Poezija i proza koju volimo

First topic message reminder :




San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri,
sada tuđina peva ko more i zabrinutost,
istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže...

Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti,
cvet između pepela i mirisa,
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad.
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga...

Ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce,
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći,
poeziju će svi pisati,
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša,
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima.

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik,
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju,

ali:

Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj?

Branko Miljković

Labud djevojka

Rekoh joj
Od devet dveri zar nisi otključala devet
Od devet odaja zar nisi otvorila devet
Od devet kovčega zar nisi otklopila devet
Od devet pečata zar nisi
Otpečatila devet

A ona
Ona će meni
Otključah devet dveri
Otvorih devet odaja
Otklopih devet kovčega
Otpečatih devet pečata
Ali ne otključah
Ne otvorih
Ne otklopih
Ne otpečatih
Pečat
Tvoga
Srca
Dadoh joj znak ključa
A ona zaklikta
Gle ptice one što juri k zelenoj grani
Gle ptice one zelene
Ispod oblaka

Pogledah i ne vidjeh
Tada ona reče
Znaj da tajna broja devet
Tajna labud djevojke
Čik stigni me

Pretvorih se u sokola

Al labudica je već bila stigla za oblak
U zemlju gdje je oko sokolovo
Mrtvo oko

Mak Dizdar

Drugi motiv ruže

Koliko god ja hvalim, ti ne slušaš, iako
uobličen u bisernoj školjci ti mogao bi biti
spiralna kupola, uho čija glazbena poduka
gravira najdublju višeslojnost mora.
Deponiram te u kristal, zatvor zrcala,
daleko iza svih cisterni i grota …
čista odsutnost, slijepa neprihvaćenost
kakva se nudi osi ili pčeli …
a o tvojoj privlačnosti, o gluhi i nijemi
i slijep i lijep i ruža neprekidna
koji u vrijeme, aromu i stih pretvaraš
sebe! Sada van Zemlje ili zvijezda
blistaš u mom snu, neosjetljiv na tu ljepotu
tebi samom nepoznatu, jer ti me ne slušaš...

Cecília Meireles

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.
Pero Zubac

Svaki čovjek pati

Svaki čovjek pati, al u tuđem oku
svak miran izgleda krijuć bol duboku.
Svatko sebe žali. Svatko iz svog jada
zavidi drugomu, koji i sam strada.
Ne znamo da muke u drugih postoje,
jer ih svatko skriva kao i mi svoje.
I svatko iz svoje duše ojađene kaže:
"Čitav svijet je sretan, osim mene".
A svi su nesretni i svi, izgubljeni,
mole nebo da im sudbinu izmijeni.
Kad promjena dođe, vide za čas tili
da su samo drugu nesreću dobili.

André Chénier

Ako..

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe...
Ako sačuvaš povjerenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zamjeriš što nemaju povjerenja...
Ako ne lažeš kad čuješ laži,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze
Ako se ne praviš suviše dobar,
Niti govoriš suviše mudro...
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš, ali ti misli ostanu uvijek čiste...
Ako znaš primati pobjedu i poraz,
Primati jednako jedno i drugo...
Ako možeš podnijeti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale...
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš podignuti i pokupiti ostatke...
Ako možeš skupiti sva svoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman ponovno krenuti kao na početku,
Ne izustivši ni riječ, izgubivši sve uz osmijeh...
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišice,
Da služe tvojim ciljevima i kad su smalaksali,
I ako ustraješ kada sve zastane,
Izuzev volje koja naređuje: "Drži se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš
I ne smatraš se herojem ako se družiš s velikima,
Ako te prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti,
Ako svaki čovjek za tebe nešto znači, ali nijedan suviše...
Ako umiješ dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem -
Tvoja bit će zemlja i sve njezino blago,
JER BIT ĆEŠ ČOVJEK, SINE MOJ!


Rudyard Kipling

Obična pjesma

Sve je neobično ako te volim,
vrtuljak što se okreće igračke i djeca.
Veče koje silazi spava u mojoj duši.
Znam, veče koje silazi, stepenice, vjetar,
sve same obične stvari što se ne mogu ponoviti,
jer smrt se ne ponavlja, ni ti se ne ponavljaš u meni.
Sve je neobično ako te volim: more skida i svlači svoje plašljivo tijelo,
zatvorenih očiju i vlažno od poljubaca.
Ja više nisam isti, slušajuć’ glas
na nekoj samotnoj stanici dok me obilazi kiša
mijenjam te u sebi. Samo ruže što tonu.
Tjeskoba, obična pjesma, plači ponovo
dok svoje teške vjeđe zaboravljaš u snu
poput marame na licu koje bdije.
Sve je neobično ako te volim,
ako te volim. Zagledana u nebo
ti postojiš kao svjetlo pregaženo u tmini.

Zvonimir Golob

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.
Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.
Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!
Jovan Dučić

Pismo majci


Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu,
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često,
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja k starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

Sergej Jesenjin

Gle, ide lijepa kao noć

Gle, ide lijepa kao noć kraja
Zvjezdanog neba, vedrih klima,
Sve najljepše od mraka i sjaja
U liku svom i oku ima,
Umekšanom svijetlom raja,
Što od neba ga dan ne prima.

Tek sjena jača, manja zraka -
I slabi slast neiskazana
U valu njenih uvojaka,
Il' blaga svjetlost, licu dana,
Gdje kaže slatka misao svaka
Svu draž, čistoću svoga stana.

S tog obraza i čela nježna
- Što tiho je, a riječ ne gubi -
Smiješci zbore i boja nježna,
Da njenu prošlost blagost rubi,
Da ne zna duh njen zemnih čežnja,
A srce njeno čisto ljubi.

Lord Byron

Zlatan pram


Valovit zlatan pram ko ambra čista,
što oko snježnog vrata leti zrakom;
drag pogled koji, ko sunčanom zrakom,
čini da tamna noć ko dan zablista;

smijeh koji jade ublaži zaista,
biserje što ga pruža riječju svakom,
ko rubin usne na koje sam lakom.
prelijepa ruka ko bjelokost ista;

pjev koji traje u božanskomskladu,
sazrele grudi djevojačke dobi,
ljupkost što nikad ne vidje se u nas;

ljepota koja čast za drugu dobi:
sve je to méka ognju mom, a u vas:
milost što malo kom nebesa dadu.

Pietro Bembo

Nebo moje mladosti

Mladosti moje nebo, zvono od stakla.
Trešnja u cvatu. Iz trave cvjetići vire.
Pahulja snježna dječje nam dlanove takla.
Mi smo još nosile fiorentinske šešire.

Daleka brda Jütlanda i polja pusta.
Zvijezde padahu u dvorište mog tate.
Tu mornar nam je pričao u kasne sate
O lučkoj krčmi i djevojci vatrenih usta.

- "Hoćeš li sa mnom mala?" - Pružih ruke.
I poljubac mi dao mornar plavi je.
- "Jer zorom ranom krećemo iz luke..."
Što li su lijepe cure sred Batavije!



Emmy Hennings

Ona popusti bez prigovora

Ona popusti bez prigovora,
Ona šutke u cjelov unire.
Kako dubok je taman jaz mora,
Kako obrisi oblaka mire!

Ona ni jednom ne reče:"Nemoj"
Ona ne čeka riječ obećanja.
Kako magli se k noći nijemoj,
Kako miriše svježi dah sanja!

Ona bijaše spremna da gubi,
Ona ne zna za osvetene more.
Kako basnen sjaj sazviježđa rubi,
Kako zvijezde besmrtno govore!

Konstantin Dimitrijevič Balmont

Dok potočić žubori

Ah, draga, ti se raspriča,
već mnogo prođe sati,
u usta oči zure mi,
a um ni riječ da shvati.

Ah, nemoj se zaustavit,
govori, daj, govori -
jer divan mir se prostire
dok potočić žubori.

Harald Bergstedt

Tatjanino pismo Onjeginu
Autor: A. S. Puškin

   Pišem vam - šta bih znala bolje?
   I šta vam više mogu reći?
   Sad zavisi od vaše volje
   Prezrenje vaše da l' ću steći.
   Al' ako vas moj udes hudi
   Bar malo trone i uzbudi,
   Vi me se nećete odreći.

   Da ćutim ja sam prvo htela,
   I za sramotu mojih jada
   Ne biste znali vi ni sada,
   Bar da se nadam da sam smela
   Da ćete opet k nama doći
   I da ću bar i retko moći
   U selu da vas vidim našem,
   Da se veselim glasu vašem,
   Da vam što kažem, pa da zatim
   O istom mislim i da patim
   Dane i noći duge sama
   Dok ne dođete opet k nama.
   Al' osobenjak vi ste, znamo,
   I teška vam je selska čama,
   A mi...mi ničim ne blistamo,
   No iskreno smo radi vama.

   Što dođoste u naše selo?
   U stepi, gde moj život traje,
   Ja ne bih srela vas zacelo
   I ne bih znala patnja šta je.
   Smirivši burne osećaje,
   Možda bih jednom (ko će znati?)
   Po srcu našla druga verna
   I bila bih mu žena smerna,
   A svojoj deci dobra mati.

   Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
   Na svetu dala srce svoje
   Oduvek tako pisano je...
   Nebo je mene dalo tebi;
   Moj život sav je jemstvo bio
   Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
   Znam, bog je tebe uputio,
   Moj zaštitnik do groba budi...
   U snove si mi dolazio,
   I neviđen si bio mio,
   Tvoj pogled me je svud proganj'o,
   U duši davno glas odzvanj'o...

   Ne, nije mi se san to snio,
   Jer čim si uš'o, ja sam znala,
   Sva premrla i usplamsala,
   I rekla: on je ovo bio!
   Ja tebe često slušah sama;
   Govorio si sa mnom jednom
   Kad prosjaku pomagah bednom
   I kada blažih molitvama
   Buru i jad u srcu čednom.
   Zar nisi ti i onog trena,
   O priviđenje moje drago,
   Promak'o kroz noć kao sena,
   Nad uzglavlje se moje sag'o
   I šapnuo mi reči nade
   Ljubavi pune i iskrene?
   Ko si ti? Čuvar duše mlade
   Il' kobni duh što kuša mene
   Utišaj sumnje što me guše.
   Možda su sve to sanje moje,
   Zablude jedne mlade duše,
   A sasvim drugo suđeno je...
   Nek bude tako! Što da krijem?
   Milosti tvojoj dajem sebe,
   Pred tobom suze bola lijem
   I molim zaštitu od tebe...
   Pomisli: ja sam ovde sama
   I nikog nema da me shvati,
   Sustajem i moj um se slama,
   A nemo moje srce pati.
   Čekam te: nade glas u meni
   Bar pogledom oživi jednim,
   Ili iz teškog sna me preni
   Prekorom gorkim i pravednim.

   Završih! Da pročitam strepim...
   Od stida više nemam daha...
   Al' vaša čast mi jemči lepim
   I predajem se njoj bez straha...

Pismo Onjegina Tatjani
Autor: A. S. Puškin

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.



Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo...
Nesrećni Lenski tad je pao...
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!



Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim... to je sreća!



A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al' da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti...



Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem...
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...



Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Bertold Breht – „Sjećanje na Mariju A“




U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je bledi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njih’o
U zagrljaju kao tihi san.
Na letnjem nebu ležao je meko nad nama oblak.
Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko taj oblak.
Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
Možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li da l’ beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al’ stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.

I poljubac bi bio zaboravljen da oblak tada nije bio tu.
Njega se sećam, on će biti slavljen
I kada svi zaborave na nju.
Možda te šljive još cvetaju slatko,
A žena decu ima ko zna s kim.
Oblak se rascvetao vrlo kratko
I dok pogledah ode kao dim.

SPOMENIK NEZNANOM PESNIKU

Oči su moje pune vina i krvi ko lep na hramovima Atosa
No moje srce još vidi na pučini galeba kako se kupa u peni
Uši su moje pohranilište odjeka i slušaju samo sebe
No moje srce još čuje kako daleke reke nose ptice vetrom utopljene

Moj jezik je triput svlačio košuljicu godina i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce još poznaje jezik zaboravljenih liturgija
Noge su mi umorne od biranja štapova nesalomljivih
No srce moje još dolazi u pohode tvojim spaljenim rečima

Jer gluh uhodim progonstva gde još laju talasi koje si slušao
Jer slep uhodim ostrva koja su davala crvene slike tvojim suzama
Jer pre pesme jedne ptice postoji uvek ime nekog vetra.

Moj jezik je triput svlačio košuljicu vremena i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce je okusilo kamen tvog zavičaja i našlo u njemu ukus ognja
Iako sam bio učenik pesnika koji ne postoji, pesnika bez pesama.

EPITAF

U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope

Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri

Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

Kako Ana rešava ukrštene reči
Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?

Petrović Branislav

Miroslav Antić

Rika jelena




I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto borilište
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.

Pa čemu onda sukob.

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste ličnosti.

Jedno ja poštuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred poraženo

Drugo ja prkosi postojećem,
jer hoće da ga silom promeni
i zato je i ono unapred poraženo

Svi su izgubili bitku već unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Riču jeleni
Tuku se čelima.
Stado košuta drhti kao lišće

Vazduh se zgrušava od urlika.
Miriše ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki treći
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve košute.

Što ste maštali jeleni?
Što ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto borilište
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treći.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prošao i taj umorni
osmi dan.

Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad mislio sta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti visoko. . . Visoko.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava
može da bude sutra koren breze il' trava?
. . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.

Ugasi svjetlo ako želiš vidjeti prave stvari.
Upali cigaretu i nećeš biti sama.
Loši momci iz Alabame sviraju odličan bluz.
Odvrni.
Šteta je zaspati, curice.
Pogledaj kako trepere zvijezde i zamisli da si jedna od njih.
Heroji su obični ljudi i ne izgledaju strašno.
Krajnje je vrijeme da nešto učiniš sa svojim osmijehom curice.
Ljudi željni tuđeg osmijeha noćas tuguju po kafanama.
Prazan grad ne obećava ništa samo potrošenim kurvama.
Razgledaj malo bolje sličice iz ofucanog albuma.
Na fotografijama gdje si raščupana i grozna nebo je ipak plavo.
Ne pali svjetlo.
Iz mraka su svjetiljke na susjednim brdima mnogo nestvarnije.
Sve te glupe knjige o seksu neće ti ništa reći o ljubavi.
Sa TV ekrana šalju ti vještačku sreću.
Sladoled za budale.
Ne troši to, ribice.
Tvoj som je uzvodno, na dnu, i čeka te.
Tvoja istina ne zanima baš svakog krkana kojeg sretneš.
Pazi kome pričaš priče o svojoj duši.
Jorgovan pod tvojim prozorom slušaće te vjerno.
Suze na tvom jastuku pozlatiće pjesma noćnih ptica.
Upitaj mjesec koje je boje ljubav?
Gdje je moja, mjeseče? – pitaj mjesec, curice.
Ne živi u krizi koja se širi.
Svrati u bolje trenutke.
Popij nešto sa siromašnim studentom u pozorišnoj garderobi.
Taj momak zna gdje stanuju lijepi doživljaji.
Put do proplanka gdje žive ljubavne oluje.
Stazu do livade gdje bukti požar čistog cvijeća.
Plažu gdje ćeš biti srećna kao vjetar u krilima prepelica, djevojčice.
Zakači se za neku ideju.
Ideje su nevidljiva djeca.
Rađaj ih dok si besposlena, curice.
Razmontiraj taj ringišpil na besmislenom vašaru u svojoj glavi.
Odlijepi tu traku tuge kojom si se odjenula.
Provjetri haljine iz starog ormara i ne briši fleke iz tamo neke.
Obuci košulju od svitanja i stani pred ogledalo.
Otvori prozor da snovi nesrećnih dječaka ne lutaju.
Budi dan, djevojčice.
Saberi se.
Na raskrsnicama postoje pristojni pravci.
Važno je ne krenuti pogrešnim.
Skitnice su na pravom putu samo kad ne znaju kuda.
Uličari svoju sreću ne vozaju u automobilima.
Pješači curice, ako želiš vidjeti zvijezde.
Na svakoj strani svijeta niklo je nešto što vrijedi ubrati.
Uberi.
Ko oklijeva lađa ga ne čeka.
Kad otplovi maši maramom i vezi goblene.
Zar želiš?
Zar želiš da mašeš maramom i vezeš goblene cio život, curice?

Boro Kapetanović

....pozdravljam tebe i tvoju samoću,
tvoj šum i zlatni povratak zvezda..
ko tice kad ih gone iz gnezda,
ja bežim tebi,jer pokoja hoću..
jedva sam čeko na ove trenutke,
s nemirom srca i sa bolom grudi,
ja sam sit vreve i dosadnih ljudi
i prazna doba što nam rađa lutke..
oživi mene,noći bogom dana..
stupi i tiho preko mojih rana
položi tvoje meko,toplo krilo..
uzmi me,digni i samnom odbrodi,
negde daleko,neznanoj slobodi,
gdje nigda nije ovih ljudi bilo..
...Aleksa Šantić..

U prolece, u prolece kad vrbe zelene
i potok tece plavim nebom umiven,
u cvetovima kad mirisu magle;
u prolece, u prolece ruze uvele
zavoleh miris skriven.

U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
sudjenice vile nisu umele
od ludosti da mi ga spasu.
U prolece,u prolece ja zavoleh
senke u necijem glasu.

U prolece, u prolece, tako je sudjeno,
srcu mom uvek ce ljudi da se cude
i zedji mu niko nece shvatiti.
O, zao mi je mladica koji me voleo bude
u prolece, jer ce patiti.

Desanka Maksimovic