Bajke iz celog sveta

GOLUBICA-DEVOJKA IZ SELA VUAKVUAK

Alžir — Kabil




Jedan lovac lovio je uvek samo na svom lovištu. U početku je tamo bilo mnogo divljači, ali s vremenom sve manje i manje. Kad na njemu nije više imao šta da lovi, jer je svu divljač već bio polovio, pođe jednog jutra da traži novo lovište.
Otišavši daleko u divljinu, dođe jednoga dana do kuće u kojoj su prebivale dve devojke. Zamoli ih da ga prime. Ispriča im kako traži novo lovište, jer na starom nema više šta da lovi. Devojke mu rekoše:
— Primamo te vrlo rado. Ostani i stanuj kod nas. Budi nam brat, a mi ćemo ti biti sestre. Ako ti je s voljom, nauči nas loviti. — Lovac na to pristane.
Lovac ostane da stanuje kod sestara. Obdan je odlazio s njima u lov, lovio je i učio ih loviti. Jednoga dana ode jedna sestra sama u lov i vrati se kući s dobrom lovinom. Drugog dana ode u lov druga sestra, te se i ona vrati kući s dobrom lovinom. Trećeg dana odu u lov obe sestre, a lovac ostane kod kuće sam. Lovac je sedeo kraj kuće i gledao vrelo što se nalazilo pored kuće iza šipražja.
Odjednom dolete dve golubice, slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna je bila tako lepa da lovac nije mogao skinuti oka s nje. Devojke se stadoše kupati. Lovac ih je gledao. Lovac im se prikrade kroz šipražje. Htede ugrabiti onu lepšu. Ali kad je već bio došao do nje, devojka se okrete, spazi ga i zviznu. Lovac se na taj zvižduk smesta pretvori u kamen. Onda devojke uzmu svoje pernate haljine, obuku ih i odlete kao golubice.
Ubrzo posle toga vrate se sestre iz lova s bogatom lovinom. Začude se videvši da je kuća zatvorena i stanu zvati brata. Zvale su ga i tražile, ali uzalud. Sestre rekoše:
— Mora biti da se nešto dogodilo. Sakrićemo se sutra u šipražje da vidimo šta je to bilo. — Idućeg dana sakriju se sestre u šipražje. Nisu dugo čekale kad opet doleteše one dve golubice da se kupaju.
Dve golubice slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna od njih je ipak prevazilazila lepotom onu drugu. Dve golubice-devojke počeše se kupati. Jedna od sestara privuče se polako pernatoj haljini one lepe golubice-devojke, uzme je i odnese u šiprag.
Posle nekog vremena iziđu devojke iz vode i pođu da se obuku. Jedna uzme svoje perje, obuče ga i kao golubica odmah odleti. Ona lepša stade se osvrtati tražeći svoje. Tražila ga je i tražila i naposletku reče plačući:
— Ko mi uze moju pernatu haljinu? Jedna sestra reče tiho drugoj:
— Možeš se spokojno pojaviti pred njom. Te golubice-devojke mogu nešto učiniti samo muškarcima, a ženama ne mogu ništa.
Tako sestra koja je uzela pernatu haljinu i sakrila je iziđe pred devojku i reče:
— Ja sam ti uzela pernatu haljinu. Vrati mi najpre moga brata, a onda ćemo razgovarati o tvojem perju. Na to lepa devojka položi ruku na kamen u koji je dan ranije pretvorila mladog lovca, i on stajaše pred njima kao čovek.
Golubica-devojka reče:
— Vrati mi sada moju pernatu haljinu.
Sestre videše kako lovac stoji još uvek ukočeno kao da je kamen, zagledan u lepu golubicu-devojku. Sestre rekoše devojci:
— Vidiš kako te gleda naš brat. Molimo te da mu budeš žena i kao naša sestra ostaneš kod nas. Golubica-devojka reče:
— Devojke u mojem selu nikad se ne udaju. Muško čeljade ne može među njima opstati. Čovek koji bi došao u naše selo i bio primećen, bio bi prožderan. Kako onda da vam ispunim želju?
Sestre rekoše:
— Na to je lako odgovoriti: ostani kod nas i onda nećeš izložiti muža takvoj opasnosti. — Naposletku pristane golubica-devojka da se uda za lovca.
Lovac se oženi golubicom-devojkom. Ali je brižljivo sakrio njeno perje, jer je mlada žena s vremena na vreme veoma žudela za selom svojih sestara. Mlada žena postane majkom i daruje lovcu sina. Posle toga smiri se i više nije tako često tražila svoju pernatu haljinu.
Kad je njegovu malom sinu već bilo nekoliko meseca, zaželi lovac da vidi svoju majku i reče sestrama:
— Čuvajte mi, sestre, ženu i malog sina. Mnogo sam se uželeo majke i idem na nekoliko dana kući da je obiđem.
Lovac pođe na put kući. Zatekne majku u najboljem zdravlju i reče:
— Oženio sam se, majko! Imam vrlo lepu mladu ženu i malog sina.
Majka mu reče prekorno:
— Šta, ti si oženjen i imaš sina, a dolaziš mi sam, bez žene i deteta? Vrati se brzo po njih, pokaži mi ih da se radujemo tvojoj sreći. A onda ih ostavi neko vreme kod mene, jer bih htela da se bolje upoznam sa ženom svoga sina, svojom snahom.
Tako se lovac vrati po ženu i sina. Krišom ponese sa sobom i ženino perje, jer ga je ona jednom zamolila da ga uvek drži negde blizu nje, da joj bude pri ruci ako bi je kadgod zadesila kakva nevolja. Lovac dovede majci ženu i sina. Krišom preda majci ženino perje i reče:
— Sakrij dobro ovu pernatu haljinu i neka moja žena nikad ne sazna gde si je sakrila. Inače, drži mi ženu stalno u kući i oko kuće i ne daj joj da izlazi na ulicu. Jer ona je tako lepa da će sigurno doći do nesreće ako je budu videli drugi ljudi.
Majka mu to obeća. Lovac se oprosti s njom i ode sestrama u šumu i u lov.
Idućeg dana majka je već zaboravila šta joj je sin naredio. Ujutru reče mladoj ženi, svojoj snahi:
— Hajdemo zajedno u polje da radimo. Mlada žena uzme grabulje i pođe sa svekrvom kroz selo. Svi ljudi u mestu zastadoše zadivljeni lepotom mlade žene. Niko ko ju je pogledao nije mogao skinuti oka s nje. Berberin koji je na ulici brijao jednom čoveku glavu toliko se zablenuo u nju da je iz neopreznosti odsekao svojoj mušteriji uho, a da to nije ni primetio, a ni taj nije osetio da mu je uho odsečeno, toliko se bio zaneo diveći se lepoti mlade žene. Na kraju sela sretnu se s aminom. I taj se zagleda u nju, zastade, gledao je za njom i gledao sve dok mu se u polju nije izgubila iz vida, a onda reče u sebi:
— Ova lepa žena mora biti moja!
Posle poljskog rada stara i mlada žena vratiše se uveče kući. Tek što su prešle kućni prag, kad amin banu u kuću i reče staroj ženi:
— Ili ćeš mi dati ženu svoga sina ili ću te ubiti. Stara žena reče:
— Kako bih ja ženu svoga sina mogla dati tebi? Amin reče:
— Kažem ti još jedanput: hoću da se tom tvojom mladom snahom oženim, pa ili ćeš mi je dati ili ću te ubiti.
Stara žena nije od straha znala šta da mu kaže. Ćutala je. Videvši to, mlada žena, njena snaha, prizva svekrvu i reče joj:
— Ovo se ne sme rđavo svršiti. Neću da te amin ubije. Da do toga ne bi došlo, daj mi moj zlatni nakit i perje. Kad to budem imala u rukama, možeš reći aminu neka me uzme.
Zaplašena stara žena pohita i donese mladoj ženi njezino perje i zlatni nakit. Mlada žena reče aminu:
— Pričekaj napolju koji trenutak. Videćeš me ubrzo kako izlazim. — Amin iziđe napolje.
Mlada žena uze sina na ruku. Obesi o vrat zlatnu nisku. Obuče pernatu haljinu i kao golubica izlete s detetom kroz prozor. Golubica slete na najbliži krov i odande doviknu svekrvi: — Počuj, majko moga muža! Kaži mom čoveku kad se bude vratio i pitao za mene, kaži mu kad se bude osetio nesrećnim videvši da me nema: "Tvoja žena je u selu VuakVuak. Možeš poći u to selo po nju." I onda golubica s detetom odlete.
Posle malo vremena dođe lovac majci. Uđe u kuću i zapita za ženu. Vide odmah po majčinu licu da mu je žena otišla. Lovac reče:
— Zar ti, majko, nisam rekao kako je ne smeš pustiti da iziđe na ulicu jer je lepa i prelepa? Zar ti, majko, nisam rekao kako moraš brižljivo sakriti njezino perje i držati ga tako da ga ona ne vidi?
Majka reče:
— A zar sam ja, sine, znala da si se ti oženio golubicom? Ja nisam znala da je ona golubica. Mislila sam da je žena kao i druge žene. Tvoja ti je golubica poručila da je — ako ne budeš imao snage da preboliš njezin nestanak — možeš ponovo naći u selu VuakVuak. I nemoj koriti svoju staru majku zbog ludosti što si je počinio, jer ja još nikad nisam čula da se koji razuman čovek oženio golubicom iz mesta što se zove VuakVuak.
Lovac se spremi i pođe odmah na put da traži selo svoje žene-golubice. Lovac ode vrlo daleko raspitujući se svuda o selu VuakVuak, ali ne nađe nigde nikog ko bi mu znao šta reći o tom selu.
Jednoga dana, kad je opet tako putovao, naiđe na dva mladića koji su se oko nečeg prepirali. Lovac im priđe i reče:
— Šta je uzrok vašem sporu? Mogu li vam pomoći da ga rešite?
Jedan od njih reče:
— Naš spor je u ovom: Imamo ovde jednu kapu. Ko tu kapu metne na glavu, postaće nevidljiv. Može proći kroz selo VuakVuak, koje se nalazi eno tamo pozadi, a da ga niko ne vidi. A imamo ovde i ova dva štapa. Kad ko jednim od tih štapova udari po drugom, iskoči odmah iz zemlje četa ratnika koji savlađuju svakog neprijatelja ako pred njima ne ustukne. Mi se sporimo oko poseda ove dve stvari. Kaži nam: da li jedan od nas dvojice treba da dobije obe ove stvari i ko treba da ih dobije, ili pak ko od nas dvojice treba da dobije jednu stvar, a ko drugu. Bićemo ti zahvalni ako naš spor budeš rešio tako da jedan od nas ne prođe pri tom bolje nego drugi. Onaj drugi reče:
— Tako je! Mi bismo hteli da podelom ovih stvari nijedan od nas ne prođe bolje. Lovac reče:
— Ako je do toga da podelom ovih stvari jedan od vas ne prođe bolje no drugi, onda vam mogu pomoći. Ostavite te stvari ovde na zemlji i idite do na vrh onog brežuljka. Kad budete bili tamo, okrenite se i potrčite ovamo. Videćemo ko će od vas dvojice pre stići.
Dvojica mladića se s tim slože. Pođu pravce k bregu. Ali čim su malo odmakli, metnu lovac kapu na glavu, uze oba štapa u ruke i krupnim koracima uputi se kraju u kojem se, po rečima mladića, nalazilo selo VuakVuak.
Lovac stigne u selo VuakVuak. Tamo se sretao samo sa ženama. Pošto je imao na glavi kapu, ni jedna ga žiteljka nije videla. Lovac prođe kroz selo VuakVuak. Naposletku uđe u jednu kolibu. U kolibi je bila njegova žena s detetom. Lovac sedne na pod kraj žene i skine kapu. Žena ga poznade i uplaši se. Žena reče:
— Mužu moj, ako te moje sestre budu videle, ubiće te i poješće te. Jer moje sestre neće da imaju u selu čoveka. Beži stoga odmah onako kako si došao.
Lovac ostade sedeći. Lovac reče:
— Prešao sam daleki put da te nađem i neću se vratiti bez tebe i deteta. Ako ti je pravo, pođimo odavde zajedno sutra zorom. A ako nećeš, ja ću radije ostati ovde da me tvoje sestre ubiju i pojedu. Sam, bez tebe i deteta, neću otići.
Kad je njegova golubica-žena to čula, reče:
— Onda ćemo sutra zorom poći odavde zajedno s našim detetom.
Lovac sa ženom i detetom krene sutradan na put pre nego što su se žiteljke sela razbudile i poustajale. Jedna se, međutim, probudila i, osetivši miris čoveka, stala vikati:
— Sestre! Sestre! Osećam miris čoveka. Požurite da ga ubijemo i prožderemo.
Sve žiteljke sela VuakVuak poskakaše na noge i sve potekoše iz kuća. Sve iziđoše na ulicu i dadoše se u poteru za lovcem. Njegova mlada žena se rasplaka govoreći:
— Mužu moj, sad će te moje sestre ubiti i pojesti. Lovac reče:
— Neće, nemaj brige!
Sa ženom i detetom lovac je spokojno išao ulicom. Žiteljke sela VuakVuak već su pristizale. Tada se lovac maši štapova i udari jednim po drugom. U istom trenutku iskoči iz zemlje cela četa ratnika i ustremi se na njih. Žiteljke sela VuakVuak morale su se boriti s njima i nisu mimo njih mogle dospeti do lovca i njegove žene.
Lovac se sa ženom i detetom vrati u šumu k sestrama i tamo ostade.


(Alžirsko — Kabilska)

ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA

Aljaska




U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
— Što si došao ovamo? — upita Acuvitlas.
— Tražim onu ženu što ume menjati lica.
— Ovo je njen dom — odgovori on. — Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
— Šta te je dovelo ovamo? — upita čarobnica. A mladić odgovori:
— U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
— Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
— Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
— Ima samo još jedno lice — i iznese ono pegavo.
— Ovo će ti pristajati — dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
— Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kući, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
— Kuda ideš? — upita.
— Idem kući.
— Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kući. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad uđoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
— Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
— Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. — Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
— Kuda ideš?
— Idem kući.
— Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
— Kuda je otišao? — upita svoju polusestru.
— Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
— Oh, dobro, ja ću ga već pronaći — reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladića i reče mu:
— Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
— Idem kući — reče.
— Hodi ovamo — naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
— Lezi — naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
— Idi i zovi deda Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
— Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
— Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
— Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
— Ako to želiš — odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
— Kuda idete?
— Idemo kući.
— Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajala je:
— Jacajao, jacajao — rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
— Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
— Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
— Da — odgovori on.
— Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
— Onuda kroz one šume.
— Šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoči na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
— Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
— Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
— Šta želiš? — upita ona.
— Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
— Mislim da ću te moći zadovoljiti — odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
— Zar nisam dobila divno lice? — upita ona sedajući kraj njega.
— Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo — reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

LEGENDA O LIONGU FUMU

Afrika — Svahili




Nekada davno živeo čovek po imenu Liongo. Beše on najviši i najsnažniji u celom gradu. Svojim ponašanjem zadavaše građanima dosta nevolja. I ljudi jedanput odlučiše da ga uhvate i strpaju u tamnicu. Iznenada upadoše u njegovu kuću, svezaše ga i baciše u tamnicu.
Provede Liongo u tamnici mnogo dana, ali jednom mu pođe za rukom da pobegne. I ponovo poče da uznemirava ljude, koji opet nisu mogli mirno da odlaze na svoja polja, sakupljaju iverje i nose vodu.
Naplašeni građani ponovo stadoše da traže put i način kako bi se oslobodili Lionga.
— Nešto moramo smisliti — govorili su oni — da ga uhvatimo i ubijemo.
Tada jedan od njih predloži:
— Uhvatimo ga dok bude spavao i ubijmo ga. A drugi rekoše:
— Ako ga uhvatite, svežite ga i dovedite k nama.
I ljudima opet pođe za rukom da uhvate Lionga. Svezaše ga, dovedoše u grad, okovaše u lance i baciše u tamnicu. Dugo on provede u tamnici i samo mu je majka donosila hranu. Na tamničkoj kapiji stražu su čuvali vojnici, ne napuštajući svoja stražarska mesta ni za trenutak.
Tako su prolazili dani i meseci.
Svake noći Liongo je pevao divne pesme. Svima koji su slušali mnogo su se dopadale. Često su ljudi medu sobom govorili:
— Hajde da slušamo Liongove pesme. I išli su i slušali. Svaki put kada bi pala noć, ljudi su dolazili i govorili Liongu:
— Došli smo da slušamo tvoje pesme, pevaj!
I on je pevao, nije mogao da odbije, jer su građani neobično zavoleli njegove pesme. Čeznući za slobodom, Liongo je svakog dana sastavljao po koju novu pesmu.
Ljudi su slabo razumevali smisao tih pesama, ali su ih majka Liongova i robinja razumele vrlo dobro.
Jedanput, kada robinja donese hranu Liongu, straža joj je ote i pojede, a samo ostatke dade Liongu. Robinja tad reče:
— Liongo, gospodaru moj, donela sam ti hranu, a vojnici mi oteše i pojedoše. I to je sve što ostade.
Liongo uze ostatke, pojede, zahvalan i na tome, i zapeva, obraćajući se robinji, koja stajaše ispred vrata:
— Reci mojoj majci da glupak nikada neće postati pametan. Nek ona ispeče hleb, a unutra nek stavi testericu, da pretesterišem lance i iziđem na slobodu.
Robinja dođe njegovoj majci i reče:
— Sin te je pozdravio i preko mene poslao ti jednu molbu.
Majka upita:
— Kakvu molbu?
Robinja ponovi ono što joj je Liongo rekao. Saznavši za sinovljevu molbu, majka kupi nekoliko testerica i donese ih kući. Uze prosena brašna i ispeče nekoliko lepih hlepčića. Zatim napravi veliki hleb i unutra stavi testerice. Sve to dade robinji da odnese Liongu.
Kada robinja dođe do Liongove tamnice, straža joj ote sve, izabra najlepše hlepčiće i pojede ih.
— A ovaj uskisli hleb odnesi svome gospodaru — rekoše stražari.
I robinja ga odnese Liongu. On razlomi hleb, uze testerice i sakri ih. Zatim pojede hleb, napi se vode i leže.
A građani baš tad odlučiše da ubiju Lionga. I sam Liongo ču za to. On zapita stražare:
— Kada će me ubiti?
Oni mu odgovoriše: — Sutra. Tada ih Liongo zamoli:
— Pozovite moju majku, pozovite sve ljude iz grada, hoću da se oprostim sa njima.
I stražari pođoše i pozvaše sve. Došlo je vrlo mnogo ljudi, došla je njegova majka i ona robinja. Liongo ih tad upita:
— Jeste li se svi okupili? — Da — odgovoriše oni.
— Dajte mi rog, kastanjete i gong. Neka ih neko donese. I neka se danas igra — reče Liongo — hoću da se oprostim s vama.
A oni mu odgovoriše: — Dobro. Sviraj!
— Nek jedan od vas drži rog, drugi kastanjete, a treći — gong — reče Liongo.
— Ali kako ćemo svirati? — upitaše ljudi.
On im pokaza kako treba da sviraju i oni uzeše da sviraju.
A sam je za to vreme sedeo u tamnici i pevao. Kada bi počeli da udaraju u doboš, on je uzimao testericu i testerisao okove. A kada bi doboš prestao, i on bi prestao da testeriše, i počinjao da peva. Ljudi se nisu nikako mogli dosetiti šta on radi. Okovi mu bejahu već spali, tako uze da testeriše lance i oni se ubrzo raspadoše. Tada Liongo slomi vrata svoje tamnice i iziđe na slobodu. Kada ga ljudi spaziše, uzeše da beže glavom bezobzirce, izbezumljeni od straha. A on ih je hvatao, udarao im glavu o glavu i tako ih ubijao.
Liongo napusti grad, oprosti se od majke i reče joj:
— Još ćemo se mi videti.
Dođe u šumu i poče da živi kao i pre, uznemirujući i ubijajući ljude.
Jedanput građani izabraše najlukavije stanovnike i rekoše im:
— Idite k njemu, postanite njegovi prijatelji ne biste li ga kako mogli ubiti.
I pođoše Liongu prepredeni ljudi.
Dođoše oni do Lionga i nekako se sprijateljiše sa njim. Jedanput mu tako rekoše:
— Da pojedemo malo mesa, sultane. Liongo odgovori:
— Ako pojedemo mesa, čime ću platiti? Ja sam vrlo siromašan.
— Da pojedemo srž palme — predložiše mu ljudi.
— Kako ćemo to da jedemo? — upita Liongo. A oni mu odgovoriše:
— Jedan od nas će se popeti na sami vrh palme i saviti je, a mi ćemo jesti.
Liongo pristade i oni počeše po redu da se penju na vrh palme i da je savijaju.
— Kada se Liongo popne na vrh — odlučiše lukavi ljudi — ubijmo ga tad iz strele. I tad mu rekoše:
— A sad je red na tebe.
Ali se Liongo doseti šta oni nameravaju.
— Dobro — odgovori im. Držeći u rukama luk i strele, on im reče:
— Ja ću oboriti zreli vrh palme, pa ćemo jesti njegovu srž.
Pusti strelu i rascepi granu; ponovo pusti strelu i rascepi i drugu. Tako obori vrh palme, u kome bejaše puno srži.
Kada sve pojedoše, lukavi ljudi rekoše:
— On se dosetio, šta ćemo sad?
— Idemo kući — odlučiše.
Ljudi se oprostiše od Lionga i rekoše mu:
— Tebe niko ne može da prevari, o, Liongo, ti se spaseš svega kao đavo.
I ljudi se vratiše u grad i rekoše:
— Ne možemo ga ubiti.
Građani se okupiše i, posavetovavši se, odlučiše da će Lionga moći da ubije samo sin njegova brata. Pozvaše tog mladića i rekoše mu:
— Pođi i saznaj od čega on može da umre. Kada doznaš, vrati se i reči nam. Ako Liongo umre, daćemo ti carstvo. Mladić pristade i pođe Liongu. Kada je došao do njega, ovaj ga upita:
— Zašto si došao?
A pošto mladić reče da je došao da ga poseti, Liongo odgovori:
— Ne, ja znam da si došao da me ubiješ, ali znaj da su te ljudi prevarili.
Mladić ga zapita:
— Od čega ti možeš da umreš?
— Ako neko uspe da mi probode pupak bakarnom iglom, odmah ću umreti — odgovori Liongo.
Mladić se vrati u grad i saopšti građanima šta je saznao. Tada mu oni dadoše bakarnu iglu i on se vrati Liongu.
A Liongo je za to vreme pevao pesmu.
— Ja sam rđav, a ti si dobar. I ako ti ne učiniš nikakvo zlo, ja sam rđav a ti si dobar!
Kada se mladić vrati, on ga pozva k sebi, iako je dobro znao da je došao da ga ubije.
Tako prođoše dva dana, a treće noći, dok je Liongo spavao, mladić mu probode iglom pupak. Liongo se probudi od bola, uze luk i strelu, i pođe na izvor. Tamo kleknu, nateže tetivu, kao da nišani, i tako umre.
A kad ujutru dođoše ljudi po vodu, pomisliše da je živ. Uplašiše se i pobegoše.
Dođoše u grad i ispričaše:
— Danas nećemo imati vode.
Tri dana su ljudi išli na izvor da gledaju Lionga, ali se niko ne usuđivaše da se približi, iako su bili silno žedni. Tada pozvaše Liongovu majku i rekoše joj:
— Idi, porazgovaraj sa sinom, reči mu nek se skloni da možemo vode da uzmemo, inače ćemo tebe ubiti!
Majka pođe Liongu. Priđe mu, zagrli ga i poče da peva, tešeci ga, a on pade. Majka shvati da joj je sin mrtav i zaplaka. Vrati se u grad i reče to građanima. Oni ponovo pođoše na izvor i uveriše se da je Liongo mrtav.
Građani sahraniše Lionga, a mladića koji ubi Lionga — ubiše, da mu ne bi dali carstvo koje su mu obećali.

SEDAM SESTARA MEAMEJ

Australija



Vurunah je celog dana bio u lovu i uveče se vratio umoran i gladan kući u logor. Zamolio je svoju staru majku da mu da malo hleba od semena trave, ali mu ona odgovori da više ništa nije ostalo. On onda zatraži od ostalih crnih drugova da mu dadu travljeg semena kako bi mogao sam da ispeče hleb za sebe. Ali oni nisu hteli da mu dadu. Tada se Vurunah naljuti i reče:
— Kada me moja najbliža rodbina pušta da gladujem, onda ću da odem od vas, otići ću u drugu zemlju i živeću od sada kod tuđih ljudi.
A pošto je bio tako besan, on zbilja ode. Uze svoje oružje i ode iz logora da potraži novi zavičaj.
Išao je on tako kad u daljini opazi nekog starca, koji je praznio pčelinje saće i sakupljao med. Starac se okrenu prema Vurunahu jer je primetio da neko dolazi. A kada mu se Vurunah približi, vide da starac nema očiju, iako je izgledalo da je stari primetio njegov dolazak pre nego što je mogao da ga čuje. Vurunah se uplaši i začudi slepom starcu, koji mu je ipak okrenuo lice, baš kao da ga je gledao sve vreme. Kada je bio kraj njega, stari mu reče da se zove Murunumildah, da se i njegovo pleme tako zove, jer nemaju očiju, već vide pomoću nozdrva. Vurunah je to smatrao čudnim i nije bio malo uplašen, iako je Murunumildah izgledao sasvim prijatan i blag. Dodade Vurunahu šoljicu meda, rekavši da je svakako gladan. Pokaza mu mesto gde se nalazio logor i pozva ga da pođe s njim i ostane kod njega. Vurunah uze med i pođe sa starcem prema logoru, ali je smatrao da je ipak bolje da se uputi drugim pravcem.
Pešačio je tako neko vreme i naposletku stigao do nekog jezerceta. Zažele da tu prenoći. Najpre se dobro napi vode, pa leže da spava. Kada se ujutru probudi, pogleda oko sebe tražeći jezerce, ali mesto njega ugleda samo široku ravnicu. Mislio je da još sanja, protre oči i pogleda još jednom.— Pa ovo je čudan kraj — reče. — Najpre nailazim na čoveka koji nema očiju, a ipak vidi. Zatim stižem do velike bare, zaspim, opet se probudim — i sada je nema. A znam sigurno da je tu bilo vode, ta sam sam je pio, a sada nadaleko nigde ni kapi.
Dok se iščuđavao i pitao kako li je voda mogla da iščezne, spazi da nailazi velika nepogoda.
Ustade što je brže mogao i potrča u obližnje žbunje da potraži zaklon. Kada malo zađe u žbunje, nađe tamo na zemlji nekoliko komada kora.
— E, to mi se dopada — reče. — Sada mi treba da potražim još samo nekoliko kočeva, pa da sebi sagradim malu kolibu u kojoj ću se skloniti od bure koja nailazi.
Istesa na brzinu nekoliko kočeva, pobode ih u zemlju i nasloni kore na njih. Kada podiže poslednje parče, odjednom se pred njim stvori neko sasvim neobično biće, kakvo još nikada nije video.
Nepoznati mu doviknu:
— Ja sam Bulgahnunu. — I to viknu takvim strašnim glasom da Vurunah ispusti parče kore, zgrabi svoje oružje i pobeže što je brže mogao. Na buru je potpuno zaboravio; imao je samo jednu misao: da što pre pobegne van domašaja Bulgahnunua.
Trčao je pravo i najzad stigao do neke reke koja mu je presecala put sa tri strane. Pošto je reka bila suviše široka, pa nije mogao da je pregazi, morao je da se vrati. Samo, nije se vratio istim putem, nego je skrenuo drugim pravcem. Kada se okrenuo i za sobom ostavio reku, spazi krdo emua koje se uputilo vodi. Polovina ih je bila pokrivena perjem, a druga polovina nije, ali su i oni imali izgled emua. Vurunah je jednoga od njih hteo da ubije kopljem, da bi ga pojeo. Pope se na drvo da ga ne vide; zatim pripremi koplje da ubije jednu od tih ptica bez perja. Kada su prolazile pored njega, on odabra svoju žrtvu, baci koplje i ubi je. Potom siđe sa drveta da bi je uzeo.
Kada je potrčao prema mrtvoj ptici, primeti da to nisu emui, nego urođenici nekog stranog plemena. Stajali su oko svoga mrtvog druga i besno davali na znanje da hoće da ga osvete. Vurunah uvide da bi mu slabo koristilo pravdanje da je čoveka slučajno ubio misleći da je emu; jedini mu je spas bio u bekstvu. Uze put pod noge, i iz straha da neprijatelji ne potrče za njim, nije smeo ni da se okrene. Tako je bežao dok nije stigao do nekog skloništa. A našao se tamo pre no što je i mislio; pomišljao je samo na opasnost koja mu je pretila i nije obraćao pažnju na ono što se nalazilo na putu.
Kada uđe u kolibu, nije više imao razloga za strahovanje, jer je unutra bilo samo sedam mladih devojaka. Ali mu one uopšte nisu ulivale strah, naprotiv, izgledalo je da su one više iznenađene nego on. Bile su prema njemu veoma ljubazne kada su videle da je sam i gladan. Dadoše mu da jede i pustiše ga da preko noći ostane u kolibi. On ih onda upita kako se zovu i gde se nalaze ostali iz njihovog plemena. Devojke mu odvrate da se zovu Meameje i da im se pleme nalazi daleko odatle, u drugom kraju. One su došle ovamo samo da razgledaju ovaj kraj, da ostanu malo, i da se posle vrate u svoj zavičaj.
Sutradan Vurunah napusti kolibu sestara Meamej i nastavi put. Pretvarao se da više nikada neće da se vrati. Ali u potaji je mislio da se sakrije negde u blizini i da ih posmatra. Hteo je, kad se ukaže zgodna prilika, da ugrabi jednu od njih i uzme je za ženu. Bio je sit samoće. Najednom spazi kako sedam sestara Meamej uzimaju motike i odlaze. Pratio ih je izdaleka i pazio da ga one ne vide.
Devojke zastaše kod nekog gnezda krilatih mrava. Motikama čeprkahu po travnjaku, a kada iskopaše sve mrave, pobacaše motike, posedaše želeći da spreme dobru zakusku, jer su ovi mravi za njih bili prava poslastica.
Dok su sestre spremale divnu zakusku, Vurunah se tiho prikrade motikama i dograbi dve. Zatim se sa plenom pažljivo odšunja natrag u skrovište. Kada su se sestre Meamej najzad najele, odoše po svoje motike. Ali samo njih pet nađoše motike, i odoše ostavivši one dve da traže nestale alatke. Mislile su da će ih dve devojke, po svoj prilici, naći tu negde u blizini, i da će potom, kada opet budu imale svoje oruđe, lako stići svojih pet sestara. Dve devojke pretražiše ceo mravinjak, ali nisu mogle da nađu motike. Kada su tako načas okrenule Vurunahu leđa, on izađe iz skrovišta i zabi obe motike u zemlju. Zatim se ponovo vrati u skrovište. Kada se devojke okrenuše, odjednom spaziše svoje motike. Radosne, potrčaše prema njima i izvukoše ih iz zemlje, u koju su bile dobro pobodene. Dok su to radile, Vurunah izlete iz skrovišta, dograbi obe devojke oko pasa i dobro ih priteže. One su se opirale i vikale, ali uzalud. Niko nije mogao da ih čuje, jer nikoga nije bilo. Kada su uvidele da su sve opiranje i vika uzalud, smiriše se, a Vurunah im reče da ne treba da se boje i da će se on starati o njima. Dodade da je sam, pa bi želeo da ima dve žene. Neka mirno pođu sa njim, i biće im dobro. Samo, moraće da urade sve što im on bude rekao. Ako ne budu mirne, on će brzo da ih umiri svojom batinom. Kada mlade devojke uvideše da je svaki otpor uzaludan, učiniše kako je Vurunah tražio i mirno pođoše sa njim. Rekoše mu da će ih njihovo pleme jednoga dana opet odvesti, a on, da bi to sprečio, pođe brže, misleći da će na taj način izbeći svako proganjanje.
Prošlo je tako nekoliko nedelja, a obe sestre Meamej su se na izgled snašle u novom položaju i bile sasvim zadovoljne. Ali su, kad bi ostale same, često razgovarale o svojim sestrama i razmišljale o tome šta li su one uradile kada su primetile njihov nestanak. Pitale su se da li njihove sestre možda tragaju za njima, ili su se vratile u zavičaj da dovedu pomoć. Ali nijednog trenutka nisu pomišljale na to da su možda odavno zaboravljene i da će zauvek morati da ostanu sa Vurunahom.
Kada su tako jednoga dana sedele zajedno u logoru, reče Vurunah:
Vatra neće da se razgori. Idite i donesite mi komade kore od ona dva bora.
— Ne — odvratiše one — ne smemo da ljuštimo koru sa bora. Ako to uradimo, nećeš nas više nikada videti.
— Idite i učinite to što vam kažem. Donesite mi borovu koru. Zar ne vidite da vatra jedva tinja?
— Vurunah! Ako odemo, nećemo se nikad više vratiti. Nikada nas više nećeš videti. Mi to znamo.
— Hajdete, ne brbljajte! Jeste li ikada videle da se brbljanjem može održati vatra? Šta pričate? Idite i učinite kao što vam kažem! Ne pričajte gluposti, a ako budete bežale, ja ću već umeti da vas uhvatim, pa kada vas budem zgrabio, dobićete dobre batine. Idite! Ni reči više!
Na to Meameje odoše, poneše sa sobom kamene sekire da bi oljuštile koru. Svaka od njih otišla je do jednog bora i sekirom snažno zasekla koru. Kada su to uradile, borovi počeše da rastu sve više i više iz zemlje, i ponesoše ih obe sa sobom. Koliko su borovi rasli, toliko su se devojke udaljavale od zemlje.
Kada posle prvog udarca nije čuo i drugi, Vurunah pođe prema borovima i htede da vidi zašto se sestre Meamej ne vraćaju. Kada stiže do borova, vide da su postali mnogo veći, a gore u vrhovima lebdele su njegove dve žene. Doviknu im neka izvole da siđu, ali mu one ne odgovoriše. Ukoliko su se više pele, utoliko je on upornije dovikivao, ali mu one nisu odgovarale. A borovi su rasli sve dok im vrhovi ne dodirnuše nebo. U to ostalih pet Meameja proviriše iz neba. Zvale su svoje dve sestre govoreći im da se ne plaše i da uđu. A kada ove dve začuše glasove svojih sestara, brzo se popeše na nebo. Sestre im pružiše ruke, i uvukoše ih unutra. Tamo su svih sedam ostale da zajedno dalje žive.
I danas, kada pogledaš prema nebu, možeš da vidiš svih sedam sestara Meamej zajedno. Mi crnci ih nazivamo Meamejama, a vi belci — Vlašićima.

ADAMKAN I DURHANA

Avganistan



Negde za carevanja velikog Akbara bila dva slavna kana, pa se jedan zvao Hasankan Mutahajl, a drugi, koji se naročito razmetao svojom snagom i bogatstvom, Tauskan.
Jednom u dvore Hasankana, koji je živeo u Donjoj Bazdari, navrati nekakav vrlo stari fakir. On zakuca na okovane vratnice i zatraži milostinju.
Hasankan se nezadovoljno namršti i uzdahnu:
— Koliko li sam milostinje podelio, od kolikih li samo tražio da se za mene pomole Alahu da mi podari dete — i sve uzaman!
Ali se kan malo promisli, pa ipak odluči da fakiru udeli milostinju. Sam je izašao iz kuće i gorko se požalio starome kako ni do dana današnjeg nema dece.
— O, najmoćniji medu kanovima, rodiće ti se sin!
— Eh, mnogi su mi tako govorili, a ja sam još uvek tako sam!
— Nemoj tugovati! Nego, evo ti tri začarane urme.
Ovu najveću pojedi, ona je zrela, a druge dve baci. Možeš mi verovati — Alah će ti podariti sina. Ali upamti da svake godine moraš prinositi na žrtvu po jednog vola. Na to nikako nemoj da zaboraviš!
Posluša Hasankan fakira, pojede začaranu urmu, a druge dve baci. Ali nije primetio kako ih dvojica slugu vešto dohvatiše i odmah pojedoše.
Onda Hasankan obdari fakira i otpusti ga s mirom. Fakir se iz doline pope u goru, i put ga uskoro nanese do grebenastih zidina nekakvog mračnog zamka.
— Šta tražiš, starino? — oslovi ga stražar koji je stajao na vratnicama.
— Sreću ljudima donosim — odvrati fakir poklonivši se stražaru. — Mogu li ući u zamak?
— Udi, samo pazi da ne razljutiš Tauskana, jer se glave nećeš naneti.
Fakir ude na vratnice pa se uputi prema kanovim odajama. Pred njega izađe neka mlada sluškinja, baci mu kesicu srebra i reče:
— Pomoli se da se Tauskanu rodi dete!
Fakir podiže ruke prema nebu pa očita nekoliko molitava. Kad ću njegovu viku, izađe sam Tauskan da čuje reči fakirove.
Ugledavši ga, fakir mu pruži pola urme i reče:
— O, gospodaru! Pojedi ovu začaranu voćku, i rodiće ti se dete.
Tauskan se najpre naljuti i baci urmu. Ali se onda predomisli, podiže je iz prašine, obrisa o rukav domaće haljine i pojede, uputivši Alahu svoje molitve.
Prođe devet meseci, devet dana i devet časova, a dvori Hasankana i Tauskana se zaoriše od radosnih usklika. Istina, na dvoru Tauskana muškarci su se manje radovali, jer se kanu rodila kći, kojoj dadoše ime Durhana.
A Hasankanu, čija se sreća ne može ni opisati, rodi se sin, kome dadoše ime Adamkan.
Prode dvadeset godina... Kao i nekada, šareneli su se suncem obasjani lugovi u brdima, a suri orlovi nepomično su lebdeli na vedrom nebu vrebajući plen. Ali orlovi se najednom vinuše u daleke visine kad primetiše tri jahača. Ovi su u punom kasu jurili poljima divljač. To je Adamkan lovio sa svojim vernim slugama — mudrim ali jednookim Mirom i snažnim ali glupim Bilom, koji se rodiše u isti dan i čas kad i Adamkan, dvojici slugu što su pre dvadeset godina zajedno sa Hasankanom pojeli one urme.
Izrastao je Adamkan u lepog i snažnog momka, tako da su ga stari ljudi u Donjoj Bazdari gledali sa uživanjem i smeškali se govoreći svojim sinovima:
— Možemo umreti na miru, imaćete dobrog kana.
Iz dana u dan jačao je Adamkan. Bio je slavan u čitavom kraju, a nije ni slutio da gotovo naporedo s njime cveta kao ruža lepa Durhana.
Ali sve je u rukama svevišnjeg! I, eto, jednom na svadbi kod nekog mladog kana, Adamkan se srete sa Durhanom. Kad vide lepu Durhanu, on prosto izgubi glavu za njom. Upadljivo je posmatrao lepojku, a ona malo-malo pa bi i sama bacila pogled na njega. I poneki put bi se pritom njene usne razvukle u mio osmeh.
Celo to veče Adamkan se ne dotače đakonija. Kako je vreme odmicalo, bivao je sve tužniji i tužniji, i sa strahom je pomišljao na čas kada će Durhana poći kući i on više neće moći da joj se divi.
Najposle gosti počeše da se razilaze. I tada, da li slučajno ili namerno — tek Adamkan i Durhana se nađoše na istoj stazi...
Na nebu su blistale sjajne zvezde. Noć se spustila na zemlju. Nasmejani mesec je veselo podmigivao zaljubljenima, koji su išli uskom stazom u gori i nisu se usuđivali da jedno drugom pogledaju uoči. Pratio ih je Madžlin, verni konj Adamkanov, i umiljato ih posmatrao, tek povremeno zastajući da čupne kakvu travku.
Ne podižući glave, Durhana ispripoveda Adamkanu kako je prstenovana za moćnog Pajavkana i kako uskoro treba da postane njegova žena.
Dugo je stajao Adamkan pred vratnicama Durhaninih dvora, maštajući da još jednom, bar za časak, ugleda svoju dragu.
Sutradan je Adamkan bio tih i zamišljen. Tužno je sedeo kraj prozora, a blagi vetrić mu je mrsio pramene crne, kovrdžave kose.
Pokraj njega su ćutke sedeli Bilo i Miro, ne usuđujući se da o bilo čemu zapitaju gospodara.
Kad dođe veče, Adamkan uze svoj rabab pa, nežno dotakavši strune, zapeva:
— Ljubavi moja, što srce za tobom tuži, prekrasni, divni cvetku moj, najlepša medu ženama: ne znam šta mi valja činiti, jer me oganj nekakav proždire, te sam spreman da napustim očev dom, da ostavim zavičaj, samo da navek budem uz tebe. Ljubavi moja, mio sanku moj, srce mi za tobom tuži.
Toliko je bilo tuge u njegovoj pesmi da iz jedinog Mirovog oka potekoše suze, a gromni Bilo uzdisaše i hvataše se za sablju, misleći da svojom snagom može da pomogne gospodaru. Ali kada noć obavi zemlju svojim velom, Adamkan ne izdrža i odluči da pođe u dvore svoje drage. Težak je i opasan to poduhvat — provući se u kuću devojčinu, ali ljubav je ponekad lakomislena.
I tako tri jahača potekoše u noć, prema visokim zidinama dvora iza kojih je živela Durhana.
Zaustaviše konje pred visokim zidinama, tiho sjahaše pa zapeše uže o greben zidina. Prvo se Adamkan, a za njim Miro prebaci po užetu u vrt, a Bila ostaviše da čuva konje.
Adamkan je oprezno gazio po vrtu lagano razmičući grane. Najednom, pravo pred sobom ugleda usnulog slugu. Adamkan ga probudi i, zapovedivši mu da ne diže galamu, upita ga gde su prozori Durhanine sobe. Izbezumljen od straha, sluga je ćutao. Adamkan mu dade nekoliko novčića ašrafa, a sluga ih zgrabi pa pokaza prstom na dva slabo osvetljena prozorčeta. Adamkan mu na to baci još nekoliko novčića, i sluga provede Adamkana i Mira sve do vrata iza kojih je živela Durhana. Vrata lako škripnuše, i Adamkan se obre u odajama svoje drage.
Lepa Durhana je spavala na palangu, pokrivena najfinijim ćilimima. Na uzglavlju su joj ležale ruže. Disala je tiho i ravnomerno.
Adamkan se spusti na kolena pred dragom i tiho zapeva:
— O, Durhana, samo je mesec obasjavao tvoje lice sa visina, ali ja sam došao, i mojoj sreći nema granica jer si kraj mene ti! Niko nas ne vidi, sami smo u sobi, probudi se, o, Durhana, i pogledaj me!
Ne beše kraja Durhaninoj radosti kad iznenada na javi ugleda Adamkana, koga je upravo sanjala. I ona mu isto tako tiho odvrati:
— Dragi, ti si mi doneo sreću, bez tebe sam tiho venula, gušila se u ognju golemom. Ali ti mi donosiš gorskih potoka svežinu i miris ruža, zar ne?... Ili je to samo san?!
...Sa istoka poče zora da rudi, zvezde se pogasiše, a sjajni mesec je već tužno posmatrao zaljubljeni par.
Miro, koji je čuvao ulaz u Durhanine odaje, tiho zviznu. Ta skoro će zora! Probudiće se straža — a onda, bogme, zlo i naopako!
Teško je bilo zaljubljenima da se rastanu, ali je svakog trenutka dan sve više osvajao.
Stežući u zagrljaju viti stas drage, Adamkan šaptaše reči pune ljubavi i nikako ne mogade da se rastane od Durhane.
Ta noć je za ostale ljude bila ista kao i sve druge noći — duga i zagušljiva. Jedino Adamkan i Durhana ne opaziše kako je vreme brzo prošlo.
Mesec se već sasvim uklonio sa neba, negde u daljini, u selu, pevali su petli, mule su se probudile i spremale za molitvu, a jadni Miro je još jednako, ni živ ni mrtav od straha, čekao svoga gospodara.
Najposle izađe Adamkan suznih očiju iz odaje svoje drage. Kroz nekoliko trenutaka već je zajedno s Mirom i Bilom jezdio brže od vetra u goru.
Kada se vratio u dvor, Adamkana sasvim skrši tuga. Život bez drage činio mu se suvišan i prazan. Po čitave dane ležao je na palangu, čak se ni svog rababa nije doticao.
Isto tako teško preživljavala je tugu rastanka i Durhana. Samo ponekad, kad je za to imala prilike, slala je ona Adamkanu, bilo po učitelju ili sluškinji, kratke vesti — pune ljubavi i jada.
Hasankan je samo vrteo glavom gledajući voljenog sina. Ali ne beše kraja njegovom čuđenju kada mu ovaj jednom priđe užagrena pogleda i reče:
— Oče, danas je najnesrećniji dan u mome životu. Moja draga Durhana udata je za Pajavkana. Čini sa mnom što hoćeš, ali bez nje mi nema života!
Teško se zamisli Hasankan, jer su sinovljeve reči kršile sve običaje: on je hteo da otme mužu zakonitu ženu!
Ali velika je snaga očinske ljubavi. Pa ako se kaže da će "Indus za prijatelja svoga i govedinu pojesti", šta onda sve neće učiniti otac za voljenog sina!
I tako se sutradan Hasankan zajedno sa sinom uputi svome moćnome rođaku, bogatom Mermajkanu. Pokloni mu se do zemlje, pa ovako reče:
— O, jedina uzdanice oka moga, Mermajkanu! Ako ushtedneš da mi pomogneš, ja ću se i danju i noću moliti Alahu da ti podari sreću na ovom i onom svetu. Sablja moja biće uvek i tvoja, a dvor moj i tvoj dvor.
Mermajkan milostivo nagnu glavu i zapovedi Hasankanu da govori. Na to mu ovaj ispripoveda za ljubav svoga sina.
Dugo je Mermajkan razmišljao, te najposle pristade da pomogne Adamkanu.
Iduće noći njegova družina upade u zamak Pajavkana i odvede Durhanu.
Adamkan nikome nije poverio dragoceni teret. Na svome konju doveo je Durhanu u dvor Mermajkana i sakrio je u jednu od zabačenih i bogato nameštenih odaja.
Ali zli i ratoborni Pajavkan nije mogao da se pomiri sa Durhaninom otmicom. Skupivši družinu, uputi se on zamku Mermajkana da vrati Durhanu. Mermajkan pade u iskušenje pred tolikim zlatom koje mu ponudi Pajavkan, te mu dade Durhanu. Jer, kao što je rečeno, i dete već zna da bogatstvo rada pohlepu.
Tog dana Adamkan nije bio u zamku. Njegovom čuđenju i jadu ne beše kraja kada ne nade svoju dragu i kada saznade za podlu izdaju svoga rođaka.
Poveri Adamkan svoj jad sinu Mermajkana, mladom Gudžarkanu. Postide se hrabri Gudžarkan postupka oca svoga, pa skupi družinu mladih ratnika, odvažnih i srčanih vojnika, te ih povede zamku Pajavkana da vrate Adamkanu lepu Durhanu.
Pajavkan izade pred Gudžarkana, te se između dva plemena zapodenu ljuti boj. Tukli su se čitav dan, sve do ponoći. A pred jutro, samo nekoliko ratnika, koji čudom ostadoše u životu, odjezdiše u gore odnoseći sa sobom mrtvo telo Gudžarkanovo.
Sada je Adamkan danonoćno oplakivao ne jedan, već dva gubitka: nema Durhane, nema više ni prijatelja Gudžarkana.
Vreme nije moglo da zaleči njegove rane. On je bledeo, mršavio i maštao samo o jednom — da makar jednim krajičkom oka ugleda svoju dragu!
Jedared u njegov dvor zalutaše dva Indusa — ukrotitelji zmija. Toliko su bili umorni od puta da su prosto padali s nogu. Njihovo iscepano odelo bilo je sve pokriveno prašinom.
Adamkan zapovedi da se fakiri prijateljski prime, nahrane i smeste u jednu od odaja da se odmore. Fakiri nisu znali kako da mu zablagodare. Ali kad primetiše Adamkanovo bledilo i rasejanost, zgledahu se. Uveče fakiri saznadoše od Mira uzrok tuzi njegovog gostoljubivog gospodara.
— Toj nevolji se može naći leka — reče jedan od fakira i namignu Miru. — Mi ćemo mu udesiti da se sastane sa dragom kada nas je tako lepo primio.
Sutradan, rano ujutro, fakiri zamoliše Mira da probudi Adamkana. O čemu su s njim razgovarali, zaključani u njegovim odajama, niko ne zna. Tek pred veče na vratnice zamka ne izađoše dva, već tri fakira. Treći je bio Adamkan. Istina, sada ni rođeni otac ne bi prepoznao svoga sina. Kosa mu je bila raščupana i padala na čelo, kroz pocepanu košulju naziralo se prljavo telo, a sam on se jedva vukao prašnjivim putem s mukom pokrećući svoje izubijane noge. Ćutke su išla tri fakira prema dvorima Pajavkana. Kasno uveče stigoše oni pred vratnice. Stražari ih propustiše, i fakiri se smestiše pravo pod prozorima Pajavkana, mameci ljude glasnom svirkom na fruli.
Oko njih se skupljao svet, zagledao tuđine i s pobožnim strahom pratio njihove čarolije.
Najposle izađe i sam Pajavkan da pogleda došljake.
A za to vreme je Adamkan, koji je svirao na rababu, krišom bacao hitre poglede neće li se gdegod otvoriti prozor i kao dragi kamen zablistati oči njegove voljene Durhane.
I tada... o, sreće! Adamkan je ugleda! Odškrinuvši prozor, Durhana je posmatrala Adamkana, a u očima joj behu suze tuge i radosti.
Svide se Pajavkanu veština fakira, pa im zapovedi da ostanu na dvoru. Fakire odvedoše u vrt i smestiše ih u senicu. Onda se ljudi raziđoše i fakiri ostadoše sasvim sami.
I ponovo je noć crnim krilom zastrla ceo svet. Pospaše ljudi umorni posle teškog dnevnog rada. Zaspa Pajavkan, zaspaše fakiri, zaspaše i sluge u čitavom ogromnom dvorcu. Jedino Adamkan nije spavao, nego je uzbuđen osluškivao noćne zvuke. Kad najednom... on ću tihi i nežni Durhanin glas:

Tako je noćca tamna,
i straža svuda spava,
a ja te čekam, dragi,
ovde sam potpuno sama.

Al' pazi — opasnost svugde se krije!
Dođi mi, dragi, dođi
što pre, moj mili!

Adamkan uzdrhta i hitro ustade. Pode vrtom, pa stade osluškivati jedva čujni glas drage. A glas je odjekivao čas sasvim blizu, čas je nekuda odlazio, i Adamkan se pokatkad bojao da on to sve sanja. Ali najednom, usred procvalog bokora jasmina, on ugleda lepu Durhanu, koja mu je pružala ruke... I noć opet prolete kao jedan tren, i opet nasta čas rastanka.
A sutradan izjutra je radosni i srećni Adamkan tako svirao na rababu da su se ljudi prosto čudili njegovoj veštini.
Ali sreća nije večita... Pajavkan poče podozrivo da gleda fakire. Pratio je svaki njihov korak i najposle ih otera sa dvora.
Beše izgubljena i poslednja mogućnost da se vidi s Durhanom.
Adamkan se razbole od tuge. Nisu mu pomogli nikakvi lekovi, i on umre.
Glas o njegovoj smrti pronese se po celom kraju i stiže do Durhane. Ona prvo ne poverova strašnom glasu, a onda mrtva pade na zemlju. Vrači, gatari i bajalice pokušavahu da joj povrate život: trljahu joj noge i ruke balsamima, kađahu joj rutom divno lice, ali — avaj — sve beše uzaman. I lepa Durhana beše mrtva.
Ne znam je li to istina ili nije, ali vele da se Adamkan našao s Durhanom na onom svetu.
Samo, meni se čini, istinu da zborim, da su to ljudi izmislili radi svoje utehe.
A vele i ovo: ako neko napravi pločicu mediatar za sviranje od bokora što raste na Adamkanovom grobu, naučiće da svira na rababu isto tako divno kao on. A da li je to istina — samo Alah zna!

SVIRAČ ČUDOTVORAC




Belorusija



Živeo nekad svirač. Svirao je još od malih nogu. Čuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, načule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, čak ni žabe po barama ne krekeću.
Istera on stado na noćnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noć blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se čini kao da mu se neki slatki osećaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noći pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osećaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviračevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj čudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vračaju se s kuluka seljaci i snaše, začuju svirku, zastanu, slušaju. I pred očima im iskrsne sav njihov život — čemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dođe da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboče se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drveće u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci — sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio čudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dođe, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i — ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dođe, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi svirača. Ali ne nađoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli svirača, a spahijski službenici su ga smatrali čarobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s đavolima. A zna se: spahije i đavoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a đavoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprečili vukovi put sviraču, zubima škljocaju, stoje, a oči im gore poput žeravice. A u svirača ništa osim violine u torbi nema. "E" — misli on — "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drveće, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih čeljusti stali — tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce već zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne čuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad započe polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mećava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža — i on poče da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se đavoli, poiskakali iz rečnih zaliva. Pucaju od besa, škrguću zubima, a ništa ne mogu sviraču.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pođe dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi — trče k njemu dva gospodičića.
— U nas je danas zabava — kažu. — Dođi da nam sviraš, pane sviraču. Bogato ćemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noć pala, nema prenoćišta, a i novaca nema.
— Dobro — rekao im — sviraću vam.
Dovedoše oni svirača u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospođica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospođice joj pritrčavaju redom, zamaču u nju prste, pa nečim mažu oči.
Prišao i svirac zdeli. Zamočio prst i namazao oči. I kako to učini, vide da to nisu gospoda i gospođice, već đavoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" — pomisli on — "evo na kakvu me zabavu gospodičići dovukoše! Pa, dobro. Sada ću ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuče gudalom po živim strunama — i sve se u paklu razlete u prah, a đavoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.

ŽOAO BARANDAO

Brazil



Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te će jednom kazati svojoj ženi:
— Ženo, s ovolikim čoporom dece ovde nam više nema života. Hajde da pođemo u šumu, pa da tamo podignemo kuću i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kuću i stade sekirom da obara drveće. Najednom, začu glas iz dubine šume:
— Ko je to, javi se!
— Ja sam — odvrati siromašak.
— Ko to ja? — ponovi glas.
— Žoao Barandao.
— Šta tu radiš?
— Obaram drveće da sagradim kuću.
— Ej, vi! — naredi glas. — Pomozite Žoau Barandau da poobara drveće i sagradi kuću.
Za tili čas iz šume izađe čitava vojska ljudi — pravi pravcati mravinjak — i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrčena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kućicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledećeg jutra uze srp, stavi šešir i reče ženi da ide u šumu kako bi raskrčio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo ću glas iz dubine šume:
— Ko je to, javi se!
— Ja sam.
— Ko to ja?
— Žoao Barandao.
— Šta tu radiš?
— Eto, krčim mesto za oranicu.
— Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrči mesto za oranicu.
Iz šume izađe čitava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili čas raskrčiše čitav proplanak. Siromašak pođe kući, da sačeka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dođe ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišće i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naređenje, iz šume istog časa izađe čitava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dođe na njivu i samo zakorači, i već je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuće se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da će, ako se nečega prihvate i nešto započnu da rade, onaj glas iz šume čuti i početi da im dosađuje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluči da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skiči, glas je već pitao šta se događa. I pošto je doznao, naredi:
— Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priređena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuće. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoračio prag, otrča ona na njivu. Nastojeći da je niko ne čuje, tiho obiđe celu njivu. Kad je već nameravala da pođe kući, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip — deci za večeru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: — Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polomiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeći na put, ali se nije imalo kud: naričući, poče da odvlači zeleni kukuruz kući. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se ču:
— Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kući.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nađoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuče ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
— U pomoć! Spasite me! Glas se istog časa odazva:
— Šta se to događa?
— Ja, Žoao Barandao, učim pameti svoju ženu.
— Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauči pameti svoju ženu.
Istrčaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kuću u šumi.

TROBOJNA KANTUTA

Bolivija



Priča se da su nekad u zemlji Koljasujo živela dva moćna i bogata vladara, čija su se prostrana carstva graničila.
U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je čuven sa svoga bogatstva i nepobedive vojske. Imao je taj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos. Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio roden pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog držanja i pun vrlina, zbog čega su ga svi stanovnici carstva neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postižući slavne uspehe, čime je proširio granice svoje zemlje, naročito u još neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.
Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko moćan i bogat kao i njegov sused. Zahvaljujući svojoj vojsci, čuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u određenim vremenskim razmacima, kakao i koku u ogromnim količinama, kao i raznovrsno voće izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vršnjaka susedovom. Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on došao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica, koja je postajala sve veća ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratničkih sklonosti, mladi princ je pokazivao velike sposobnosti za vođenje poslova svoje zemlje. Još od malena posvetio je sve svoje snage radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveća blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio je milosrdan i najveće mu je zadovoljstvo bilo da pomaže sirote i pruža utehu nesrećnima, zbog čega ga je narod obožavao.
Oba vladara bila su, isto tako, rodena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdočaci neprestano posmatrali.
Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noći pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh njegove zemlje bivao je obeležen povećanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rođenja princa naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost.
Iljimani, vladar sa juga, takođe je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I on je opažao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvećavao srazmerno rastućem napretku carstva. Kraj bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.
Tako je proteklo mnogo vremena. Obe države, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez sukoba. Za to vreme su se na nebu, medu hiljadama zvezda, sve više isticale dve bele zvezde, zajedno sa svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u dušama oba vladara počeše se buditi zavist i slavoljublje. Svaki od njih osećao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povećanju sjaja odgovarajuće zvezde, preteći da potamni sjaj protivnikove, te oni počeše osećati zavist i protiv zvezda.
Ovoj strasti prvi podleže Iljampu. A kako nije znao na koji način da postigne trijumf nad susedom, reši se da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet.
U noći pred prvi sastanak mudraci pažljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno ždrelo, koje im je služilo kao neka vrsta teleskopa.
Sutradan starci izađoše pred Iljampua i jedan od njih reče mu:
— Slavni kralju, pažljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Možeš biti ponosit. Tvoja je zvezda još uvek sjajnija od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i možda će uskoro po blistavosti dostići tvoju.
— A posle će, možda, ta druga biti i sjajnija od moje — promrmlja Iljampu tmurno.
Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlučno:
— Ali, neće biti!
I, kao da mu sopstvena ljutina nije dopuštala da jasno misli, zatraži savet od svojih doglavnika:
— Šta mi savetujete da činim kako bih uništio zvezdu suparnicu?
— Gospodaru i vladaru — odvrati jedan mudrac — Ta ti znaš da mi, kao smrtni ljudi, ništa ne možemo učiniti protiv dalekih zvezda, čak ne možemo ni stići do njih.
— To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i mađije možete uputiti kako da to postignem.
— Uzvišeni gospodaru Iljampu — reče drugi jatiri.
— Dobro znaš da ta zvezda nije ništa drugo do odraz i simbol sudbine i moći srećnog smrtnika, zato se ona može ugasiti samo ako se uništi čovek čiji život ona štiti.
— U pravu si. Mudra ti je reč a savet veoma koristan. Sada se možete povući — naredi vladar.
I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajući po svojim odajama, poče da kuje užasan plan kako da uništi svoga protivnika.
Mržnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda
Život i svakidašnji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srećan, potpuno se izmeni. Niko se već više nije trudio da obraduje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar i da želi dobro svom bližnjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oružja i spremanje onoga čime će se uništavati životi, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratničke himne; umesto da svoju decu uče ljubavi prema bližnjemu, propovedali su im mržnju i smrt narodu s one strane granice; nisu više sakupljali plodove žetve, blagosiljajući zemlju, već su gomilali strele i kamenje za bacanje iz praćki, zaklinjući se da će njima zadati smrt neprijatelju.
Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i uništenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i ovaj je, pun taštine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu.
Najzad, pošto su obe strane završile svoje ratne pripreme, izađoše obe vojske, strahovito naoružane, pod komandom svojih kraljeva.
Gordi Iljampu, na celu trupa sa severa, čekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da će dokazati svoju nadmoć kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajući svojom vojskom, takođe je gajio iste nade.
Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenuše i zauzeše položaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se nalazilo upravo na granici dveju država.
Kralja Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi čuveni strelci, koji baciše na protivničko bojno polje na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajući kamenje iz svojih praćki. Ubrzo se razvi sveopšti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdržavanim besom, navališe jedni na druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvožednosti, trčahu kroz bojne redove podstičući ratnike.
Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlučilo kojoj će strani pripasti pobeda.
Tada Iljampu, rešen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na čelo kako bi im dao primer, te se sa divljom žestinom baci na protivnika.
Ratnici Iljimanija, iznenađeni, povukoše se. Izgledalo je da je to početak njihovog poraza. Tada njihov kralj s očajničkim naporom dovede u red svoje trupe, i stavši im sam na čelo, silovito navali da odbije već skoro pobednički napad neprijatelja. Usred krvavog žara borbe, dva glavna protivnika nađoše se odjednom, licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoše oružje i baciše se jedan na drugog. Iljimani, vrlo vešt u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeći, pogodi u glavu Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju. To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom linijom povuče, dok najbliži pritrčaše u pomoć svome vladaru. Pobednički usklik prolomi se iz grudi vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u želji da ga lično zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, brišući koliko je mogao krv što je tekla iz rane na glavi zaslepljujući ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natčovečanskim naporom, iako mu je već mrkla svest, uspe da hitne svoje oružje na onoga što mu se pobedonosno približavao. Iljimani, iznenađen, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to još i iscrpljene bitkom koja je trajala ceo dan, obustaviše boj, da bi ukazale pomoć smrtno ranjenim poglavicama, a takođe i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.
Videvši ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici rešiše da se hitno vrate u prestonice i pokušaju, ako je to moguće, da im spasu živote.
Bojno polje osta krvavo, pokriveno leševima. To su bile žrtve ljudi koji su živote dali samo zbog raspre oko toga čija zvezda ima veći sjaj. Ta taština moćnih bila je plaćena preskupom cenom tolikih žrtava, izgubljenih zauvek.
Mržnja otaca, kao nečovečni i krvavi zakon, pala je na sinove
Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseći svog umirućeg vladara, kobna vest se raširi po celoj prestonici izazivajući pometnju i suze. Ljudi i žene opkoliše kraljev dvorac, plačući zbog smrti svojih najbližih i zbog opasnosti da im kralj ne umre.
Za to vreme u kraljevskim odajama ležao je monarh okružen mudrim jatirima i vračevima, koji su uzalud pokušavali da svojim lekarijama održe život što je lagano napuštao telo njihovog gospodara. Najzad, svi uglas objaviše da se njihovom gospodaru naglo bliži kraj. A ovaj, umirući pun tuge i bola, pozva sina i naslednika da mu zavešta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako još dete, u očajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivši se plačući u zagrljaj oca koji je umirao, reče mu s tužnim prekorom:
— Oče, zašto me nisi poslušao? Šta nam koristi što smo mirni napredak carstva izložili opasnostima rata čiji je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.
Ali samrtnik nije ni pomišljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio neprijatelja i zaklinjao se da će, ako kojim slučajem ostane živ, ponovo poći na čelu svoje vojske da svirepo kazni susedno južno carstvo.
No, osetivši da mu se bliži poslednji čas, pozva najviše velikodostojnike carstva i pred njima ovako reče:
— Umirem, nema mi leka. Želeo bih da dam svoj blagoslov budućnosti carstva. Ali ne usuđujem se. Moj sin naslednik nema srce sposobno da osveti poniženje koje smo upravo podneli.
— Ne, oče, nikada to nisam rekao — plačući uzviknu princ naslednik.
— Da — odvrati kralj. — Pošto mi prebacuješ zbog mojeg držanja, znači da se ne slažeš sa dužnošću koja na tebi leži. Ako hoćeš da mirno umrem, zakuni se da ćeš me osvetiti.
— Oče moj — reče preplašeni sin Crvena Zvezda. — Zar je moguće da ćeš ostaviti svome sinu i svom kraljevstvu taj užasni dug, koji je samo tašta oholost.
— Kukavice! Bojiš se da umreš kao ja. Proklinjem te!
— Ne, oče, ne proklinji me. Ispuniću svoju dužnost, ali uspostavljajući mir čime će se ponovo povratiti blagostanje koje smo u zao čas napustili.
— Neka si proklet! — uzviknu kralj dok mu se po licu sve više širilo samrtničko bledilo.
— Oče, milost! Ako me prokuneš, narod neće priznati moju vlast.
— Onda se zakuni da ćeš ispuniti ono što od tebe tražim — reče Iljampu strahovito razrogačenih očiju.
Princ, lomeći se užasno između savesti i sinovljeve dužnosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:
— Da, oče, kunem ti se. Kunem ti se da ću ugušiti u krvi i uništiti nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se nad tvojim odrom.
Kao da je samo to čekao da čuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomičan.
Dok se to dogođalo u carstvu na severu, u prestonici južnog carstva odvijale su se slične stvari.
Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka obećanje i zakletvu na istrebljenje i mržnju. Uzaludna su, takođe, bila pred ovim samrtnikom razumna razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara želela po svaku cenu da ostave svoje sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i uništenja.
I tako se ratne pripreme obnoviše u oba carstva odmah po završetku pogrebnih svečanosti nakon smrti Iljampua i Iljimanija.
I opet ljudi revnosno oštrahu strele i gomilahu ubojito oružje. Opet zaboraviše prave potrebe naroda i njegovu budućnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruševinama a domove plačem.
I kao i pre, čim su bile završene pripreme, izađe vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji takođe krenu prema njemu. I jedni i drugi rešeni da se uništavaju.
Jadni vojnici nisu bili svesni da će beskorisno prolivati krv, samo da bi branili čast dvojice slavoljubivih vladara, kojih više nije bilo medu živima.
Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala više od ostalih zahvaljujući svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza već da podu jedan na drugoga.
Na istom onom graničnom polju gde su im nekad pali očevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj.
Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je da se svaki od njih potajno nadao da će onaj drugi izazvati borbu.
Sunce se već bilo popelo u zenit, a još su uvek dve vojske, nestrpljive da otpočnu međusobno ubijanje, sa čudenjem čekale na naredbe svojih vladara.
Naposletku, nije bilo druge do da se počne boj. Trupe se pokrenuše istovremeno i započe bitka.
Ali čim se sukobiše prvi redovi, čim padoše prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci palih i miris ljudske krvi opiše pomamom čak i vode. Svi su ličili na zveri žedne krvi. Hiljade i hiljade ratnika već je bilo palo. Preostali nastaviše da se bore i ginuli su ne odstupajući ni koraka. Toliki je pakleni bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve šačice ranjenika, okupljenih oko svojih vladara.
Prestadoše da se bore tek kad se noćni mrak sasvim spustio, te preživeli ne mogahu više da razaznaju svoje protivnike kako bi na njih navaljivali.
Usled zaglušne jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece
Ali čim je zora bledom svetlošću počela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovedništvom svojih golobradih vojskovođa opet stadoše odlučno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak više nisu mogli izbeći borbu. Ako bi drukčije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojiše iz grupe svojih podanika i, jedan strelom, drugi praćkom, onako kako su se borili i njihovi očevi, smrtno raniše jedan drugoga, i to u istom trenu.
Pratioci, urlajući od žalosti, pojuriše u pomoć svojim vladarima.
Dva mladića, lica još detinjski nevinih, smrtno prebledeše. Ali umesto da preko njihovih usana poteku besne pogrde, jedva čujnim glasom izgovoriše samo reči plemenitog i uzvišenog izvinjenja. Dug je bio plaćen. Više ih nije ničim obavezivala teška zakletva.
Podstaknuti istom mišlju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda narediše slugama da ih primaknu bliže. Kad se oba deteta nađoše jedno uz drugo, pružiše s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvišenom, zapečatiše tragediju kroz koju su prošla njihova dva naroda.
Pričaju da se tada dogodilo nešto neobično. Iz utrobe zemlje se ću strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz crnog ambisa iskoči na površinu ogromno žensko obličje. To je bio duh zemlje ili se, možda, sa neba spustila Pačamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena veličanstvena prilika blistala je u jutarnjem svitanju, pokazujući se u svoj svojoj velikolepnosti boginje.
Duh zemlje približi se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:
— Vaši očevi, kojima nije bilo dosta što su ; uzrokovali tolike nesreće, gurnuli su i vas na put rata, zločinačkog i krvavog. Ali ja ću kazniti njihovu oholost. Pogledajte — i pokaza im dve ogromne bele zvezde koje počeše polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moći njihovih očeva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoše okrvavljene glave ka nebu, videše kako su obe zvezde počele da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglaviše se vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, čiji je jedini sjaj bio sada belina snega, padoše na zemlju upravo na njihove prestonice, obloživši vrhove Anda, jedna prema severu, druga prema jugu.
— A što se vas tiče, nedužna deco — dodade Pačamama — vi koji ste služili zločinačkom slavoljublju svojih očeva, vi ćete po smrti postati simboli, oličeni u sjaju svojih zvezda — crvene i zlatne, jednog naroda koji će ovde kasnije živeti. Taj narod uzeće za svoju zastavu crveno i zlatno i spojiće ih sa zelenim, što označava nadu. Te tri boje biće zaloga ljubavi i bratstva, i teško onome narodu koji se podvoji i kao vi dođe u sukob zbog sjaja jedne daleke zvezde.
Duh zemlje iščeze čim je sunce, u daljini, počelo zlatiti nebo svojom svetlošču.
Dva mlada monarha izdahnuše u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usuđujući se da razdvoje dva tela koja je zagrljaj smrti učinio nerazdvojnijim i snažnijim, odlučiše da ih ostave tako i da ih tako i sahrane.
Od te noći iščezoše zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvršile svoju simboličnu ulogu.
Iz ruševina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja
Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najviše planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadašnje suparništvo. Ali duh zemlje osudio ih je da večito oplakuju svoju krivicu večnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljište i kroz nanose, slale divnu svežinu vode, koja je oplođavala tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom čudesne vode sa tih planina, nad legendarnim grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsećala na nerazlučni zagrljaj. Stiglo je proleće i zelena biljka se pokri cašicama cvetova crvene i žute boje — boja koje su sišle sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, čineći sa zelenilom lišća lepu trobojku.
Vekovima posle toga tu je nastao — kako je rekla Pačamama jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje kao svoj simbol i znamenje.
Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta, koji cveta među šibljem u Andima.

ZAŠTO U GRADU PAGANU IMA TOLIKO PAGODA

Burma



Nekada davno, davno, kad je narod Pagana, jednog od najstarijih gradova Burme, bio siromašan, živeo je u njemu kaluđer-alhemičar koji je pokušavao da pronade kamen mudrosti. Njegovi ogledi stajali su skupo i on ih ne bi mogao izvoditi da ne beše pokroviteljstva samog cara.
Dane i noći provodio je kaluđer nad epruvetama i starim svitkom pergamenta, izvršujući sve ono što je na njemu bilo napisano. Prolazili su nedelje i meseci. Carska blagajna se iscrpe a narod odbi da plaća porez, smatrajući da car rasipa zlato na varalicu.
Kaluđer, koji je najzad stigao do poslednjeg uputstva: "Zatim spusti taj metal u kiselinu i on će se pretvoriti u kamen mudrosti", umiri narod izjavivši da mu je ostalo da izvrši još jedan jedini ogled pa da pronade kamen mudrosti. I ljudi platiše porez.
Komadić metala — rezultat mnogih traženja — bi spušten u kiselinu. Prošlo je sedam dana, a metal je ostao metal. I tada se kaluđer uputi caru da ga obavesti o neuspehu. Ali narod, kad ću da ogled opet nije uspeo, pomisli da je kaluđer pošao caru da mu izmami zlato, okruži dvorac i zatraži kaznu zbog obmane i prevare.
Car nije znao šta da radi. On nije sumnjao u kaluđerovu čestitost, ali je trebalo utišati gomilu.
Tad kaluđer izvadi sebi oči, izađe pred narod i reče:
— Pogledajte moje prazne očne duplje. Zar nisam dovoljno kažnjen? Zar je to mala naknada za vaše zlato?
Videći da je pravda zadovoljena, ljudi se raziđoše.
Mnogo dana i noći provede kaluđer u svojoj ćeliji, ali, razočaran u svoju nauku i klonuo duhom, prestade da radi. Na kraju krajeva razočaranje prede u mržnju; on porazbija sve epruvete i spali rukopise, a zatim naredi dečaku, svom učeniku, da baci nesrećni metal u nužnik. Mladi učenik tako i učini. A kad se smrklo, vide da iz nužnika izbija svetlost. On potrča iz sve snage kaluđeru, vičući:
— Učitelju, učitelju, pogledaj brže! U nužniku su sigurno bogovi!
— Nemoj zaboraviti da sam slep — odgovori ovaj. — Ispričaj lepo šta si tamo video.
Kad sasluša dečaka, kaluđer shvati da se komadić njegovog metala najzad pretvorio u kamen mudrosti. "Eto u čemu je stvar!" pomisli on. "Prilikom prepisivanja, u rukopisu se potkrala greška! Ne ,kiselina' već ,nečistoća'!"...
Učenik izvuče iz nužnika kamen mudrosti. A tada ga kaluđer zamoli da otrči kasapinu i kupi par očiju bika ili koze. Ali se u kasapnici nađoše samo dva različita oka: jedno od bika a drugo kozje. Kaluđer ih stavi u svoje prazne očne duplje, dotače ih kamenom mudrosti i vid mu se povrati. Ali mu je sad jedno oko bilo malo, a drugo veliko.
— Svi će me od danas zvati Jarac-Bik — našali se kaluđer i pođe ka carskom dvorcu.
Stigavši tamo, ispriča caru da su mu se želje ispunile, a zatim i o svojoj nameri da u svanuće ode u svet.
Na njegovu molbu, postaviše ogromne kazane a iz celog dvorca doneše olovo i bakar.
— Gospodaru ! — reče kaluđer caru pre nego što se vrati u manastir. — Zapovedi da to isto urade i svi tvoji podanici.
I mada je bilo već prošlo pola noći, car naredi da se probude svi stanovnici grada. Udarajući u gong telali su obaveštavali narod o carevoj naredbi da pred izlazak sunca svi iznesu pred svoje kuće velike kazane i da u njima rastope sve olovo i bakar.
Tek što je svanulo, kaluđer i njegov mladi učenik napustiše manastirske zidove i krenuše ka dvoru. Zatim obiđoše sve kuće. U svaki kotao kaluđer je bacao kamen mudrosti. Od dodira sa njim olovo se pretvaralo u srebro, a bakar je postajao zlato. A sam kamen mudrosti svaki put bi iskako iz kotla pravo kaluđeru u ruke.
Eto, od toga vremena Pagan se obogati i pošto su njegovi stanovnici sada imali mnogo zlata i srebra, podigoše mnogo pagoda, koje su se sačuvale i do danas.
Kaluđer Jarac-Bik i njegov učenik obiđoše ceo grad i pođoše ka planini Poupa. Kad dođoše u podnožje planine, niz njenu padinu spustiše se lijane, nežno obaviše učitelja i učenika i digoše ih na sam vrh. Kaluđer iskopa tamo nekoliko čudotvornih korenova i istuca ih kamenom mudrosti. Istucano korenje samo se pretvori u šest kuglica, od kojih on proguta tri. Ostale tri kaluđer ponudi učeniku, ali ovaj oklevaše zato što je korenje ličilo na čovečje telo a njegov sok na krv.
— Šta te buni, učeniče? — zapita kaluđer.
— Ali to su telo i krv! — progovori jecajući dečak.
— Ne — reče kaluđer. — Zar sam ja ikada lagao? Učenik pokuša da proguta kuglice, ali ne uspe, pripade mu muka.
— Sad je jasno da ti nije suđeno da podeliš moj uspeh u nauci — tužno progovori kaluđer. — Ovde se moramo rastati.
Suznih očiju, dečak se poslušno pokloni učitelju. Kaluđer mu dade oproštajni dar — zlatni grumenčić. Zatim lijane spustiše učenika u podnožje planine. Osećajući se usamljenim, on ne pođe u manastir, nego se uputi svojoj majci, siromašnoj udovici.
— Majko, daj mi da jedem — zamoli on.
— Eh, sine — odgovori ona sa uzdahom — pirinča nema više... A nema čime ni da se kupi...
Tada se učenik seti zlatnog grumenčića koji mu je pri oproštaju dao kaluđer Jarac-Bik, izvadi ga iz džepa i reče majci:
— Evo, majko! Daj ga za pirinač. Kada je majka već izlazila iz kuće, on oseti u svom džepu drugi zlatni grumenčić!...
— Majčice! Majčice!... — viknu učenik. — Pa nisi uzela zlato!
— Ta evo ga, sine — odgovori ova pokazujući zlato.
Učenik izvadi zlatni grumenčić i pokaza ga majci, a u njegovom džepu se opet stvori zlato. Tako se u majčinoj ruci nade deset zlatnih grumenčića. I tada učenik shvati da mu je njegov voljeni učitelj, kaluđer Jarac-Bik, dao poklon koji će večito trajati.

ZAŠTO JE MORE SLANO

Čile



Bili jednom muž i žena i živeli u velikoj slozi i ljubavi, ali ih je nemaština pritisla sa svih strana. Kad im dođe na svet i dete, reče čovek jednom bogatom prijatelju:
— Hajde da mi budeš kum.
— Dobro — odgovori bogataš. I krsti dete, pa mu zatim reče:
— Dođi do mene svakog dana i dobićeš nešto milostinje.
Siromašak beše bez posla i svakog dana je dolazio da nešto odradi kod kuma i da dobije nešto milostinje. Dete je raslo i već je napunilo dve godine a siromašak je još uvek išao po milostinju. To već dosadi kumu jer se bojao da će i sam osiromašiti deleći stalno milostinju. Jednog dana je morao i kravu da zakolje. Uto mu dođe kum.
— Dobar dan, kume.
— Dobar dan — odgovori ovaj.
— Došao sam da mi nešto daš, kume.
— Dobro — reče mu on, pa se okrenu mesaru i naredi mu:
— Odreži s krave jednu plećku.
Mesar odreza plećku. Tada kum reče siromahu:
— Uzmi je, kume. — Pa ga s plećkom snažno udari po grudima i leđima i kaza mu:
— Idi do sto đavola! Odnesi je pa je daj i samom đavolu, samo da te moje oči više ne vide.
Siromašak uze plećku i krene kući. Uz put srete jednog starca.
— Kuda ćeš, sinko?
— Idem do samog đavola — odgovori siromašak. — Bio sam kod kuma da tražim milostinju, pa je bacio plećku na mene, udario me njome po grudima i odvalio mi leda. Zato je nosim đavolu.
— Odnesi je, ali nemoj proći kroz mala vrata, nego kroz velika. Kad stigneš, zakucaj i on će izaći. A ti mu reči: "Donosim ti ovu plećku mesa". On će ti biti veoma zahvalan i pitaće te: "Koliko novaca tražiš za nju?" Ti ga nemoj primiti, već mu traži da ti da onaj stari mlinac koji drži na ulazu, u vratima.
Siromašak se zahvali starcu na savetu i krene na put.
Kad čovek stiže, zakuca na vrata.
— Šta hoćeš? — upita đavo.
— Evo doneo sam ti plećku.
— Dobro, koliko novaca tražiš?
— Neću novac, već mi daj stari mlinac koji stoji na ulazu kod vrata.
— E — reče mu đavo — to ti neću dati. Imam dve sobe pune mlinova, daću ti jedan novi.
— Ne, ja baš taj stari mlinac želim.
I đavo, šta će, zaželeo se mesa, te mu dade stari mlinac.
— Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.
— Daj mi i dva ključića sa mlincem.
Dade mu i dva ključića, pa čovek uze mlinac i ode. Stiže kući i zateče ženu iznemoglu od gladi. Stavi mlinac na sto i reče:
— Mlinčiću, mlinčiću, đavo te učinio svemoćnim, daj mi hrane i najboljeg vina.
Pa pomisli onda zašto bi išao da radi! Stavi i drugi ključ u mlinac i reče da mu sada da novca. Mlin poče da izbacuje novac. I siromašak kupi mnogo zemlje, lepih kuća i dobavi puno slugu.
Jednog dana se bogati kum upita:
— Zašto moj kum više ne dolazi da mi traži milostinju?
— Kako će doći kad si ga onako odalamio plećkom — odgovori mu žena.
— Avaj, daj mi taj komadić mesa i hleba što nismo mogli da pojedemo, pa ću poći da ga obiđem i vidim kako živi.
I krenu na put da potraži kuma. Nije nikako mogao da ga nade. Ugleda neke kuće, poslugu i upita ih:
— Kod koga vi to radite?
— Kod gospodina kuma tvog — odgovoriše mu oni.
— Kako se on tako obogatio?
— Idi pa vidi, kuća mu je obeležena zelenim slovima.
On pođe u selo i ugleda prekrasan dvorac. Priđe i zakuca na vrata. Izađe njegov kum, sad pravi gospodin, bogatiji od njega, pa mu reče:
— O, kume, pa kako si mi? Zašto si bacio pogaču koju si mi poneo? Zašto je kumu bilo sramota da mi pošalje ostatke od mesa što niste pojeli?
— Vidi, vidi, ti to sve znaš! Aj, kume, kako si se tako obogatio?
— Obogatio sam se od onog dana kad sam bio kod tebe, kad si mi dao plećku i uputio me đavolu. Bio sam kod njega pa mi je dao mlinac da mi izbacuje hranu i novac.
— Pa, kume, zašto mi ne prodaš mlinac?
— Dobro kume, daću ti ga. Hajde, uđi unutra. I stavi ključić u mlinac:
— Mlinčiću, mlinčiću, đavo te je učinio svemoćnim, daj mi najbolja vina na svetu — reče mu.
Kad mu mlinčić dade najbolje vino na svetu, ponudi kuma da ga proba i ovaj, uzdahnuvši od zavisti, upita ga:
— Hoćeš li mi ga prodati?
— Dobro, kume, ponesi ga. Stavi drugi ključić i zategni ga dobro.
— A koliko treba da ti platim za njega?
— Neću ti tražiti ništa, pokloniću ti ga.
— Onda u redu, kume.
Kako je bio polupijan, jer se napio dobrog vina kod kuma, uze mlinac i ode teturajući se svojoj kući. Kada stiže uze bič i istera sluškinje na ulicu pa ih išiba. Reče mu žena:
— Šta to radiš čoveče, šta ti je?
— Kad imam mlinac, nisu mi potrebne sluškinje.
I sluškinje odoše. Onda on postavi mlinac da radi. Kum mu je dao ključ da mlinac može da izbacuje jelo. I on mu reče:
— Ðavo te je učinio svemoćnim, izbaci mi hranu.
I mlinac poče da izbacuje hranu. Najedoše se domaćini i sto slugu i mlinac je i dalje izbacivao hranu. Napuni se cela trpezarija hranom pa i sve druge sobe i odaje, tako da se nije moglo po kući kretati. Onda on reče:
— To su đavolska posla, to su budalaštine. Uze mlin i pođe ulicom, a mlin je i dalje uz put izbacivao hranu, te on povika siromašnima:
— Donesite tanjire, evo vam nosim hranu.
Siromasi se zabezeknuše ugledavši toliku hranu. I on stiže opet do kuma.
— Kume — reče mu — ti si mi dao samog đavola.
— Kako to, znači nisi znao da mu kažeš? Iskoristi trenutak nepažnje kuma, pa stavi drugi ključić u mlinac i reče:
— Mlinčiću, mlinčiću, nemoj više da izbacuješ hranu.
I ostade sa svojim mlincem. Kum je morao da traži ponovo sluškinje da mu očiste i operu kuću od tolike hrane.
I čovek poče opet da radi sa svojim mlincem i radio je mnogo godina.
U nekom stranom gradu nije bilo soli, nisu je mogli nigde pronaći. I on im poruči da im može napuniti ako treba i deset brodova solju. Odgovoriše mu da je bolje da im napuni sto brodova i da će mu ih sve poslati.
Stigoše brodovi. Tada mu rekoše:
— Zar nije bolje da prodaš mlinac?
— Pa dobro, prodaću vam ga, sačekajte me osam dana.
Sačekaše osam dana. On zatraži da mu mlinac izbacuje pare i napuni deset podruma novcem. Zatim proda mlinac. Kad ga je prodao, brodovi krenuše. Tada najstariji na brodovima reče:
— Je li sigurno da će ovaj mlinac davati so?
Poneli su mlinac samo sa jednim ključem. Tada on reče:
— Mlinčiću, mlinčiću, đavo te je učinio svemoćnim, izbaci nam so.
Mlinac poče da izbacuje so. Napuni se jedan brod solju, pa drugi i svi ostali. Tada mu rekoše:
— Mlinčiću, mlinčiću, nemoj više izbacivati so.
Ali što su mu više govorili, on je izbacivao sve više soli. Već napuniše sto brodova a mlinčić je i dalje izbacivao so. Tada reče najstariji na brodovima:
— Ovaj mlinac je đavolov!
I baci ga u more. I zato je more i danas slano, jer mlinac još uvek izbacuje so.

DVA BRATA BLIZANCA

Danska



Na malom imanju na obali otvorena mora prebivali sami muž i žena. Već su bili zašli u godine, a nisu imali dece. Nije im bilo bog zna kako dobro; zemlja im je bila posna i prinos s nje slab, tako da su uglavnom živeli od mora: sve vreme pogodno za ribolov muž je provodio u pecanju.
Ali se jednom dogodi da cele godine ne bude ni jedan jedini dan pogodan za to. Stalno su duvali bura i vetrovi s kopna, i niko nije mogao izići na more, na pecanje, sve do Duhova, kad se, naposletku, sve promenilo: i vetar i nebo i more, i već tog jutra nastade pravo vreme za ribolov.
Čovek htede odmah poći na more, dok žena nije bila za to. Reče da na tako velik praznik ne valja ići u ribolov, niti raditi ma kakav drugi posao, jer to ne donosi sreću. Ali joj muž odgovori da već jedva sastavljaju kraj s krajem, te se povoljna prilika da poprave svoje stanje ne sme olako propustiti. A cele godine nije bilo ovako pogodna vremena za ribolov kakvo je danas.
I tako sedne u čamac i zavesla, ponevši sa sobom mrežu, prutilo i udice.
Ali ma koliko da je bacao prutilo s udicama čas na jednu, čas na drugu stranu, ne uhvati baš ništa. Tek kad je sunce bilo već dobro odskočilo, izvuče naposletku na jednoj udici tako neobičnu, veliku i ružnu ribu kakvu još nikad dotad nije video. Ne znajući šta će s njom, baci je u more.
Nastavi da peca, ali ni posle jednog časa ne uhvati ništa drugo doli Opet tu istu ribu, koju odmah baci u more.
Pecao je i dalje i ništa nije ulovio, dok naposletku ne izvuče i treći put tu neobičnu, veliku i gadnu ribu. U čamcu je skine s udice i htede je opet baciti u more, i zatim dići tog dana ruke od pecanja. Seti se kako mu je žena rekla da rad na tako velik praznik ne donosi sreću i pomisli da je možda pravo kazala. Ali u istom trenutku počne riba govoriti:
— Ne bi me smeo tako prezreti, jer ja sam bolja no što misliš. Uzmi me i odnesi kući, iz mene ćeš moći izvuči mnogo šta.
— Kako? Na koji način? — zapita je.
— Čućeš. Pazi samo dobro šta ću ti reći — reče riba. — Kad budeš bio kod kuće, raspori me. Izvadi mi drob i baci ga na đubre. Zatim mi ostruži krljušt, ali se dobro postaraj da ti se ni jedna ljuščica ne izgubi. Onda mi odseci glavu i pokopaj je pod kamen ispod oluka svoje kuće. Moj gornji deo leda skuvaćeš i daćeš ženi da ga pojede, ali ti od toga ne smeš darnuti ni najmanji komadić. Devet meseci posle toga žena će ti roditi dva sina.
Ono što od mog tela još preostane, sklonićeš dobro i sačuvati dok ti sinovi ne budu navršili sedam godina, a onda ćeš ga iseci na tri dela: prednji trbušni deo daćeš svojoj mladoj kobili, koja se još nije ždrebila, srednji deo svojoj kujici, a zadnji, repni, obesićeš na visoko drvo kraj svoje kuće, na kojem će biti gnezdo kobaca. Kobila će ti oždrebiti dva ždrebeta, kujica će ti ošteniti dva šteneta, a kopčeva ženka izleći će dva kopca. Ti ćeš ih sve uzeti, držati i odnegovati.
Kad ti sinovi budu navršili petnaest godina, kopaj ispod kamena pod strehom gde bude ležala moja glava i naći ćeš dva mača i dva noža, koji će postati od mojih viličnih i ušnih kostiju. I jednom i drugom sinu daćeš po mač i nož, a isto tako obojici po konja, psa i sokola koje budeš odnegovao. Od mojih krljušti, što ćeš ih dobro skloniti i sačuvati, postaće zlatan novac, koji ćeš na jednake delove podeliti sinovima.
Tako će ti sinovi biti dobro snabdeveni svim što im bude bilo potrebno: životinje će im biti od velike koristi, mačevi će imati svojstvo da poseku svakog ko njima bude udaren, a nož u rukama jednog od njih dvojice zarđaće kad onog drugog zadesi kakva nesreća ili kad se nade u životnoj opasnosti, tako da će mu drugi na vreme moći priteci u pomoć; noževi će inače uvek biti sjajni.
Ti pak od današnjeg dana nećeš više morati živeti u bedi i oskudici i nećeš morati odlaziti na pecanje ribe, jer će ti zemlja odsad biti tako rodna da ćeš od njezina prinosa postati imućan čovek, te ćeš lako, na najbrižljiviji način, moći othraniti i odnegovati najpre svoje sinove a potom i životinje. Samo utuvi dobro sve što sam ti rekla i postupi najtačnije po mojim rečima i preporukama. Ne budeš li tako uradio, proći ćeš veoma rđavo.
Više riba nije ništa rekla i odmah je uginula.
Čovek se tada lati vesala i snažno zavesla da se što pre dokopa obale; kad je dospeo na zemlju, pohita pravo kući, i učini sve do sitnica tačno onako kako mu je riba rekla. Raspori je i drob baci na đubre, ostruže joj svu krljušt i skloni je na skrovito mesto, odseče joj glavu i zakopa je pod kamen na koji se iz oluka slivala voda, skuva gornji deo i da ženi da ga pojede, a ono što je još od ribe bilo ostalo, nasoli pa i to skloni na skrovito mesto.
Devet meseci posle toga rodi mu žena dva sina. Blizanci su se brzo razvijali i tako odlično napredovali da su bili najbrži i najjači, najokretniji i najlepši medu svom decom svoje dobi; vlasi su im se sijale kao suvo zlato, a ličili su jedan na drugog kao što su slične između sebe dve kapi vode. Svagda su bili zajedno, i kad su učili i kad su se igrali, a voleli su se uzajamno tako silno da nikad između njih nije dolazilo ni do najbezazlenije svađe. Bili su samo na radost svojim roditeljima, koji doista ubrzo postadoše imućni.
Kad je dečacima bilo sedam godina, seti se čovek šta mu je riba bila naredila: uzme ono što je od nje ostalo, a što je dobro sačuvao, i iseče na tri dela. Prednji deo trbušne strane dade svojoj vranoj kobili, srednji deo mladoj žutoj kuji, a repni deo obesi na veliko drvo pred kućom, na kojem je bilo kopčevo gnezdo. Čim ga je obesio, slete kopčeva ženka i odnese ga u gnezdo.
Posle određenog vremena mlada vrana kobila oždrebi dva ždrebeta, mužjaka, a velika žuta kuja ošteni dva šteneta-kucova; ubrzo se i u gnezdu na visoku drvetu pred njegovom kućom izlegu dva mala ptica kopca, koje čovek uhvati, pripitomi i obuči, jer su u staro vreme obučeni kopci služili lovcima u lovu na ptice. Oba ždrebeta bila su između sebe tako slična da ih nije bilo mogućno razlikovati, a isto tako bila su slična dva šteneta, kao i dva mala ptića-kopca.
Kad je braći blizancima bilo petnaest godina, uzme čovek kopati ispod kamena pod strehom i zaista nade tamo dva sjajna mača i dva oštra noža. A kad otkri mesto gde je bio sklonio ljuske ostrugane s ribe, vide da su od njih postali sve sami zlatnici. Sav taj novac podeli čovek na dva ravna dela i da blizancima po deo, a isto tako da, i jednom i drugom, po mač i nož i objasni im svojstva ovog oružja.
Da im zatim po konja, psa i kopca; te životinje, svaka sa svojim parnjakom, behu isto tako slične kao što su mladići ličili jedan na drugog. Uzde i sedla za vrance behu sasvim jednaki, a isto tako jednaka su bila i odela i sva oprema za sinove blizance. A onda im reče da su sad punoletni i sami svoji gospodari i da mogu činiti šta hoće: ili da sreću.
Obojica behu voljna da podu u svet, i to odmah. Obojica su gorela od želje da odu, vide svet i ogledaju svoju snagu i mladićko čojstvo i junaštvo. Pozdrave se s ocem i majkom, pripašu mačeve, zadenu noževe za pojaseve i usednu na konje. Duga im je kosa padala na ramena i sijala se kao suvo zlato. I jedan i drugi držali su svoje kopce na ruci, a pred konjima i oko njih trčala su njihova dva velika žuta psa. Tako dva brata blizanca odoše zajedno u svet.
Nekoliko dana išli su zajedno i svugde gde god su prolazili, zastajali su ljudi i posmatrali dva mlada viteza s njihovim životinjama, jer su bili tako lepi i tako ličili jedan na drugog. Ovo potonje, sličnost između njih dvojice i sličnost između njihova svakog para životinja, naročito je privlačilo pažnju ljudi i pobuđivalo najveću radoznalost.
Ali ta radoznalost ljudi postade braći blizancima s vremenom dosadna. A najdosadnije i najneprijatnije bilo im je to što im se na putu nigde dosad nije ukazala prilika da pokažu hrabrost i snagu. I stoga, kad u šumi dođoše do mesta od kojeg su dalje vodila dva puta, sporazumeju se da ne idu stalno zajedno, nego da se rastanu, te jedan pođe jednim, a drugi drugim putem.
Pre nego što su se rastali, povadiše noževe, zabodoše ih u jednu obližnju lipu i dogovoriše se da svake godine u koje bilo vreme dođu ovamo, i pogledaju nije li jedan od noževa zarđao. Ko nade zarđali nož, znaće da mu je brat u opasnosti. Onda se oprostiše na najnežniji način. Stariji, onaj između dvojice blizanaca koji je prvi došao na svet, reče:
— Ja ću desnim, a ti udari levim putem.
Tako pojahaše konje i pođoše; životinje su poznavale svoje gospodare i pridružiše se svaka svome.
Pođimo za starijim bratom.
Putovao je od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok jedne pozne večeri nije došao u jedan prestolni grad i tamo zanoćio. Gostionica u kojoj je odseo nalazila se preko puta kraljevskog dvora, i kad je mladi vitez izjutra ustao i pogledao kroz prozor, vide dvor, ali vide i to da je sav, odozgo do dole, zastrt crninom. Pozva gostioničara i zapita ga šta to treba da znači.
Gostioničar mu odgovori:
— Ti, gospodaru, mora da dolaziš iz daleke tuđine, kad ništa ne znaš o velikoj žalosti koja vlada ovde zbog jedine kraljeve kćeri. Kralj je svoju ljupku kćer, šesnaestogodišnju princezu, morao obećati jednom gnusnom morskom čudovištu, koje bi, inače, opustošilo celu zemlju. Baš danas je dan kad treba da je dobije. Za jedan čas izvešće je na morsku obalu i zbog toga je ne samo dvor nego i sav grad zavijen u crno, i svi ljudi žale i oplakuju nežnu, mladu princezu.
Kralj je obećao da će kćer dati za ženu onom ko je bude mogao spasti od čudovišta, a ostaviće mu posle smrti i i državu i nasledstvo, jer osim te jedinice nema druge dece. U dvoru se nalazi jedan dvorjanin, koji se zove vitez Red, i koji je, istina, rekao da će ili spasti princezu ili će žrtvovati život za nju; ali u gradu nema čoveka koji se pouzdava u ovog viteza. I tako će morsko čudovište ipak dobiti i odneti princezu.
Zaista nije potrajalo duže od jednog časa kad kroz dvorsku kapiju prođoše zatvorena, crninom zastrta kola, u koja je bilo upregnuto šest vranaca; vozar i sve sluge bili su u crnim odelima. U kolima je sedela princeza u beloj kao sneg haljini, a s desne strane kola pratio ju je na konju vitez Red u oklopu i sa šlemom, sa štitom, mačem i kopljem. Ljudi i žene stajali su u ulicama gde su kola s princezom prolazila, plakali su i lelekali, jer niko nije verovao da će vitez Red biti kadar da pomogne princezi.
Put do morske obale vodio je kroz veliku šumu, a na obronku se nalazilo mesto gde je, po odredbi čudovišta, trebalo da ga čeka princeza. Kad tamo stigoše i kad je kraljevska kći izvedena iz kola, ošine vozar konja i sa svim slugama pohita da se što pre udalji od tog mesta: svi su se strašno bojali da, pored princeze, ne postanu i sami žrtve čudovišta.
Čim oni odoše, postara se i vitez Red, koji je bio strašljiv kao zec, da ne bude blizu princeze i odjaše u šumu. Tamo priveza konja za jedno drvo, a sam se pope na njega da, tako zaklonjen, posmatra šta se bude događalo.
U sebi je mislio: kad čudovište odnese princezu, vratiće se u grad i pričaće kako se junački borio za nju, ali da je nije mogao spasti. Nikoga u blizini nema ko bi kao svedok-očevidac mogao osporiti ono što on bude ispričao; za pokazanu dobru volju i hrabro zalaganje da spase princezu, steci će, dabogme, naklonost naroda i kralja, a s tim i bolje izglede da sam, posle kraljeve smrti, primi državu u nasledstvo.
Mladi vitez gledao je s prozora kako odvoze princezu, a kad je mislio da je već van grada, pojaše svoga vranca i pođe s kopcem na ramenu, psom ispred konja a mačem o pojasu. Izišavši iz grada, udari prvo zaobilaznim putem, ali ubrzo izbije na pravi, a onda pojezdi trkom i očas se nade pred princezom, koja je sedela sama na zelenu obronku i čekala morsko čudovište. Skoči s konja, priđe joj i pozdravi je; pa praveći se kao da ništa ne zna, zapita je zašto sedi ovde tako sama, zašto se tako rastužila i plače?
Ona mu na to ispriča sve što je u vezi s njom i njezinim udesom i još na kraju doda:
— A vitez Red, koji je obećao da će me, ako bude mogao, spasti, kidnuo je kao i svi drugi, i, i... evo dolazi čudovište! — krikne odjednom, i to rekavši, padne u nesvest.
U istom trenutku začuje mladi vitez hučanje mora: ogroman taman talas valjao se, penušajući se, k obali i u njemu se nalazilo morsko čudovište s devet glava, koje sve u isti mah staše rukati:
— Gde je moja princeza?
— Ona je moja, a ne tvoja! — odgovori mu mladi vitez i već se stvori na konju u sedlu.
— Onda ćemo se biti za nju — ruknu čudovište.
— Onda ćemo se boriti za nju — odgovori mu vitez. Potegne mač iz korica, i uzviknuvši: "Juriš na njega, konju, kopče i psu!" — navali sa svojim životinjama na morsko čudovište. Kobac ga je udarao kljunom u oči, pas ga ujedao, a konj grizao zubima i udarao kopitima koliko god je mogao, dok mu vitez s tri udarca odseče tri glave, koje pas odnese dalje od obale.
— Čekaj do sutra! Moram malo kući da sakupim novu snagu! — urlalo je čudovište i sa svojih šest glava ponovo zaronilo u morske dubine; toliko je krvi isteklo iz čudovišta da je sva pena talasa bila crvena.
Mladić priđe glavama čudovišta, odseče sva tri jezika, zamota ih u princezin rubac i metne u bisage. Zatim otare o travu krvav mač, usedne na svoga dobrog vranca i s kopcem i psom vrati se putem kojim je došao i ude u grad kroz drugu kapiju, a ne onu odakle je vodio glavni put k moru i pred kojom je bio okupljen silan svet. Tako neprimećen stigne u gostionicu.
Dok se on borio s čudovištem, princeza je ležala u nesvesti, a vitez Red sedeo na drvetu i drhtao. Dobro je video čudovište kad je izronilo iz mora, ali mesto gde se borba vodila nije mogao videti. Čuo je samo huku i buku, rzanje i rukanje, urlanje i vikanje, čuo je i reči čudovišta kad je reklo da će sutra u isto vreme i na istu mestu biti nastavak borbe. Video je, zatim, kako se čudovište sručilo u more i raskrvavljeno zaronilo ponovo u dubine, tako da je pena od talasa iza njega bila crvena.
Tada vitez Red siđe brzo s drveta, priđe princezi i uzme je prskati vodom dok nije došla svesti. Onda joj reče kako se borio s čudovištem i odsekao mu tri glave. Princeza mu odgovori da to nije bilo tako. Pre nego što se pojavilo čudovište, prišao joj je jedan drugi vitez, i po njezinu dubokom uverenju, on je bio taj koji se borio s čudovištem. Ali joj vitez Red na to reče da će je smesta ubiti ako mu ne bude obećala i zaklela se da će potvrditi sve što on kaže. Tako joj ne ostade drugo nego da mu obeća ono što je od nje tražio.
Onda je popne na konja, priveže jednu glavu čudovišta konju za rep, a dve za grive, i s princezom ispred sebe odjaše u grad i projaše ulicama koje su vodile k dvoru. Sav svet je bio na ulici i, kao pomahnitao od radosti, klicao oduševljeno njemu i princezi i pratio ih. Kralj je izišao iz dvora i peške im pošao u susret.
Vitez Red raspriča se tada nadugačko i naširoko kako se borio s čudovištem i odsekao mu tri glave. Čudovište će doći i sutra, i zbog toga princeza mora još jedanput otići na obalu i tamo ga dočekati, ali će joj on, vitez Red, već spasti život. Princeza ne reče ništa što bi bilo osporavanje. Rekla je samo istinu, a to je: da je ležala u nesvesti dok je vodena borba sa čudovištem. O jednom drugom vitezu ne reče ništa, jer to nije smela zbog zakletve što ju je morala položiti.
U sebi je vitez Red mislio ovako:
Smeli borac, ma ko on bio, doći će, verovatno, i sutra da stavi svoj život na kocku boreći se sa čudovištem. Pode li mu sutra za rukom da dotuče čudovište, utoliko bolje, jer onda će on, vitez Red, pouzdano dobiti princezu za ženu a kraljevstvo kao nasledstvo. A ako pobedi morsko čudovište i odvuče sa sobom princezu, on će zbog dokazane lične hrabrosti imati još uvek najbolje izglede na presto. Medutim, mislio je, mora se pre svega postarati za to da dobro čuva svoju kožu i nipošto ne izlaže život ma kakvoj opasnosti.
Sutradan izjutra morala se princeza opet izvesti na obalu, ali su se sad svi nadali najboljem i pouzdavali se u viteza Reda, koji se juče držao onako junački. Tog dana izvezu princezu u srebrnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest čilaša. Vozar i sve sluge bili su obučeni u odela svetle boje, a ona, princeza, kao i juče, u kao sneg belu haljinu.
Pored kola jahao je, kao i jučerašnjeg dana, vitez Red u oklopu, pod šlemom i sa štitom, mačem i kopljem. I svi stanovnici grada bili su na ulicama, ali sad nisu više plakali ni lelekali, nego klicali princezi "Živela!", a vitezu Redu "Živeo!", i poželeli im mnogo sreće na putu.
Kad povorka stiže do jučerašnjeg mesta, okrene vozar kola i odveze se sa slugama. Bilo mu je naređeno da se ne vraća odmah u grad, kao juče, nego da samo skloni kola u šumu nedaleko od obale. Ali su se vozar i sluge još uvek strašno bojali morskog čudovišta i odvezoše kola na drugi kraj šume.
Čim oni nestadoše s vidika, postara se i vitez Red da se izgubi s ovog opasnog mesta, "da se skloni u zasedu", kako reče princezi, a, u stvari, da priveže konja za isto ono drvo i, kao juče, što je brže mogao na njega se uspuza.
Videvši da su princezu odvezli, usedne mladi vitez na konja i, istim putem kao i juče, odjaše do mesta na šumskom obronku, gde nade princezu kako i sad, kao juče, sedi sama. Skoči s konja, priđe joj i porazgovara s njom.
Kada ga je ugledala, princeza se neobično obradova. Sad je bila potpuno uverena da je jedino on, a ne vitez Red, mogao biti onaj koji se juče borio s morskim čudovištem. Stidela se do dna srca što se od viteza Reda dala primorati da prećuti i zataji junačko delo ovog mladića i što ga se na taj način odrekla. Samo nikako nije mogla shvatiti zašto ju je posle ostavio na cedilu i u vlasti viteza Reda.
Nisu mogli mnogo razgovarati, kad se opet, kao i jučerašnjeg dana, začu od mora huka, dok se jedan velik, taman talas, penušeći se belom penom, valjao k obali, a iz mnogih grla začu se besno rukanje:
— Ko je to kod moje najmilije princeze?
To je bilo morsko čudovište, koje je od juče došlo ponovo do snage, jer su mu umesto tri prethodnog dana odsečene glave — izrasle tri nove. Ali mu mladić neustrašivo odgovori:
— Ona je moja, a ne tvoja! — i u istom trenutku već je bio u sedlu.
— Onda ćemo se biti za nju — rukalo je čudovište.
— Jest, bićemo se za nju — odgovori vitez isukavši mač iz korica. Kliknuvši: "Kopče, konju i psu, juriš na njega!" — nasrne na čudovište i sukobi se s njim na granici mora i zemlje. Nastade ozbiljna i strašna borba, kobac ulete čudovištu u oči i kopaše ih kljunom i kandžama, pas ga ujedaše, a udarcem za udarcem vitez mu poodseca šest glava, koje odleteše daleko u more, a pas ih izvuče iz vode i sve donese na zemlju.
Čudovištu bude tog dana dosta, ali se još ne htede smatrati pobeđenim.
— Čekaj samo do sutra! Sad moram kući da sakupim novu snagu! — rukao je i zaronio u morsku dubinu, ostavljajući za sobom krvavo-crvenu penu na talasima.
Mladić poodseca jezike iz svih šest glava čudovišta i metne ih uz ostale što ih je juče bio zavio u princezin rubac, a zatim otare o travu mač, zvizne kopcu i psu i okrete se za konjem.
Ali princeza nije danas pala u nesvest, nego je držala oči dobro otvorene i strašnu borbu posmatrala od početka do kraja. Pre nego što vitez usede na konja, ona mu priskoči, obisnu mu se o vrat, poljubi ga i zahvali mu sa suzama u lepim očima. I mladić poljubi nju, a onda skoči na konja i mahnuvši joj rukom u znak pozdrava, ubrzo ga sa kopcem i psom nestane s vidika. Vratio se u svoje konačište isto onako neprimećen kao i dan ranije.
Kad vitez Red vide da je čudovište, s pretnjom da će sutra opet doći, uteklo natrag u dubinu mora, siđe s drveta, pođe pravo k princezi i, stavivši joj vrh noža na grudi, zapita je:
— Hoćeš li prećutati sve i potvrditi samo ono što ja budem rekao ili hoćeš da se već sad rastaneš sa životom?
Njoj u takvom položaju ne ostade drugo no da mu obeća da će učiniti sve što bude tražio. Ali se u sebi oslanjala na uzdanje da će mladi vitez sutra opet doći i onda će ipak istina konačno izići na videlo.
Vitez Red pokupi poodsecane glave čudovišta, odjaše žurno kroz šumu po srebrna kola, povede princezu u kola i potom povorka krenu put grada.
Svih šest glava čudovišta bile su obešene o vozarevo sedište, tri s jedne, a tri s druge strane. Ispred kola jahao je vitez Red u oklopu. Kočoperio se i šepurio što je više mogao, dok ga je svetina kličući pratila sve do dvora, gde mu kralj iziđe u susret, poljubi i kćer i njega i — zaplaka od radosti.
Kraljeva radost bila je malo pomućena izveštajem da princeza mora i treći put izići pred morsko čudovište. Ali pošto se vitez Red već dva dana tako hrabro poneo bez ikakvih tragova borbe ili pobede, jedino što je nos podizao više no ranije, ni kralj niti iko drugi nije sumnjao u to da će mu i treći i poslednji put poći za rukom da spase princezu, a potom je dobije za ženu i postane naslednik prestola.
Tako još to veče bude poskidana crnina kojom behu zastrti dvor i druge kuće u gradu, i odasvud se razlegahu radosna klicanja, kako iz dvora tako i sa svih strana prestonice.
Idućeg jutra odvezu princezu opet na morsku obalu, ali sad to više nije bila žalosna pratnja, nego je pre ličila na kakav pobednički pohod. Vozili su je u zlatnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest konja pokrivenih skerletnim pokrovcima; sad je pratnja bila povećana jahačima ispred i iza kola, a svi: i vozar i sluge i jahači bili su obučeni u svečane skerletne odore dvorske posluge sa zlatnim pervazima i rojtama. Princeza je, kao i prethodna dva dna, bila u belom: nije htela drukčije. Narod je klicao princezi i klicao vitezu Redu, želeći mu mnogo sreće na putu.
Sve je i sad bilo onako kao juče: princezu su izveli iz kola i ostavili na određenom mestu kraj obale, a vozar, sluge i jahači povukli se u šumu, samo sad ne tako daleko od obale kao jučerašnjeg dana. Vitez Red postupio je isto onako kao juče i prekjuče. Znao je da pred princezom ne može više izigravati junaka i zato joj je rekao samo toliko da će paziti na nju. Posle toga požurio je da se što pre nade u istom zaklonu na istom drvetu.
"Ako i danas bude dobro", govorio je vitez Red sam sebi, "te strani borac pobedi i po treći put, kazaću da je on prispeo na poprište tek pošto sam ja ubio čudovište. Meni će verovati i kralj i svi drugi.
Bude li princeza rekla da je on, a ne ja, bio borac koji se bio s čudovištem sva tri dana i pobedio ga, njezinim rečima neće se verovati, jer bi to značilo kako je juče i prekjuče lagala potvrđujući moje reči da sam se ja borio s čudovištem i ostao na megdanu. Njen današnji iskaz objasnio bi se tako da je ili zaljubljena u stranca ili da ju je on omađijao, kad ga tek sad prikazuje kao junaka i spasioca. A onda će strani vitez biti obešen ili proteran iz zemlje.
Dogodi li se pak da danas i čudovište i strani vitez zaglave u međusobnoj borbi, a princeza bude spasena, onda će mi biti obezbeđena puna nagrada za njezino spasenje. A ako čudovište savlada stranca i odnese princezu, ja ću biti jedini koji će o tome znati i moći nešto da priča, tako da ću i u tom slučaju biti jedini mogućni naslednik prestola i države."
Dok je vitez Red sam sebi tako govorio, istim putem kao i juče i prekjuče, sa kopcem i psom, jezdio je strani vitez k princezi na morskoj obali.
Ali je danas stigao malo docnije no inače, ili je morsko čudovište bilo poranilo. Jer u istom trenutku kad je on prispeo do obale gde je, ispod obronka šume, sedela princeza i čim ga je ugledala, ustala i mahnula mu velom — s hukom se iz dubine zavalja tamni talas i pojavi se morsko čudovište, danas bešnje no prethodna dva dana. Bilo je obnovilo snagu i imalo opet na svojoj trupini svih devet glava.
Mladi vitez poteče odmah preda nj i sukobi se s njim na ivici obale. Borba je bila strašna, uporna i dugotrajna, ali danas je mladi vitez potpuno savladao čudovište i odrubio mu svih devet glava. Sad je morska neman bila mrtva i nije više mogla pobeći; njezina trupina ležala je i u vodi i na zemlji, da bi bila hrana i morskim ribama i nebeskim pticama i šumskim divljim životinjama.
Kad je borba okončana i neman ubijena, pritrči princeza svome od prevelika napora zamorenu i iznurenu spasiocu i povede ga do mesta na kojem je dotad sama sedela, pa se spusti s njim na zelenu travu. Čim je mladić seo, klone mu glava u njezino krilo i on zaspa dubokim snom. Njegov vranac mirno je pasao travu po obronku, a kobac odleteo na vrh obližnja drveta, podvukao kljun pod krilo i dremao, dok se veliki žuti pas rastrčao malo po šumi a zatim legao na meku mahovinu, upravo pod ono drvo na koje se bio uspuzao i na kojem je sedeo vitez Red.
Vitez Red je video čudovište kako s hukom izlazi iz mora, ali mesto na kojem je sedela princeza nije mogao videti. Do ušiju mu je samo dopirala strašna buka od rukanja i rzanja, urlikanja i arlaukanja, od siktanja i šuštanja, najstrašnija u trenucima kad je čudovištu odsečana koja glava.
Naposletku se sve bilo stišalo, ali nije video da se čudovište vratilo u more ni zaronilo u dubinu. Zbog toga je dršćući sedeo i dalje na grani, jer lako je moglo biti da je neman savladala viteza i da je sada zabavljena proždiranjem princeze. A moglo joj je pasti na um da zade u šumu i potraži njega, viteza Reda.
Upravo u času kad je mislio kako bi još najbolje za njega bilo da tiho siđe s drveta i, krijući se, kidne nekud dalje od ovog opasnog mesta, začuje nekakvo lomljenje i pucketanje u žbunju. Pomisli da mu je kucnuo poslednji čas i dođe mu da krikne od straha. Ipak se savlada, da se time ne oda, nego se sav skupi, da bude što sićušniji i tako manje uočljiv, i zadrža dah, dok mu je sve telo bilo obliveno hladnim znojem.
Izazivač onog lomljenja i puckanja u žbunju pojavi se ubrzo: to nije bilo čudovište nego jedan velik, žut pas koji se provlačio kroz žbunje, došao i legao upravo pod drvo na kojem je jadni vitez sedeo i drhtao. "Aha", pomislio je, "to je morski pas strašnog čudovišta, ali on ipak nije pronašao gde sam se sakrio". I još se više stiša, preznojavajući se od straha.
Položivši glavu u princezino krilo, mladi vitez je za to vreme spavao. Ona nije imala srca da ga budi, jer je smatrala da mu je, posle tako teške, ljute borbe, potreban odmor. Nego skine s prsta zlatan prsten i uplete mu ga u zlatnu kosu. Sedela je mirno i oči joj stalno počivahu na lepom mladom čoveku, sve dok se nije probudio. Ona je mislila kako sad ne može više biti drukčije nego da je mladi vitez povede kući, u dvor, gde će se obelodaniti sve lažne pobede viteza Reda. Ali čim je otvorio oči, mladić joj reče da sad to ne može učiniti. On mora već ovog časa pohitati k mestu na kojem se rastao s bratom, jer sad je upravo godina dana otkako su se rastali. Ona neka se smatra njegovom verenicom i neka ga čeka godinu dana, a on će se dotad vratiti i sve razjasniti.
Potom iseče iz glava svih devet jezika i metne ih u bisage, zajedno s drugih devet od juče i prekjuče, zovne zviždukom kopca i psa, usedne na konja i odjezdi.
Kad je psa nestalo i svud unaokolo zavladala tišina, obrisa vitez Red znoj s čela i osmeli se naposletku da siđe. Oprezno se zaklanjajući iza drveta, prišunja se k mestu odakle je s obronka mogao posmatrati obalu. Vide morsko čudovište gde leži potrbuške, trupinom na zemlji a nogama u vodi, s glavama poodsecanim i rasutim oko nje na zemlji.
Zatim mu padne u oči princeza, vedra i čila kako samo može biti, i k tome još i sasvim sama. Ko bio da bio onaj što se borio sa čudovištem i ubio ga — ovde ga više nije bilo.
Kad se vitez Red u sve ovo dovoljno uverio, vratila mu se opet hrabrost te pohita da, kao i prethodna dva dana, primora princezu na bezuslovno ćutanje i na zakletvu da će potvrditi kako je on taj koji je čudovište ubio i nju time spasao. Ona na sve to odmah i pristane, jer je njen spasilac otišao, te joj ne bi ništa koristilo da priča nešto drugo nego što je vitez Red hteo. A nepokolebljivo je verovala u to da će pravi spasilac opet doći i da će tada izići delo na videlo.
Potom vitez Red ode po zlatna kola i vrati se s vozarem, slugama i jahačima, pokupi svih devet glava morske nemani i njima kao vencem okiti kola. Princeza ude u kola, a vitez Red jahaše sa strane gordo i kočoperno. Tako ude u grad, gde se već počelo pomalo strahovati što ih tako zadugo nema da se vrate, i svi stanovnici u gradu bili su se slegli pred gradsku kapiju.
Kad je povorka stigla u grad i ljudi videli princezu gde nepovredena sedi u kolima i mahanjem glave pozdravlja svet desno i levo, ushićenje ljudi dođe do vrhunca. Klicalo se besprekidno princezi i vitezu Redu, princezu zasipahu cvećem a viteza Reda od glave do pete zakitiše vencima zimzelena i cveća.
Stigavši u dvor, ispriča vitez Red svoju pripovest o tome kako je danas dotukao grozno morsko čudovište, ubio ga, i time spasao princezu i celu zemlju. Još to veče izvrši se svečani čin njegove veridbe s princezom a u isto vreme i proglašenje viteza Reda za naslednika prestola. Pilo se u zdravlje verenika, a u gradu, kao i u svoj kraljevini, palile se vatre radosti i veselja. Princeza je pristajala na sve; postavila je samo jedan uslov: da se čin venčanja obavi tek iduće godine, o godišnjici njezina spasenja. Kralj odmah odobri da bude tako kako mu kći želi, te i vitez Red morade na to pristati.
Mladi vitez, pobednik čudovišta, sa kopcem i psom jezdio je u to vreme na svome vrancu k mestu u šumi gde se pre godinu dana rastao s mladim bratom blizancem. Nade na lipi oba noža i vide da je bratov isto tako sjajan kao i njegov, što je značilo da je živ i da mu je dobro. Vide i to da brat mora biti da je tek nedavno bio i sam ovde, da pogleda kako je s njegovim nožem; to se lako moglo poznati po useku ispod noža u kori drveta.
Toga radi krene dalje onim putem kojim mu je pošao brat kad su se bili rastali, i tako je išao od grada do grada i iz jedne zemlje u drugu, ali nigde ni da ga vidi, niti da šta čuje o svome bratu blizancu. Tako je protekla cela godina. Sad je morao pohitati da ugovorena s princezom dana bude u prestonici njena oca; zaista i stigne tamo upravo na dan svoje pobede nad morskim čudovištem.
Ušavši u grad i prolazeći ulicama, vide da su sve kuće ukrašena ćilimima i vencima, gostionica spram dvora u kojoj je lane proveo tri dana isto tako kao i sve druge, sam pak dvor kao da je sav bio zastrt skerletom opšivenim zlatnim nitima i ukrašenim zlatnim rojtama.
Ude u svoje staro konačište, gde dobije istu sobu koju je lane imao, i zapita gostioničara šta li se to događa u gradu te je ovako okićen.
— Video sam mnoge vitezove i zemlje — reče mu — ali još nigde nisam bio gde se uvek dešava nešto tako osobito važno. Kad sam pre godinu dana boravio ovde, sve su kuće bile zastrte crninom i trebalo je boriti se s morskim čudovištem. Ove godine sve je zastrto crvenom čojom i ukrašeno zlatom i cvećem. Šta je to sad?
Gostioničar mu na to ispriča nadugačko i naširoko šta se sve događalo u gradu otkako je on otišao. Danas se, reče, vitez Red venčava s kraljevom jedinicom ćerkom, koju je spasao iz kandža čudovišta.
— E, onda da popijemo bocu vina u zdravlje mladenaca! — reče strani vitez.
Gostioničar donese iz podruma bocu vina i natoči vitezu i sebi.
— Ne prija mi ovo vino — reče vitez okusivši ga. — Za kraljevom trpezom pije se danas jamačno bolje vino.
— Verujem da se tamo pije mnogo bolje vino — reče gostioničar. — Ali kako da ga čovek pije kad nije tamo?
— O, moći ćemo ga ubrzo piti i ovde! — odgovori vitez i zvizne svome kopcu. Kobac mu odmah sleti na rame i vitez mu tiho nešto prošapće, na što ptica izleti kroz prozor, odleti u dvor i uleti u dvoranu vitezova, u kojoj su sve zvanice sedele za trpezom mladenaca. Tamo sleti princezi na rame; ona ga odmah poznade, jer ga je pre godinu dana videla dole na morskoj obali, i uzme ga milovati i tepati mu.
Odjedanput dohvati kobac kljunom pehar vina koji je bio pred princezom, izleti s njim kroz prozor pa preko u gostionicu, gde je vitez sedeo s gostioničarem. Vitez natoči odmah obadve čaše i oni iskape kraljevo vlastito vino u zdravlje mladenaca. Gostioničar morade priznati da tako dobra vina još nikad u svome veku nije pio.
I jako vino udari gostioničaru u glavu te reče:
— Eh, kad bi nam dopalo i malo slatkih kolača s kraljevske trpeze ovog svečanog dana! To bi se odlično slagalo s ovako sjajnim vinom.
— Imaćemo ih ubrzo — reče vitez, prizove psa i tiho mu nešto šapne.
Pas odmah potekne pa pravo preko u dvor. Pred dvorskom kapijom htedoše ga zadržati stražari, na stepenicama dvorski služitelji, a vratari pred dvoranama, ali on odgura od sebe i stražare i služitelje i vratare kao da ih uopšte nema i utrča pravo u dvoranu vitezova, priđe trpezi mladenaca i tamo položi glavu u krilo princeze.
Mladoženja skoči sa stolice kao da ga je ujeo otrovan pauk i krikne:
— Hu, pa to je morski pas!
Ali mu se princeza nasmeja podrugljivo, pomilova psa, koga je isto tako kao kopča dobro poznavala, i reče:
— Njega zoveš morski pas? A on je, vidiš, sasvim dobar, pitomi danski pas. Pa zar ti da se plašiš takva psa, ti koji si savladao morsko čudovište s devet glava?
Svi koji su bili za trpezom stadoše se na to smejati i vitez Red sedne opet za sto, ali se sav tresao od straha. Jer i on je odmah poznao psa koji je tada, pre godinu dana, ležao pod istim onim drvetom gde je on sedeo.
Odjednom šćapi pas zubima srebrnu kotaricu sa slatkim kolačima što su stajali pred mladencima, istrči iz dvorane, pa s kotaricom niz stepenice i kroz dvorsku kapiju pravo preko u gostionicu, gde mu je gospodar sedeo s gostioničarem i pijuckao.
Sad je princeza znala da je njen istinski, pravi spasilac negde u blizini, ali je prošlo još neko vreme pre nego što ga je mogla videti.
Bilo je tako udešeno da po podne, posle ručka, svi građani smeju i, ako budu hteli, mogu doći u dvor da pozdrave mladence, čestitaju im venčanje i požele sreću. U jednoj dvorani, kroz koju se moralo proći da bi se došlo do mladenaca, poređano je, kao na izložbi, na osamnaest kopalja osamnaest nataknutih glava morskog čudovišta što ih je vitez Red na obali pokupio.
Tako posle podne prede preko u dvor i mladi vitez s gostioničarem, i kad su prolazili kroz dvoranu u kojoj su glave morskog čudovišta bile izložene, priđe im i, razjapljujući jedno za drugim ždrela na glavama morske nemani, zapita glasno da su svi mogli čuti:
— A gde su im jezici?
Ljudi koji su čuli šta pita mladi vitez, priđu bliže glavama morskog čudovišta i počeše zagledati u čeljusti: doista, u njima nije bilo jezika.
U tom trenutku nade se tamo i vitez Red te reče:
— U tim glavama nikad nije ni bilo jezika, jer čudovišta nemaju jezike.
— Zanimljivo je da u čeljustima postoje koreni jezika — uzvikne strani vitez — a evo i jezika koji upravo tu pristaju.
I to rekavši, izvadi princezinu maramicu u koju su jezici bili zamotani.
— Neka sad svako sam sudi — reče — ko je čudovištu odrubio glave: da li onaj ko im je isekao jezike, ili onaj ko im je doneo ovamo glave bez jezika i tvrdi da ih u glavama čudovišta nikad nije ni bilo.
Na to nastane velika uzbuna i svi ljudi u dvorani priđoše glavama nemani i čudeći se utvrdiše da jezici potpuno tačno pristaju svaki onoj glavi iz koje je isečen. Naposletku dođe u ovu dvoranu i kralj sa kćeri, nevestom. Čim princeza ugleda stranog viteza, pritrči mu i zagrli ga uzviknuvši:
— Ovde je onaj koji mi je spasao život i koji se sva tri dana borio s morskim čudovištem!
I onda ispriča do sitnica kako ju je vitez Red svagda ostavljao samu kad se opasnost približavala, a vraćao se tek tada kad je minula; kako joj je onda pretio da će je ubiti, ako ne bude htela da prećuti istinu i ne potvrdi sve njegove laži.
— Ovaj strani vitez — rekla je dalje princeza — sa svojim kopcem, konjem i psom tri dana se borio sa čudovištem i treći ga dan ubio; moja je maramica u kojoj su bili zavijeni jezici, isečeni iz glava nemani; evo na njoj izvezeno moje ime s krunom! I kad je trećeg dana odrubio čudovištu svih devet glava, ja sam mladiću uplela u kosu svoj prsten od zlata — evo ga, ovde je! — i pokaza kralju prsten u viticama viteževim.
Nije više bilo nikog ko bi posumnjao u istinitost njezinih reči, i vitez Red, hteo ne hteo, morade i sam sve priznati. Kralj naredi da ga odmah okuju i pošalje nekoliko slugu s njim u šumu da im pokaže drvo na kojem je sedeo za vreme borbe s morskim čudovištem. Slugama je potajno naređeno da ga odmah o to drvo i obese, što oni najsavesnije i izvršiše još te večeri, tako da u ovoj pripoveci neće više biti reči o vitezu Redu.
Tada se izvrši na dvoru istinski čin venčanja, jer je došao pravi mladoženja, i svečano se proslavi svadba. Stari kralj, već umoran od vladanja, odrekne se prestola i proglasi mladog viteza za kralja zemlje, pozivajući građane da mu budu verni podanici. Sve je ovo primljeno u zemlji s najvećom radošću i veseljem, a najradosniji i najsrećniji od svih bili su mladi supružnici.
Ali to još nije kraj pripovetke.
Odmah posle venčanja krenu kraljevski mladenci na put po zemlji od grada do grada, jer je trebalo da se novi kralj što podrobnije obavesti o prilikama u državi čiji je vladalac postao, primi izjave odanosti svojih podanika i sasluša njihove želje i molbe. Potrajalo je duže vreme dok se kralj s kraljicom nije vratio u prestonicu.
Tad se već prve noći dogodi da jedan petao dođe upravo pod prozor njihove ložnice i počne kukurikati, i to neprekidno, tako da ni kralj ni kraljica nisu mogli oka sklopiti. Mladi kralj je ustajao nekoliko puta da bi ga oterao dalje od prozora, da ne čuje kukurikanje, ali čim bi se vratio u ložnicu, evo odmah i petla pod prozor. I tako je bilo cele noći.
Iduće noći isto tako: petao se smestio pod prozor i samo kukuriče, ne dajući se oterati. To se ponovilo i treće noći: petao se raskukurikao upravo pred prozorom, sad mnogo gore i bučnije no prve dve noći.
Tad mladi kralj reče kraljici:
— Ovo ne može biti običan petao; iza njega mora da se krije nešto drugo. Možda mi je brat u opasnosti, i na ovaj me način poziva u pomoć. Moram poći za petlom da vidim šta je to.
Pozdravi se sa ženom, opaše mač, pozove kopca i psa, usedne na vranca i odjaše. Stalno je čuo pred sobom petla, koji je, kukuričući, trčao pred njim, od žbuna do žbuna, od stabla do stabla. Tako je došao u šumu što se protezala do morske obale; idući za petlovim kukurikanjem, prošao je šumu i izbio na obalu, i to baš na ono mesto gde se borio s morskom nemani.
Ali on nit je poznao to mesto nit je uopšte video da je na obali, mada je iz dvora pošao kad je već počelo svitati. Jer svud oko njega bila je pala tako gusta magla da nije mogao videti kud ide, niti je znao da li je pred njim zemlja ili voda.
Čim kralj dospe do ovog mesta, nestade petla i ni sa koje strane nije se čulo njegovo kukurikanje. Zbog toga je smatrao za najbolje da vidi kako bi se vratio kući. Odjednom ću u blizini nekakav tihi šum, potera konja u tom pravcu i naiđe na nekakvu ružnu staru ženu sa vrećom na leđima: nešto je štapom čeprkala po pesku.
Kralj je zapita ko je ona i šta radi ovde tako rano.
— Ah, ja sam ti jedna sirota, stara žena, napuštena i bez dece odgovori mu ona. Dolazim ovamo da pomalo prikupljam kosti. Ali jedva da mogu vući samu sebe, a još manje nositi teret u vreći. Ako si pravi vitez, pomoći ćeš staroj ženi i pristati da mi tvoj konj ponese vreću do mojeg stana.
— A gde ti je stan? — upita je kralj.
— O, odmah tu blizu — odgovori žena. — Ja ću poći napred i pokazaću ti put, ako mi zaista dopustiš da mi tvoj konj ponese vreću do kuće.
Kralj skoči s konja i baci mu na leda vreću, koju baš nije bilo lako podići i iz koje je bio zadah trulih kostiju. Žena pođe napred i pravo u more. Udari štapom po vodi i promrmlja:
— Staza pred nama, more za nama!
I odmah bude staza po suvoj zemlji, ali samo tuda kud su prolazili ona i kralj, koji je vodio konja za uzdu, i psa, koji je išao ustopce za konjem. Iza njih, kao i sa obe njihove strane, bilo je duboko more. Magla se nije dizala: bila je tako gusta da se ni prst pred okom nije mogao videti. Kralj sa životinjama išao je za ženom, ne znajući kamo ide, ni kud vodi ovaj put.
Išli su sve dalje, a nikako da stignu do staričine kuće.
— Kuća ti nije baš tako blizu — reče kralj.
— Evo, evo, tek što nismo stigli — odgovori žena.
I doista nije dugo potrajalo kad stigoše do jednog velikog brda usred mora. Žena udari štapom po njemu, brdo se otvori i oni uđoše u veliku, kamenitu sobu; nasred sobe goreo je na podu grdno velik panj.
Kralj skine vreću s konja, ogleda se po sobi i reče:
— No, to je strašna vatra. Da ne pečeš na njoj ljude?
— Ah, ne, nipošto — odgovori žena. — Nego tako staroj ženi kao što sam ja uvek dobro dolazi malo toplote. Zatim iščupa vlas s glave i reče kralju:
Metni ovu vlas na konja, pa će se smiriti. Inače će mi razvaliti sobu stalnim udaranjem nogu o pod.
On joj ispuni želju i konj se zaista smiri. Kralj je sasvim prečuo kako je žena pri tom promrmljala:
— Ostani tako prikovan, ovo ti bili okovi! Zatim pruži kralju drugu vlas s glave i zamoli ga:
— Uzmi ovo i metni na psa. Gleda me tako zlo; bojim se da će me ujesti.
Kralj joj ispuni i tu molbu; pas odmah leže i ostane tako ležeći mirno. Ni sad kralj nije čuo kako je žena promrmljala iste reči kao i za konja.
Potom žena iščupa treću vlas s glave, pruži je kralju i reče:
— Budi dobar pa baci ovu vlas na svoga kopca. Stalno leće po sobi i plaši mi piliće.
Kralj učini tako, dok je ona i sad promrmljala iste one reči, a kobac seo i smirio se.
Onda mu reče:
— Pokrij ovom vlasi balčak svojeg mača. Blešti, te me od njegova bleska bole moje stare oči.
I to rekavši, baci mu vlas s glave na zlatan balčak i promrmlja kao i dotad one iste reči.
Kralj pomisli da ova žena nije pri zdravoj pameti, ali se nije bojao ni nje, niti bilo koga drugog. Htede da malo razgleda ovo čudnovato mesto na kojem se našao.
Žena se tada uspravi: bila je velika kao kuća i užasna na pogled. Stade da vice:
— Sad ću da ti platim za to što si mi ubio moga krasnog sina. Svake noći moram odlaziti tamo na obalu da sakupljam njegove kosti i mučim se kako da ih sve nađem i donesem, da bih ga mogla oživeti.
Tada kralj uvide kome je došao u goste. Maši se mača i vikne svoj stari ratnički poklič: "Kopče, konju i psu, juriš na nju!"
— Oho, viteže! Vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoći! — čikaše veštica podrugljivo.
Mac se nije dao izvući iz korica, a životinje ostadoše nepomično na svojim mestima. Onda žena udari kralja štapom: on pade i bio je mrtav kao kamen. Ona ga odgura u duboku pećinu ispod poda, a životinje ostavi tamo gde su bile prikovane.
Za to vreme mlada kraljica je čekala iz dana u dan da joj se vrati muž i kralj, ali se on ne vraćaše. Tako su prolazile sedmice, prolazili meseci, a njega nema te nema. Poslani su ljudi na sve strane, ali svuda isti odgovor: niko ga nije video. Tako je ona u žalosti sedela u dvoru, ali i sa nadom da će se njen junak i kralj iznenada vratiti jednom kući.
Dok su dogadaji ovako tekli, mladi brat blizanac, koji je bio otišao na drugi kraj sveta i mnogo šta doživeo, pođe po drugi put u onu šumu da, po utvrđenu dogovoru, vidi u kakvu se stanju nalazi bratov nož. Još nije bila protekla godina dana otkako je tamo bio poslednji put i na kori lipe zasekao znak ispod bratova noža, koji je tada sijao isto onako čistim sjajem kao kad je u lipu prvi put bio zaboden. Ali kad ga je sad izvukao, vide da je skoro sasvim zarđao. Činilo se kao da je bio zamočen u krv i tako ostavljen, a samo jedan delić na njemu bleštao je negdašnjim sjajem.
On tada pođe istim putem kojim mu je išao brat kad su se bili rastali. Jezdio je što je brže mogao od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok nije stigao u prestolni grad, gde mu je brat bio kralj.
Kad jednog dana pred veče ujaha u taj grad na svom vrancu, otkrivenih zlatnih uvojaka, sa kopcem na ramenu i velikim žutim psom za konjem, primeti odmah kako ljudi na ulici zastaju da ga pozdrave i gledaju za njim, a drugi, koji su se nalazili kod kuće, prilaze prozorima, otvaraju ih i mašu mu na pozdrav.
Znao je da on i brat mu blizanac lice jedan na drugog kao dve kapi vode jedna na drugu i da su im i životinje tako potpuno nalik jedna na drugu, te po ovim pozdravima građana oceni da mu brat u gradu mora biti da je ne samo dobro znan nego i veoma omiljen, jer sam u ovom kraju još nikad nije bio.
Otpozdravljao je svima redom i s pažnjom dojahao do kraljevskog dvora. Čim ga ugledaše pred sobom, vojnici-stražari pred dvorskom kapijom uzbune stražu, priskoči, šepureći se, Švajcarac sa zlatom optočenom palicom i žurno otvori kapiju.
Bilo mu je jasno da mora biti da mu je brat ovde kod kuće, i tako ujaše u dvorsko dvorište. U tren oka priskoče konjušar i dvorske sluge, prihvate mu konja i odvedu u staju; lakeji na stepenicama klanjahu se pred njim, hitajući da mu pootvaraju vrata jedna za drugim, dok nije dospeo do dvorane mlade, lepe kraljice.
Čim ga je kraljica ugledala, priskoči mu s krikom radosti, obisnu mu se o vrat i zasu ga pitanjima: gde je bio tako zadugo? — ta već je puna tri meseca dana otkako je one noći odjahao, goneći petla koji im je kukurikao pred prozorom. Da li ga je uhvatio? Da li je doznao štogod o svome bratu blizancu, i je li ga zatekao srećna, zdrava i u životu? I tako još mnogo drugih pitanja što su joj izletala iz usta kao u jednom dahu. Onda uzme milovati njegova kopca, gladiti mu psa i pitati za konja, rekavši mu da posle njega najviše voli njegove životinje, koje su mu pomagale prilikom njezina spasavanja iz kandža morskog čudovišta s devet glava.
Tako je iz njezinih usta doznao onoliko koliko mu je bilo potrebno da zna. Ali joj se ipak nije otkrio ni rekao da joj nije muž, nego dever. Kaza joj samo toliko da je mrtav umoran i želi da se odmori; sutra će joj odgovoriti na sva njezina pitanja, jer bi to bilo premnogo da joj sve ispripoveda ove večeri i noći. Brat mu je, reče, zdrav i čio, a on sam da je radostan što vidi da je i ona zdrava.
Onda ona navali da se nečim kao večerom založi i potom ga odvede u kraljevsku ložnicu; on odmah priđe postelji i leže, izvukavši pre toga iz korica svoj blistavi, oštri mač i položivši ga nasred postelje. Zatim se obrte i učini kao da je od umora i iznurenosti utonuo u dubok san.
Legne i kraljica pored njega, ali ne zaspa. Osećala se srećnom i presrećnom što joj se vratio voljeni gospodar i muž posle duga i jamačno opasna puta na koji je pošao. Radovala se njegovoj sreći, a radovala se već sada i tome što će joj sutra, kad se bude sasvim odmorio, ispričati do sitnica sve što je doživeo i učinio za ovo dugo vreme u kojem ona samo što nije umrla od silne čežnje za njim.
U neko doba začuje petlovo kukurikanje pod prozorom. To je, pomisli, onaj isti petao koji ju je mučio pre četvrt godine i izmamio joj muža iz postelje i iz kuće. Bila je zadovoljna što je on sad utonuo u tako dubok san te ga ne čuje.
Ali onaj koga je ona držala za muža nije uopšte spavao. On je samo ležao osluškujući. I kad je posle u besanici začuo petlovo kukurikanje, skočio je iz postelje, brzo se obukao, metnuo mač u korice i opasao ga.
— Ah! — uzviknu kraljica — valjda nećeš opet juriti za petlom? Zar ti nije već rekao što je imao da ti kaže?
Ali joj on odgovori da po svaku cenu mora izići i poteci za petlom. Ona ne treba da strahuje, jer će se on uskoro vratiti. Zatim istrči iz sobe, pa u staju, usedne na svoga vranca, pa s kopcem i psom pojuri za petlom u noć.
Petao nije prestajao kukurikati i trčao je stalno pred vitezom, a on jurio za njim. Projahao je istim putem kojim i brat mu pre četvrt godine i u svitanje prešao šumu i dospeo na obalu. Tamo petla nestane i on u gustoj magli naiđe na onu istu staru ženu, koja je nosila vreću i čeprkala po pesku.
Ukratko rečeno, s njim je sve bilo onako isto kao ranije s njegovim bratom: žena ga je zamolila da joj konj ponese vreću do njezina stana i on joj učini po molbi. Ona pođe napred pravo u more promrmljavši:
— Staza pred nama, more za nama!
Tako dođu do brda u moru i udu u kamenitu sobu u kojoj je, u sredini, na podu goreo grdno veliki panj.
Tada i on reče kao što je rekao njegov brat:
— To je užasna vatra; pečeš li na njoj ljude?
— Ah, ne, nipošto! — odgovori mu žena. — Ali ovako staroj ženi kao što sam ja uvek treba malo toplote.
Zatim iščupa četiri vlasi iz kose i da mu ih moleći ga da ih metne na konja, na psa, na kopca i na sjajni balčak svojeg mača. On prihvati njezine vlasi i pobaca ih u vatru jednu za drugom.
Tada se žena uspravi, da se moglo videti kako je to bila opaka veštica. Uzme se keziti i vikati promuklo:
— Sad sam te uhvatila pa ćeš se i ti sručiti u pećinu za svojim bratom, koji je ubio moga lepog sina. Svake noći moram odlaziti na obalu da tražim i sakupljam njegove kosti dok ih ne budem pokupila sve da ga onda opet oživim.
Na te njezine reči potegne vitez mač i vikne svojim životinjama: "Kopče, konju i psu, juriš na nju!"
— Oho — uzviknu stara veštica podrugljivo — vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoći!
— O, mogu, mogu — odvrati joj vitez jer su vlasi sagorele! — I to rekavši, nasrne na nju sa životinjama, i njegov blistavi mač počne joj zviždati oko ušiju.
Tada stara veštica postade odjednom smerna i pokorna i uzme ga moliti i preklinjati da joj poštedi život.
— Odmah da mi dovedeš brata živa, zdrava i čila kao što je pre bio! — naredi joj vitez.
I žena mu smesta donese iz pećine kralja, njegova brata, i poškropi ga sa nekoliko kapi vode života što ju je držala u jednoj maloj boci. U istom trenu kralj oživi, pozna i pozdravi brata.
Ukloni okove s njegovih životinja i mača! — naredi joj vitez dalje, i ona odmah tako i učini.
— A sad nas prevedi preko mora donde odakle smo pošli! — zapovedi joj, dodavši:
— Pođi napred!
Tada braća videše kako se pred njom stvara staza kao most preko mora. Išla je napred, kako joj je naređeno, udarala štapom po vodi i mrmljala:
— Staza pred nama, more za nama!
I braća na konjima i sa svojim životinjama predu preko mora. Mlađi brat jahao je ustopce za vešticom. I kad svi srećno stigoše na obalu odakle su bili pošli za njom, potegne mlađi brat mač iz korica i jednim udarcem odrubi veštici glavu i ostavi je da bude hrana morskim ribama, pticama i divljim šumskim životinjama.
Sad dva brata blizanca pojašu konje i krenu dalje kroz šumu. Mnogo su imali da pričaju jedan drugom o svemu onom što su doživeli za vreme dugih godina otkako su se rastali. Mladi vitez ispriča tada kralju i to kako ga je našao, kako je primljen u njegovu dvoru, gde su svi u njemu gledali svoga gospodara i kralja — koji im je, na njihovu tugu i žalost, bio odjednom nestao — kako je proveo noć u kraljevoj postelji pored njegove žene, kraljice.
Ali kad mu je to ispričao, bukne u mladog kralja takav bes ljubomore da potegne mač i probode njim brata tako da mrtav padne s konja.
I onda obode svog konja i pojuri preko drvlja i kamenja, ne znajući kud ide, dok mu je pas trčao za njim zavijajući. Odjednom kobac, koji mu je sedeo na ramenu, počne govoriti:
— Idi kući, idi kući!
Na to kralj opusti konju uzde i ubrzo se nade u dvoru. Tamo sjaše, ostavi slugama da mu odvedu konja u staju, a sam se polako popne uz stepenice i ude u kraljičine odaje.
Kraljica mu veselo pohita u susret, ali je on ni ne pogleda nit išta odgovori na njezina mnoga pitanja. To nije slutilo ni na kakvo dobro i ona lako uvide da mu se ili dogodila kakva nesreća ili mora biti da je bolestan, i zato ga povede u ložnicu, gde se kralj, ne izrekavši ni jednu reč, baci odmah na postelju.
Kraljica mu tada reče:
— Ipak mi na jedno pitanje moraš odgovoriti: zašto si onomad u noći položio između nas usred postelje svoj blistavi oštri mač? Jesi li hteo da me njim ubiješ? O, da si bar tako i učinio, ne bih te danas mogla videti ovakvog kakav si mi sad!
Tada kralju sevne pred očima kako mu se divno i verno poneo brat i još mu posle i život spasao — a on, kralj, onako mu se za sve to odužio! Skoči, zagrli kraljicu, ne izustivši nijedne reči, potekne k vratima, pa u staju, usedne na konja i odjuri s kopcem i psom.
Potera konja pravo u šumu do mesta na kojem je izvršio grozno delo: tamo mu je u krvi ležao na zemlji brat, hladan i mrtav. Njegov pas čučao mu je čelo glave, konj stajao kraj nogu, a njegova kopca je nestalo.
Kralj skoči s konja, baci se na bratov leš i zarida. Posle opet skoči, izvadi mač: htede se nabosti na mač da pođe za bratom u smrt. Tad najednom začuje nekakvo zujanje u vazduhu: to je bratov kobac sletao s malom bocom u kljunu a vodom života u njoj, što ju je doneo iz onog čarobnog brda u moru. Još slećući, uzvikivao je kobac:
"Poškropi ga ovom vodom, poškropi ga!"
Kralj mu uzme iz kljuna bočicu, poprska svom vodom iz nje bratov leš i oživi ga: ustao je čio i vedar i življi no ikad.
Sad kralj zagrli brata i skrušeno ga zamoli da mu oprosti što je imao tako malo vere u njega i što nije savladao u sebi nastup srdžbe, i brat mu oprosti.
Potom braća blizanci odu zajedno u dvor; kraljica dozna tada sve pojedinosti prošlih događaja i postane opet vedra i vesela kao što je bila. I kako je država bila, u stvari, njezino nasledstvo, predloži da mladi kralj deli vlast s bratom, pa će tako zauvek ostati zajedno. Kralj na to rado pristane.
Ubrzo se mlađi brat oženi princezom iz jedne druge kraljevine, a onda braća blizanci dovedu k sebi stare roditelje, te ovi provedu ostatak života kod svojih sinova blizanaca u roditeljskoj sreći, u sjaju i gospodstvu.
Kao kraljevi, braća blizanci vladali su zemljom u istinski bratskoj slozi, a njihove žene, kraljice, odlično su se slagale. Njihova deca volela su se kao da su od jedne majke i od jednog oca.
I to je kraj pripovetke.

VELIKI SEKEN

Eskimska




Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugačkim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda će starac reći svojoj ženi:
— Udri u bubanj!
— Ne mogu da držim bubanj u rukama!
— Ja ću ga držati, a ti samo udaraj! — reče starac. — Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i učiniše, te starica poče da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se đavoli.
— Šta tražiš od nas, stara? — upitaše oni.
— Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
— Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan đavola. Ujutru stara kuva čaj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije čaj, kad čuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan đavola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
— Uklonite tuljana s puta!
— Ne, nećemo ga ukloniti!
— Uklonite ga, pa ćete opet biti hitri kao u mladosti!
— Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
— Onda ću vas načiniti bogatim! — reče predvodnik karavana.
— Ne, ne treba nam ni to, i za to smo već ostareli!
— Pa šta onda hoćete?
— Sina!
— Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeći će od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan đavola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela počeli da guraju Sekena.
— Uklonite s puta tuljana — vice Seken — bićete opet hitri kao u mladosti!
— Ne treba nam to!
— Načiniću vas bogatim!
— Ne treba nam ni to!
— Pa šta onda hoćete?
— Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
— Ne — rekoše starac i starica — taj će pobeći od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
— Ne, uzećemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! — i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noći, došao mališanu keli pa će mu reći:
— Ustaj, Sekene, vreme je da pođeš Tanairginu po mladu!
— A kako ću naći put?
— Ja ću ti reći: doći ćeš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežđe Nauskatemkin, te ćeš se naći u jarangi Tanairginoj. On će baciti kamen, ti ćeš ga dočekati ustima, i kamen će se raspasti u paramparčad. Kada dođeš u jarangu, on će te ponuditi svakojakim đakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome će i pripasti njegova kći jedinica. Kada pođeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da čuvaš stado, ti napuni ogrtač-kamlejku puhačevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada pođeš u gornju tundru, reći ćeš materi da se ne brine, moći će da te vidi kao maleni oblačak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kući i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kćeri.
— Nemoj ići — odgovarala ga je mati — tamo će te ubiti!
— Ne, neće me ubiti. Vratiću se kroz dva dana kao maleni oblačak.
— Dobro — pristade mati, i Seken pođe ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežđe Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga dočeka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
— Ko si? — pita domaćin.
— Ja sam Seken!
— Iz donje tundre?
— Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i počela da kuva čaj.
— Dok se čaj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! — reče Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj činiji. Pojeli njih dvojica kita, pa će domaćin zapitati gosta:
— Hoćeš li još da jedeš?
— Hoću! — odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
— Još? — pita Tanairgin Sekena.
— Daj još!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domaćica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
— Još? — upita starac.
— Još! — reče Seken.
— E, tebe čovek bogme ne može nahraniti! — I oni počeše da piju čaj. Tada domaćin reče:
— Sutra izjutra ćeš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe — tek tada je moguće doterati ga, pa i to ne može da učini jedan čovek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhačevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhačeve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive čobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
— Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priređena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda će Seken reći Tanairginu:
— Daj mi vode!
— Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa počeo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dođe veče, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Načulji uši, kad ima šta da čuje — njegova kći i Seken smeju se od sreće. Otvori otac sanduk, a kći već rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kćeri. Pošao karavan — na čelu Seken s kopljem u rukama, za njime — stado irvasa, a na začelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kćer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
... Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni, majušni oblačak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblačku pa zapeva od radosti:
— Treba skuvati čaj, žuri mi sin moj u goste.
Čuo starac ženu gde peva, pa će je upitati:
— S kim to, ženo, razgovaraš?
— Tako, sama sa sobom.
Oblačak se već sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila čajnik i pošla da dočeka sina.
Seken skoči sa oblačka, zagrli mater pa pođe u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u čitavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto čitavu okolinu obasja neka naročita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od čuda. Mahnula rukom žena Sekenova — a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom — kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange — a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s čitavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken reče ocu:
— Otiđi, oče, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
— Šta ću ja tamo, samo će mi se smejati i niko neće hteti da dođe?
— A ti ih pozovi, pa ako podu — dobro jest, a ako ne podu — nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
— Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Čime misliš da nas ugostiš?
— Moj sin je doterao čitavo stado. Nasmejaše se susedi:
— Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
— Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti pođoše smejući se:
— Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, već se vidi jaranga.
— A gde ti je jaranga?
— Eto je!
— Ma jesi li ti pri čistoj svesti? Pa to je obicča snežna cuka!
Priđu oni bliže, kad ono — odista jaranga! Uđoše, osvrću se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni čaj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domaćicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
— Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuće u pologu i veli ženi:
— Čuj, ženo, šta to oni zbore — hoće da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skočiše sa svojih mesta, pa potrčaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa čela povika:
— Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugi povika:
— Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trče oni, zadihali se. Onaj sa čela dotrčao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrčao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide — sedi Seken u jarangi i pije čaj. Ustali bogataši i pošli kući. Došli oni, pa će upitati najstarijeg medu njima:
— Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo čoveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
— Niste vi ubili čoveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa će im reći:
— Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
— Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
— Čik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi — tome neka pripadne jaranga".
Dotrčali pred jarangu, kad tamo — sedi Seken u pologu, pije čaj pa će im reći:
— Došli ste!
Okrenuše se bez reči i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domaćin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
— Stavi dete na kolena! Čim ja padnem u jamu, a ti odmah pođi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena — za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari đavo pa će ih upitati:
— Šta tražite ovde?
— Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari đavo reče svojim malim đavolčićima.
— Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su učinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa će im reći:
— Niste dobro učinili. Zato ćete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom — iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle čitav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu — besni irvas. Onda besni irvas poče da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pođe s porodicom kući.

ZMIJSKA NEVESTA

Estonija




Bili jednom čovek i žena i imali tri kćeri. Kad devojke porastoše, poče mati razmišljati o njihovoj udaji pa ode vračari da je upita kad i kako će se kćeri udomiti. Vračara joj odgovori: "Starije će ti se docnije udati, ali će najmlađa poći uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reči naljuti na vračaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu sebe što je i otišla takvoj vračari.
Kad jednog dana devojke odoše da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlađe zmija, pa reče: "Neću sići sa tvoje odeće sve dok mi ne obećaš da ćeš se udati za mene". Šta je umela da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poći kući i zato obeća zmiji da će joj biti žena. Starije sestre se obukoše i pođoše, a ona postaja još malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Trećeg dana posle toga, kad nikog starijeg ne beše kod kuće, dođe zmija, uze devojku za ruku i odvede je.
Pošto je jednu godinu živela sa njom, rodi devojka kćer koja je bila lepša i od majke — prave lepotice. Zmija-muž imađaše pod zemljom lepu kuću, a sama je postajala naočit mlad čovek čim bi svukla zmijsku kožu sa sebe. Prođe i druga godina i mlada žena rodi još jednu kćer, opet neobično lepu. Tokom treće, odnosno četvrte godine rodi se i treća kćer, možda najlepša. Sem toga, sve su devojčice bile i neobično umiljate i pametne.
Kada malo porastoše, upitaše jednom majku: "Majčice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, dečice, ali ih ne možete posetiti, jer ni sama neću nikad moći da odem tamo odakle me je vaš otac odveo".
Dok je to govorila, obliše je suze tako da i kćeri počeše plakati. Eto, takav razgovor se vodio još nekoliko puta između majke i njenih kćeri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pričala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom žive njihova baka i ded. Posle toga počeše deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za dopuštenje da posete deda i baku. Jedne večeri, tek što se otac vratio kući, izloži mu žena dečju molbu pa je i sama podupre govoreći: "Dopusti mi, dragi mužu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad već pa zašto da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja ću presvisnuti od čežnje da ih vidim!" Zmija pristade i ispuni ženi i kćerima molbu. One se brzo spremiše, a otac reče da će ih ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve četiri sebi na leda i zapliva, izvijajući se kao što zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouči on ženu: "Kad se budeš vraćala i stigneš na morsku obalu, zapevaj:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

Tada ću ja doći i preneti vas kući, kao što sam sad učinio."
Putem opomenu mati kćeri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju ništa o tome gde žive niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao, recite: Živimo kao i ostali svet i imamo oca baš kao i svi drugi na zemlji."
Otac i mati se silno obradovaše kad posle tolikih godina videše kćer živu i zdravu. Kad je roditelji upitaše gde je i kako je dosad živela, kći im kratko odgovori: "Živela sam sa svojim čovekom, ali tamo gde sam živela, vi ne možete stići." Ded uze najstariju unuku u ruke, iziđe iz kuće, i umiljavajući joj se, upita je:
— Dušice, reci mi kako živite i kakav je vaš otac?
— Dedice, živimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet — odgovori devojčica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavaše joj se, pa će joj reći:
— Ćerčice, kaži mi kako živite i kakav je vaš otac? Dete odgovori:
— Pa, živimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmlađu unuku, dakle najgluplju, iznese je napolje, umiljavaše joj se, pa je upita:
— Ćerčice, reci dedi kako živite i kakav je vaš otac? Dete obavi svoje ručice dedu oko vrata pa poče pričati:
— O, dedice, kod nas se lepo živi, jela i pića imamo dovoljno, ali naš otac nije kao drugi očevi. Naš otac je jedna velika zmija — kad ode pa se kući vrati, puzi preko stola uvijajući se da sve posude i kašike zvone. Kuća nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kćer za ženu. Napuni pušku srebrnom sačmom i odjuri na obalu mora, pa zapeva:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

Sakri se iza žbuna i čekaše. Ne prođe mnogo vremena a na vodi se pojavi velika zmija, koja je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari nanišani pravo u glavu — bum! opali puška, a od velike zmije ne ostade ništa sem kože koja se njihala na talasima.
Kad kći provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pođe sa decom kući. Stigavši na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

Žena dugo čekaše, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez žive duše, zapeva još jednom, ali opet se ništa ne pojavi, sve bejaše muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se nešto moralo desiti, pa poče pitati ćerčice: "Možda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah spremno odgovori: "Nisam nikom ništa rekla. Deda me je uzeo u naručje, odveo iz kuće i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom išta rekla, ali najmlađa priznade: "Ded je i mene uzeo u naručje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispričala i rekla gde živimo, kako živimo i ko je naš otac."
Ucveljena žena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu trepetljiku na moru. Najstarija kći se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela korica, a najmlađa, ona što je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lišće na beloj kori.
Tako ostadoše do dana današnjeg.

VATRA NA PLANINI

Etiopija


Pričaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladić po imenu Arha. Još kao dečak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i često ga je mučila dosada jer se već beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo čega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noći, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum započe razgovor.
— Koliku hladnoću može da izdrži čovek? — reče on, isprva govoreći više kao za sebe. — Da mi je znati može li neko da provede celu noć na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez ćebadi ili ma kakve odeće na sebi, pa da opet ostane živ?
— Ne znam — odgovori Arha. — Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
— Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noć — reče Haptum. — Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan čovek to ionako ne može da učini.
— E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noć na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ — reče Arha. — Samo, to me se ništa ne tiče jer nemam u šta da se kladim.
— Znaš šta — reče Haptum. — Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja ću se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noć na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odeće, ćebadi ili vatre, i ako preživiš, daću ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kuću, i nekoliko goveda priđe.
Arha nije mogao da veruje svojim ušima.
— Govorite li to ozbiljno? — upita on.
— Ja sam čovek od reči — odgovori Haptum.
— Onda ću ja to izvesti sutra uveče — reče Arha — pa ću posle toga, dokle god budem živ, obrađivati sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noć, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijač. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i ispriča mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reči, zamislivši se, a kad je Arha završio, on reče:
— Pomoći ću ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uveče, kad sunce zade, ja ću na toj steni zapaliti vatru, pa ćeš moći da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noći moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oči i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, sećaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podstičem je misleći na tebe. Ako to budeš uradio, preživećeš noć uprkos najoštrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kući. Reče mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noć, Arha skide odeću, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poče da briše nad zaravni čim sunce zađe. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starčeve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda.
Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim časom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poče verovati da se nikada više neće ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstiče vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prođe. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noć, i tek kad svanu zora, obuče se i siđe s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo.
— Je li celu noć izdržao bez hrane i pića, bez ćebadi i odeće?
— Jeste — rekoše mu sluge. — Izdržao je bez svega toga.
— Bogme, ti si junačina! — reče Haptum Arhi. — Kako si to uspeo?
— Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini — odgovori Arha.
— Šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje!
— Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, čak na drugom kraju doline!
— Diži ruke od one zemlje! — reče Haptum. — Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život.
Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i ispriča mu šta se dogodilo.
— Iznesi tu stvar pred sudiju — posavetova ga starac.
Arha izađe pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum ispriča svoju priču, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija reče:
— Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešću da mu je suđeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu.
— Ne gubi nadu — reče mu starac. — Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom čoveku po imenu Hajlu, u čijem je domu služio još kao mladić. Objasni tom dobrom čoveku kakva je opklada sklopljena između Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto učiniti.
— Ne brini — reče Hajlu starcu, pošto je malo promislio. — Postaraću se da učinim nešto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dođu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dođe dan gozbe, pojaviše se gosti, jašući na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a četvorica dobošara, udarajući u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadiše na meke prostirke i počeše da ćaskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pečenja, pečenog kukuruza i dure{1}, palačinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Već je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i veče, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni već počeše da se sašaptavaju, čudeći se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih nečim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih reče u ime svih:
— Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas ničim ne služiš?
— Pa zar ne osećate miris hrane? — začuđeno ih upita Hajlu.
— Osećamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga čovek ne postaje sit!
— Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? — upita Hajlu. — Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!
Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da će Arha smesta dobiti zemlju, kuću i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoče.

BAJKA O ORLU

Finska


Miš i senica rešili jednom da zaseju njivu. Posejali raž i ona je odlično ponela. Kad stiže jesen, požnjeli raž srpovima, povezali je u snoplje i složili u krstine.
Kad se raž osušila, odneše snoplje na guvno. Sutradan podeliše zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom, drugo drugom.
Ali kad podeliše svu raž, jedno zrno preteče. Sučući brkove, miš će senici:
— Ti si pojela jedno zrno, inače ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
— Sam si pojeo to zrno.
Ali miš ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuživaše senicu.
Senica se još više razljuti te zaciči:
— Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dođu sve ptice da ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna raži izrodi rat između ptica i četvoronožaca.
Skupiše se velike i male životinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo sunce.
Nastade tada strašno urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se, tukli, tukli dugo, ali ni jedna strana ne mogade da pobedi.
Na kraju dolete ogroman orao te se i on umeša u bitku. Uz njegovu pomoć pobediše ptice, a zveri, razderana i počupana krzna, podvivši repove, pobegoše u svoje šume glavom bez obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti na veliku brezu kraj neke kolibe.
Čovek koji je živeo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da to đavo sedi na drvetu, te opali iz puške. Orao ništa ne oseti, već samo okrenu glavu i ljutito pogleda čoveka.
Čovek priđe bliže i opali još jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sačma mu nije naškodila.
Čovek sasvim priđe brezi i puška puče po treći put.
Tada progovori orao:
— Zašto pucaš na mene? Kakvo sam ti zlo učinio? Ako si valjan čovek, ti me skini sa ove breze, odnesi me kući pa me leci dok ne ozdravim. Tvoj ću trud stostruko nagraditi.
Čovek malo razmisli, pa pomože ptici da siđe i odnese je u svoju kolibu.
Ali njegova se žena razljuti i odmah poče da ga grdi što je doneo u kuću takvu neman.
— Ona će nam pojesti sve živo u kući — gunđala je stara — a kakve koristi od toga što ćeš hraniti ovaj gadan kukasti kljun?
— Ptica je obećala da će platiti za negu — odgovori čovek. — Ona će nas stostruko nagraditi ako je izlečimo.
I čovek nije obraćao pažnju na ženine reči, već je negovao i hranio orla, sve dok nije počeo da se oporavlja.
Posle mesec dana, orao zamoli čoveka da ga pusti da pokuša može li već da leti.
Iziđoše na poljanu. Orao raširi krila i pokuša da leti, ali uzalud: krila mu behu još veoma slaba.
Zato on zamoli:
— Hrani me i neguj još mesec dana, pa ću ti platiti što sam obećao.
Čovek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan slušao grdnje svoje žene.
Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdraviše i krila očvrsnuše pa se poče spremati za povratak u svoju zemlju.
— Kuća mi je daleko — reče orao čoveku. — Zakolji još jednu kravu iz tvoje staje i daj brašna iz ambara. Ja se moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuće.
Čovek uradi sve po njegovoj želji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brašna (polovinu je ostavila za put), ona reče:
— Sada ćemo poći na dalek put, sedaj mi na leda i drži se dobro.
Čovek posluša, uhvati se čvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek orao zapita čoveka:
— Šta vidiš ispod nas? Čovek pogleda dole i odgovori:
— Vidim kako nešto sija kao srebrni novčić.
— To je more — odgovori orao i u isti mah zbaci čoveka sa svoga vrata.
Čovek polete kao strela naniže; ali orao ga nije napustio, već je strmoglavo leteo pored njega i prihvatio svog spasioca baš kada je upao u more do kolena.
— Jesi li se uplašio? — zapita orao čoveka.
— Toliko sam se uplašio da mi je srce stalo — odgovori čovek. — Zašto tako surovo postupaš sa svojim spasiocem? Zamalo nisam umro od straha.
A orao reče:
— I ja sam se uplašio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam zbog toga izdahnuo.
Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledaše kao srebrni novčić. Tri puta je tako zbacivao čoveka sa svojih leda u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no što bi ovaj potonuo. To beše osveta za ono što je čovek tri puta pucao u bespomoćnu ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa orao reče čoveku:
— Pogledaj dole i reci vidiš li što? Čovek pogleda i reče:
— Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
— To su dvori moje mlade sestre — objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju.
Ptica reče čoveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
— Kada uđeš i kada te zapitaju odakle dolaziš, odgovori da dolaziš iz zemlje Finske. A kada te moja sestra zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog senice, nemoj ništa odgovoriti dok ti ne obeća veliki bakrač iz podruma.
Čovek učini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita:
— Znaš li nešto o mom bratu koji je pošao u rat zbog senice?
Čovek joj odgovori:
— Ja znam, ali ti neću reći dok mi ne daš veliki bakrač iz podruma.
— Neću ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru — odgovori gospodarica bakarnog dvora.
Čovek se vrati praznih ruku orlu i ispriča sve kako je bilo.
— Ne mari — reče orao. — Produžićemo put do moje srednje sestre, koja živi u srebrnim dvorima.
I tako leteše dok ne doleteše do srebrnih dvora.
Orao naredi čoveku da ude u dvor i zatraži srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz bakarnih dvora.
I tako oni produžiše put dok ne doleteše do zlatnih dvora, u kojima je živela najstarija orlova sestra.
Tu čovek najzad dobi ono što je tražio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma zlatni kotao i predade ga čoveku, a ovaj pozove orla da ude.
Orao ispriča kako ga je čovek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, čovek i orao, ostadoše tu da se posle dugog i teškog puta dobro odmore. Da bi se odužila spasiocu svoga brata, gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila čoveka što je bolje mogla.
Medutim, u dalekoj finskoj zemlji, senica i miš ponovo zajedno iskrčiše njivu i zasejaše raž. Opet izbi medu njima svađa zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objaviše rat, i opet doleteše sve ptice nebeske i dotrčaše sve zveri šumske.
Kada ptice počeše da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoć.
— Ja nikako ne mogu da pođem u taj rat — odgovori orao. — Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj kući.
— Zar da vodimo računa o čoveku kad je u pitanju sreća čitavog ptičijeg roda! — nagovarao ga je soko.
Na to orao ostavi čoveka u zlatnim dvorima i opet pođe u rat.
Dugo je živeo čovek u dvorima, ali ga želja za kućom nije napuštala, te se poče spremati za put. Orlova sestra dade mu dosta hrane i, pokazavši rukom na zapad, reče:
— Ako budeš deset godina išao u tom pravcu, možda ćeš stići svojoj kući.
Čovek pođe na zapad noseći punu torbu hrane na leđima i zlatni kotao pod miškom.
Put je bio težak i postajaše sve teži, jer je bilo velikih jezera, zaliva i močvara koje je morao da zaobilazi.
Išao je tako dugo, dugo, dok ne poče da posustaje pod teretom, te u nemoćnom besu lupi zlatnim kotlom o smreku.
U taj tren stvoriše se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.
Tako čovek poče da živi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmišljao: "I ovde je dobro, samo da mi je još žena tu pored mene".
Ali već prve noći čoveka probudi neka lupa i začu promukao glas:
— Smesta skloni tu svoju kuću sa moje staze, ja neću da obilazim oko nje.
Čovek ustade i iziđe u dvorište da vidi ko to diže toliku graju. To beše glavom veliki zao duh.
Čovek se ne uplaši, već ga zapita:
— Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih stavim natrag.
— Ali ja umem — odgovori zao duh.
— Kakvu nagradu tražiš za to? — upita čovek.
— Sada neću nikakve nagrade — odgovori zao duh — ali obećaj mi da ćeš mi dati on" što je bilo sakriveno od žene kada si krenuo na put sa orlom.
Čovek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti ničega što je ostalo sakriveno od žene, pa zato pristade na pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a čovek morade da okrene leda da ne bi video kako on to radi. Čuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan, zlatni dvori bili su opet u kotlu.
Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese čoveka u finsku zemlju. Postavi ga na samu medu njegove njive, okrenu se i reče:
— Ja sad idem, a ti ćeš već ispuniti ono što si mi obećao.
Kad čovek ude u kuću, vide da mu je žena rodila lepog sinčića. Sad se preplaši misleći: "Ala je zao duh bio lukav, eto šta je bilo sakriveno od žene, obećao sam rođeno dete zlom duhu! Ali tu se ništa više ne može popraviti", pravdao se čovek pred samim sobom. "Sad imam zlatne dvore, a izgubio sam sina".
Čovek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvoriše zlatni dvori. Tako su on, njegova žena i njihov sinčić vodili bezbrižan i veseo život.
Dečak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladića.
Jednog dana, kada je dečko napunio šesnaest godina, ode slučajno pod prozore babe vračare i udari iz šale nekoliko puta štapom u staklo.
Baba vračara se razljuti i poče da vice:
— Idi svojim putem, ti što pripadaš zlom duhu! Razbićeš mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obećan! Na to dečak ode kući i upita oca:
— Da li je istina to što kaže baba vračara, da si me obećao zlom duhu?
Nemajući kud, otac ispriča kako se to desilo. Tada dečak stade razmišljati:
— Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu.
Zatim poče da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kad dečak stiže u zamak zlog duha, domaćina ne beše kod kuće. U zamku ga dočeka lepota devojka.
Kada devojka ugleda mladića, uzviknu u čudu:
— O, mladiću, lepi mladiću, zašto si dobrovoljno došao? Kada zao duh stigne, on će te ispeći i pojesti.
— Neka me pojede — odgovori mladić — jednom se mora umreti.
— Videćemo — reče devojka — pokušaću što mogu da se odavde izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupiše i zao duh ude u kuću. Pogleda ispod oka mladića i reče:
— Dobro je što si sam došao. Ako uradiš ono što ti kažem, možda te neću pojesti.
Zatim odvede mladića na obalu reke i naredi mu:
— Do sutra ćeš podići most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti preko njega.
Mladić se ne uplaši od zadatka, već ode devojci pa joj ispriča šta mu je zao duh naredio.
— Idi spavaj, ja ću se već postarati — odvrati mu devojka.
Kad mladić zaspa, devojka uze iz knjižnice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se može sagraditi takav most. Pomoću čarolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje probudi mladića i reče:
— Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu čiste. Kad zao duh dođe, misliće da si baš sad posao završio.
Mladić uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dođe da pogleda šta je uradio, reče mladiću:
— Bice da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noć da sagradiš most. Neću te još pojesti, ali moraš i drugi posao da uradiš, a on je teži od prvog. Ne uradiš li, poješću te. Zatim zao duh pruži mladiću pregršt raži u zrnu i reče:
— Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da već sutra od mlade raži bude ispečen hleb.
Mladić primi seme pa ode devojci i ispriča šta mu je zao duh naredio.
— Ne brini — hrabrila ga je devojka — idi mirno spavaj, valjda ćemo se i ovaj put snaći.
Mladić se pokri preko ušiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u šaku, pa ode na njivu i pozva u pomoć ljude iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoć; jedan je orao, drugi drljao, a treći sejao. Posao je brzo odmicao, i kad su petli zakukurikali, raž je već bila zrela za vršidbu, a u zoru je devojka već mesila hleb od nove raži.
Žvaćući i mljackajući svež hleb, zao duh postavi mladiću i treći zadatak.
— Napravi čun — reče on — koji će ići i po zemlji i po vodi i biti brži od mog najboljeg ždrepca.
Pomoću čarolija iz knjige devojka sagradi čun koji je išao i po suvu i po vodi.
Zao duh dođe da vidi čun i reče mladiću:
— Pametan si ti, čak i pametniji no što sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg ždrepca iz konjušnice pa da vidimo može li ga čamac prestići.
Mladić ode u konjušnicu i osedla najboljeg ždrepca što ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je bio čun, već pred kapiju dvora i pozva devojku:
— Dođi brzo da bežimo!
Devojka dotrča, a mladić je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poleteše iz zamka zlog duha.
Kad poodmakoše, mladić reče devojci:
— Pogledaj unazad i reci vidiš li što? Devojka pogleda pa reče:
— Čini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke, konj beše sav u peni i poče da posustaje, te mladić progovori:
— Sprema nam se veliko zlo, nećemo još dugo izdržati. Behu stigli na obalu jednog jezera, kad devojka reče:
— Zaustavi ždrepca ovde, ja znam šta ćemo.
Mladić zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se oboje pretvoriše u dve velike štuke i skočiše u jezero.
Odmah zatim stiže na jezero zao duh. On stade njušiti vazduh pa poviče:
— Uhvatiću ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: leže potrbuške na obalu jezera i poče da ispija vodu.
Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo.
U međuvremenu, devojka i mladić opet se pretvoriše u ljude i ponovo uzjahaše ždrepca.
Mladić odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas žive srećno i veselo.

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANČICA

Francuska


Bila jednom ćerka jednog ratara. Kuća njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovančica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrućine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
— Jovančice, lepa Jovančice, video sam te jedne prolećne večeri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da pođeš sa mnom do mog dvorca. Onde ćeš biti moja jedina kraljica.
— Zmaju — reče Jovančica ja sam kći seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
— Jovančice, lepa Jovančice, imam moć nad svim vodama, pa sad, znači, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali pođi dobrovoljno u moj dvorac, daću ti gomile zlata i brda srebra.
— Ni za srebro ni za zlato nećeš me nikad imati. Ja sam seljačka kći, kako hoćeš da budem kraljica?
— Mada si seljačka kći, ti si rođaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
— Zmaju, nemaš moći nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad neću biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovančicu, lepu Jovančicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovančicinom.
— Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato neće ništa promeniti, dvorac ti neće ništa pomoći! Pusti me da se vratim ocu!
— Nećeš se vratiti ocu! Ali moći ćeš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuče je na stopalo lepe Jovančice, na lepi članak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikači ga za alku. I evo lepe Jovančice na lancu.
Jak kao čelična poluga, tanak kao jedna tvoja vlas i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj već ume i zna, a zatim reče devojci:
— Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trčanja, samo reci:
“Zmaju, zmaju, lanac vuci, kroz more me ti dovuci!”
Naći ćeš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovančica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakog jutra izlazila je na morske talase. Trčala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je lanac samo bio duži. No s večeri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gledaočevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladić uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne večeri, oslobođena lanca, mogla da krenem kući svog oca, i pcelama, voćnjaku našem..."
I jedne večeri, baš kao što je sanjarila trčeći povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret kreće neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optočena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najvećeg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovančica i kraljević ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljević oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
— Otac mi je — rekla je Jovančica — ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oči već rekle kraljeviću. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da će živeti jedino za njeno oslobođenje. Ali oči im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da ću je voleti čak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me čežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovančica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li će to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti!... Ako me ikad, svetlim svojim mačem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljačka kći. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su očajavali.
Sedeći na palubi, na pramcu barke, kraljević je puštao da mu oči daleko blude, između vala i oblaka:
"Možda je nikad više neću na ovom svetu videti... Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noć prošla, uplićući kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo neću nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
— Jovančice, lepa Jovančice, nećeš li se najzad odlučiti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
— Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja nećemo nikad biti jedna ista plot, nikada neću biti zmajeva žena.
— Ah, Jovančice, odveć dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoćeš još jednom da vidiš baštu svog oca, večeras, večeras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneći suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevića.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mač od svetlog čelika.
— Ako ga jednim zamahom ne presečete — viknu Jovančica — svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj će me odvući u svoj dvorac i nikad se više nećemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoči kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u naručje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moći, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepotičinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imađaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
— Oglasite svadbu — reče kralj svojim ljudima — i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!

ŠEĆERKO

Grčka


Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao ćerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi načini čoveka.
Uze tri kile badema, tri kile šećera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šećer, bademe i mrvice, lati se posla i načini od toga čoveka. Postavi ga pred kućnu ikonu i poče da se moli i klanja. Četrdeset je dana i četrdeset noći zazivala gospoda i on ga posle četrdeset dana oživi i nazvaše ga Šećerko Šećerković.
Bio je jako lep i ime mu se pročulo po celom svetu.
Za njega je i čula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pođe da ga uzme. Načini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šećerko.
Čim je stigla, reče mornarima:
— Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i ugledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi pođoše da je vide, pođe i Šećerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše — pa pravo sa njim na galiju.
Čeka uveče princeza da dođe Šećerko, čeka, ali — uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
Šta će sad, šta sad da radi?
Ode i načini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod mesečeve majke.
— Dobar dan, majčice.
— U dobar čas, devojčice. Kako si mi ti, devojčice, stigla ovamo?
— E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šećerka, mog Šećerkovica?
— Kako, kćeri? To ime prvi put čujem. Nego sedi dok se uveče ne vrati moj sin, on se kreće po celom svetu, možda ga je negde video.
Kad uveče stiže mesec, ona mu reče:
— Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šećerka, njenog Šećerkovića.
— Kako? Ne, nisam ga video, kćeri moja. Prvi put čujem to ime. Nego pođi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više kreće po svetu.
Prespava ona to veče kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s rečima:
— Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunčeve majke.
— Dobar dan, majčice.
— U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?
— E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?
— Kako, kćeri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uveče ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dođe sunce uveče, klekne pred njega princeza i reče:
— O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog Šećerka, mog Šećerkovića?
— Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.
Prespava ona to veče, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orah s rečima:
— Razbij ga ako dospeš u nevolju.
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
— Dobar dan, majčice.
— U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?
— E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?
— Koga, kćeri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uveče ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.
Dođu uveče njena deca i ona ih upita:
— Da niste videle Šećerka Šećerkovića?
— Ne, nismo ga videle — odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i reče:
— Ja sam ga videla.
— Gde si ga videla?
— U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dođe da joj ga uzme.
Prespava ona to veče kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s rečima:
— Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šećerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide Šećerka, ali ne reče ni reči.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i reče im:
— Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj:
— Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da činimo?
— Pustite je — reče kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to veče.
Ujutru, čim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrče kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to čula, reći će:
— Što ne pođete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim?
Odu sluškinje i kažu joj:
— Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim?
— Daću vam, ali da mi date Šećerka jednu noć. Odu sluškinje i reknu to kraljici.
— A što da joj ga ne damo — reče kraljica. — Šta će mu pa biti!
Uveče, dakle, odmah posle večere, dade kraljica Šećerku nekakvo piće, a u tom je piću bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poče princeza da besedi Šećerku:
— Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja načinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šećerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dođem da te nađem, a ti mi sada ne kažeš ni reči? Svetlosti moja i oči moje. Zar ti nije mene žao?
Čelu je noć tako princeza besedila, ali kako da se Šećerko probudi!
Ujutro dođoše sluškinje, uzeše Šećerka, kraljica mu dade neko drugo piće i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilićima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilićima i otrčaše kraljici da joj to kažu:
— Trčite odmah — reče kraljica — i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šećerka, dobiće ga. Šta će mu biti? Šta mu je bilo sinoć kad smo joj ga dale?
Dođu sluškinje i kažu joj:
— Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilićima? Šta bi ti s tim?
— Da mi date Šećerka još jednu noć.
— Daćemo ti ga — rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šećerku te ga uspava, a čim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilićima i odoše.
Čim one odu, poče princeza ponovo besediti sve kao i prošle noći, ali kako da se Šećerko probudi! A ujutru ponovo dođu sluškinje, uzmu Šećerka i odu.
Prosjakinja tada razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Čim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrče kraljici da joj to kažu:
— Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šećerka, dobiće ga — reče kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojač koji je šio noću i čuo sve reči koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šećerka i kaže mu:
— Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.
— Samo izvoli — reče Šećerko.
— Gde ti s večeri spavaš?
— A što me to pitaš? Kod kuće. Gde bih spavao?
— Gospodaru Šećerko, već dve noći ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noć presedi govoreći: "Šećerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dođem i da te nađem, a ti mi sada ne kažeš ni reči?"
Šećerko je ovo shvatio, ali ne reče ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vreće sa zlatnim florinima.
Uveče mu kraljica ponovo da piće, ali ga on ne ispi, već se učini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Čim sluškinje odu, a princeza ponovo poče da besedi svoje jade, diže se Šećerko, zagrli je i u času uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dođu ujutru sluškinje da uzmu Šećerka ali gde da ga nađu! Otrče plačući kraljici da joj to kažu. Poče tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona reče:
— Načiniću i ja jednog čoveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šećerom i mrvicama, načini od toga čoveka i počne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle četrdeset dana taj čovek ubuđavio i baciše ga.
Princeza i Šećerko dođoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.