u početku uopšte bojao zaljubljivanja.
Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi želeo da te povredi.
Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savršen baš takav kakav jesi.
Zaljubi se u nekog ko misli da si ti baš ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.

Mika Antić

Obuci večeras nešto lepo,
da sakrije pravu lepotu, za kojom žudim,
da lepše bude, kada bude to što će biti...
Obuci nešto što će privremeno imati tvoj oblik,
pre no što poprimim oblik tvoje duše.

Obuci večeras nešto nežno,
što ćeš odbaciti kada shvatiš da je grubo
u poređenju sa mojim usnama,
dok ti uzimaju meru, a prsti kroje
spavaćicu za besanu noć.

Obuci večeras nešto meko,
da ublaži sudar dve nabubrele aure,
da me upozori da tvoja koža tek sledi,
da moram umeti nežnije no što umem
da je razveselim, kada se pod nju preselim.

Obuci večeras nešto što mogu dahom skinuti,
da ne prepoznaš šta te golica dok klizi niz tebe,
pa strepiš da ću se i ja istopiti kao to,
što si obukla za ovo posebno veče.

Goran Tadić

Dobro pamtim onaj strah iz detinjstva.
Zaobilazila sam bare,
Osobito one sveže,posle kiše.
Možda neka od njih nema dno,
Iako je ličila na druge.
Koraknuću iznenada
Potonuti u dubinu,
Ka onim oblacima što se ogledaju u njoj,
Možda i dalje.
Zatim će bara presahnuti,
Zatvoriti nada mnom.
A kuda ću ja ,zauvek zatvorena-
S krikom neiznesenim na površinu.
Tek kasnije razumela sam.
Sve ružne zgode ne ulaze uvek u pravila sveta.
Čak , i kad bi htele
Ne mogu se dogoditi.

Wisława Szymborska

On nema oči -al me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.
On prvi šane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre,leda.

Kad pođem za njim -osvanem sred blata.
Strašno me drži a neima šake.
Il me pušta nebu pod oblake
A kad padam - on me ne prihvata.

Zbog njega ćutim danima ko mutav.
I nosim suvu stenu iznad vode.
A sam se pravim-prazan,lak i plutav.

Kad reč zaustim,ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode,
Slomljeno staklo njegovoga smeha.

STEVAN RAIČKOVIĆ

Sto zaljubljenih
spavaju zauvek
pod suvom zemljom.
Andaluzija ima
duge,crvene puteve.
Kordova zelene masline
gde stavljaju sto krstača
za spomen
na sto zaljubljenih
zaspalih večnim snom.

FEDERIKO GARSIJA LORKA

OPROŠTAJ S PANORAMOM

Ne žalim se na proleće
što je opet došlo.
Ne okrivljujem ga zbog toga,
što svake godine
ispunjava svoje obaveze.

Razumem da moja tuga
neće zaustaviti zelenilo.
Vlat trave, ako se zanjiše,
Biće to samo na vetru.

Ne pričinjava mi bol,
što grupe jova iznad voda
imaju opet čime da šume.

Primam k znanju,
da je -kao da još živi -
obala izvesnog jezera
ostala lepa kao što je i bila.

Ne vređa me
pogled na panoramu
zaliva obasjanog suncem.

Umem čak da zamislim,
da neki ne - mi
u ovom času sede
na oborenom stablu breze.

Poštujem njihovo pravo
na šapat,smeh
i zadovoljno ćutanje.

Pretpostavljam čak
da ih sjedinjuje ljubav
i da je on grli
živim zagrljajem.

Nešto novo ptičje
šumi u trsci.
Iskreno želim da čuju.

Ne tražim nikakvu promenu
od priobalskih talasa,
čas okretnih,čas lenjih,
i meni neposlušnih.
Ništa ne zahtevam
od bezdana ispod šume,
jednom smaragdne,
drugi put safirne,
a treći crne.

S jednim se ne slažem.
Sa svojim povratkom tamo.
Privilegija prisustva -
odričem je se.

Toliko sam Te nadživela
i samo toliko
da mogu da mislim iz daljine.

VISLAVA ŠIMBORSKA

Svet je sada podeljen na dvoje
i put se moj i tvoj sastati neće.

Za nas nesavladivih daljina
u prostranstvenom približavanju
uvek ima.

Jesi li sad tu
ili na drugom kraju Zemlje,
ili na nekoj planeti-
nepoznatoj-
jednako smo daleko jedno od drugog
i u mraku između nas razlivenom
ne čuje se
ni zov,
ni zvuk,
ni znak.

Što ako isti val penušavi
i tvoju
i moju obalu
prelije?

I najjača je tvoja želja danas
da ukloni spuštene barijere,
a ja -
krila nevidljiva steći ne mogu
da poslednju stazu preletim
i da ti na večeri tužnoj
budem gutljaj vina
i zalogaj hleba.

Svet je sada podeljen na dvoje -
i put se moj i tvoj sastati neće.

JELISAVETA BAGRJANA

Sunce koje podgrevaš u novom
Svetu stare laži o seljenju praha
Naša je nada očajna i plaha
Naš pakao poče pesmom labudovom

Ti što nas ne razlikuješ i osvetljavaš
Slikama od juče,danas van vremena,
U pustinju se pretvara svet koji spasavaš-
Zalud ptice kruže oko tvog imena.

O,stub sunčev zanet beščulnom muzikom
Ubija nas snom o savršenstvu,slikom
Pustinje što očisti sunce od vremena
I belih svetlosti čula što nam srce kradu.
Hvalite sunce koje osvetljava bez promena
Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu.

BRANKO MILJKOVIĆ

Iz kojeg dela neba i iz koje
zamisli Narav uzor je uzela
za milo lice, u kojem je htela
da tu pokaže rajske moći svoje?

Takve zlatne kose zar postoje
u šumskih vila i nimfa iz vrela?
Još mnoga krepkost u njoj se je srela,
a najviša je uzrok smrti moje.

Božanstvenu lepotu zalud ište
ko njene oči još video nije,
kad blagi pogled okreće i njiše.

A kako ljubav i leči i bije,

zna ko nju vide kad milo uzdiše

i milo zbori i milo se smeje.

Frančesko Petrarka

Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.
O, ti zbog koje bolujem,
šta znaš ti o meni?

Polako gasnu ova kasna svetla,
dolaze dugi i besni sati.
Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti.

Herman Hese

Obećala si da ćeš biti večna

Obećala si jednom u detinjstvu
da ćeš biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučini gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru, ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obećala si nam da ćes biti večna,
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
činilo se da se osećas krivom
što nas napuštaš.

Desanka Maksimović

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je nada
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

Herman Hese

O, nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.

O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo potamne,
kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.

Crnjanski

Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

D.Cesarić

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živeo
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla hleba
Zbog snega što se topi i prvih cvetova
Zbog žednih životinja kojih se čovek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu seda
Kad sam siguran u sebe sama.

Pol Elijar