Bajke iz celog sveta

DVA BRATA BLIZANCA

Danska



Na malom imanju na obali otvorena mora prebivali sami muž i žena. Već su bili zašli u godine, a nisu imali dece. Nije im bilo bog zna kako dobro; zemlja im je bila posna i prinos s nje slab, tako da su uglavnom živeli od mora: sve vreme pogodno za ribolov muž je provodio u pecanju.
Ali se jednom dogodi da cele godine ne bude ni jedan jedini dan pogodan za to. Stalno su duvali bura i vetrovi s kopna, i niko nije mogao izići na more, na pecanje, sve do Duhova, kad se, naposletku, sve promenilo: i vetar i nebo i more, i već tog jutra nastade pravo vreme za ribolov.
Čovek htede odmah poći na more, dok žena nije bila za to. Reče da na tako velik praznik ne valja ići u ribolov, niti raditi ma kakav drugi posao, jer to ne donosi sreću. Ali joj muž odgovori da već jedva sastavljaju kraj s krajem, te se povoljna prilika da poprave svoje stanje ne sme olako propustiti. A cele godine nije bilo ovako pogodna vremena za ribolov kakvo je danas.
I tako sedne u čamac i zavesla, ponevši sa sobom mrežu, prutilo i udice.
Ali ma koliko da je bacao prutilo s udicama čas na jednu, čas na drugu stranu, ne uhvati baš ništa. Tek kad je sunce bilo već dobro odskočilo, izvuče naposletku na jednoj udici tako neobičnu, veliku i ružnu ribu kakvu još nikad dotad nije video. Ne znajući šta će s njom, baci je u more.
Nastavi da peca, ali ni posle jednog časa ne uhvati ništa drugo doli Opet tu istu ribu, koju odmah baci u more.
Pecao je i dalje i ništa nije ulovio, dok naposletku ne izvuče i treći put tu neobičnu, veliku i gadnu ribu. U čamcu je skine s udice i htede je opet baciti u more, i zatim dići tog dana ruke od pecanja. Seti se kako mu je žena rekla da rad na tako velik praznik ne donosi sreću i pomisli da je možda pravo kazala. Ali u istom trenutku počne riba govoriti:
— Ne bi me smeo tako prezreti, jer ja sam bolja no što misliš. Uzmi me i odnesi kući, iz mene ćeš moći izvuči mnogo šta.
— Kako? Na koji način? — zapita je.
— Čućeš. Pazi samo dobro šta ću ti reći — reče riba. — Kad budeš bio kod kuće, raspori me. Izvadi mi drob i baci ga na đubre. Zatim mi ostruži krljušt, ali se dobro postaraj da ti se ni jedna ljuščica ne izgubi. Onda mi odseci glavu i pokopaj je pod kamen ispod oluka svoje kuće. Moj gornji deo leda skuvaćeš i daćeš ženi da ga pojede, ali ti od toga ne smeš darnuti ni najmanji komadić. Devet meseci posle toga žena će ti roditi dva sina.
Ono što od mog tela još preostane, sklonićeš dobro i sačuvati dok ti sinovi ne budu navršili sedam godina, a onda ćeš ga iseci na tri dela: prednji trbušni deo daćeš svojoj mladoj kobili, koja se još nije ždrebila, srednji deo svojoj kujici, a zadnji, repni, obesićeš na visoko drvo kraj svoje kuće, na kojem će biti gnezdo kobaca. Kobila će ti oždrebiti dva ždrebeta, kujica će ti ošteniti dva šteneta, a kopčeva ženka izleći će dva kopca. Ti ćeš ih sve uzeti, držati i odnegovati.
Kad ti sinovi budu navršili petnaest godina, kopaj ispod kamena pod strehom gde bude ležala moja glava i naći ćeš dva mača i dva noža, koji će postati od mojih viličnih i ušnih kostiju. I jednom i drugom sinu daćeš po mač i nož, a isto tako obojici po konja, psa i sokola koje budeš odnegovao. Od mojih krljušti, što ćeš ih dobro skloniti i sačuvati, postaće zlatan novac, koji ćeš na jednake delove podeliti sinovima.
Tako će ti sinovi biti dobro snabdeveni svim što im bude bilo potrebno: životinje će im biti od velike koristi, mačevi će imati svojstvo da poseku svakog ko njima bude udaren, a nož u rukama jednog od njih dvojice zarđaće kad onog drugog zadesi kakva nesreća ili kad se nade u životnoj opasnosti, tako da će mu drugi na vreme moći priteci u pomoć; noževi će inače uvek biti sjajni.
Ti pak od današnjeg dana nećeš više morati živeti u bedi i oskudici i nećeš morati odlaziti na pecanje ribe, jer će ti zemlja odsad biti tako rodna da ćeš od njezina prinosa postati imućan čovek, te ćeš lako, na najbrižljiviji način, moći othraniti i odnegovati najpre svoje sinove a potom i životinje. Samo utuvi dobro sve što sam ti rekla i postupi najtačnije po mojim rečima i preporukama. Ne budeš li tako uradio, proći ćeš veoma rđavo.
Više riba nije ništa rekla i odmah je uginula.
Čovek se tada lati vesala i snažno zavesla da se što pre dokopa obale; kad je dospeo na zemlju, pohita pravo kući, i učini sve do sitnica tačno onako kako mu je riba rekla. Raspori je i drob baci na đubre, ostruže joj svu krljušt i skloni je na skrovito mesto, odseče joj glavu i zakopa je pod kamen na koji se iz oluka slivala voda, skuva gornji deo i da ženi da ga pojede, a ono što je još od ribe bilo ostalo, nasoli pa i to skloni na skrovito mesto.
Devet meseci posle toga rodi mu žena dva sina. Blizanci su se brzo razvijali i tako odlično napredovali da su bili najbrži i najjači, najokretniji i najlepši medu svom decom svoje dobi; vlasi su im se sijale kao suvo zlato, a ličili su jedan na drugog kao što su slične između sebe dve kapi vode. Svagda su bili zajedno, i kad su učili i kad su se igrali, a voleli su se uzajamno tako silno da nikad između njih nije dolazilo ni do najbezazlenije svađe. Bili su samo na radost svojim roditeljima, koji doista ubrzo postadoše imućni.
Kad je dečacima bilo sedam godina, seti se čovek šta mu je riba bila naredila: uzme ono što je od nje ostalo, a što je dobro sačuvao, i iseče na tri dela. Prednji deo trbušne strane dade svojoj vranoj kobili, srednji deo mladoj žutoj kuji, a repni deo obesi na veliko drvo pred kućom, na kojem je bilo kopčevo gnezdo. Čim ga je obesio, slete kopčeva ženka i odnese ga u gnezdo.
Posle određenog vremena mlada vrana kobila oždrebi dva ždrebeta, mužjaka, a velika žuta kuja ošteni dva šteneta-kucova; ubrzo se i u gnezdu na visoku drvetu pred njegovom kućom izlegu dva mala ptica kopca, koje čovek uhvati, pripitomi i obuči, jer su u staro vreme obučeni kopci služili lovcima u lovu na ptice. Oba ždrebeta bila su između sebe tako slična da ih nije bilo mogućno razlikovati, a isto tako bila su slična dva šteneta, kao i dva mala ptića-kopca.
Kad je braći blizancima bilo petnaest godina, uzme čovek kopati ispod kamena pod strehom i zaista nade tamo dva sjajna mača i dva oštra noža. A kad otkri mesto gde je bio sklonio ljuske ostrugane s ribe, vide da su od njih postali sve sami zlatnici. Sav taj novac podeli čovek na dva ravna dela i da blizancima po deo, a isto tako da, i jednom i drugom, po mač i nož i objasni im svojstva ovog oružja.
Da im zatim po konja, psa i kopca; te životinje, svaka sa svojim parnjakom, behu isto tako slične kao što su mladići ličili jedan na drugog. Uzde i sedla za vrance behu sasvim jednaki, a isto tako jednaka su bila i odela i sva oprema za sinove blizance. A onda im reče da su sad punoletni i sami svoji gospodari i da mogu činiti šta hoće: ili da sreću.
Obojica behu voljna da podu u svet, i to odmah. Obojica su gorela od želje da odu, vide svet i ogledaju svoju snagu i mladićko čojstvo i junaštvo. Pozdrave se s ocem i majkom, pripašu mačeve, zadenu noževe za pojaseve i usednu na konje. Duga im je kosa padala na ramena i sijala se kao suvo zlato. I jedan i drugi držali su svoje kopce na ruci, a pred konjima i oko njih trčala su njihova dva velika žuta psa. Tako dva brata blizanca odoše zajedno u svet.
Nekoliko dana išli su zajedno i svugde gde god su prolazili, zastajali su ljudi i posmatrali dva mlada viteza s njihovim životinjama, jer su bili tako lepi i tako ličili jedan na drugog. Ovo potonje, sličnost između njih dvojice i sličnost između njihova svakog para životinja, naročito je privlačilo pažnju ljudi i pobuđivalo najveću radoznalost.
Ali ta radoznalost ljudi postade braći blizancima s vremenom dosadna. A najdosadnije i najneprijatnije bilo im je to što im se na putu nigde dosad nije ukazala prilika da pokažu hrabrost i snagu. I stoga, kad u šumi dođoše do mesta od kojeg su dalje vodila dva puta, sporazumeju se da ne idu stalno zajedno, nego da se rastanu, te jedan pođe jednim, a drugi drugim putem.
Pre nego što su se rastali, povadiše noževe, zabodoše ih u jednu obližnju lipu i dogovoriše se da svake godine u koje bilo vreme dođu ovamo, i pogledaju nije li jedan od noževa zarđao. Ko nade zarđali nož, znaće da mu je brat u opasnosti. Onda se oprostiše na najnežniji način. Stariji, onaj između dvojice blizanaca koji je prvi došao na svet, reče:
— Ja ću desnim, a ti udari levim putem.
Tako pojahaše konje i pođoše; životinje su poznavale svoje gospodare i pridružiše se svaka svome.
Pođimo za starijim bratom.
Putovao je od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok jedne pozne večeri nije došao u jedan prestolni grad i tamo zanoćio. Gostionica u kojoj je odseo nalazila se preko puta kraljevskog dvora, i kad je mladi vitez izjutra ustao i pogledao kroz prozor, vide dvor, ali vide i to da je sav, odozgo do dole, zastrt crninom. Pozva gostioničara i zapita ga šta to treba da znači.
Gostioničar mu odgovori:
— Ti, gospodaru, mora da dolaziš iz daleke tuđine, kad ništa ne znaš o velikoj žalosti koja vlada ovde zbog jedine kraljeve kćeri. Kralj je svoju ljupku kćer, šesnaestogodišnju princezu, morao obećati jednom gnusnom morskom čudovištu, koje bi, inače, opustošilo celu zemlju. Baš danas je dan kad treba da je dobije. Za jedan čas izvešće je na morsku obalu i zbog toga je ne samo dvor nego i sav grad zavijen u crno, i svi ljudi žale i oplakuju nežnu, mladu princezu.
Kralj je obećao da će kćer dati za ženu onom ko je bude mogao spasti od čudovišta, a ostaviće mu posle smrti i i državu i nasledstvo, jer osim te jedinice nema druge dece. U dvoru se nalazi jedan dvorjanin, koji se zove vitez Red, i koji je, istina, rekao da će ili spasti princezu ili će žrtvovati život za nju; ali u gradu nema čoveka koji se pouzdava u ovog viteza. I tako će morsko čudovište ipak dobiti i odneti princezu.
Zaista nije potrajalo duže od jednog časa kad kroz dvorsku kapiju prođoše zatvorena, crninom zastrta kola, u koja je bilo upregnuto šest vranaca; vozar i sve sluge bili su u crnim odelima. U kolima je sedela princeza u beloj kao sneg haljini, a s desne strane kola pratio ju je na konju vitez Red u oklopu i sa šlemom, sa štitom, mačem i kopljem. Ljudi i žene stajali su u ulicama gde su kola s princezom prolazila, plakali su i lelekali, jer niko nije verovao da će vitez Red biti kadar da pomogne princezi.
Put do morske obale vodio je kroz veliku šumu, a na obronku se nalazilo mesto gde je, po odredbi čudovišta, trebalo da ga čeka princeza. Kad tamo stigoše i kad je kraljevska kći izvedena iz kola, ošine vozar konja i sa svim slugama pohita da se što pre udalji od tog mesta: svi su se strašno bojali da, pored princeze, ne postanu i sami žrtve čudovišta.
Čim oni odoše, postara se i vitez Red, koji je bio strašljiv kao zec, da ne bude blizu princeze i odjaše u šumu. Tamo priveza konja za jedno drvo, a sam se pope na njega da, tako zaklonjen, posmatra šta se bude događalo.
U sebi je mislio: kad čudovište odnese princezu, vratiće se u grad i pričaće kako se junački borio za nju, ali da je nije mogao spasti. Nikoga u blizini nema ko bi kao svedok-očevidac mogao osporiti ono što on bude ispričao; za pokazanu dobru volju i hrabro zalaganje da spase princezu, steci će, dabogme, naklonost naroda i kralja, a s tim i bolje izglede da sam, posle kraljeve smrti, primi državu u nasledstvo.
Mladi vitez gledao je s prozora kako odvoze princezu, a kad je mislio da je već van grada, pojaše svoga vranca i pođe s kopcem na ramenu, psom ispred konja a mačem o pojasu. Izišavši iz grada, udari prvo zaobilaznim putem, ali ubrzo izbije na pravi, a onda pojezdi trkom i očas se nade pred princezom, koja je sedela sama na zelenu obronku i čekala morsko čudovište. Skoči s konja, priđe joj i pozdravi je; pa praveći se kao da ništa ne zna, zapita je zašto sedi ovde tako sama, zašto se tako rastužila i plače?
Ona mu na to ispriča sve što je u vezi s njom i njezinim udesom i još na kraju doda:
— A vitez Red, koji je obećao da će me, ako bude mogao, spasti, kidnuo je kao i svi drugi, i, i... evo dolazi čudovište! — krikne odjednom, i to rekavši, padne u nesvest.
U istom trenutku začuje mladi vitez hučanje mora: ogroman taman talas valjao se, penušajući se, k obali i u njemu se nalazilo morsko čudovište s devet glava, koje sve u isti mah staše rukati:
— Gde je moja princeza?
— Ona je moja, a ne tvoja! — odgovori mu mladi vitez i već se stvori na konju u sedlu.
— Onda ćemo se biti za nju — ruknu čudovište.
— Onda ćemo se boriti za nju — odgovori mu vitez. Potegne mač iz korica, i uzviknuvši: "Juriš na njega, konju, kopče i psu!" — navali sa svojim životinjama na morsko čudovište. Kobac ga je udarao kljunom u oči, pas ga ujedao, a konj grizao zubima i udarao kopitima koliko god je mogao, dok mu vitez s tri udarca odseče tri glave, koje pas odnese dalje od obale.
— Čekaj do sutra! Moram malo kući da sakupim novu snagu! — urlalo je čudovište i sa svojih šest glava ponovo zaronilo u morske dubine; toliko je krvi isteklo iz čudovišta da je sva pena talasa bila crvena.
Mladić priđe glavama čudovišta, odseče sva tri jezika, zamota ih u princezin rubac i metne u bisage. Zatim otare o travu krvav mač, usedne na svoga dobrog vranca i s kopcem i psom vrati se putem kojim je došao i ude u grad kroz drugu kapiju, a ne onu odakle je vodio glavni put k moru i pred kojom je bio okupljen silan svet. Tako neprimećen stigne u gostionicu.
Dok se on borio s čudovištem, princeza je ležala u nesvesti, a vitez Red sedeo na drvetu i drhtao. Dobro je video čudovište kad je izronilo iz mora, ali mesto gde se borba vodila nije mogao videti. Čuo je samo huku i buku, rzanje i rukanje, urlanje i vikanje, čuo je i reči čudovišta kad je reklo da će sutra u isto vreme i na istu mestu biti nastavak borbe. Video je, zatim, kako se čudovište sručilo u more i raskrvavljeno zaronilo ponovo u dubine, tako da je pena od talasa iza njega bila crvena.
Tada vitez Red siđe brzo s drveta, priđe princezi i uzme je prskati vodom dok nije došla svesti. Onda joj reče kako se borio s čudovištem i odsekao mu tri glave. Princeza mu odgovori da to nije bilo tako. Pre nego što se pojavilo čudovište, prišao joj je jedan drugi vitez, i po njezinu dubokom uverenju, on je bio taj koji se borio s čudovištem. Ali joj vitez Red na to reče da će je smesta ubiti ako mu ne bude obećala i zaklela se da će potvrditi sve što on kaže. Tako joj ne ostade drugo nego da mu obeća ono što je od nje tražio.
Onda je popne na konja, priveže jednu glavu čudovišta konju za rep, a dve za grive, i s princezom ispred sebe odjaše u grad i projaše ulicama koje su vodile k dvoru. Sav svet je bio na ulici i, kao pomahnitao od radosti, klicao oduševljeno njemu i princezi i pratio ih. Kralj je izišao iz dvora i peške im pošao u susret.
Vitez Red raspriča se tada nadugačko i naširoko kako se borio s čudovištem i odsekao mu tri glave. Čudovište će doći i sutra, i zbog toga princeza mora još jedanput otići na obalu i tamo ga dočekati, ali će joj on, vitez Red, već spasti život. Princeza ne reče ništa što bi bilo osporavanje. Rekla je samo istinu, a to je: da je ležala u nesvesti dok je vodena borba sa čudovištem. O jednom drugom vitezu ne reče ništa, jer to nije smela zbog zakletve što ju je morala položiti.
U sebi je vitez Red mislio ovako:
Smeli borac, ma ko on bio, doći će, verovatno, i sutra da stavi svoj život na kocku boreći se sa čudovištem. Pode li mu sutra za rukom da dotuče čudovište, utoliko bolje, jer onda će on, vitez Red, pouzdano dobiti princezu za ženu a kraljevstvo kao nasledstvo. A ako pobedi morsko čudovište i odvuče sa sobom princezu, on će zbog dokazane lične hrabrosti imati još uvek najbolje izglede na presto. Medutim, mislio je, mora se pre svega postarati za to da dobro čuva svoju kožu i nipošto ne izlaže život ma kakvoj opasnosti.
Sutradan izjutra morala se princeza opet izvesti na obalu, ali su se sad svi nadali najboljem i pouzdavali se u viteza Reda, koji se juče držao onako junački. Tog dana izvezu princezu u srebrnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest čilaša. Vozar i sve sluge bili su obučeni u odela svetle boje, a ona, princeza, kao i juče, u kao sneg belu haljinu.
Pored kola jahao je, kao i jučerašnjeg dana, vitez Red u oklopu, pod šlemom i sa štitom, mačem i kopljem. I svi stanovnici grada bili su na ulicama, ali sad nisu više plakali ni lelekali, nego klicali princezi "Živela!", a vitezu Redu "Živeo!", i poželeli im mnogo sreće na putu.
Kad povorka stiže do jučerašnjeg mesta, okrene vozar kola i odveze se sa slugama. Bilo mu je naređeno da se ne vraća odmah u grad, kao juče, nego da samo skloni kola u šumu nedaleko od obale. Ali su se vozar i sluge još uvek strašno bojali morskog čudovišta i odvezoše kola na drugi kraj šume.
Čim oni nestadoše s vidika, postara se i vitez Red da se izgubi s ovog opasnog mesta, "da se skloni u zasedu", kako reče princezi, a, u stvari, da priveže konja za isto ono drvo i, kao juče, što je brže mogao na njega se uspuza.
Videvši da su princezu odvezli, usedne mladi vitez na konja i, istim putem kao i juče, odjaše do mesta na šumskom obronku, gde nade princezu kako i sad, kao juče, sedi sama. Skoči s konja, priđe joj i porazgovara s njom.
Kada ga je ugledala, princeza se neobično obradova. Sad je bila potpuno uverena da je jedino on, a ne vitez Red, mogao biti onaj koji se juče borio s morskim čudovištem. Stidela se do dna srca što se od viteza Reda dala primorati da prećuti i zataji junačko delo ovog mladića i što ga se na taj način odrekla. Samo nikako nije mogla shvatiti zašto ju je posle ostavio na cedilu i u vlasti viteza Reda.
Nisu mogli mnogo razgovarati, kad se opet, kao i jučerašnjeg dana, začu od mora huka, dok se jedan velik, taman talas, penušeći se belom penom, valjao k obali, a iz mnogih grla začu se besno rukanje:
— Ko je to kod moje najmilije princeze?
To je bilo morsko čudovište, koje je od juče došlo ponovo do snage, jer su mu umesto tri prethodnog dana odsečene glave — izrasle tri nove. Ali mu mladić neustrašivo odgovori:
— Ona je moja, a ne tvoja! — i u istom trenutku već je bio u sedlu.
— Onda ćemo se biti za nju — rukalo je čudovište.
— Jest, bićemo se za nju — odgovori vitez isukavši mač iz korica. Kliknuvši: "Kopče, konju i psu, juriš na njega!" — nasrne na čudovište i sukobi se s njim na granici mora i zemlje. Nastade ozbiljna i strašna borba, kobac ulete čudovištu u oči i kopaše ih kljunom i kandžama, pas ga ujedaše, a udarcem za udarcem vitez mu poodseca šest glava, koje odleteše daleko u more, a pas ih izvuče iz vode i sve donese na zemlju.
Čudovištu bude tog dana dosta, ali se još ne htede smatrati pobeđenim.
— Čekaj samo do sutra! Sad moram kući da sakupim novu snagu! — rukao je i zaronio u morsku dubinu, ostavljajući za sobom krvavo-crvenu penu na talasima.
Mladić poodseca jezike iz svih šest glava čudovišta i metne ih uz ostale što ih je juče bio zavio u princezin rubac, a zatim otare o travu mač, zvizne kopcu i psu i okrete se za konjem.
Ali princeza nije danas pala u nesvest, nego je držala oči dobro otvorene i strašnu borbu posmatrala od početka do kraja. Pre nego što vitez usede na konja, ona mu priskoči, obisnu mu se o vrat, poljubi ga i zahvali mu sa suzama u lepim očima. I mladić poljubi nju, a onda skoči na konja i mahnuvši joj rukom u znak pozdrava, ubrzo ga sa kopcem i psom nestane s vidika. Vratio se u svoje konačište isto onako neprimećen kao i dan ranije.
Kad vitez Red vide da je čudovište, s pretnjom da će sutra opet doći, uteklo natrag u dubinu mora, siđe s drveta, pođe pravo k princezi i, stavivši joj vrh noža na grudi, zapita je:
— Hoćeš li prećutati sve i potvrditi samo ono što ja budem rekao ili hoćeš da se već sad rastaneš sa životom?
Njoj u takvom položaju ne ostade drugo no da mu obeća da će učiniti sve što bude tražio. Ali se u sebi oslanjala na uzdanje da će mladi vitez sutra opet doći i onda će ipak istina konačno izići na videlo.
Vitez Red pokupi poodsecane glave čudovišta, odjaše žurno kroz šumu po srebrna kola, povede princezu u kola i potom povorka krenu put grada.
Svih šest glava čudovišta bile su obešene o vozarevo sedište, tri s jedne, a tri s druge strane. Ispred kola jahao je vitez Red u oklopu. Kočoperio se i šepurio što je više mogao, dok ga je svetina kličući pratila sve do dvora, gde mu kralj iziđe u susret, poljubi i kćer i njega i — zaplaka od radosti.
Kraljeva radost bila je malo pomućena izveštajem da princeza mora i treći put izići pred morsko čudovište. Ali pošto se vitez Red već dva dana tako hrabro poneo bez ikakvih tragova borbe ili pobede, jedino što je nos podizao više no ranije, ni kralj niti iko drugi nije sumnjao u to da će mu i treći i poslednji put poći za rukom da spase princezu, a potom je dobije za ženu i postane naslednik prestola.
Tako još to veče bude poskidana crnina kojom behu zastrti dvor i druge kuće u gradu, i odasvud se razlegahu radosna klicanja, kako iz dvora tako i sa svih strana prestonice.
Idućeg jutra odvezu princezu opet na morsku obalu, ali sad to više nije bila žalosna pratnja, nego je pre ličila na kakav pobednički pohod. Vozili su je u zlatnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest konja pokrivenih skerletnim pokrovcima; sad je pratnja bila povećana jahačima ispred i iza kola, a svi: i vozar i sluge i jahači bili su obučeni u svečane skerletne odore dvorske posluge sa zlatnim pervazima i rojtama. Princeza je, kao i prethodna dva dna, bila u belom: nije htela drukčije. Narod je klicao princezi i klicao vitezu Redu, želeći mu mnogo sreće na putu.
Sve je i sad bilo onako kao juče: princezu su izveli iz kola i ostavili na određenom mestu kraj obale, a vozar, sluge i jahači povukli se u šumu, samo sad ne tako daleko od obale kao jučerašnjeg dana. Vitez Red postupio je isto onako kao juče i prekjuče. Znao je da pred princezom ne može više izigravati junaka i zato joj je rekao samo toliko da će paziti na nju. Posle toga požurio je da se što pre nade u istom zaklonu na istom drvetu.
"Ako i danas bude dobro", govorio je vitez Red sam sebi, "te strani borac pobedi i po treći put, kazaću da je on prispeo na poprište tek pošto sam ja ubio čudovište. Meni će verovati i kralj i svi drugi.
Bude li princeza rekla da je on, a ne ja, bio borac koji se bio s čudovištem sva tri dana i pobedio ga, njezinim rečima neće se verovati, jer bi to značilo kako je juče i prekjuče lagala potvrđujući moje reči da sam se ja borio s čudovištem i ostao na megdanu. Njen današnji iskaz objasnio bi se tako da je ili zaljubljena u stranca ili da ju je on omađijao, kad ga tek sad prikazuje kao junaka i spasioca. A onda će strani vitez biti obešen ili proteran iz zemlje.
Dogodi li se pak da danas i čudovište i strani vitez zaglave u međusobnoj borbi, a princeza bude spasena, onda će mi biti obezbeđena puna nagrada za njezino spasenje. A ako čudovište savlada stranca i odnese princezu, ja ću biti jedini koji će o tome znati i moći nešto da priča, tako da ću i u tom slučaju biti jedini mogućni naslednik prestola i države."
Dok je vitez Red sam sebi tako govorio, istim putem kao i juče i prekjuče, sa kopcem i psom, jezdio je strani vitez k princezi na morskoj obali.
Ali je danas stigao malo docnije no inače, ili je morsko čudovište bilo poranilo. Jer u istom trenutku kad je on prispeo do obale gde je, ispod obronka šume, sedela princeza i čim ga je ugledala, ustala i mahnula mu velom — s hukom se iz dubine zavalja tamni talas i pojavi se morsko čudovište, danas bešnje no prethodna dva dana. Bilo je obnovilo snagu i imalo opet na svojoj trupini svih devet glava.
Mladi vitez poteče odmah preda nj i sukobi se s njim na ivici obale. Borba je bila strašna, uporna i dugotrajna, ali danas je mladi vitez potpuno savladao čudovište i odrubio mu svih devet glava. Sad je morska neman bila mrtva i nije više mogla pobeći; njezina trupina ležala je i u vodi i na zemlji, da bi bila hrana i morskim ribama i nebeskim pticama i šumskim divljim životinjama.
Kad je borba okončana i neman ubijena, pritrči princeza svome od prevelika napora zamorenu i iznurenu spasiocu i povede ga do mesta na kojem je dotad sama sedela, pa se spusti s njim na zelenu travu. Čim je mladić seo, klone mu glava u njezino krilo i on zaspa dubokim snom. Njegov vranac mirno je pasao travu po obronku, a kobac odleteo na vrh obližnja drveta, podvukao kljun pod krilo i dremao, dok se veliki žuti pas rastrčao malo po šumi a zatim legao na meku mahovinu, upravo pod ono drvo na koje se bio uspuzao i na kojem je sedeo vitez Red.
Vitez Red je video čudovište kako s hukom izlazi iz mora, ali mesto na kojem je sedela princeza nije mogao videti. Do ušiju mu je samo dopirala strašna buka od rukanja i rzanja, urlikanja i arlaukanja, od siktanja i šuštanja, najstrašnija u trenucima kad je čudovištu odsečana koja glava.
Naposletku se sve bilo stišalo, ali nije video da se čudovište vratilo u more ni zaronilo u dubinu. Zbog toga je dršćući sedeo i dalje na grani, jer lako je moglo biti da je neman savladala viteza i da je sada zabavljena proždiranjem princeze. A moglo joj je pasti na um da zade u šumu i potraži njega, viteza Reda.
Upravo u času kad je mislio kako bi još najbolje za njega bilo da tiho siđe s drveta i, krijući se, kidne nekud dalje od ovog opasnog mesta, začuje nekakvo lomljenje i pucketanje u žbunju. Pomisli da mu je kucnuo poslednji čas i dođe mu da krikne od straha. Ipak se savlada, da se time ne oda, nego se sav skupi, da bude što sićušniji i tako manje uočljiv, i zadrža dah, dok mu je sve telo bilo obliveno hladnim znojem.
Izazivač onog lomljenja i puckanja u žbunju pojavi se ubrzo: to nije bilo čudovište nego jedan velik, žut pas koji se provlačio kroz žbunje, došao i legao upravo pod drvo na kojem je jadni vitez sedeo i drhtao. "Aha", pomislio je, "to je morski pas strašnog čudovišta, ali on ipak nije pronašao gde sam se sakrio". I još se više stiša, preznojavajući se od straha.
Položivši glavu u princezino krilo, mladi vitez je za to vreme spavao. Ona nije imala srca da ga budi, jer je smatrala da mu je, posle tako teške, ljute borbe, potreban odmor. Nego skine s prsta zlatan prsten i uplete mu ga u zlatnu kosu. Sedela je mirno i oči joj stalno počivahu na lepom mladom čoveku, sve dok se nije probudio. Ona je mislila kako sad ne može više biti drukčije nego da je mladi vitez povede kući, u dvor, gde će se obelodaniti sve lažne pobede viteza Reda. Ali čim je otvorio oči, mladić joj reče da sad to ne može učiniti. On mora već ovog časa pohitati k mestu na kojem se rastao s bratom, jer sad je upravo godina dana otkako su se rastali. Ona neka se smatra njegovom verenicom i neka ga čeka godinu dana, a on će se dotad vratiti i sve razjasniti.
Potom iseče iz glava svih devet jezika i metne ih u bisage, zajedno s drugih devet od juče i prekjuče, zovne zviždukom kopca i psa, usedne na konja i odjezdi.
Kad je psa nestalo i svud unaokolo zavladala tišina, obrisa vitez Red znoj s čela i osmeli se naposletku da siđe. Oprezno se zaklanjajući iza drveta, prišunja se k mestu odakle je s obronka mogao posmatrati obalu. Vide morsko čudovište gde leži potrbuške, trupinom na zemlji a nogama u vodi, s glavama poodsecanim i rasutim oko nje na zemlji.
Zatim mu padne u oči princeza, vedra i čila kako samo može biti, i k tome još i sasvim sama. Ko bio da bio onaj što se borio sa čudovištem i ubio ga — ovde ga više nije bilo.
Kad se vitez Red u sve ovo dovoljno uverio, vratila mu se opet hrabrost te pohita da, kao i prethodna dva dana, primora princezu na bezuslovno ćutanje i na zakletvu da će potvrditi kako je on taj koji je čudovište ubio i nju time spasao. Ona na sve to odmah i pristane, jer je njen spasilac otišao, te joj ne bi ništa koristilo da priča nešto drugo nego što je vitez Red hteo. A nepokolebljivo je verovala u to da će pravi spasilac opet doći i da će tada izići delo na videlo.
Potom vitez Red ode po zlatna kola i vrati se s vozarem, slugama i jahačima, pokupi svih devet glava morske nemani i njima kao vencem okiti kola. Princeza ude u kola, a vitez Red jahaše sa strane gordo i kočoperno. Tako ude u grad, gde se već počelo pomalo strahovati što ih tako zadugo nema da se vrate, i svi stanovnici u gradu bili su se slegli pred gradsku kapiju.
Kad je povorka stigla u grad i ljudi videli princezu gde nepovredena sedi u kolima i mahanjem glave pozdravlja svet desno i levo, ushićenje ljudi dođe do vrhunca. Klicalo se besprekidno princezi i vitezu Redu, princezu zasipahu cvećem a viteza Reda od glave do pete zakitiše vencima zimzelena i cveća.
Stigavši u dvor, ispriča vitez Red svoju pripovest o tome kako je danas dotukao grozno morsko čudovište, ubio ga, i time spasao princezu i celu zemlju. Još to veče izvrši se svečani čin njegove veridbe s princezom a u isto vreme i proglašenje viteza Reda za naslednika prestola. Pilo se u zdravlje verenika, a u gradu, kao i u svoj kraljevini, palile se vatre radosti i veselja. Princeza je pristajala na sve; postavila je samo jedan uslov: da se čin venčanja obavi tek iduće godine, o godišnjici njezina spasenja. Kralj odmah odobri da bude tako kako mu kći želi, te i vitez Red morade na to pristati.
Mladi vitez, pobednik čudovišta, sa kopcem i psom jezdio je u to vreme na svome vrancu k mestu u šumi gde se pre godinu dana rastao s mladim bratom blizancem. Nade na lipi oba noža i vide da je bratov isto tako sjajan kao i njegov, što je značilo da je živ i da mu je dobro. Vide i to da brat mora biti da je tek nedavno bio i sam ovde, da pogleda kako je s njegovim nožem; to se lako moglo poznati po useku ispod noža u kori drveta.
Toga radi krene dalje onim putem kojim mu je pošao brat kad su se bili rastali, i tako je išao od grada do grada i iz jedne zemlje u drugu, ali nigde ni da ga vidi, niti da šta čuje o svome bratu blizancu. Tako je protekla cela godina. Sad je morao pohitati da ugovorena s princezom dana bude u prestonici njena oca; zaista i stigne tamo upravo na dan svoje pobede nad morskim čudovištem.
Ušavši u grad i prolazeći ulicama, vide da su sve kuće ukrašena ćilimima i vencima, gostionica spram dvora u kojoj je lane proveo tri dana isto tako kao i sve druge, sam pak dvor kao da je sav bio zastrt skerletom opšivenim zlatnim nitima i ukrašenim zlatnim rojtama.
Ude u svoje staro konačište, gde dobije istu sobu koju je lane imao, i zapita gostioničara šta li se to događa u gradu te je ovako okićen.
— Video sam mnoge vitezove i zemlje — reče mu — ali još nigde nisam bio gde se uvek dešava nešto tako osobito važno. Kad sam pre godinu dana boravio ovde, sve su kuće bile zastrte crninom i trebalo je boriti se s morskim čudovištem. Ove godine sve je zastrto crvenom čojom i ukrašeno zlatom i cvećem. Šta je to sad?
Gostioničar mu na to ispriča nadugačko i naširoko šta se sve događalo u gradu otkako je on otišao. Danas se, reče, vitez Red venčava s kraljevom jedinicom ćerkom, koju je spasao iz kandža čudovišta.
— E, onda da popijemo bocu vina u zdravlje mladenaca! — reče strani vitez.
Gostioničar donese iz podruma bocu vina i natoči vitezu i sebi.
— Ne prija mi ovo vino — reče vitez okusivši ga. — Za kraljevom trpezom pije se danas jamačno bolje vino.
— Verujem da se tamo pije mnogo bolje vino — reče gostioničar. — Ali kako da ga čovek pije kad nije tamo?
— O, moći ćemo ga ubrzo piti i ovde! — odgovori vitez i zvizne svome kopcu. Kobac mu odmah sleti na rame i vitez mu tiho nešto prošapće, na što ptica izleti kroz prozor, odleti u dvor i uleti u dvoranu vitezova, u kojoj su sve zvanice sedele za trpezom mladenaca. Tamo sleti princezi na rame; ona ga odmah poznade, jer ga je pre godinu dana videla dole na morskoj obali, i uzme ga milovati i tepati mu.
Odjedanput dohvati kobac kljunom pehar vina koji je bio pred princezom, izleti s njim kroz prozor pa preko u gostionicu, gde je vitez sedeo s gostioničarem. Vitez natoči odmah obadve čaše i oni iskape kraljevo vlastito vino u zdravlje mladenaca. Gostioničar morade priznati da tako dobra vina još nikad u svome veku nije pio.
I jako vino udari gostioničaru u glavu te reče:
— Eh, kad bi nam dopalo i malo slatkih kolača s kraljevske trpeze ovog svečanog dana! To bi se odlično slagalo s ovako sjajnim vinom.
— Imaćemo ih ubrzo — reče vitez, prizove psa i tiho mu nešto šapne.
Pas odmah potekne pa pravo preko u dvor. Pred dvorskom kapijom htedoše ga zadržati stražari, na stepenicama dvorski služitelji, a vratari pred dvoranama, ali on odgura od sebe i stražare i služitelje i vratare kao da ih uopšte nema i utrča pravo u dvoranu vitezova, priđe trpezi mladenaca i tamo položi glavu u krilo princeze.
Mladoženja skoči sa stolice kao da ga je ujeo otrovan pauk i krikne:
— Hu, pa to je morski pas!
Ali mu se princeza nasmeja podrugljivo, pomilova psa, koga je isto tako kao kopča dobro poznavala, i reče:
— Njega zoveš morski pas? A on je, vidiš, sasvim dobar, pitomi danski pas. Pa zar ti da se plašiš takva psa, ti koji si savladao morsko čudovište s devet glava?
Svi koji su bili za trpezom stadoše se na to smejati i vitez Red sedne opet za sto, ali se sav tresao od straha. Jer i on je odmah poznao psa koji je tada, pre godinu dana, ležao pod istim onim drvetom gde je on sedeo.
Odjednom šćapi pas zubima srebrnu kotaricu sa slatkim kolačima što su stajali pred mladencima, istrči iz dvorane, pa s kotaricom niz stepenice i kroz dvorsku kapiju pravo preko u gostionicu, gde mu je gospodar sedeo s gostioničarem i pijuckao.
Sad je princeza znala da je njen istinski, pravi spasilac negde u blizini, ali je prošlo još neko vreme pre nego što ga je mogla videti.
Bilo je tako udešeno da po podne, posle ručka, svi građani smeju i, ako budu hteli, mogu doći u dvor da pozdrave mladence, čestitaju im venčanje i požele sreću. U jednoj dvorani, kroz koju se moralo proći da bi se došlo do mladenaca, poređano je, kao na izložbi, na osamnaest kopalja osamnaest nataknutih glava morskog čudovišta što ih je vitez Red na obali pokupio.
Tako posle podne prede preko u dvor i mladi vitez s gostioničarem, i kad su prolazili kroz dvoranu u kojoj su glave morskog čudovišta bile izložene, priđe im i, razjapljujući jedno za drugim ždrela na glavama morske nemani, zapita glasno da su svi mogli čuti:
— A gde su im jezici?
Ljudi koji su čuli šta pita mladi vitez, priđu bliže glavama morskog čudovišta i počeše zagledati u čeljusti: doista, u njima nije bilo jezika.
U tom trenutku nade se tamo i vitez Red te reče:
— U tim glavama nikad nije ni bilo jezika, jer čudovišta nemaju jezike.
— Zanimljivo je da u čeljustima postoje koreni jezika — uzvikne strani vitez — a evo i jezika koji upravo tu pristaju.
I to rekavši, izvadi princezinu maramicu u koju su jezici bili zamotani.
— Neka sad svako sam sudi — reče — ko je čudovištu odrubio glave: da li onaj ko im je isekao jezike, ili onaj ko im je doneo ovamo glave bez jezika i tvrdi da ih u glavama čudovišta nikad nije ni bilo.
Na to nastane velika uzbuna i svi ljudi u dvorani priđoše glavama nemani i čudeći se utvrdiše da jezici potpuno tačno pristaju svaki onoj glavi iz koje je isečen. Naposletku dođe u ovu dvoranu i kralj sa kćeri, nevestom. Čim princeza ugleda stranog viteza, pritrči mu i zagrli ga uzviknuvši:
— Ovde je onaj koji mi je spasao život i koji se sva tri dana borio s morskim čudovištem!
I onda ispriča do sitnica kako ju je vitez Red svagda ostavljao samu kad se opasnost približavala, a vraćao se tek tada kad je minula; kako joj je onda pretio da će je ubiti, ako ne bude htela da prećuti istinu i ne potvrdi sve njegove laži.
— Ovaj strani vitez — rekla je dalje princeza — sa svojim kopcem, konjem i psom tri dana se borio sa čudovištem i treći ga dan ubio; moja je maramica u kojoj su bili zavijeni jezici, isečeni iz glava nemani; evo na njoj izvezeno moje ime s krunom! I kad je trećeg dana odrubio čudovištu svih devet glava, ja sam mladiću uplela u kosu svoj prsten od zlata — evo ga, ovde je! — i pokaza kralju prsten u viticama viteževim.
Nije više bilo nikog ko bi posumnjao u istinitost njezinih reči, i vitez Red, hteo ne hteo, morade i sam sve priznati. Kralj naredi da ga odmah okuju i pošalje nekoliko slugu s njim u šumu da im pokaže drvo na kojem je sedeo za vreme borbe s morskim čudovištem. Slugama je potajno naređeno da ga odmah o to drvo i obese, što oni najsavesnije i izvršiše još te večeri, tako da u ovoj pripoveci neće više biti reči o vitezu Redu.
Tada se izvrši na dvoru istinski čin venčanja, jer je došao pravi mladoženja, i svečano se proslavi svadba. Stari kralj, već umoran od vladanja, odrekne se prestola i proglasi mladog viteza za kralja zemlje, pozivajući građane da mu budu verni podanici. Sve je ovo primljeno u zemlji s najvećom radošću i veseljem, a najradosniji i najsrećniji od svih bili su mladi supružnici.
Ali to još nije kraj pripovetke.
Odmah posle venčanja krenu kraljevski mladenci na put po zemlji od grada do grada, jer je trebalo da se novi kralj što podrobnije obavesti o prilikama u državi čiji je vladalac postao, primi izjave odanosti svojih podanika i sasluša njihove želje i molbe. Potrajalo je duže vreme dok se kralj s kraljicom nije vratio u prestonicu.
Tad se već prve noći dogodi da jedan petao dođe upravo pod prozor njihove ložnice i počne kukurikati, i to neprekidno, tako da ni kralj ni kraljica nisu mogli oka sklopiti. Mladi kralj je ustajao nekoliko puta da bi ga oterao dalje od prozora, da ne čuje kukurikanje, ali čim bi se vratio u ložnicu, evo odmah i petla pod prozor. I tako je bilo cele noći.
Iduće noći isto tako: petao se smestio pod prozor i samo kukuriče, ne dajući se oterati. To se ponovilo i treće noći: petao se raskukurikao upravo pred prozorom, sad mnogo gore i bučnije no prve dve noći.
Tad mladi kralj reče kraljici:
— Ovo ne može biti običan petao; iza njega mora da se krije nešto drugo. Možda mi je brat u opasnosti, i na ovaj me način poziva u pomoć. Moram poći za petlom da vidim šta je to.
Pozdravi se sa ženom, opaše mač, pozove kopca i psa, usedne na vranca i odjaše. Stalno je čuo pred sobom petla, koji je, kukuričući, trčao pred njim, od žbuna do žbuna, od stabla do stabla. Tako je došao u šumu što se protezala do morske obale; idući za petlovim kukurikanjem, prošao je šumu i izbio na obalu, i to baš na ono mesto gde se borio s morskom nemani.
Ali on nit je poznao to mesto nit je uopšte video da je na obali, mada je iz dvora pošao kad je već počelo svitati. Jer svud oko njega bila je pala tako gusta magla da nije mogao videti kud ide, niti je znao da li je pred njim zemlja ili voda.
Čim kralj dospe do ovog mesta, nestade petla i ni sa koje strane nije se čulo njegovo kukurikanje. Zbog toga je smatrao za najbolje da vidi kako bi se vratio kući. Odjednom ću u blizini nekakav tihi šum, potera konja u tom pravcu i naiđe na nekakvu ružnu staru ženu sa vrećom na leđima: nešto je štapom čeprkala po pesku.
Kralj je zapita ko je ona i šta radi ovde tako rano.
— Ah, ja sam ti jedna sirota, stara žena, napuštena i bez dece odgovori mu ona. Dolazim ovamo da pomalo prikupljam kosti. Ali jedva da mogu vući samu sebe, a još manje nositi teret u vreći. Ako si pravi vitez, pomoći ćeš staroj ženi i pristati da mi tvoj konj ponese vreću do mojeg stana.
— A gde ti je stan? — upita je kralj.
— O, odmah tu blizu — odgovori žena. — Ja ću poći napred i pokazaću ti put, ako mi zaista dopustiš da mi tvoj konj ponese vreću do kuće.
Kralj skoči s konja i baci mu na leda vreću, koju baš nije bilo lako podići i iz koje je bio zadah trulih kostiju. Žena pođe napred i pravo u more. Udari štapom po vodi i promrmlja:
— Staza pred nama, more za nama!
I odmah bude staza po suvoj zemlji, ali samo tuda kud su prolazili ona i kralj, koji je vodio konja za uzdu, i psa, koji je išao ustopce za konjem. Iza njih, kao i sa obe njihove strane, bilo je duboko more. Magla se nije dizala: bila je tako gusta da se ni prst pred okom nije mogao videti. Kralj sa životinjama išao je za ženom, ne znajući kamo ide, ni kud vodi ovaj put.
Išli su sve dalje, a nikako da stignu do staričine kuće.
— Kuća ti nije baš tako blizu — reče kralj.
— Evo, evo, tek što nismo stigli — odgovori žena.
I doista nije dugo potrajalo kad stigoše do jednog velikog brda usred mora. Žena udari štapom po njemu, brdo se otvori i oni uđoše u veliku, kamenitu sobu; nasred sobe goreo je na podu grdno velik panj.
Kralj skine vreću s konja, ogleda se po sobi i reče:
— No, to je strašna vatra. Da ne pečeš na njoj ljude?
— Ah, ne, nipošto — odgovori žena. — Nego tako staroj ženi kao što sam ja uvek dobro dolazi malo toplote. Zatim iščupa vlas s glave i reče kralju:
Metni ovu vlas na konja, pa će se smiriti. Inače će mi razvaliti sobu stalnim udaranjem nogu o pod.
On joj ispuni želju i konj se zaista smiri. Kralj je sasvim prečuo kako je žena pri tom promrmljala:
— Ostani tako prikovan, ovo ti bili okovi! Zatim pruži kralju drugu vlas s glave i zamoli ga:
— Uzmi ovo i metni na psa. Gleda me tako zlo; bojim se da će me ujesti.
Kralj joj ispuni i tu molbu; pas odmah leže i ostane tako ležeći mirno. Ni sad kralj nije čuo kako je žena promrmljala iste reči kao i za konja.
Potom žena iščupa treću vlas s glave, pruži je kralju i reče:
— Budi dobar pa baci ovu vlas na svoga kopca. Stalno leće po sobi i plaši mi piliće.
Kralj učini tako, dok je ona i sad promrmljala iste one reči, a kobac seo i smirio se.
Onda mu reče:
— Pokrij ovom vlasi balčak svojeg mača. Blešti, te me od njegova bleska bole moje stare oči.
I to rekavši, baci mu vlas s glave na zlatan balčak i promrmlja kao i dotad one iste reči.
Kralj pomisli da ova žena nije pri zdravoj pameti, ali se nije bojao ni nje, niti bilo koga drugog. Htede da malo razgleda ovo čudnovato mesto na kojem se našao.
Žena se tada uspravi: bila je velika kao kuća i užasna na pogled. Stade da vice:
— Sad ću da ti platim za to što si mi ubio moga krasnog sina. Svake noći moram odlaziti tamo na obalu da sakupljam njegove kosti i mučim se kako da ih sve nađem i donesem, da bih ga mogla oživeti.
Tada kralj uvide kome je došao u goste. Maši se mača i vikne svoj stari ratnički poklič: "Kopče, konju i psu, juriš na nju!"
— Oho, viteže! Vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoći! — čikaše veštica podrugljivo.
Mac se nije dao izvući iz korica, a životinje ostadoše nepomično na svojim mestima. Onda žena udari kralja štapom: on pade i bio je mrtav kao kamen. Ona ga odgura u duboku pećinu ispod poda, a životinje ostavi tamo gde su bile prikovane.
Za to vreme mlada kraljica je čekala iz dana u dan da joj se vrati muž i kralj, ali se on ne vraćaše. Tako su prolazile sedmice, prolazili meseci, a njega nema te nema. Poslani su ljudi na sve strane, ali svuda isti odgovor: niko ga nije video. Tako je ona u žalosti sedela u dvoru, ali i sa nadom da će se njen junak i kralj iznenada vratiti jednom kući.
Dok su dogadaji ovako tekli, mladi brat blizanac, koji je bio otišao na drugi kraj sveta i mnogo šta doživeo, pođe po drugi put u onu šumu da, po utvrđenu dogovoru, vidi u kakvu se stanju nalazi bratov nož. Još nije bila protekla godina dana otkako je tamo bio poslednji put i na kori lipe zasekao znak ispod bratova noža, koji je tada sijao isto onako čistim sjajem kao kad je u lipu prvi put bio zaboden. Ali kad ga je sad izvukao, vide da je skoro sasvim zarđao. Činilo se kao da je bio zamočen u krv i tako ostavljen, a samo jedan delić na njemu bleštao je negdašnjim sjajem.
On tada pođe istim putem kojim mu je išao brat kad su se bili rastali. Jezdio je što je brže mogao od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok nije stigao u prestolni grad, gde mu je brat bio kralj.
Kad jednog dana pred veče ujaha u taj grad na svom vrancu, otkrivenih zlatnih uvojaka, sa kopcem na ramenu i velikim žutim psom za konjem, primeti odmah kako ljudi na ulici zastaju da ga pozdrave i gledaju za njim, a drugi, koji su se nalazili kod kuće, prilaze prozorima, otvaraju ih i mašu mu na pozdrav.
Znao je da on i brat mu blizanac lice jedan na drugog kao dve kapi vode jedna na drugu i da su im i životinje tako potpuno nalik jedna na drugu, te po ovim pozdravima građana oceni da mu brat u gradu mora biti da je ne samo dobro znan nego i veoma omiljen, jer sam u ovom kraju još nikad nije bio.
Otpozdravljao je svima redom i s pažnjom dojahao do kraljevskog dvora. Čim ga ugledaše pred sobom, vojnici-stražari pred dvorskom kapijom uzbune stražu, priskoči, šepureći se, Švajcarac sa zlatom optočenom palicom i žurno otvori kapiju.
Bilo mu je jasno da mora biti da mu je brat ovde kod kuće, i tako ujaše u dvorsko dvorište. U tren oka priskoče konjušar i dvorske sluge, prihvate mu konja i odvedu u staju; lakeji na stepenicama klanjahu se pred njim, hitajući da mu pootvaraju vrata jedna za drugim, dok nije dospeo do dvorane mlade, lepe kraljice.
Čim ga je kraljica ugledala, priskoči mu s krikom radosti, obisnu mu se o vrat i zasu ga pitanjima: gde je bio tako zadugo? — ta već je puna tri meseca dana otkako je one noći odjahao, goneći petla koji im je kukurikao pred prozorom. Da li ga je uhvatio? Da li je doznao štogod o svome bratu blizancu, i je li ga zatekao srećna, zdrava i u životu? I tako još mnogo drugih pitanja što su joj izletala iz usta kao u jednom dahu. Onda uzme milovati njegova kopca, gladiti mu psa i pitati za konja, rekavši mu da posle njega najviše voli njegove životinje, koje su mu pomagale prilikom njezina spasavanja iz kandža morskog čudovišta s devet glava.
Tako je iz njezinih usta doznao onoliko koliko mu je bilo potrebno da zna. Ali joj se ipak nije otkrio ni rekao da joj nije muž, nego dever. Kaza joj samo toliko da je mrtav umoran i želi da se odmori; sutra će joj odgovoriti na sva njezina pitanja, jer bi to bilo premnogo da joj sve ispripoveda ove večeri i noći. Brat mu je, reče, zdrav i čio, a on sam da je radostan što vidi da je i ona zdrava.
Onda ona navali da se nečim kao večerom založi i potom ga odvede u kraljevsku ložnicu; on odmah priđe postelji i leže, izvukavši pre toga iz korica svoj blistavi, oštri mač i položivši ga nasred postelje. Zatim se obrte i učini kao da je od umora i iznurenosti utonuo u dubok san.
Legne i kraljica pored njega, ali ne zaspa. Osećala se srećnom i presrećnom što joj se vratio voljeni gospodar i muž posle duga i jamačno opasna puta na koji je pošao. Radovala se njegovoj sreći, a radovala se već sada i tome što će joj sutra, kad se bude sasvim odmorio, ispričati do sitnica sve što je doživeo i učinio za ovo dugo vreme u kojem ona samo što nije umrla od silne čežnje za njim.
U neko doba začuje petlovo kukurikanje pod prozorom. To je, pomisli, onaj isti petao koji ju je mučio pre četvrt godine i izmamio joj muža iz postelje i iz kuće. Bila je zadovoljna što je on sad utonuo u tako dubok san te ga ne čuje.
Ali onaj koga je ona držala za muža nije uopšte spavao. On je samo ležao osluškujući. I kad je posle u besanici začuo petlovo kukurikanje, skočio je iz postelje, brzo se obukao, metnuo mač u korice i opasao ga.
— Ah! — uzviknu kraljica — valjda nećeš opet juriti za petlom? Zar ti nije već rekao što je imao da ti kaže?
Ali joj on odgovori da po svaku cenu mora izići i poteci za petlom. Ona ne treba da strahuje, jer će se on uskoro vratiti. Zatim istrči iz sobe, pa u staju, usedne na svoga vranca, pa s kopcem i psom pojuri za petlom u noć.
Petao nije prestajao kukurikati i trčao je stalno pred vitezom, a on jurio za njim. Projahao je istim putem kojim i brat mu pre četvrt godine i u svitanje prešao šumu i dospeo na obalu. Tamo petla nestane i on u gustoj magli naiđe na onu istu staru ženu, koja je nosila vreću i čeprkala po pesku.
Ukratko rečeno, s njim je sve bilo onako isto kao ranije s njegovim bratom: žena ga je zamolila da joj konj ponese vreću do njezina stana i on joj učini po molbi. Ona pođe napred pravo u more promrmljavši:
— Staza pred nama, more za nama!
Tako dođu do brda u moru i udu u kamenitu sobu u kojoj je, u sredini, na podu goreo grdno veliki panj.
Tada i on reče kao što je rekao njegov brat:
— To je užasna vatra; pečeš li na njoj ljude?
— Ah, ne, nipošto! — odgovori mu žena. — Ali ovako staroj ženi kao što sam ja uvek treba malo toplote.
Zatim iščupa četiri vlasi iz kose i da mu ih moleći ga da ih metne na konja, na psa, na kopca i na sjajni balčak svojeg mača. On prihvati njezine vlasi i pobaca ih u vatru jednu za drugom.
Tada se žena uspravi, da se moglo videti kako je to bila opaka veštica. Uzme se keziti i vikati promuklo:
— Sad sam te uhvatila pa ćeš se i ti sručiti u pećinu za svojim bratom, koji je ubio moga lepog sina. Svake noći moram odlaziti na obalu da tražim i sakupljam njegove kosti dok ih ne budem pokupila sve da ga onda opet oživim.
Na te njezine reči potegne vitez mač i vikne svojim životinjama: "Kopče, konju i psu, juriš na nju!"
— Oho — uzviknu stara veštica podrugljivo — vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoći!
— O, mogu, mogu — odvrati joj vitez jer su vlasi sagorele! — I to rekavši, nasrne na nju sa životinjama, i njegov blistavi mač počne joj zviždati oko ušiju.
Tada stara veštica postade odjednom smerna i pokorna i uzme ga moliti i preklinjati da joj poštedi život.
— Odmah da mi dovedeš brata živa, zdrava i čila kao što je pre bio! — naredi joj vitez.
I žena mu smesta donese iz pećine kralja, njegova brata, i poškropi ga sa nekoliko kapi vode života što ju je držala u jednoj maloj boci. U istom trenu kralj oživi, pozna i pozdravi brata.
Ukloni okove s njegovih životinja i mača! — naredi joj vitez dalje, i ona odmah tako i učini.
— A sad nas prevedi preko mora donde odakle smo pošli! — zapovedi joj, dodavši:
— Pođi napred!
Tada braća videše kako se pred njom stvara staza kao most preko mora. Išla je napred, kako joj je naređeno, udarala štapom po vodi i mrmljala:
— Staza pred nama, more za nama!
I braća na konjima i sa svojim životinjama predu preko mora. Mlađi brat jahao je ustopce za vešticom. I kad svi srećno stigoše na obalu odakle su bili pošli za njom, potegne mlađi brat mač iz korica i jednim udarcem odrubi veštici glavu i ostavi je da bude hrana morskim ribama, pticama i divljim šumskim životinjama.
Sad dva brata blizanca pojašu konje i krenu dalje kroz šumu. Mnogo su imali da pričaju jedan drugom o svemu onom što su doživeli za vreme dugih godina otkako su se rastali. Mladi vitez ispriča tada kralju i to kako ga je našao, kako je primljen u njegovu dvoru, gde su svi u njemu gledali svoga gospodara i kralja — koji im je, na njihovu tugu i žalost, bio odjednom nestao — kako je proveo noć u kraljevoj postelji pored njegove žene, kraljice.
Ali kad mu je to ispričao, bukne u mladog kralja takav bes ljubomore da potegne mač i probode njim brata tako da mrtav padne s konja.
I onda obode svog konja i pojuri preko drvlja i kamenja, ne znajući kud ide, dok mu je pas trčao za njim zavijajući. Odjednom kobac, koji mu je sedeo na ramenu, počne govoriti:
— Idi kući, idi kući!
Na to kralj opusti konju uzde i ubrzo se nade u dvoru. Tamo sjaše, ostavi slugama da mu odvedu konja u staju, a sam se polako popne uz stepenice i ude u kraljičine odaje.
Kraljica mu veselo pohita u susret, ali je on ni ne pogleda nit išta odgovori na njezina mnoga pitanja. To nije slutilo ni na kakvo dobro i ona lako uvide da mu se ili dogodila kakva nesreća ili mora biti da je bolestan, i zato ga povede u ložnicu, gde se kralj, ne izrekavši ni jednu reč, baci odmah na postelju.
Kraljica mu tada reče:
— Ipak mi na jedno pitanje moraš odgovoriti: zašto si onomad u noći položio između nas usred postelje svoj blistavi oštri mač? Jesi li hteo da me njim ubiješ? O, da si bar tako i učinio, ne bih te danas mogla videti ovakvog kakav si mi sad!
Tada kralju sevne pred očima kako mu se divno i verno poneo brat i još mu posle i život spasao — a on, kralj, onako mu se za sve to odužio! Skoči, zagrli kraljicu, ne izustivši nijedne reči, potekne k vratima, pa u staju, usedne na konja i odjuri s kopcem i psom.
Potera konja pravo u šumu do mesta na kojem je izvršio grozno delo: tamo mu je u krvi ležao na zemlji brat, hladan i mrtav. Njegov pas čučao mu je čelo glave, konj stajao kraj nogu, a njegova kopca je nestalo.
Kralj skoči s konja, baci se na bratov leš i zarida. Posle opet skoči, izvadi mač: htede se nabosti na mač da pođe za bratom u smrt. Tad najednom začuje nekakvo zujanje u vazduhu: to je bratov kobac sletao s malom bocom u kljunu a vodom života u njoj, što ju je doneo iz onog čarobnog brda u moru. Još slećući, uzvikivao je kobac:
"Poškropi ga ovom vodom, poškropi ga!"
Kralj mu uzme iz kljuna bočicu, poprska svom vodom iz nje bratov leš i oživi ga: ustao je čio i vedar i življi no ikad.
Sad kralj zagrli brata i skrušeno ga zamoli da mu oprosti što je imao tako malo vere u njega i što nije savladao u sebi nastup srdžbe, i brat mu oprosti.
Potom braća blizanci odu zajedno u dvor; kraljica dozna tada sve pojedinosti prošlih događaja i postane opet vedra i vesela kao što je bila. I kako je država bila, u stvari, njezino nasledstvo, predloži da mladi kralj deli vlast s bratom, pa će tako zauvek ostati zajedno. Kralj na to rado pristane.
Ubrzo se mlađi brat oženi princezom iz jedne druge kraljevine, a onda braća blizanci dovedu k sebi stare roditelje, te ovi provedu ostatak života kod svojih sinova blizanaca u roditeljskoj sreći, u sjaju i gospodstvu.
Kao kraljevi, braća blizanci vladali su zemljom u istinski bratskoj slozi, a njihove žene, kraljice, odlično su se slagale. Njihova deca volela su se kao da su od jedne majke i od jednog oca.
I to je kraj pripovetke.

VELIKI SEKEN

Eskimska




Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugačkim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda će starac reći svojoj ženi:
— Udri u bubanj!
— Ne mogu da držim bubanj u rukama!
— Ja ću ga držati, a ti samo udaraj! — reče starac. — Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i učiniše, te starica poče da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se đavoli.
— Šta tražiš od nas, stara? — upitaše oni.
— Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
— Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan đavola. Ujutru stara kuva čaj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije čaj, kad čuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan đavola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
— Uklonite tuljana s puta!
— Ne, nećemo ga ukloniti!
— Uklonite ga, pa ćete opet biti hitri kao u mladosti!
— Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
— Onda ću vas načiniti bogatim! — reče predvodnik karavana.
— Ne, ne treba nam ni to, i za to smo već ostareli!
— Pa šta onda hoćete?
— Sina!
— Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeći će od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan đavola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela počeli da guraju Sekena.
— Uklonite s puta tuljana — vice Seken — bićete opet hitri kao u mladosti!
— Ne treba nam to!
— Načiniću vas bogatim!
— Ne treba nam ni to!
— Pa šta onda hoćete?
— Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
— Ne — rekoše starac i starica — taj će pobeći od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
— Ne, uzećemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! — i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noći, došao mališanu keli pa će mu reći:
— Ustaj, Sekene, vreme je da pođeš Tanairginu po mladu!
— A kako ću naći put?
— Ja ću ti reći: doći ćeš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežđe Nauskatemkin, te ćeš se naći u jarangi Tanairginoj. On će baciti kamen, ti ćeš ga dočekati ustima, i kamen će se raspasti u paramparčad. Kada dođeš u jarangu, on će te ponuditi svakojakim đakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome će i pripasti njegova kći jedinica. Kada pođeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da čuvaš stado, ti napuni ogrtač-kamlejku puhačevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada pođeš u gornju tundru, reći ćeš materi da se ne brine, moći će da te vidi kao maleni oblačak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kući i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kćeri.
— Nemoj ići — odgovarala ga je mati — tamo će te ubiti!
— Ne, neće me ubiti. Vratiću se kroz dva dana kao maleni oblačak.
— Dobro — pristade mati, i Seken pođe ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežđe Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga dočeka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
— Ko si? — pita domaćin.
— Ja sam Seken!
— Iz donje tundre?
— Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i počela da kuva čaj.
— Dok se čaj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! — reče Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj činiji. Pojeli njih dvojica kita, pa će domaćin zapitati gosta:
— Hoćeš li još da jedeš?
— Hoću! — odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
— Još? — pita Tanairgin Sekena.
— Daj još!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domaćica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
— Još? — upita starac.
— Još! — reče Seken.
— E, tebe čovek bogme ne može nahraniti! — I oni počeše da piju čaj. Tada domaćin reče:
— Sutra izjutra ćeš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe — tek tada je moguće doterati ga, pa i to ne može da učini jedan čovek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhačevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhačeve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive čobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
— Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priređena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda će Seken reći Tanairginu:
— Daj mi vode!
— Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa počeo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dođe veče, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Načulji uši, kad ima šta da čuje — njegova kći i Seken smeju se od sreće. Otvori otac sanduk, a kći već rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kćeri. Pošao karavan — na čelu Seken s kopljem u rukama, za njime — stado irvasa, a na začelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kćer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
... Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni, majušni oblačak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblačku pa zapeva od radosti:
— Treba skuvati čaj, žuri mi sin moj u goste.
Čuo starac ženu gde peva, pa će je upitati:
— S kim to, ženo, razgovaraš?
— Tako, sama sa sobom.
Oblačak se već sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila čajnik i pošla da dočeka sina.
Seken skoči sa oblačka, zagrli mater pa pođe u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u čitavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto čitavu okolinu obasja neka naročita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od čuda. Mahnula rukom žena Sekenova — a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom — kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange — a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s čitavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken reče ocu:
— Otiđi, oče, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
— Šta ću ja tamo, samo će mi se smejati i niko neće hteti da dođe?
— A ti ih pozovi, pa ako podu — dobro jest, a ako ne podu — nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
— Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Čime misliš da nas ugostiš?
— Moj sin je doterao čitavo stado. Nasmejaše se susedi:
— Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
— Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti pođoše smejući se:
— Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, već se vidi jaranga.
— A gde ti je jaranga?
— Eto je!
— Ma jesi li ti pri čistoj svesti? Pa to je obicča snežna cuka!
Priđu oni bliže, kad ono — odista jaranga! Uđoše, osvrću se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni čaj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domaćicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
— Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuće u pologu i veli ženi:
— Čuj, ženo, šta to oni zbore — hoće da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skočiše sa svojih mesta, pa potrčaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa čela povika:
— Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugi povika:
— Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trče oni, zadihali se. Onaj sa čela dotrčao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrčao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide — sedi Seken u jarangi i pije čaj. Ustali bogataši i pošli kući. Došli oni, pa će upitati najstarijeg medu njima:
— Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo čoveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
— Niste vi ubili čoveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa će im reći:
— Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
— Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
— Čik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi — tome neka pripadne jaranga".
Dotrčali pred jarangu, kad tamo — sedi Seken u pologu, pije čaj pa će im reći:
— Došli ste!
Okrenuše se bez reči i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domaćin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
— Stavi dete na kolena! Čim ja padnem u jamu, a ti odmah pođi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena — za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari đavo pa će ih upitati:
— Šta tražite ovde?
— Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari đavo reče svojim malim đavolčićima.
— Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su učinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa će im reći:
— Niste dobro učinili. Zato ćete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom — iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle čitav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu — besni irvas. Onda besni irvas poče da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pođe s porodicom kući.

ZMIJSKA NEVESTA

Estonija




Bili jednom čovek i žena i imali tri kćeri. Kad devojke porastoše, poče mati razmišljati o njihovoj udaji pa ode vračari da je upita kad i kako će se kćeri udomiti. Vračara joj odgovori: "Starije će ti se docnije udati, ali će najmlađa poći uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reči naljuti na vračaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu sebe što je i otišla takvoj vračari.
Kad jednog dana devojke odoše da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlađe zmija, pa reče: "Neću sići sa tvoje odeće sve dok mi ne obećaš da ćeš se udati za mene". Šta je umela da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poći kući i zato obeća zmiji da će joj biti žena. Starije sestre se obukoše i pođoše, a ona postaja još malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Trećeg dana posle toga, kad nikog starijeg ne beše kod kuće, dođe zmija, uze devojku za ruku i odvede je.
Pošto je jednu godinu živela sa njom, rodi devojka kćer koja je bila lepša i od majke — prave lepotice. Zmija-muž imađaše pod zemljom lepu kuću, a sama je postajala naočit mlad čovek čim bi svukla zmijsku kožu sa sebe. Prođe i druga godina i mlada žena rodi još jednu kćer, opet neobično lepu. Tokom treće, odnosno četvrte godine rodi se i treća kćer, možda najlepša. Sem toga, sve su devojčice bile i neobično umiljate i pametne.
Kada malo porastoše, upitaše jednom majku: "Majčice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, dečice, ali ih ne možete posetiti, jer ni sama neću nikad moći da odem tamo odakle me je vaš otac odveo".
Dok je to govorila, obliše je suze tako da i kćeri počeše plakati. Eto, takav razgovor se vodio još nekoliko puta između majke i njenih kćeri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pričala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom žive njihova baka i ded. Posle toga počeše deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za dopuštenje da posete deda i baku. Jedne večeri, tek što se otac vratio kući, izloži mu žena dečju molbu pa je i sama podupre govoreći: "Dopusti mi, dragi mužu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad već pa zašto da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja ću presvisnuti od čežnje da ih vidim!" Zmija pristade i ispuni ženi i kćerima molbu. One se brzo spremiše, a otac reče da će ih ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve četiri sebi na leda i zapliva, izvijajući se kao što zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouči on ženu: "Kad se budeš vraćala i stigneš na morsku obalu, zapevaj:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

Tada ću ja doći i preneti vas kući, kao što sam sad učinio."
Putem opomenu mati kćeri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju ništa o tome gde žive niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao, recite: Živimo kao i ostali svet i imamo oca baš kao i svi drugi na zemlji."
Otac i mati se silno obradovaše kad posle tolikih godina videše kćer živu i zdravu. Kad je roditelji upitaše gde je i kako je dosad živela, kći im kratko odgovori: "Živela sam sa svojim čovekom, ali tamo gde sam živela, vi ne možete stići." Ded uze najstariju unuku u ruke, iziđe iz kuće, i umiljavajući joj se, upita je:
— Dušice, reci mi kako živite i kakav je vaš otac?
— Dedice, živimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet — odgovori devojčica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavaše joj se, pa će joj reći:
— Ćerčice, kaži mi kako živite i kakav je vaš otac? Dete odgovori:
— Pa, živimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmlađu unuku, dakle najgluplju, iznese je napolje, umiljavaše joj se, pa je upita:
— Ćerčice, reci dedi kako živite i kakav je vaš otac? Dete obavi svoje ručice dedu oko vrata pa poče pričati:
— O, dedice, kod nas se lepo živi, jela i pića imamo dovoljno, ali naš otac nije kao drugi očevi. Naš otac je jedna velika zmija — kad ode pa se kući vrati, puzi preko stola uvijajući se da sve posude i kašike zvone. Kuća nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kćer za ženu. Napuni pušku srebrnom sačmom i odjuri na obalu mora, pa zapeva:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

Sakri se iza žbuna i čekaše. Ne prođe mnogo vremena a na vodi se pojavi velika zmija, koja je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari nanišani pravo u glavu — bum! opali puška, a od velike zmije ne ostade ništa sem kože koja se njihala na talasima.
Kad kći provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pođe sa decom kući. Stigavši na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:

Vitka zmijo, šištava,
Spremi lađu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kući njinoj!

Žena dugo čekaše, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez žive duše, zapeva još jednom, ali opet se ništa ne pojavi, sve bejaše muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se nešto moralo desiti, pa poče pitati ćerčice: "Možda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah spremno odgovori: "Nisam nikom ništa rekla. Deda me je uzeo u naručje, odveo iz kuće i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom išta rekla, ali najmlađa priznade: "Ded je i mene uzeo u naručje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispričala i rekla gde živimo, kako živimo i ko je naš otac."
Ucveljena žena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu trepetljiku na moru. Najstarija kći se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela korica, a najmlađa, ona što je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lišće na beloj kori.
Tako ostadoše do dana današnjeg.

VATRA NA PLANINI

Etiopija


Pričaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladić po imenu Arha. Još kao dečak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i često ga je mučila dosada jer se već beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo čega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noći, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum započe razgovor.
— Koliku hladnoću može da izdrži čovek? — reče on, isprva govoreći više kao za sebe. — Da mi je znati može li neko da provede celu noć na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez ćebadi ili ma kakve odeće na sebi, pa da opet ostane živ?
— Ne znam — odgovori Arha. — Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
— Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noć — reče Haptum. — Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan čovek to ionako ne može da učini.
— E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noć na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ — reče Arha. — Samo, to me se ništa ne tiče jer nemam u šta da se kladim.
— Znaš šta — reče Haptum. — Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja ću se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noć na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odeće, ćebadi ili vatre, i ako preživiš, daću ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kuću, i nekoliko goveda priđe.
Arha nije mogao da veruje svojim ušima.
— Govorite li to ozbiljno? — upita on.
— Ja sam čovek od reči — odgovori Haptum.
— Onda ću ja to izvesti sutra uveče — reče Arha — pa ću posle toga, dokle god budem živ, obrađivati sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noć, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijač. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i ispriča mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reči, zamislivši se, a kad je Arha završio, on reče:
— Pomoći ću ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uveče, kad sunce zade, ja ću na toj steni zapaliti vatru, pa ćeš moći da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noći moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oči i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, sećaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podstičem je misleći na tebe. Ako to budeš uradio, preživećeš noć uprkos najoštrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kući. Reče mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noć, Arha skide odeću, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poče da briše nad zaravni čim sunce zađe. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starčeve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda.
Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim časom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poče verovati da se nikada više neće ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstiče vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prođe. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noć, i tek kad svanu zora, obuče se i siđe s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo.
— Je li celu noć izdržao bez hrane i pića, bez ćebadi i odeće?
— Jeste — rekoše mu sluge. — Izdržao je bez svega toga.
— Bogme, ti si junačina! — reče Haptum Arhi. — Kako si to uspeo?
— Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini — odgovori Arha.
— Šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje!
— Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, čak na drugom kraju doline!
— Diži ruke od one zemlje! — reče Haptum. — Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život.
Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i ispriča mu šta se dogodilo.
— Iznesi tu stvar pred sudiju — posavetova ga starac.
Arha izađe pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum ispriča svoju priču, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija reče:
— Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešću da mu je suđeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu.
— Ne gubi nadu — reče mu starac. — Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom čoveku po imenu Hajlu, u čijem je domu služio još kao mladić. Objasni tom dobrom čoveku kakva je opklada sklopljena između Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto učiniti.
— Ne brini — reče Hajlu starcu, pošto je malo promislio. — Postaraću se da učinim nešto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dođu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dođe dan gozbe, pojaviše se gosti, jašući na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a četvorica dobošara, udarajući u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadiše na meke prostirke i počeše da ćaskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pečenja, pečenog kukuruza i dure{1}, palačinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Već je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i veče, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni već počeše da se sašaptavaju, čudeći se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih nečim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih reče u ime svih:
— Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas ničim ne služiš?
— Pa zar ne osećate miris hrane? — začuđeno ih upita Hajlu.
— Osećamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga čovek ne postaje sit!
— Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? — upita Hajlu. — Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!
Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da će Arha smesta dobiti zemlju, kuću i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoče.

BAJKA O ORLU

Finska


Miš i senica rešili jednom da zaseju njivu. Posejali raž i ona je odlično ponela. Kad stiže jesen, požnjeli raž srpovima, povezali je u snoplje i složili u krstine.
Kad se raž osušila, odneše snoplje na guvno. Sutradan podeliše zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom, drugo drugom.
Ali kad podeliše svu raž, jedno zrno preteče. Sučući brkove, miš će senici:
— Ti si pojela jedno zrno, inače ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
— Sam si pojeo to zrno.
Ali miš ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuživaše senicu.
Senica se još više razljuti te zaciči:
— Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dođu sve ptice da ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna raži izrodi rat između ptica i četvoronožaca.
Skupiše se velike i male životinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo sunce.
Nastade tada strašno urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se, tukli, tukli dugo, ali ni jedna strana ne mogade da pobedi.
Na kraju dolete ogroman orao te se i on umeša u bitku. Uz njegovu pomoć pobediše ptice, a zveri, razderana i počupana krzna, podvivši repove, pobegoše u svoje šume glavom bez obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti na veliku brezu kraj neke kolibe.
Čovek koji je živeo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da to đavo sedi na drvetu, te opali iz puške. Orao ništa ne oseti, već samo okrenu glavu i ljutito pogleda čoveka.
Čovek priđe bliže i opali još jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sačma mu nije naškodila.
Čovek sasvim priđe brezi i puška puče po treći put.
Tada progovori orao:
— Zašto pucaš na mene? Kakvo sam ti zlo učinio? Ako si valjan čovek, ti me skini sa ove breze, odnesi me kući pa me leci dok ne ozdravim. Tvoj ću trud stostruko nagraditi.
Čovek malo razmisli, pa pomože ptici da siđe i odnese je u svoju kolibu.
Ali njegova se žena razljuti i odmah poče da ga grdi što je doneo u kuću takvu neman.
— Ona će nam pojesti sve živo u kući — gunđala je stara — a kakve koristi od toga što ćeš hraniti ovaj gadan kukasti kljun?
— Ptica je obećala da će platiti za negu — odgovori čovek. — Ona će nas stostruko nagraditi ako je izlečimo.
I čovek nije obraćao pažnju na ženine reči, već je negovao i hranio orla, sve dok nije počeo da se oporavlja.
Posle mesec dana, orao zamoli čoveka da ga pusti da pokuša može li već da leti.
Iziđoše na poljanu. Orao raširi krila i pokuša da leti, ali uzalud: krila mu behu još veoma slaba.
Zato on zamoli:
— Hrani me i neguj još mesec dana, pa ću ti platiti što sam obećao.
Čovek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan slušao grdnje svoje žene.
Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdraviše i krila očvrsnuše pa se poče spremati za povratak u svoju zemlju.
— Kuća mi je daleko — reče orao čoveku. — Zakolji još jednu kravu iz tvoje staje i daj brašna iz ambara. Ja se moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuće.
Čovek uradi sve po njegovoj želji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brašna (polovinu je ostavila za put), ona reče:
— Sada ćemo poći na dalek put, sedaj mi na leda i drži se dobro.
Čovek posluša, uhvati se čvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek orao zapita čoveka:
— Šta vidiš ispod nas? Čovek pogleda dole i odgovori:
— Vidim kako nešto sija kao srebrni novčić.
— To je more — odgovori orao i u isti mah zbaci čoveka sa svoga vrata.
Čovek polete kao strela naniže; ali orao ga nije napustio, već je strmoglavo leteo pored njega i prihvatio svog spasioca baš kada je upao u more do kolena.
— Jesi li se uplašio? — zapita orao čoveka.
— Toliko sam se uplašio da mi je srce stalo — odgovori čovek. — Zašto tako surovo postupaš sa svojim spasiocem? Zamalo nisam umro od straha.
A orao reče:
— I ja sam se uplašio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam zbog toga izdahnuo.
Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledaše kao srebrni novčić. Tri puta je tako zbacivao čoveka sa svojih leda u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no što bi ovaj potonuo. To beše osveta za ono što je čovek tri puta pucao u bespomoćnu ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa orao reče čoveku:
— Pogledaj dole i reci vidiš li što? Čovek pogleda i reče:
— Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
— To su dvori moje mlade sestre — objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju.
Ptica reče čoveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
— Kada uđeš i kada te zapitaju odakle dolaziš, odgovori da dolaziš iz zemlje Finske. A kada te moja sestra zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog senice, nemoj ništa odgovoriti dok ti ne obeća veliki bakrač iz podruma.
Čovek učini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita:
— Znaš li nešto o mom bratu koji je pošao u rat zbog senice?
Čovek joj odgovori:
— Ja znam, ali ti neću reći dok mi ne daš veliki bakrač iz podruma.
— Neću ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru — odgovori gospodarica bakarnog dvora.
Čovek se vrati praznih ruku orlu i ispriča sve kako je bilo.
— Ne mari — reče orao. — Produžićemo put do moje srednje sestre, koja živi u srebrnim dvorima.
I tako leteše dok ne doleteše do srebrnih dvora.
Orao naredi čoveku da ude u dvor i zatraži srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz bakarnih dvora.
I tako oni produžiše put dok ne doleteše do zlatnih dvora, u kojima je živela najstarija orlova sestra.
Tu čovek najzad dobi ono što je tražio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma zlatni kotao i predade ga čoveku, a ovaj pozove orla da ude.
Orao ispriča kako ga je čovek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, čovek i orao, ostadoše tu da se posle dugog i teškog puta dobro odmore. Da bi se odužila spasiocu svoga brata, gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila čoveka što je bolje mogla.
Medutim, u dalekoj finskoj zemlji, senica i miš ponovo zajedno iskrčiše njivu i zasejaše raž. Opet izbi medu njima svađa zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objaviše rat, i opet doleteše sve ptice nebeske i dotrčaše sve zveri šumske.
Kada ptice počeše da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoć.
— Ja nikako ne mogu da pođem u taj rat — odgovori orao. — Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj kući.
— Zar da vodimo računa o čoveku kad je u pitanju sreća čitavog ptičijeg roda! — nagovarao ga je soko.
Na to orao ostavi čoveka u zlatnim dvorima i opet pođe u rat.
Dugo je živeo čovek u dvorima, ali ga želja za kućom nije napuštala, te se poče spremati za put. Orlova sestra dade mu dosta hrane i, pokazavši rukom na zapad, reče:
— Ako budeš deset godina išao u tom pravcu, možda ćeš stići svojoj kući.
Čovek pođe na zapad noseći punu torbu hrane na leđima i zlatni kotao pod miškom.
Put je bio težak i postajaše sve teži, jer je bilo velikih jezera, zaliva i močvara koje je morao da zaobilazi.
Išao je tako dugo, dugo, dok ne poče da posustaje pod teretom, te u nemoćnom besu lupi zlatnim kotlom o smreku.
U taj tren stvoriše se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.
Tako čovek poče da živi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmišljao: "I ovde je dobro, samo da mi je još žena tu pored mene".
Ali već prve noći čoveka probudi neka lupa i začu promukao glas:
— Smesta skloni tu svoju kuću sa moje staze, ja neću da obilazim oko nje.
Čovek ustade i iziđe u dvorište da vidi ko to diže toliku graju. To beše glavom veliki zao duh.
Čovek se ne uplaši, već ga zapita:
— Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih stavim natrag.
— Ali ja umem — odgovori zao duh.
— Kakvu nagradu tražiš za to? — upita čovek.
— Sada neću nikakve nagrade — odgovori zao duh — ali obećaj mi da ćeš mi dati on" što je bilo sakriveno od žene kada si krenuo na put sa orlom.
Čovek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti ničega što je ostalo sakriveno od žene, pa zato pristade na pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a čovek morade da okrene leda da ne bi video kako on to radi. Čuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan, zlatni dvori bili su opet u kotlu.
Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese čoveka u finsku zemlju. Postavi ga na samu medu njegove njive, okrenu se i reče:
— Ja sad idem, a ti ćeš već ispuniti ono što si mi obećao.
Kad čovek ude u kuću, vide da mu je žena rodila lepog sinčića. Sad se preplaši misleći: "Ala je zao duh bio lukav, eto šta je bilo sakriveno od žene, obećao sam rođeno dete zlom duhu! Ali tu se ništa više ne može popraviti", pravdao se čovek pred samim sobom. "Sad imam zlatne dvore, a izgubio sam sina".
Čovek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvoriše zlatni dvori. Tako su on, njegova žena i njihov sinčić vodili bezbrižan i veseo život.
Dečak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladića.
Jednog dana, kada je dečko napunio šesnaest godina, ode slučajno pod prozore babe vračare i udari iz šale nekoliko puta štapom u staklo.
Baba vračara se razljuti i poče da vice:
— Idi svojim putem, ti što pripadaš zlom duhu! Razbićeš mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obećan! Na to dečak ode kući i upita oca:
— Da li je istina to što kaže baba vračara, da si me obećao zlom duhu?
Nemajući kud, otac ispriča kako se to desilo. Tada dečak stade razmišljati:
— Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu.
Zatim poče da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kad dečak stiže u zamak zlog duha, domaćina ne beše kod kuće. U zamku ga dočeka lepota devojka.
Kada devojka ugleda mladića, uzviknu u čudu:
— O, mladiću, lepi mladiću, zašto si dobrovoljno došao? Kada zao duh stigne, on će te ispeći i pojesti.
— Neka me pojede — odgovori mladić — jednom se mora umreti.
— Videćemo — reče devojka — pokušaću što mogu da se odavde izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupiše i zao duh ude u kuću. Pogleda ispod oka mladića i reče:
— Dobro je što si sam došao. Ako uradiš ono što ti kažem, možda te neću pojesti.
Zatim odvede mladića na obalu reke i naredi mu:
— Do sutra ćeš podići most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti preko njega.
Mladić se ne uplaši od zadatka, već ode devojci pa joj ispriča šta mu je zao duh naredio.
— Idi spavaj, ja ću se već postarati — odvrati mu devojka.
Kad mladić zaspa, devojka uze iz knjižnice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se može sagraditi takav most. Pomoću čarolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje probudi mladića i reče:
— Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu čiste. Kad zao duh dođe, misliće da si baš sad posao završio.
Mladić uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dođe da pogleda šta je uradio, reče mladiću:
— Bice da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noć da sagradiš most. Neću te još pojesti, ali moraš i drugi posao da uradiš, a on je teži od prvog. Ne uradiš li, poješću te. Zatim zao duh pruži mladiću pregršt raži u zrnu i reče:
— Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da već sutra od mlade raži bude ispečen hleb.
Mladić primi seme pa ode devojci i ispriča šta mu je zao duh naredio.
— Ne brini — hrabrila ga je devojka — idi mirno spavaj, valjda ćemo se i ovaj put snaći.
Mladić se pokri preko ušiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u šaku, pa ode na njivu i pozva u pomoć ljude iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoć; jedan je orao, drugi drljao, a treći sejao. Posao je brzo odmicao, i kad su petli zakukurikali, raž je već bila zrela za vršidbu, a u zoru je devojka već mesila hleb od nove raži.
Žvaćući i mljackajući svež hleb, zao duh postavi mladiću i treći zadatak.
— Napravi čun — reče on — koji će ići i po zemlji i po vodi i biti brži od mog najboljeg ždrepca.
Pomoću čarolija iz knjige devojka sagradi čun koji je išao i po suvu i po vodi.
Zao duh dođe da vidi čun i reče mladiću:
— Pametan si ti, čak i pametniji no što sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg ždrepca iz konjušnice pa da vidimo može li ga čamac prestići.
Mladić ode u konjušnicu i osedla najboljeg ždrepca što ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je bio čun, već pred kapiju dvora i pozva devojku:
— Dođi brzo da bežimo!
Devojka dotrča, a mladić je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poleteše iz zamka zlog duha.
Kad poodmakoše, mladić reče devojci:
— Pogledaj unazad i reci vidiš li što? Devojka pogleda pa reče:
— Čini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke, konj beše sav u peni i poče da posustaje, te mladić progovori:
— Sprema nam se veliko zlo, nećemo još dugo izdržati. Behu stigli na obalu jednog jezera, kad devojka reče:
— Zaustavi ždrepca ovde, ja znam šta ćemo.
Mladić zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se oboje pretvoriše u dve velike štuke i skočiše u jezero.
Odmah zatim stiže na jezero zao duh. On stade njušiti vazduh pa poviče:
— Uhvatiću ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: leže potrbuške na obalu jezera i poče da ispija vodu.
Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo.
U međuvremenu, devojka i mladić opet se pretvoriše u ljude i ponovo uzjahaše ždrepca.
Mladić odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas žive srećno i veselo.

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANČICA

Francuska


Bila jednom ćerka jednog ratara. Kuća njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovančica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrućine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
— Jovančice, lepa Jovančice, video sam te jedne prolećne večeri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da pođeš sa mnom do mog dvorca. Onde ćeš biti moja jedina kraljica.
— Zmaju — reče Jovančica ja sam kći seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
— Jovančice, lepa Jovančice, imam moć nad svim vodama, pa sad, znači, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali pođi dobrovoljno u moj dvorac, daću ti gomile zlata i brda srebra.
— Ni za srebro ni za zlato nećeš me nikad imati. Ja sam seljačka kći, kako hoćeš da budem kraljica?
— Mada si seljačka kći, ti si rođaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
— Zmaju, nemaš moći nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad neću biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovančicu, lepu Jovančicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovančicinom.
— Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato neće ništa promeniti, dvorac ti neće ništa pomoći! Pusti me da se vratim ocu!
— Nećeš se vratiti ocu! Ali moći ćeš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuče je na stopalo lepe Jovančice, na lepi članak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikači ga za alku. I evo lepe Jovančice na lancu.
Jak kao čelična poluga, tanak kao jedna tvoja vlas i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj već ume i zna, a zatim reče devojci:
— Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trčanja, samo reci:
“Zmaju, zmaju, lanac vuci, kroz more me ti dovuci!”
Naći ćeš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovančica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakog jutra izlazila je na morske talase. Trčala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je lanac samo bio duži. No s večeri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gledaočevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladić uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne večeri, oslobođena lanca, mogla da krenem kući svog oca, i pcelama, voćnjaku našem..."
I jedne večeri, baš kao što je sanjarila trčeći povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret kreće neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optočena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najvećeg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovančica i kraljević ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljević oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
— Otac mi je — rekla je Jovančica — ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oči već rekle kraljeviću. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da će živeti jedino za njeno oslobođenje. Ali oči im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da ću je voleti čak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me čežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovančica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li će to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti!... Ako me ikad, svetlim svojim mačem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljačka kći. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su očajavali.
Sedeći na palubi, na pramcu barke, kraljević je puštao da mu oči daleko blude, između vala i oblaka:
"Možda je nikad više neću na ovom svetu videti... Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noć prošla, uplićući kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo neću nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
— Jovančice, lepa Jovančice, nećeš li se najzad odlučiti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
— Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja nećemo nikad biti jedna ista plot, nikada neću biti zmajeva žena.
— Ah, Jovančice, odveć dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoćeš još jednom da vidiš baštu svog oca, večeras, večeras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneći suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevića.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mač od svetlog čelika.
— Ako ga jednim zamahom ne presečete — viknu Jovančica — svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj će me odvući u svoj dvorac i nikad se više nećemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoči kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u naručje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moći, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepotičinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imađaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
— Oglasite svadbu — reče kralj svojim ljudima — i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!

ŠEĆERKO

Grčka


Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao ćerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi načini čoveka.
Uze tri kile badema, tri kile šećera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šećer, bademe i mrvice, lati se posla i načini od toga čoveka. Postavi ga pred kućnu ikonu i poče da se moli i klanja. Četrdeset je dana i četrdeset noći zazivala gospoda i on ga posle četrdeset dana oživi i nazvaše ga Šećerko Šećerković.
Bio je jako lep i ime mu se pročulo po celom svetu.
Za njega je i čula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pođe da ga uzme. Načini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šećerko.
Čim je stigla, reče mornarima:
— Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i ugledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi pođoše da je vide, pođe i Šećerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše — pa pravo sa njim na galiju.
Čeka uveče princeza da dođe Šećerko, čeka, ali — uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
Šta će sad, šta sad da radi?
Ode i načini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod mesečeve majke.
— Dobar dan, majčice.
— U dobar čas, devojčice. Kako si mi ti, devojčice, stigla ovamo?
— E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šećerka, mog Šećerkovica?
— Kako, kćeri? To ime prvi put čujem. Nego sedi dok se uveče ne vrati moj sin, on se kreće po celom svetu, možda ga je negde video.
Kad uveče stiže mesec, ona mu reče:
— Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šećerka, njenog Šećerkovića.
— Kako? Ne, nisam ga video, kćeri moja. Prvi put čujem to ime. Nego pođi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više kreće po svetu.
Prespava ona to veče kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s rečima:
— Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunčeve majke.
— Dobar dan, majčice.
— U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?
— E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?
— Kako, kćeri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uveče ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dođe sunce uveče, klekne pred njega princeza i reče:
— O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog Šećerka, mog Šećerkovića?
— Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.
Prespava ona to veče, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orah s rečima:
— Razbij ga ako dospeš u nevolju.
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
— Dobar dan, majčice.
— U dobar čas, devojčice. Otkuda ti ovde?
— E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šećerka, mog Šećerkovića?
— Koga, kćeri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uveče ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.
Dođu uveče njena deca i ona ih upita:
— Da niste videle Šećerka Šećerkovića?
— Ne, nismo ga videle — odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i reče:
— Ja sam ga videla.
— Gde si ga videla?
— U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dođe da joj ga uzme.
Prespava ona to veče kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s rečima:
— Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šećerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide Šećerka, ali ne reče ni reči.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i reče im:
— Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj:
— Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da činimo?
— Pustite je — reče kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to veče.
Ujutru, čim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrče kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to čula, reći će:
— Što ne pođete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim?
Odu sluškinje i kažu joj:
— Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim?
— Daću vam, ali da mi date Šećerka jednu noć. Odu sluškinje i reknu to kraljici.
— A što da joj ga ne damo — reče kraljica. — Šta će mu pa biti!
Uveče, dakle, odmah posle večere, dade kraljica Šećerku nekakvo piće, a u tom je piću bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poče princeza da besedi Šećerku:
— Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja načinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šećerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dođem da te nađem, a ti mi sada ne kažeš ni reči? Svetlosti moja i oči moje. Zar ti nije mene žao?
Čelu je noć tako princeza besedila, ali kako da se Šećerko probudi!
Ujutro dođoše sluškinje, uzeše Šećerka, kraljica mu dade neko drugo piće i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilićima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilićima i otrčaše kraljici da joj to kažu:
— Trčite odmah — reče kraljica — i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šećerka, dobiće ga. Šta će mu biti? Šta mu je bilo sinoć kad smo joj ga dale?
Dođu sluškinje i kažu joj:
— Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilićima? Šta bi ti s tim?
— Da mi date Šećerka još jednu noć.
— Daćemo ti ga — rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šećerku te ga uspava, a čim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilićima i odoše.
Čim one odu, poče princeza ponovo besediti sve kao i prošle noći, ali kako da se Šećerko probudi! A ujutru ponovo dođu sluškinje, uzmu Šećerka i odu.
Prosjakinja tada razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Čim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrče kraljici da joj to kažu:
— Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šećerka, dobiće ga — reče kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojač koji je šio noću i čuo sve reči koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šećerka i kaže mu:
— Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.
— Samo izvoli — reče Šećerko.
— Gde ti s večeri spavaš?
— A što me to pitaš? Kod kuće. Gde bih spavao?
— Gospodaru Šećerko, već dve noći ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noć presedi govoreći: "Šećerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dođem i da te nađem, a ti mi sada ne kažeš ni reči?"
Šećerko je ovo shvatio, ali ne reče ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vreće sa zlatnim florinima.
Uveče mu kraljica ponovo da piće, ali ga on ne ispi, već se učini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Čim sluškinje odu, a princeza ponovo poče da besedi svoje jade, diže se Šećerko, zagrli je i u času uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dođu ujutru sluškinje da uzmu Šećerka ali gde da ga nađu! Otrče plačući kraljici da joj to kažu. Poče tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona reče:
— Načiniću i ja jednog čoveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šećerom i mrvicama, načini od toga čoveka i počne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle četrdeset dana taj čovek ubuđavio i baciše ga.
Princeza i Šećerko dođoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.

CARSKA KĆI PET CVETOVA

Indija


Imao jedan car sina koga nije voleo. Jedanput dođe sin k majci, pa će joj reći:
— Bolje je da odem odavde. Otac me ne voli.
Carica upita cara da li se slaže s tim da pusti carevića.
Car odgovori da ne zadržava svoga sina, ali da sumnja da sin može sam sebe da prehrani, a on nema namere da na ludosti daje novac; ako sin želi da ide, neka ide i neka živi kako zna.
Tada carica opremi sina: dade mu zavežljaj sa haljinama i nekoliko hlebova, a u svaki hleb stavi po jedan zlatnik, da putnik ne bi ostao bez novca. Carević se oprosti s majkom i krenu na put. Dugo je išao. Najzad stiže na kraj velikog grada. Tu zamoli nekog stolara da kod njega prenoći. Stolar je baš tada pravio drvene cipele, pa će reći careviću:
— Zdravo, mladiću! Kao što vidiš, ja sam sad zauzet poslom. Otidi u kuću i tamo će te nahraniti.
Mladić zamoli stolarevu ženu i kćer da ga nahrane.
— Rado ćemo te nahraniti — reče kći — ali šta da se radi? Nemam drva da založim peć, a do šume je daleko.
Carević se osvrte, vide u sobi drvene cipele, iscepa ih, dade devojci i reče:
— Založi peć ovim cipelama. Ja ću s tvojim ocem sve da uredim.
Ona ga posluša.
Ujutro carević krenu u šumu, nade podesno drvo, odseče ga i napravi drvene cipele. Treba reći da je on bio vešt čovek i da su mu cipele ispale mnogo bolje nego stolaru. Carević stavi svoje cipele tamo gde su stajale stolareve.
Slučajno toga jutra carev sluga pođe da kupi za cara drvene cipele — u toj su zemlji svi ljudi, pa i sam car, nosili drvene cipele. Vide sluga cipele koje je napravio carević i one mu se veoma dopadoše.
— Ove su mnogo bolje od ostalih — reče. — Uzeću ih za cara.
Baci deset zlatnika i uze cipele.
Stolar se obradova. On ni četvrt zlatnika nije dobijao za par cipela, a sad odjednom deset! "Samo, kakve su to cipele?" — mišljaše. — "Ko ih to napravi?" Jer njegove nisu. Upita kćer i ona odgovori:
— To su sigurno one koje je napravio naš novi ukućanin.
Zatim ispriča ocu kako je novi ukućanin naložio peć njegovim cipelama, a zatim sam napravio druge. Stolaru to beše drago i on odluči da oženi mladića svojom kćeri. Nije ni slutio da je taj mladić carević. Stolareva kći beše dobra i pametna devojka a uz to i lepotica. Kada stolar predloži da devojka bude careviću žena, ovaj reče: "Dobro", i oženi se njome. Carević je imao zlatne ruke, i kao što je vešto napravio drvene cipele, isto tako vešto poče da pravi drvene igračke. Jedanput se on tako zanese u posao da napravi hiljadu drvenih papagaja: svaki je ima dva oka, dve noge, dva krila i jedan oštar krivi kljun — slika i prilika pravih papagaja. Oboji carević svoje ptice i stavi ih kraj kuće da se osuše.
Pade noć, upališe se na nebu zvezde, iziđe srebrni mesec, i veliki bog Mahadeo sa svojom suprugom Parvati polete nebom u noćni obilazak — da vidi šta rade ljudi na Zemlji. Morali su da lete iznad onoga mesta na Zemlji gde se nalazila stolareva kuća i gde se sušilo hiljadu papagaja obasjanih mesečinom.
— Gle — reče Parvati — papagaji kao da su živi. Treba samo da im se udahne život. Hajde da ih oživimo.
— Zašto? — upita Mahadeo. — Šta s njima da radimo?
— Pa tako, prosto da se zabavimo — odgovori Parvati. — Radoznala sam kako će to izgledati kada odjednom poleti hiljadu drvenih papagaja.
— Ti hoćeš da oni polete? Dobro! — I Mahadeo dade rukom znak.
Drveni papagaji oživeše i počeše da kruže u vazduhu oko Mahadea i Parvati. Boginja ih sa uživanjem gledaše, a zatim reče:
— Hajdemo dalje.
I bogovi odleteše, a papagaji ostadoše.
Ujutro se carević rano probudi da vidi jesu li se osušili njegovi papagaji. I imade šta da vidi! Papagaji lete oko kuće, kruže oko carevića i uopšte ga se ne boje. Na šum krila svi istrčaše iz kuće: i stolar, i njegova žena, i kći. Stolareva žena prozbori:
— Dobro, ali čime ćemo ih hraniti? Ti napravi hiljadu papagaja, i to još onih koji lete, a ko će ih hraniti?
— Ne brini se — reče carević — ako vam je to teško, odelićemo se, živećemo u svojoj kući i naći ćemo čime ćemo hraniti moje papagaje.
Tako i uradiše: carević i njegova žena počeše odvojeno da žive, i ne samo da im nije bilo teško da nahrane papagaje već su im sami papagaji pomagali u tome. Papagaji čitav dan lete, a predveče se vraćaju: jedan drži u kljunu klasove žita, drugi pirinča, treći boba — i tako je svaki ponešto donosio. Papagaja beše mnogo, i zato njihovi domaćini ne samo da uvek behu siti već su mnogo hrane i prodavali. Tako življaše carević srećno, ni za kakvu brigu i nemaštinu nije znao.
Jedanput carević usnu čudan san. Evo kakav to beše san. Sanjao carević da daleko iza Purpurnog mora postoji divno carstvo, okruženo sa sedam mora. Car i carica te zemlje imaju kćer koja se zove Carska Kći Pet Cvetova. Po njenom imenu i zemlja se zove Carstvo Carske Kćeri Pet Cvetova. Carska kći živi u samoj sredini carstva, u maloj kući okruženoj sa sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od oštrih, preoštrih kopalja. Ona se zove Pet Cvetova zato što je tanka i vitka pa teži svega onoliko koliko teži pet belih lotosa. Carska kći je odlučila da se uda samo za onog ko prede preko sedam velikih mora, i preskoči sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od čelicnih kopalja...
Probudi se carević iz tog sna i ne znadoše da li je to video na javi ili u snu.
On ispriča ženi svoj neobičan san i ona ga posavetova da razgovara sa starešinom hiljade papagaja.
— On je mudra ptica — reče žena — možda će ti protumačiti san.
Car posluša ženu, i papagaj mu reče:
— Sve što si sanjao, to i postoji: ima na svetu i Purpurno more, i sedam velikih mora, i carska kći, i sedam rovova, i sedam ograda od kopalja. A Carska Kći Pet Cvetova je toliko lepa da je beskrajno velik broj ljudi već pokušao da preskoči rovove i ograde od kopalja, ali još nijedan ne preskoči — svi ti ljudi pogiboše. Car i carica silno vole svoju kćer, svaki dan je posećuju i mere na zlatnoj vazi, i svaki dan ona teži koliko pet cvetova, pet belih lotosa.
— Hoću — reče carević — da krenem u tu zemlju i da vidim carsku kćer, ali kako da predem preko Purpurnog mora i preko sedam velikih mora?
— Ja ću te naučiti — odgovori papagaj. — Nas dvojica ćemo poleteti s tobom. Ukrstićemo krila, ti ćeš sesti na njih te ćemo te tako preneti preko sedam mora. Dok bude mogućno, mi ćemo na putu svaku noć provoditi na nekom visokom drvetu, odmorićemo se i leteti dalje.
— Dobro — reče carević — pokušajmo. Zatim pođe ženi i reče joj:
— Ženo, hoću da odem u Carstvo Carske Kćeri Pet Cvetova i da okušam sreću. Pokušaću da preskočim sedam rovova i sedam ograda od kopalja. Šta ti o tome misliš?
— Idi svakako — odgovori mu žena. — Pokušaj da dospeš do Carske Kćeri Pet Cvetova i da se njome oženiš. Pazi samo da se ne razbiješ i neizostavno se vrati.
Ona mu spremi jelo za put, sakupi tople stvari da se ne bi smrzavao, skide svoje zlatne i srebrne grivne i zavi ih u zavežljaj sa odećom da bi imao svega za put: i jela, i odela, i novca. A carević poveri ostalim papagajima — njih je bilo devet stotina devedeset osam na broju — svoju ženu na čuvanje i brigu o hrani za nju. Pod zaštitom papagaja odvede svoju mladu ženu njenom ocu, stolaru, zatim se nežno s njom pozdravi i reče:
— Ne boj se, ja ću ti se sigurno vratiti, čak i ako steknem Carsku Kćer Pet Cvetova. Ti ćeš uvek biti moja najmilija žena, iako si stolareva kći.
U toj zemlji zakon je dozvoljavao ljudima da imaju dve žene.
Papagaji ukrstiše krila, jedan desno, a drugi levo. Carević sede na njihova ukrštena krila, oni se vinuše u vazduh i poleteše. Dugo, dugo oni leteše, i to tako brzo kako samo papagaji umeju da lete. Leteše oni preko gora, reka i dolina, sat za satom, dan za danom, nedelju za nedeljom, sve napred i napred, samo se noću kratko odmarahu na drveću. Stigoše najzad do sedam mora koja su okružavala Carstvo Carske Kćeri Pet Cvetova. Sada je već trebalo leteti bez predaha, zato što na sedam mora ne beše ni ostrva ni stene, te ne beše mesta za odmor. Leteše papagaji dan i noć i najzad stigoše na obalu. Posle dugog puta papagaji se silno umoriše i ne mogadoše odmah da odlete u prestonicu cara, oca Carske Kćeri Pet Cvetova.
Oni ostadoše na drvetu da se odmore, a carević pođe dalje. Papagajima naloži da ga čekaju; kod njih ostavi zavežljaj sa odećom i novcem, a sam krenu u grad.
U gradu se zaustavi kraj baštovanove kuće, gde zamoli za prenoćište. Zatim dade baštovanovoj ženi zlatnik i zamoli je da mu kupi hrane. Ujutro rano on ustade i reče baštovanovoj ženi:
— Ja sam stranac i uopšte ne znam vašu zemlju. Reci mi šta ovde ima dobro i kako se zove vaša zemlja?
— Naša zemlja se zove Carstvo Carske Kćeri Pet Cvetova. Samo ovde dobrog ima malo — odgovori ona.
— A zašto? — upita carević.
— Evo šta je — reče baštovanova žena. — Naš car ima samo jednu kćer, koja se zove Carska Kći Pet Cvetova, zato što je tako vitka i laka da nije teža od pet cvetova. Ona živi u samom središtu grada, visoko, visoko u maloj kuli, okruženoj sa sedam rovova i sedam ograda od visokih kopalja. Ona se zaklela da će se udati samo za čoveka koji jednim skokom preskoči sedam strašnih ograda i sedam rovova. A to niko ne može, sine moj. Već je mnogo stotina i hiljada carevića pokušalo da to učini, i svi su izginuli. A carica se zaklela i hoće pošto-poto da održi zakletvu. I tako mnogi još uvek pokušavaju da preskoče ove ograde i rovove i sve više naroda gine. A svršiće se tako što se naša carska kći ni za koga neće udati; a pošto car nema druge dece, nastaće nered u čitavom carstvu.
— Majčice — reče carević — ako ti govoriš istinu, onda ću ja okušati sreću. Umem dobro da skačem.
— Šta ti je, rođeni? Jesi li poludeo? Otkud ti da učiniš ono što ne uspeše stotine i hiljade! Poginućeš i ništa nećeš postići.
— Idem ipak da se posavetujem s prijateljima — reče carević i pođe svojim papagajima.
— Gde si bio? — upita stari papagaj. — Dva dana te nije bilo.
Ispriča mu carević sve što je čuo o Carskoj Kćeri Pet Cvetova iza sedam rovova i iza sedam ograda, i zamoli papagaja da ga prenese do carske kćeri.
— Čudan si ti čovek! — reče papagaj. — Mi te možemo tamo odneti, ali kakva ti je korist od toga? Sam si čuo šta je rekla carska kći: udaće se samo za onoga ko preskoči rovove i ograde. A ako te mi prenesemo, ti nećeš ispuniti njene uslove. Zar si zaboravio kako su te, još dok si bio dečak, učili da skačeš i kako si to dobro naučio? E, pa, sad sam okušaj sreću, a mi ti ne možemo pomoći.
— U pravu si — reče carević. — Učiniću što budem mogao, a vi me ovde sačekajte.
Ujutro on pođe ka kuli carske kćeri. On beše vešt i jak: preskoči sedam rovova, preskoči i šest ograda, ali najednom mu noga zape i on se nabode na koplja sedme ograde. Koplja ga probodoše i carević umre.
Otac i majka Carske Kćeri Pet Cvetova svako jutro prilažahu prozoru i gledahu je li opet neko poginuo na ogradi. I toga jutra oni iziđoše na prozor i ugledaše nešto na sedmoj ogradi, a šta to beše — nisu mogli da razaberu: zaslepljuje im oči. Poslaše po vezira, carskog savetnika, da ga upitaju šta je ono tamo na sedmoj ogradi.
— To još jedan carević nije uspeo da preskoči.
— Ali zašto je sjaj tako zaslepljujući? — upita car.
— To je zbog njegove neviđene lepote; takvog lepotana kao što je on još nije bilo. Car se razljuti, pa će reći:
— Više ne mogu da podnesem nerazumnost i bezdušnost moje kćeri. Toliko stotina i hiljada ljudi već je poginulo zbog nje. Neka se skine taj mrtvi carević, neka se venca sa mojom ćerkom i neka se zajedno odnesu u šumu. Neka se zaspe svih sedam rovova, neka se iščupaju sva koplja iz sedam ograda. Dosta je te krvave zabave!
Tako i uradiše. Carsku kćer staviše u raskošnu nosiljku, a carevića u drugu i odnesoše ih u šumu. Majka carske kćeri pokuša da zamoli cara da se sažali na kćer, ali car beše neumoljiv.
— Dosta je ljudi već pogubila! Neka se odnesu ona i njen mrtvi muž u šumu, na tako zabačeno i neprohodno mesto gde ni ptica ne može da doleti.
Odnesoše nosiljke u šumu i staviše ih kraj močvare, gde su samo zmije otrovnice dolazile da traže žabe i tamo ostaviše živu ženu i mrtvog muža. Nosači odoše i carska kći ostade sama. Spuštala se noć i carska kći htede da vidi onoga koga je ubila svojom bezdušnošću i okrutnošću. On ležaše pred njom, zatvorenih očiju, bled i nem. Kosa crna kao ugalj pokrila je kopljem probodene slepoočnice, duge, kao od svile trepavice pokrivahu obraze, skrivajući strogost zatvorenih očiju. Carska kći stajaše i divljaše se toj čudesnoj lepoti, uništenoj zbog njenih ćudi. I oseti carska kći da voli svog muža, iako je umro, nestao za nju zauvek — poginuo njenom krivicom. I jecaše ona, nesrećnica, nad mrtvim mužem usred mrtve šume i ne mogade da se umiri.
Nasta noć i iziđoše u lov zveri: tigrovi, slonovi, lavovi, bivoli; mnoge prilažahu nosiljkama, ali nijedna zver ne dotaknu ni carevića ni carsku kćer — oboje behu tako lepi da ih čak i zveri poštedeše. Pred zoru zveri počeše da se razilaze, a u blizini ostadoše samo šakal i njegova ženka. Ču carska kći kako oni između sebe razgovaraju, a ona je znala jezik zveri i ptica. Šakalova ženka reče šakalu:
— Ispričaj mi nešto.
— Opet ti! — reče šakal. — Što vi žene toliko volite da vam se priča? Ispričaj pa ispričaj! Vidiš li ovo dvoje — carsku kćer i carevića? Eto, to je Carska Kći Pet Cvetova.
— A ko je on?
— To je jadni carević. Otac ga nije voleo, pa je morao da ode iz kuće. Tako je došao u daleku zemlju i usnuo Carsku Kćer Pet Cvetova. Zbog toga je stigao ovamo da bi se njom oženio, pao na koplja i umro. I tako nije stigao da se oženi carskom kćeri.
— Jadan li je, nesrećnik! — reče šakalova ženka. — A zar mu se ne može povratiti život?
— Naravno da može, samo treba znati kako.
— A kako se to može učiniti? — upita šakalova ženka. Carska kći slušaše njihove reči, čak i disanje pritaji, i čekaše odgovor.
— Vidiš li ono drvo sa velikim tamnim lišćem? — odgovori šakal. — Ako se sa njega nabere lišće, pa se isitni i izgnječi tako da pođe sok, pa se tim sokom namažu oba uha, usne i rane — carević će oživeti i učiniće mu se da je samo spavao i da se probudio.
Uto naiđe sunce i šakali pobegoše, a carska kći ugleda drvo o kome su šakali govorili, potrča mu i nabra lišća.
Lišće beše tvrdo i nije ga bilo lako izmrviti i satrti. Carska kći izranjavi sebi ruke dok ne iscedi sok. Ali kako se obradova tome soku! Natrlja tim sokom usne, uši i rane carevićeve i — kakva radost — on otvori oči, začuđeno je pogleda i ne mogade da skine očiju s nje — tako beše lepa. I ona ne mogade da skine pogled s njega — bio je tako lep. Najzad, carska kći reče:
— Ti se čudiš tome što vidiš. Ne poznaješ me. Ja sam Carska Kći Pet Cvetova i tvoja žena.
— Carska kćeri, zar si to doista ti? — odazva se carević. — Ti si bila okrutna, veoma okrutna prema meni.
— Znam, znam, ja sam kriva za tvoju smrt. Ali ja sam ti sada vratila život. Zaboravimo ono što je bilo i pođimo mojim roditeljima. Oni će ti se veoma obradovati.
— Ne — reče carević — ja treba najpre da se za kratko vreme vratim kući. Bolje je da sada pođeš sa mnom, a onda ćemo se vratiti u carstvo tvoga oca.
Pođoše oni kroz šumu i uskoro stigoše do onoga mesta gde carevića čekahu papagaji.
— Ti se najzad vrati! — doviknu careviću stari papagaj. — A mi te čekasmo i čekasmo. Kako si to poginuo? Zaboravio si kako se skace, šta li?
— U pravu si; kriv sam pred vama što ste me morali tako dugo čekati. Ali nadam se da ćeš sada mene i moju ženu odneti kući.
— Dobro — reče stari papagaj — odnećemo vas, samo najpre se dobro najedite, jer je put preko sedam mora dalek.
Tako i učiniše. Carević nabavi hrane, pa reče ženi:
— Ne bi li bilo bolje da ja sam poletim? Ti ćeš se mnogo umoriti.
Ali mlada carica ne htede da se rastaje s mužem. Oni poleteše zajedno i ona izmoli od njega obećanje da je nikad neće ostaviti.
Kad doleteše u zemlju u kojoj je vladao carevićev otac, pokaza se da je tamo došlo do velikih promena. Carević ne poznade svoju rodnu zemlju. Odluči da se najpre odmori nekoliko dana, a zatim da pođe da sve razgleda. Tada se careviću i njegovoj ženi rodi sin — lep, zdrav dečak, isti otac. Carević nade prebivalište za svoju ženu, zatim pođe po hranu, obećavši da će se vratiti što je moguće pre.
U blizini beše selo, gde su živeli putujući svirači, glumci i ukrotitelji. Tamo su gorele vatre, i carević krenu onamo po vatru i hranu. Svirači ugledaše carevića, zadiviše se njegovoj lepoti i odlučiše da ga privuku k sebi, da ih prati kada budu išli iz grada u grad i lupa u doboš. "Tako lep mladić", mišljahu, "privući će mnogo gledalaca."
Ali carević nije znao za njihove namere, te ude u jednu kućicu. Tu je neka žena mlela pirinač.
— Sestro, daj mi malo pirinča — reče carević — i daj mi upaljenu luču.
Žena mu dade pirinča i upaljenu luču, ali krišom baci u vatru malo čarobnog praha. Kad udahnu taj dim, carević sve zaboravi — i ženu, i dete, i put, i sve što se s njim u životu zbilo. Tako on ostade u tome selu kod svirača i glumaca i nauči da lupa u doboš.
Carska Kći Pet Cvetova je čekala i čekala muža i nije mogla da razume šta mu se desilo. Predveče ona od gladi izgubi snagu i pade u duboku nesvesticu.
Istoga dana carica, carevićeva majka, izgubi svoje novorođenče, i po običaju te zemlje sluge ga odnesoše u šumu da ga sahrane. Najednom ugledaše u šumi prelepu mladu ženu, reklo bi se mrtvu, i lepog živog dečačića. Dečačića uzeše, odnesoše carici i rekoše joj da je njen sin usput oživeo. Ali carica poznade da taj dečačić nije njen sin; neobično joj se dopade, tako da ga ona ostavi na dvoru i ne sluteći da je prihvatila svog rođenog unuka.
Nekako u to vreme žena dvorskog baštovana pođe ujutro po cveće i nade u šumi divnu mladu ženu u dubokoj nesvesti i kraj nje mrtvo dete. S mukom dovede ona do svesti mladu ženu. Kad dođe k sebi, mlada žena je upita:
— Gde sam ja? Zašto se ne vrati moj muž? Ko si ti?
— Ja ne znam ko je tvoj muž — odgovori žena. — Ja sam baštovanova žena i dođoh ovamo po cveće; nađoh tebe i tvoje mrtvo dete. Hajde sa mnom, ja ću se pobrinuti za tebe.
— Dobra ženo, ovo dete nije moje — uzvrati carska kći. — Moje dete nije umrlo. Ono beše isti otac, kudikamo lepše od deteta. Moj dečačić beše živ i zdrav, znači da ga je neko ugrabio. Povedi mene sa sobom, rado ću poći.
Baštovanova žena sahrani dete i povede carsku kćer u svoju kuću. Tu carska kćer prožive četrnaest godina i za svih tih četrnaest godina nije uspela da sazna ništa ni o mužu ni o detetu.
Za to vreme dečak je rastao u dvoru i postao veoma lep i snažan mladić. Jedanput, prolazeći pored baštovanove kuće, ugleda Carsku Kćer Pet Cvetova. Dečak upita baštovanovu ženu ko je ta prekrasna žena, ali baštovanova žena se napravi da ne razume o čemu on govori. Ona reče da nikakva tuda žena kod nje ne živi, pa izgrdi dečaka zato što govori takvu glupost: jadna žena se bojala da joj neko ne otme carsku kćer.
A carska kći ću čitav razgovor, skrivena iza vrata, kradimice pogleda dečaka i začudi se njegovoj sličnosti sa carevićem, njenim mužem. "Da nije to moj sin?", pomisli. "Pa moj sin je vršnjak ovoga dečaka". Iziđe ona iz sobe i ispriča dečaku o svemu što je s njom bilo, a on je sasluša i obeća da će joj pomoći da pronade muža i sina, pa dodade:
— Ko zna, možda sam ja tvoj sin. On zatim polete carici i upita je:
— Reci mi, preklinjem te, da li je istina da sam ja tvoj sin?
— Šta ti pade na pamet da me najednom pitaš o tome — odgovori carica. — Zar se nisam ophodila prema tebi kao prema sinu?
Ali dečak i dalje ostade uporan, pa čak i zapreti da će se ubiti ako ne dobije odgovor. Tada mu carica ispriča sve kao što je bilo. A onda joj on ispriča šta je čuo od Carske Kćeri Pet Cvetova i da je sigurno ona njegova majka. Tada carica posla nosiljku po carsku kćer; svečano je donesoše u dvore i dočekaše sa svim počastima. Posle toga počeše da traže carevića. Tražili su ga i na jugu, i na severu, i na istoku, i na zapadu, ali ga nigde ne nađoše.
Jedanput dečak poče da moli carsku kćer da mu ispriča do tančina šta se desilo onoga dana kada je nestao otac i kuda se on spremao da pođe. Carska kći se seti da je carević pošao u selo putujućih glumaca i svirača. Dečak naumi da razgleda to selo i njegove žitelje, pa upita carsku kćer da li bi ona poznala svoga muža jer je prošlo već osamnaest godina otkako je carević nestao, a vreme i bolesti mogle su ga promeniti tako da ga je teško poznati. Ali ona reče da će ga svakako poznati, jer je svaka njegova crta duboko urezana u njenom srcu.
Odmah poslaše po žitelje toga sela da dadu predstavu, a među igračima i sviračima beše i carević — on je lupao u doboš. Čim ga ugleda, carska kći reče sinu:
— Sine moj, to je tvoj otac!
— Nije moguće, majčice, da je taj divlji čovek sa nakostrešenom grivom od kose — taj što udara u doboš — moj otac.
— Niko drugi nego on, sine moj.
Dovedoše carevića, ali ga niko osim žene ne poznade: u licu beše mršav i sav u borama, brada i kosa behu divlje nakostrešene, kroz nos i uši behu mu prodenuti veliki prstenovi kao u igrača, a na sebi imađaše samo prost, grub vuneni ogrtač. Upitaše ga seća li se oca, majke, žene, sina, ali on se ničega ne sećaše, tvrdeći da je čitavog života lupao u doboš — tam-tam, tam-tam.
Mladi carević naredi da se odmah svi žitelji sela bace u tamnicu, kako bi od njih saznao pravu istinu o ocu, a ocu dovede vračeve i oni rekoše:
— Ovoga čoveka su sigurno opčinili nekim volšebnim biljnim otrovom, koji je pomutio njegov um. Počećemo odmah da ga lečimo.
Oni su ga sa takvim uspehom lečili da mu se vratilo sećanje, i on poznade sve. Naročito se obradova što njegova žena, Carska Kći Pet Cvetova, i sin žive u kući njegovih roditelja. Car se tako obradova ozdravljenju svoga sina, ljubazno i srdačno ga primi, a majka mu reče:
— Opet si s nama, a s tobom su tvoja žena i sin. Ne odlazi više nikuda! Zašto moraš lutati? Ali on odgovori:
— Ja neizostavno moram da odem i dovedem ovamo svoju prvu ženu, stolarevu kćer. Ona me je prva prihvatila u tuđini i zahvaljujući njoj dobio sam Carsku Kćer Pet Cvetova; sem toga, u toj zemlji ostade i mojih devet stotina devedeset osam dragih papagaja i moram sve da ih dovedem ovamo.
I on sede na svoja dva papagaja i ubrzo se vrati sa stolarevom ćerkom i svim papagajima.
Car tada podeli carstvo između starijeg sina i njegovog brata, mlađeg carevića, i zakle ih da se ne svađaju. Za to vreme Carska Kći Pet Cvetova se zažele svojih roditelja te htede da ih vidi, i nagovori muža da pođe s njom. Sedoše oni kao i pre na svoje papagaje i poleteše.
Začudi se car, otac carske kćeri, kad vide da su mu neki ljudi doleteli na papagajima, a još više se začudi kad saznade da su to njegov zet i kći. On je mislio da je njegov zet već odavno umro i da je kći odavno napustila zemaljski život. Velika je bila njihova radost zbog susreta i stari car nagovori zeta da preuzme presto. Carević pristade, a bratu poruči da mu ustupa svoje carstvo.
I tako, posle tolikih iskušenja i muka, počeše oni najzad da žive srećno i mirno, očekujući smrt i pamteći da je svaki susret početak rastanka, a svaki rastanak — obećanje mogućnog susreta.

UNAKAŽENO LICE

Indijanska


U prastara vremena nije bilo ratova, i medu ljudima je vladao mir. U jednom selu plemena Pijegan živeo je nekakav čovek koji je imao vrlo lepu kćer. Mnogi mladići su želeli da se njome ožene. Ali kad god bi devojci predložili da se uda za nekog, ona bi zatresla glavom i govorila da ne želi muža.
— Kako to? — pitao je njen otac. — Neki od ovih mladića su bogati, lepi i hrabri.
— A zašto moram da se udam? — odgovarala je devojka. — Ti si, oče moj, bogat, mehovi nam nisu nikada prazni, imamo mnogo lepo uštavljenih koža i mekanih krzna od bizona. Zašto bih onda morala da se udam?
Jednoga dana Društvo Gavrana Glasnika priredilo je ratnu igru u selu, i za tu svečanost svi su brižljivo obukli najlepša odela. Ratnici su dostojanstveno i divno igrali, praznični zvuci čuli su se nadaleko, ljudi i žene su jeli do mile volje i svi su bili srećni. Na kraju igre, najbogatiji, najmoćniji i najlepši mladići ponovo zatražiše ruku one devojke koja nije želela da se uda.
— Zašto nećeš ni ovoga? — upita ljutito otac. — Sve najčuvenije poglavice su te tražile, a ti si ih sve odbila. Plašim se da se nisi u nekoga tajno zaljubila.
— Oče — odgovori devojka — imaj sažaljenja prema meni. Veruj mi, nemam tajnog verenika. Ali doista mi se jedne noći pojavio Veliki Duh, Sunce, i rekao: "Devojko, ne smeš se udati ni za koga od ovih ljudi, jer pripadaš meni i sa mnom ćeš biti srećna i život će ti biti vrlo dug." A potom me je još jednom opomenuo: "Nemoj se udavati! Ti si moja."
— Ah — odgovori njen otac — moramo činiti što Sunce naređuje.
I u devojačkoj kolibi se nije više o tome govorilo.
U tom plemenu Pijegan živeo je i jedan vrlo siromašan mladić, sam na svetu otkada su mu otac i majka i sva rodbina počivali na Peščanom Brežuljku. On nije imao ni kolibu ni ženu koja bi za njega štavila kožu, kuvala mu mrs za ručak ili mu pravila mokasinke. Jednog dana siromašni mladić bi se zadržao u jednoj kolibi, drugog dana bi potražio gostoprimstvo u drugoj, i tako je provodio svoj bedni život.
Mladić je bio izvanredno lep, ali mu je jedan ožiljak unakazio obraz, i zbog njega je bio odvratan svim seoskim ženama.
Nekoliko dana posle igre koju behu priredili Gavrani Glasnici, dva-tri ratnika što su u igri učestvovali i koje je odbila ona devojka što nije želela da se uda, sretoše tog jadnog unakaženog čoveka, i da bi se zabavljali na njegov račun, rekoše mu smejući se:
— Zašto ne okušaš sreću i ti, tako bogat i lep, i ne zatražiš onu devojku za ženu? Ko zna, možda će ti dati ruku koju nama nije pružila! — I nastaviše da se smeju.
Ali Unakaženo Lice se ne nasmeja, već odgovori:
— Uradiću kako kažete, prijatelji moji; otići ću do nje i zaprosiću je.
Na njegove reči, mladi ratnici prsnuše u još glasniji smeh, jer im se nešto tako zabavno nije još nikada u životu dogodilo.
Unakaženo Lice ih ostavi da se smeju i uputi se reci. Kad stiže do mesta gde su žene dolazile po vodu, stade da sačeka onu devojku. Ona dođe malo posle, noseći u ruci sud od bizonove kože, a mladić joj se približi i reče:
— Devojko, pričekaj, želim da govorim s tobom. I to ne krišom, već otvoreno, pod vedrim nebom i Suncem, gde nas svi mogu videti.
— Govori onda — reče devojka.
— Video sam sve što se dogodilo. Ti si odbila ruku najbogatijih i najmoćnijih ratnika iz moga plemena. Ja sam siromašan, vrlo siromašan, nemam kolibu, ni hrane, ni odeće, ni toplog krzna, a nemam ni rodbine koja bi mogla da mi pomogne, pogotovu danas, ovde na obali reke, kada te molim da mi budeš žena.
Devojka pokri lice ogrtačem i zamisli se, tapkajući vrhom mokasinke o zemlju, pa onda reče:
— Tako je, odbila sam sve one bogate ratnike; ali sada, kad siromah traži moju ruku, rado ću mu je dati. Biću tvoja žena, Unakaženo Lice, i moje pleme biće srećno. Zar je važno to što si siromašan? Moj otac će ti dati sve, moja majka napraviće ti kolibu, moje pleme pokloniće ti kože i ostale stvari, pa nećeš više biti siromašan.
Slušajući je kako to govori, Unakaženo Lice oseti da mu se srce puni radošću i htede da zagrli svoju verenicu. Ali ona ga odgurnu od sebe i reče:
— Čekaj, Unakaženo Lice. Pre mnogo, mnogo meseci Sunce mi je reklo da se ne udajem, jer ću s njim imati srećan i dug život. Ali sada tebi kažem — idi Suncu i reci mu: "Ona kojoj si govorio očekuje tvoje reči. Ona se uvek lepo ponašala i slušala te je, ali sada želi da se uda. Ja je hoću za ženu." I reci mu, naposletku, da ti skine taj ožiljak s lica; to će biti dokaz, i ja ću znati da li je Sunce zadovoljno ili nije.
Ali ako ono odbije ili ako ne budeš našao njegovu kolibu, onda mi se, Unakaženo Lice, više ne vraćaj!
— Oh! — uzviknu mladić. — Iz početka su tvoje reči bile lepe, i bio sam zadovoljan. Ali sada su moja moć i moje srce mrtvi. Gde li je Sunčev dom? Gde li je taj put kojim niko nije išao?
— Budi hrabar — reče devojka i vrati se u svoju kolibu.
Unakaženo Lice se veoma rastuži. Sede, i pokrivši lice odrpanim ogrtačem, poče da razmišlja šta treba da radi. Onda ustade i uputi se kolibi neke starice, koja je bila uvek ljubazna prema njemu.
— Imaj sažaljenja prema meni — reče joj. — Kao što znaš, vrlo sam siromašan i sada moram da krenem na dug put. Molim te, napravi mi par mokasinki.
— Kuda ideš? — upita ga starica. — Sada nema ratova i svi živimo u miru.
— Ne znam kuda treba da idem, bako — odgovori Unakaženo Lice. — Ne znam šta treba da radim, ali ne mogu ti ništa reći.
Tada mu dobra žena napravi nekoliko pari mokasinki sa đonovima od čvrste kože, i napuni mu vrećicu jelom spravljenim od testa umešenog sa ukusnim jagodama, tucanog mesa i masti. U stvari, ona je mnogo volela siroto Unakaženo Lice.
Potpuno sam i tužna srca, mladić se pope na brežuljak i tu zastade da baci poslednji pogled na svoje rodno naselje. Gledao je ne bi li negde video svoju verenicu, i zaplaka kad se u naselju, u daljini, zapališe noćne vatre.
— Hajju, imaj milosti prema meni, o, Sunce! — zamoli on.
A zatim pođe da traži put do Sunčeve kuće.
Mnogo je dana pešačio duž divljih rečnih obala i preko beskrajnih planina, i iz dana u dan njegova vrećica sa hranom bivala je sve lakša.
Jedne noći Unakaženo Lice se zaustavi blizu vučje jazbine.
— Hajjah! — reče Vuk. — Šta traži moj crveni brat tako daleko od svog plemena?
— Ah — odgovori Unakaženo Lice — tražim mesto gde živi Sunce: treba da govorim s njim.
— Ja sam mnogo putovao — reče Vuk. — Poznajem sve doline i planine, ali nikada nisam video Sunčevu kuću. Nego, čekaj! Poznajem jedno vrlo mudro stvorenje — Medveda. Zapitaj njega, možda će on znati.
Sutradan Unakaženo Lice ponovo krenu na put, zaustavljajući se, s vremena na vreme, da ubere malo jagoda; kad je pao mrak, stiže on do medvede jazbine.
— Gde ti je kuća? — upita ga životinja. — Zašto moj crveni brat putuje sam?
— Pomozi mi! Imaj milosti prema meni! — odgovori Unakaženo Lice. — Zbog devojke tražim Sunce. Treba da ga zamolim za njenu ruku.
— Ne znam gde Sunce spava — odgovori Medved. — Ja sam pregazio mnoge reke i poznajem mnoge planine, pa ipak nikada nisam video njegov stan. Ali nedaleko odavde nalazi se jedna vrlo lukava životinja sa prugastom njuškom. Pokušaj da saznaš nešto od nje.
Jazavac je bio u svojoj rupi. Kada ga Unakaženo Lice vide, povika:
— O, lukava Prugasta Njuško! O, plemenita životinjo! Želeo bih da govorim s tobom.
— Šta hoćeš? — upita ga Jazavac, pojavljujući se iz rupe.
— Želim da pronađem Sunčevu kuću. Hoću da razgovaram sa Suncem.
— Ne znam gde bi ono moglo da živi — odgovori Jazavac. — Ja se ne udaljavam mnogo od svoje kuće. Ali nedaleko odavde, u šumi, živi Sova. Ona stalno putuje i zna mnoge stvari. Možda će moći da ti pomogne.
Unakaženo Lice ode u šumu i stade da se osvrće unaokolo tražeći Sovu, ali bez uspeha. Onda sede da se odmori.
— Hajju, hajju! — povika on. — Moja hrana je pri kraju, a mokasinke su mi se pocepale. Ostaje mi jedino da umrem.
— Šta ti se desilo, brate moj? — začu on neki glas i, podižući oči, vide na grani Sovu.
— Devojka kojom želim da se oženim — reče Unakaženo Lice — pripada Suncu. Evo sada tražim njegov stan da je od njega zatražim za ženu.
— Ah! — reče Sova. — Ja znam gde ono živi. Ali sada je skoro noć. Sutra ću ti pokazati stazu koja vodi Velikim Vodama. Sunce živi s one strane Velikih Voda.
Čim se razdanilo, Sova pokaza Unakaženom Licu stazu, i on njom nastavi put dok nije stigao do obale Velikih Voda.
Srce mu siđe u pete kad je tamo stigao. Suprotna obala je bila tako daleko da se jedva nazirala, a Velike Vode se prostirahu unedogled. Svu hranu beše pojeo, a mokasinke su mu bile sasvim pocepane. Srce mu se rastuži.
"Nikada neću moći da predem preko ove vode", reče u sebi. "A ne mogu da se vratim svom narodu. Umreću ovde, pokraj Velikih Voda!"
Ali to se nije dogodilo. Dva velika Labuda doplivaše do obale.
— Zašto si došao ovamo? — upitaše oni Unakaženo Lice. — Šta ćeš da radiš ovde, tako daleko od zemlje gde živi narod Crnih Stopala?
— Na izdisaju sam — odgovori tužno Unakaženo Lice. — Daleko, vrlo daleko, u mojoj zemlji, živi jedna lepa devojka. Hteo sam da se oženim njome, ali ona pripada Suncu. Zato sam krenuo na put, da ga potražim i zamolim za njenu ruku. Dugo sam pešačio, hrane mi je nestalo, i ne mogu više da se vratim. A ove Velike Vode ne mogu da predem, i zato umirem.
— Ne — rekoše Labudovi — neće biti tako. S one strane Voda nalazi se stan Sunca, Velikog Duha. Popni se na nas i mi ćemo te odneti donde.
Unakaženo Lice nije čekalo da mu se dvaput kaže. Labudovi raširiše velika bela krila i uzleteše.
Lako su leteli iznad crnih i dubokih voda; gledajući sa visine, Unakaženo Lice vide da u vodi žive neobična čudovišta užasnog izgleda, koja podizahu glave i rikahu na njega, besna i gladna. Srce Unakaženog Lica ispuni se stravom.
Ali Labudovi ga živog i zdravog preneše na suprotnu obalu. Odatle se pružila široka i strma staza i probijala dalje kroz šumu.
— Evo — rekoše Labudovi — sada si blizu Sunčeve kuće. Idi ovim putem i ubrzo ćeš je ugledati.
Unakaženo Lice krenu, i uskoro ugleda gde na stazi leže neke čudne i vrlo lepe stvari. Bilo je tu jedno ratničko odelo, štit, luk i strele.
Unakaženo Lice nije nikada video tako lepe stvari; nije se usudio ni da ih dodirne, već ih obiđe i produži dalje. Posle nekoliko koraka srete jednog mladića, najlepšeg koga je ikada video. Kosa mu je bila vrlo dugačka, a na sebi je imao blistavo odelo skrojeno od čudesne kože. Mokasinke su mu bile napravljene od divno obojenih vrpca.
Mladić upita Unakaženo Lice:
— Jesi li našao neko oružje na sredini staze?
— Jesam — odgovori Unakaženo Lice. — Video sam ga.
— Zar ga nisi dodirnuo? — upita ga mladić.
— Ne, mislio sam da ga je neko tamo ostavio i zato ga nisam ni dirnuo.
— Ti nisi lopov — reče mladić. — Kako se zoveš?
— Unakaženo Lice.
— Kuda ideš?
— Idem Suncu.
— Moje je ime — reče tada mladić — Jutarnja Zvezda. Sunce je moj otac. Dođi, odvešću te do naše kolibe. Sada otac nije kod kuće, ali se vraća večeras.
Uskoro stigoše do prostrane i lepe kolibe: spolja je bila išarana čudnim, čarobnim životinjama, a unutra su ležala naslagana divna odela i oružje.
Unakaženo Lice se plašilo da ude, ali mu Jutarnja Zvezda reče:
— Ne boj se, brate moj; mi smo veoma zadovoljni što si došao.
I tako uđoše zajedno.
U uglu kolibe sedela je neka žena; to je bila Luna, žena Sunčeva, a majka Jutarnje Zvezde. Ona se ljubazno porazgovarala sa Unakaženim Licem i iznese mu nešto da pojede.
— Zašto si došao iz tolike daljine? — upita ga kasnije.
Unakaženo Lice joj sve ispriča.
Kad je došao čas da se Sunce, kao obično, vrati kući, Luna sakri Unakaženo Lice ispod gomile koža. Ali čim je prekoračio kućni prag, Sunce reče:
— Osećam miris čoveka.
— Da, oče — reče Jutarnja Zvezda. — Jedan mladić je došao da te traži. Ja znam da je dobar, jer je našao neke moje stvari i nije ih dirao.
Tada Unakaženo Lice iziđe ispod gomile koža, a Sunce ude u kolibu i, pošto je selo, obrati mu se ovim rečima:
— Zadovoljan sam što si došao u naš dom. Ostani kod nas koliko hoćeš, jer se moj sin često oseća usamljenim. Molim te, budi njegov prijatelj.
Sutradan Luna pozva Unakaženo Lice iz kolibe i reče mu krišom, da ne čuje njen sin:
— Idi sa Jutarnjom Zvezdom kud god vam je volja, ali ne lovite nikada blizu Velikih Voda! Ne dopuštaj mom sinu da odlazi tamo, jer tamo žive velike ptice, jaka i oštra kljuna, kojim sve odreda ubijaju. Imala sam mnoge sinove, ali one, te strašne ptice, pobile su ih sve. Jutarnja Zvezda je jedini koji mi je ostao.
Unakaženo Lice se dugo zadržao u Sunčevoj kući, i svakog dana je išao u lov sa Jutarnjom Zvezdom. Jednoga dana približiše se oni Velikim Vodama i videše velike ptice.
— Slušaj — reče Jutarnja Zvezda — hajde da gađamo one velike ptice.
— Ne, ne — reče Unakaženo Lice — ne smemo tamo ići, brate moj. One su strašne: pobiće nas ako im se približimo.
Ali Jutarnja Zvezda nije hteo da posluša savet svog prijatelja, već potrča ka vodi. Unakaženo Lice pođe za njim.
Znao je da mora braniti Jutarnju Zvezdu i pobiti ptice, jer će se inače Sunce naljutiti na njega i spaliće ga.
Zato jurnu prema pticama, koje se sa jezivim kricima sunovratiše na njega iz visine. Ali sve popadaše na zemlju, probodene njegovim strelama, i on ih na kraju pobi kopljem. Nijedna nije ostala u životu. Njihova crna krv oticala je niz grebene i obojila vodu.
Mladići im posekoše glave, okačiše ih o pojas i vratiše se kući. Majka Jutarnje Zvezde bila je zadovoljna kad joj rekoše šta su uradili i pokazali glave onih ptičurina. Plakala je od radosti i nazivala Unakaženo Lice svojim sinom.
A kad se Sunce vratilo, ona mu ispriča sve, pa i ono zaplaka od radosti. Zatim, zagrlivši Unakaženo Lice, reče mu:
— Sine moj, nikad neću zaboraviti ono što si učinio za Jutarnju Zvezdu. Reci mi sad šta mogu da uradim za tebe?
Hajju! — odgovori Unakaženo Lice. — Hajju, imaj sažaljenja prema meni! Došao sam ovamo za dozvolu da prosim jednu devojku. Hteo bih da se sa njome oženim; zatražio sam njenu ruku, i ona je bila zadovoljna. Ali mi je kazala da pripada tebi, i da si joj ti rekao da se ne udaje.
— Istina je to što kažeš — reče Sunce. — Video sam sve što se dogodilo, i zato znam sve. Sada sam odlučio da ti dam devojku: tvoja je. I mnogo sam zadovoljan što je bila tako pametna i nikada nije grešila. Sunce štiti pametne žene. One će živeti dugo godina, a tako isto i njihovi muževi i deca. A sada treba da se vratiš svom narodu. Ali najpre moram da ti nešto kažem; budi dobar i saslušaj me: ja sam stvorio Zemlju — planine, prerije, reke i šume. Stvorio sam plemena i sve životinje. Zbog toga sam jedini Poglavica i sve je moje. Ja nikada neću umreti; zime me stare i slabe, ali leta mi uvek vraćaju mladost i snagu.
Zatim mu Sunce reče još ovo:
— Koja je ptica najlukavija na svetu? Ne znaš? To je Gavran, jer nalazi uvek hranu i nikada nije gladan. A koja je životinja najsvetija od svih? Ne znaš? To je Bizon; on mi je najdraži od svih životinja zato što mom narodu daje hranu i odeću. A koji je najsvetiji deo bizona? Njegov jezik, jer je on moj. I jagode su moje, i zato su svete. A sada, Unakaženo Lice, dođi da vidiš svet.
Rekavši to, Sunce odvede Unakaženo Lice na vrh neba da bi mogao bolje da vidi Zemlju. Vrh neba je ravan, a sve unaokolo je praznina.
Dok je Unakaženo Lice gledao Zemlju, Sunce opet progovori:
— Kada je neki čovek bolestan ili mu je žena u opasnosti, on mora obećati da će pripremiti Igru Sunca, i zbog toga treba da napravi Odaju sličnu svetu. Odaja mora biti načinjena od svetog drveća; polovinu njenih zidova obojice crnom bojom: to je Noć; a drugu polovinu obojice crvenom bojom: to sam Ja.
Malo docnije Sunce opet progovori:
— Reci mi, Unakaženo Lice, šta je bolje: pamet ili srce?
Unakaženo Lice malo promisli, pa reče:
— Bolja je pamet. Srce često greši, a pamet nikada. Sunce se nasmeja zadovoljno, stavi mu na lice lek, i ožiljak iščeze. Zatim mu dade sedam gavranovih pera i reče:
— Ovo su znaci za devojku. Ova pera moraće uvek da nosi čovek koji gradi Odaju za Igru Suncu.
Mladić je bio spreman da krene natrag kući. Jutarnja Zvezda i Sunce dadoše mu mnogo lepih poklona. Luna se zaplaka i poljubi ga, nazivajući ga poslednji put svojim sinom. Zatim mu Sunce pokaza najkraći put. Mladić krenu tuda i ubrzo stiže na Zemlju.
Toga dana bilo je vrlo sparno. Celo pleme se odmaralo u kolibama, u hladovini. Tu je bio i Poglavica, krupan čovek i hrabar ratnik, i ljudi preko celog dana odlažahu u njegovu kolibu da mu se poklone i zatraže saveta.
Toga dana spazi Poglavica nekog čoveka kako sedi blizu njegove kolibe, na oborenom starom stablu. Čovek je bio potpuno skriven ogrtačem. Poglavičini prijatelji su dolazili i odlazili. U podne Sunce dostiže najveću visinu i polagano poče da se spušta iza planine.
Čovek se još nije micao. Kada je već bila skoro noć, Poglavica reče:
— Zašto onaj čovek sedi tamo tako dugo? Vrućina je bila nepodnošljiva, a on se nije pokrenuo, niti je pio i jeo. Mora biti da je stranac; idite i zapitajte ga.
Na to se neki mladići digoše i, približivši se čoveku koji je sedeo sam, upitaše ga:
— Zašto se nisi pomakao s mesta po ovoj vrućini? Dođi ovamo u hlad. Poglavica želi da govori s tobom.
Čovek ustade, zbaci ogrtač i približi se Poglavičinoj kolibi. Svi se zaprepastiše: imao je na sebi neobično odelo, a njegov luk, strele i štit behu čudnog oblika.
Ipak ga svi odmah poznadoše, iako mu ožiljak beše iščezao s obraza, pa izjuriše napolje vičući:
— Unakaženo Lice se vratio. Ali sada više nije jadan niti unakažen!
Sav narod dojuri da ga vidi.
— Gde si bio? — upitaše ga. — Gde si uzeo te divne stvari?
On nije odgovarao. U gomili je bila i ona devojka. Tada Unakaženo Lice skide sedam pera sa glave, pruži ih devojci i reče:
— Put je bio dug, i bio sam već iznemogao od umora, ali sam naposletku našao Sunčev dom. Sunce je zadovoljno i šalje ti ova pera kao znak!
Devojka beše presrećna. Ubrzo se venčaše i sagradiše prvu Ložu za Igru Suncu. Sunce je bilo zadovoljno i podarilo im dug život: nikada nije bilo bolesti u njihovoj kući.
Kad su već sasvim ostareli, jednog jutra deca im rekoše:
— Ustanite! Idemo na obed. Dan je poodmakao. Ali oni se ne pomakoše. Noću u snu, njihove su senke bez bola otišle na Peščani Brežuljak.

BRAVIDŽIJA TIJUNG VANARA

Indonezija


Pre nekoliko vekova, u jednoj od država na ostrvu Javi, vladao je radža Mundang Vangi, sin Prabua Mundanga Vangija. On se isticao neobičnom surovošću.
Jednom ode radža Mundang Vangi u planine da lovi. Tamo srete pustinjaka, koji predskaza. da će mu žena roditi tri sina i da će ga najstariji sin ubiti.
Čuvši proročanstvo pustinjaka, radža se razbesni. Glasom isprekidanim od gneva, on naredi svojim pratiocima da ubiju pustinjaka. Ali medu njima se ne nade ni jedan koji bi se usudio da izvrši to naređenje. Pa i sam radža nije imao hrabrosti da ubije svetog starca. Zato reče, obraćajući se pustinjaku:
— Kad već niko nema smelosti da te ubije, naređujem ti da se odmah čistiš odavde. Svejedno mi je na koju ćeš stranu krenuti, samo ovde da nisi ostao. A ja se zaklinjem da ću ubiti svog sina čim se rodi.
I danju i noću razmišljao je radža o pustinjakovom proročanstvu. A kad mu se rodio sin, radža naredi jednoj od dojilja da uzme bebu od majke čim ova zaspi i da je donese k njemu. Kad dojilja predade dete radži, ovaj zapovedi vernom robu da ubije dete na morskoj obali i da ga baci u vodu.
Rob nije imao hrabrosti da se ogluši o radžinu zapovest. On donese dete na morsku obalu, a kad prispe tamo, poče dozivati Kjaja Belorongu, boga mora:
— O, Kjaje Beloronga, svemoćni bože mora! Moj gospodar, radža Mundang Vangi, naredio je da ubijem njegovog novorođenog sina. Ja nemam srca da izvršim ubistvo. Molim te, šta da radim s detetom?...
Iz dubine mora, koje je valjalo visoke talase, razleže se gromovit glas Kjaja Beloronge.
— Radžin robe! Vidim da nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi to novorođence u prvoj pećini na koju naiđeš. Zatim se vrati radži i reci mu ovako: "Gospodaru moj, tvoja volja je ispunjena! Sin ti je sada pod vlašću Kjaja Beloronge." Radža će se obradovati i neće se više raspitivati šta si uradio sa detetom. Ne boj se, ja ću uzeti dete pod svoju zaštitu.
Rob ostavi dete u prvoj pećini na koju naiđe, a zatim se vrati svome gospodaru.
Kada radža Mundang Vangi poče da ispituje roba, ovaj odgovori:
— Gospodaru moj, ispunio sam tvoju volju. Sin ti je sada u vlasti Kjaja Beloronge.
— Vrlo dobro. Idi! — progovori radža.
Sledećeg dana u dvorcu svi tugovahu. Radžina žena uplašeno se probudi izjutra i vide da su joj ukrali sina. Nemavši snage da izdrži gubitak, ona se teško razbole i te iste noći umre.
Posle nekoliko meseci, radža Mundang Vangi zaboravi na svoju pokojnu ženu i uze sebi novu — princezu iz države Pedžadžaran. Ona mu rodi dva sina. Starijem dadoše ime Raden Tanduran, a mlađem Arja Babangan. Radža je veoma voleo te sinove i radovao se što njegov prvi sin nije medu živima. Više ga se nije ni sećao. Medutim, kad je rob ostavio novorođenče u pećini, Kjaj Beloronga posla tamo ribara koji nije imao dece. On je već odavno molio boga Bramu da mu pošalje dete. Prišavši pećini, ribar ću plač novorođenčeta. On se zaustavi kod ulaza da bi odredio otkuda dolazi plač. Zatim ude u pećinu i u mračnom uglu, na gomili suvog vodenog bilja, ugleda dete. Videvši ga, ribar se silno začudi i obradova. Podiže ga i zavi u parce tkanine. "Vidi se da mi ga je poklonio sam bog Brama", pomisli ribar, "svemoćni milostivi Brama!"
I on ponese dete svojoj kući. Žena, koja je sedela pored ribarske kolibe, začudi se primetivši da joj muž ide vrlo lagano, sa nekakvim zavežljajem u rukama. Ona potrča u susret da mu pomogne i još iz daleka povika:
— Šta ti to nosiš, Kajmane?
— Malog dečaka! — doviknu muž. — Malog dečaka koga nam je poklonio Brama.
Njegova žena Rasula isprva nije razumela o čemu to on govori. Ali kad joj muž pokaza dete, ona uzviknu van sebe od radosti:
— Ah, mali dečak! Svemoćni Brama je uslišio naše molitve.
Tako ribar Kajman i njegova dobra i plemenita žena Rasula počeše da podižu i vaspitavaju najstarijeg sina radže Mundanga Vangija.
Prošlo je mnogo godina. Radža Mundang Vangi je dosta ostareo, ali je ostao isto onako svirep. Oba njegova sina, Raden Tanduran i Arja Babangan, takođe bejahu veoma surovi.
Ali je zato najstariji radžin sin, ribarevo posvojče, imao dobro srce i dobru narav. Bio je uz to i naočit dečak.
— On je sigurno potomak radža — šaputao je ponekad Kajman svojoj ženi. — Pogledaj kako ima zlatastu kožu, kako je stasit i lep. Sigurno su ga ukrali neprijatelji njegovog oca i sakrili u pećinu. Pričekaj, saznaćemo s vremenom ko je on.
— Samo da nam ga niko ne otme — odgovarala je Rasula.
— Svejedno, ja hoću da saznam da li je on odista radžin sin — govorio je ribar.
Radoznalost ga je toliko mučila da krete u šumu da porazgovara s pustinjakom. Ali pustinjak ne htede ništa da mu ispriča o dečakovom poreklu, već samo reče:
— Odvezi ga u Pedžadžaran, neka tamo izuči kovački zanat. Zasad ti ništa više ne mogu reći.
Kajman odveze svoje posvojče u Pedžadžaran i dade ga na kovački zanat. Posle nekoliko meseci svi uvideše da dečak vrlo lako savlađuje zanat, i tada se ribar uveri da je njegov posinak odista potomak radža.
Nekoliko godina kasnije dečak se već pročuo po celoj zemlji svojom veštinom, a ljudi su visoko cenili predmete koje bi on izradio. Glasovi o mladom kovaču stigoše do radže Mundanga Vangija; on zažele da ga poseti i da pogleda njegov rad.
Došavši u kovačnicu, radža zateče čuvenog kovača kako stoji pored nakovnja i beše zapanjen spazivši mladićevo lice jarko osvetljeno plamenom. Radža htede da kaže nešto, ali zamucnu i ne progovori ni reči. Mladi kovač je ličio na pokojnu ženu Mundanga Vangija, kao jaje jajetu. Veoma uznemiren, radža postoja neko vreme ćuteći, a zatim progovori:
— Kako se zoveš, kovaču? Tvoji roditelji su, verovatno? ljudi otmenog roda?
Mladić odgovori s poštovanjem:
— To ne znam, gospodaru moj. Čika Kajman me je našao u pećini kad sam bio još sasvim mali. Uzeo me je k sebi u kuću, podigao i vaspitao sa svojom suprugom Rasulom, dobrom i plemenitom ženom. Ja ih smatram svojim roditeljima.
Radžu duboko uzbudiše mladićeve reči. Ne govoreći ništa, on izađe iz kovačnice, žurno se zavuče u svoju nosiljku i naredi robovima da požure koliko igda mogu. Radža se nadao da prispe u dvorac još pre zalaska sunca i stiže tamo u poznu noć. Odmah zapovedi da mu pozovu roba kome je, pre mnogo godina, bilo naređeno da novorođenče baci u more.
Čim se stari rob pojavi pred radžom, ovaj uzviknu gnevno:
— Dede, priznaj kako si onda izvršio moje naređenje? Da li si bacio u more dete koje sam ti naredio da ubiješ?
Glasom drhtavim od straha, stari rob progovori:
— Tvog najstarijeg sina odneo sam na morsku obalu, ali nisam imao srca da ga ubijem. Tada sam dozvao Kjaja Belorongu, a on je...
— A on je poslao ribara da spase mališana! — strašno zaurla radža. Glas mu na trenutak postade kreštav od besa. Mundang Vangi naredi svojim zarobljenicima da ubiju starog roba.
— Gledajte da izvršite kako treba moju naredbu — dodade radža. — A ako postupite kao on, svima ću vam poskidati glave!
Stari rob pade ničice pred radžu, kao da zahvaljuje za smrtnu presudu. On je već odavno želeo da umre, jer mu je postao nepodnošljiv život sa toliko lišavanja i patnji. Sada je radosno očekivao smrt — ona je značila radžinu zahvalnost za verno služenje, za život proveden u ropstvu. Bez pogovora je pošao za mladim zarobljenicima, kojima je bilo naređeno da ga ubiju.
Posle ubistva starog roba, Mundang Vangi zapovedi da mu dovedu Kajmana. Ratnici i robovi krenuše po ribara sa nosiljkom, da bi ga što pre dopremili u dvorac. Očekujući Kajmana, radža uznemireno šetaše po sobi.
Čim ribar iziđe pred njega, radža ga upita bez uvijanja:
— Reci mi, ribaru, gde si našao dečaka koga si vaspitavao kao princa? Šta znaš o njegovom poreklu?
— Gospodaru moj — odgovori ribar s poštovanjem — dečaka sam našao u pećini kad je bio još sasvim mali. Ležao je tamo i zacenjujući se plakao od gladi. Odakle se obreo, ne znam. On je jak, stasit mladić, dobrog srca i čiste duše. Koža mu je zlataste boje, a to znači da je potomak radža. Zato sam ga vaspitavao, gospodaru moj, kao da je princ.
— Tako, dakle! Ispada da si ga ti, prost ribar, ne znajući ništa sigurno o tom detetu, dao na kovački zanat, kao što se obično čini sa prinčevima — progovori radža ljutito. — I to samo zato što ima kožu svetliju od tvoje? To uopšte nije dokaz da je iz roda radža. Mnogi ljudi imaju tako svetlu kožu.
— Veoma moguće, gospodaru moj — odgovori ribar. — Ali ne kazuje samo to o njegovom otmenom poreklu. Njegov glas, držanje, pokreti, sve to jasno svedoči da je on sin radže.
Mundang Vangi progovori podsmešljivo:
— Kovač koga sam video jutros ne lici nimalo na princa. A sad se vrati u svoje selo!
Kajman se s poštovanjem pokloni i oprostivši se od radže, napusti dvorac. Ponašanje Mundanga Vangija veoma ga je zbunilo. Otkud sad, najednom, da se radža interesuje za vaspitanje njegovog posinka? Ribar nije ništa razumeo. A kad o svemu tome ispriča supruzi, glupa žena, takođe, ne shvati ništa.
— Ti, najbolje, pitaj o tome pustinjaka koji živi u zemlji Kedu — reče ona mužu. — On će, naravno, umeti da ti objasni zašto se radža zainteresovao za našeg posinka.
Sledećeg dana ribar se uputi u zemlju Kedu. Pustinjaka je našao u jednom od hramova. Razume se da Kajmanu nije moglo pasti ni na kraj pameti da je sveti starac onaj isti pustinjak koji je pre mnogo godina prorekao radži Mundangu Vangiju da će ga ubiti njegov najstariji sin. Otada se starac nalazio u izgnanstvu i živeo u hramu. Ali Kajman, razume se, o tome nije ništa znao. On ispriča pustinjaku svoju priču i upita ga zašto je radža Mundang Vangi poslao po njega, običnog ribara, robove sa nosiljkom.
— Otkuda odjedanput tolike počasti meni? — upita on.
— Zašto se radža tako uporno raspitivao za poreklo našeg posinka? Ja i žena jednostavno ništa ne razumemo. Zato sam i došao ovamo da mi objasniš u čemu je stvar. Uz to sam primetio da naš posinak glasom i pokretima mnogo podseća na Mundangu Vangija. Može biti da je sin robinje, radžine naložnice, i zato su ga bacili u pećinu. Reci mi, sveti starce, šta je to? Jesu li tačne moje slutnje?
— Najpre se ovde dobro odmori — odgovori pustinjak.
— Vidim da si se mnogo umorio od puta. A ja ću se potruditi da za to vreme dokučim zašto radža Mundang Vangi toliko želi da sazna kako se kod tebe obreo tvoj posinak.
Dva dana i dve noći proveo je Kajman u hramu kod pustinjaka. Druge noći starac reče:
— Ribaru, ja sam našao odgovor na tvoje pitanje. Vetar mi je pomogao da odgonetnem tu tajnu. Sova i ptica-celandžang obavestile su me svojim kricima. Golubica mi je šapnula o tome na uvo, a kolutovi pare iz začaranog kotla ispričali su mi da je radža Mundang Vangi naredio da se njegov najstariji sin ubije na obali mora, jer sam ja prorekao da će radža pasti od njegove ruke. Radžin rob kome je bilo naređeno da izvrši ubistvo nije imao hrabrosti da to učini i ostavio je novorođenče u pećini. Nemoj misliti da je tvoj posinak rob po rođenju. Ne, on je sin Sudarne Andini, prve žene radže Mundanga Vangija. Predstoji mu da zauzme mesto svog oca i upravlja zemljom. Ali ni u kom slučaju mu ne govori ni reči o tome, jer još nije došlo vreme za to; njegov brat Raden Tanduran još uvek je jak i uživa ljubav naroda. Čuvaj svog posinka kao oči u glavi. To je sve što ti mogu reći. U selo se ne vraćaj odmah. Idi najpre u Pedžadžaran da se vidiš sa svojim posinkom.
Ribar se uputi u Pedžadžaran, i to ispade kao poručeno, pošto je tamo dospeo i radža Mundang Vangi. Radža je već znao da je kovač, Kajmanov posinak, niko drugi do najstariji princ. Mundang Vangi dođe na pomisao da ga ubije i zato odluči da se posluži lukavstvom.
Spazivši mladića, radža mu se obrati nežno:
— Dobro jutro, kovaču!
— Dobro došao, gospodaru moj — odgovori kovač.
— Došao sam da te pitam hoćeš li pristati da mi prodaš taj kavez za tigrove — reče radža Mundang Vangi. — Hteo bih da znam da li je dovoljno čvrst da smestim dva tigra.
— Deset tigrova ne bi moglo da slomi šipke tog kaveza — odgovori kovač.
— Ali pre nego što ga kupim, hteo bih da te zamolim da ga još jedanput pogledaš iznutra. Da li su dovoljno čvrste šipke i zadnji zid? Šta ga znaš — tigrovi su jake životinje, još može i nesreća da se dogodi. Tako, dakle, zavuci se ti u kavez i još jedanput ga pažljivo pregledaj.
Kovaču ne beše ni na kraj pameti da Mundang Vangi smišlja prevaru. On se nije bunio i pođe u kavez. Baš tada se pojavi Kajman. Kad vide kakva opasnost preti njegovom posinku, on mu brzo priđe i šapnu na uvo:
— Ne idi sam u kavez! Radža je veoma ljut na tebe! Reci mu da i on ude zajedno s tobom...
— Hej, starce, šta se to došaptavaš? — povika radža s mržnjom u glasu. — Zar ne znaš da te mogu ubiti zato što si došao nepozvan tamo gde se nalazi tvoj radža. Hajde, gubi se odavde i da te više nisam video. — Zatim se on ponovo obrati kovaču:
— A ti izvršavaj moju naredbu i ulazi u kavez! Kovač se osmehnu i odgovori:
— Nego ti, gospodaru moj, nisi još video kakav sam veliki i čvrst katanac napravio za taj kavez. Hoćeš li da ga pogledaš? — A gde je taj katanac? — upita radža Mundang Vangi.
— U kavezu — odgovori kovač. — Evo, pogledaj, kako se lako i prosto zaključava.
— Unesite me u kavez — naredi radža svojim robovima. — Hoću da ga razgledam iznutra.
Čim se radža našao u kavezu, Kajman priskoči, zalupi vratašca i zaključa ih. A zatim se obrati robovima:
— Odnesite vašeg radžu zajedno s kavezom na obalu mora. Uradite ono o čemu mašta ceo narod. Sami se izbavite od ropskih okova, a ljudi će vas dobro nagraditi.
Robovi počeše isprva da se kolebaju, bojeći se ostalih radžinih pratilaca. Ali kad im ribar zajamči da im radžini doglavnici neće ništa učiniti, robovi podigoše kavez u kome je besneo radža i ponesoše ga tamo gde im ribar beše naredio. Došavši do morske obale, oni krenuše prema pećini u kojoj je pre mnogo godina ribar našao novorođenče.
Mundang Vangi je bio besan i istovremeno je drhtao od straha pri pomisli na to šta može Kajman da učini s njim. Vikao je izgubljenim glasom:
— Pustite me! Robovi moji, ne slušajte toga čoveka! Ja, vaš radža, obećavam da ću vas obasuti dragocenostima! Pustiću vas sve na slobodu. Moći ćete da odete kud god želite!
Ali robovi nisu obraćali pažnju na radžu. Oni su činili samo ono što im je nalagao ribar.
Kad uneše kavez u pećinu, Kajman se obrati radži Mundangu Vangiju i reče:
— Postoji li na svetu tako svirep otac koji je naredio da se ubije njegov novorođeni sin i baci u more? Jesi li čuo za takvog?
Radža Mundang Vangi se razbesne još više i ništa ne odgovori ribaru.
Jedan od robova, sin starog roba koga je radža pogubio, progovori:
— Svirepi otac o kome ti govoriš je glavom i bradom Mundang Vangi! Radža je predao svog sina mom ocu i rekao mu: "Karno, odnesi novorođenog princa na morsku obalu. Tamo ga ubij, a leš baci u vodu". Moj otac je odneo novorođenče, ali nije imao srca da ga ubije. Rastrzavan strahom i sumnjama, obratio se Kjaju Belorongi. Bog mora mu je odgovorio: "Radžin robe, ti nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi dete u prvoj pećini na koju naiđeš". I moj otac je poslušao Kjaja Belorongu...
— A ja sam našao mališana u pećini, poneo ga kući i vaspitavao kao rođenog sina — nastavi ribar priču roba. Zatim se opet obrati radži Mundangu Vangiju: — A ko je hteo da baci u kavez svog ponovo pronađenog sina da bi ga tigrovi rastrgli?
— Upravo radža Mundang Vangi! — uzviknu mladi rob.
Radža je već bio van sebe od besa. Usta mu se pokriše penom, a oči izgledahu kao da će svakog časa iskočiti iz duplji. Zavijao je i urlao poput tigra. Najzad se opruži na pod kaveza i izdahnu.
Ribar svom posinku dade ime Bravidžija Tijung Vanara. Sada je on već mogao da vlada državom umesto Mundanga Vangija. Radžine sinove iz drugog braka — Raden Tandurana i Arju Babangana — izgna van granice zemlje. Zbog toga izbi bratoubilački rat, ali Bravidžija Tijung Vanara uspe da savlada svoje neprijatelje.
Bravidžija ne vladaše dugo, jer se Raden Tanduran vrati s ogromnom armijom i ponovo osvoji zemlju.
Sa svim robovima svog oca, Bravidžija Tijung Vanara ode u šumu. U toj šumi ne beše nikakvog voća osim madža drveća, koje rađaše gorke plodove. Dok življahu u šumi, hraniše se samo tim plodovima. Tamo Bravidžija Tijung Vanara osnova državu, kojoj dade ime Madžapahit, jer u tim šumama beše mnogo madžadrveta sa gorkim plodovima.
Tako postade velika država Madžapahit.

SVETI SMARAGD

Inke


Priča se da je nekada na Ostrvu sunca živela lepa mlada indijanska princeza po imenu Vinjaj-Kusi.
To je bila devojčica od petnaestak godina. Pripadala je jednoj od najplemenitijih porodica grada Kusko. Huaskar, vladar Inka, odredio je da ude u red manastira Ahljahuasi za odabrane device, koje su se imale zauvek udaljiti od sveta i postati verne sveštenice najčuvenijeg hrama, posvećenog Ocu Suncu.
Devojka, ponosita i vesela zbog izuzetne časti koja joj je bila ukazana, oprosti se od svojih roditelja i drugarica. Odmah potom, pod strogim nadzorom pratilaca koje je u tu svrhu naimenovao vladar, bi odvedena na ostrvo usred jezera Titikaka.
Prođoše mnoge godine a da se na ostrvu nije ništa naročito dogodilo. Stotine devica, koje su sačinjavale Ahljahuasi, pod strogom upravom Prvosveštenice, savesno je obavljalo svoje dužnosti. Jutrom, pre izlaska sunca iza snežnih vrhova Kordiljera, pele su se na najviši vrh ostrva i palile vatru od mirisnih ruzmarinovih grančica. Opojni dim uzdizao se u obliku belog stuba, dok se ne bi izgubio u nebu. Zatim bi žrtvovale mladu lamu, uz zvuke pesama i pobožne muzike u slavu boga Sunca. Preko dana zatvarale bi se u kameni manastir, podignut na jednoj padini, da pletu i predu najfiniju vunu od vikunje i alpake za izradu odeće Inka. Pošto bi obavile sve te dužnosti, pred veče bi izlazile da se malo odmore. Neke su se pele na šumoviti breg da odatle posmatraju plavo jezero, po kome je ponekad daleko plovio poneki čun načinjen od svežnjeva trske totore; druge su silazile na obalu da skupljaju sedefaste školjke ili šetaju u grupama po peskovitom žalu, ili da pričaju događaje i priče iz života i osvajanja njihovih vladara.
Jednoga dana, kada devojke završiše svakodnevno prinošenje žrtve, ugledaše kako jezerom sa severa dolazi nekoliko barki od totore, na čijim se katarkama razaznavao amblem izaslanika Inka. To izazva veliku radost medu devojkama. Prepoznale su glasnike iz Kuska, koji su im svakog meseca donosili pozdrav od vladara i njima već znane poklone i hranu.
Sveštenice pohitaše da o ovom obaveste Prvosveštenicu. Zatim trčeći siđoše do pristaništa divnim kamenim stepeništem od tri stotine stepenika, od kojih neki još i sada tamo stoje.
Ubrzo male barke pristadoše uz obalu. Prvi koji je iskočio na zemlju bio je Pumajo, najneustrašiviji i najveštiji krmanoš u carstvu. Zatim se iskrcaše i ostali pratioci, dok, kao poslednji, ne iskoči na zemlju stari Paulu Tupak, prvi carski peharnik i čovek najvećeg poverenja Huaskara.
Radost mladih sveštenica ubrzo se rasprši čim ugledaše mračni izraz izaslanikovog lica. Neke pohitaše da pitaju za uzrok te tuge. Ali vođa Paulu Tupak, ne odgovarajući na pitanja, samo zatraži da ga hitno odvedu Prvosveštenici.
Kada je stari stigao pred Mamakunu, ovako reče:
— Cenjena sveštenice Sunca, našega Oca. Dolazim da te obavestim da je naš vladar, slavni Huaskar, zbačen sa prestola i zatočen u tamnicu od strane svoga brata Atahualpa, kralja grada Kito, nezakonitog sina Huaskarevog oca. Atahualpa je sada gospodar i vladar carstva Inka! Bivakuje pobednički i drsko u gradu Kusko. Naš nesrećni vladar Huaskar zatvoren je u tvrđavi Hauha, odakle sam nekim čudom uspeo da pobegnem kako bih ti preneo amanet našega gospodara i kralja.
Govoreći to, svečanim pokretom izvadi iz nedara jedan mali zamotuljak, koji je nosio brižljivo skriven.
— Ovo je — nastavi — sveti smaragd, koji je moj slavni gospodar nasledio od svoje vrle majke, prve žene Huajna Kapaha. Tebi je dobro poznato da Atahualpa neutoljivo žudi za ovom relikvijom. Taj je smaragd veći od svih za koje se zna, a sem toga ima magičnu moć za kraljeve moje zemlje. Huaskar mi je rekao da bi radije podneo sve drugo, svrgavanje sa prestola, zatočenje, čak i mučenje i smrt samu, no što bi dao taj dragulj u ruke svome neprijatelju. Zato se obraća tebi, najpoštovanijoj i najdostojnijoj od svih sveštenica, da ga surevnjivo čuvaš i da nikad ne dozvoliš da padne u ruke bogohulnog Atahualpe. Poštovana majko, zakuni se svojim uzvišenim pozivom pred božanskom zvezdom Boga da ćeš ovaj amanet svoga gospodara i kralja ispuniti.
Rekavši to, Paulu Tupak odvi mali zavežljaj i predade starici najskupoceniji i najlepši smaragd za koji su ljudi ikad znali. Na jednoj njegovoj strani bili su urezani neki tajanstveni znaci.
Prvosveštenica, vrlo uzbuđena, primi ovu relikviju, zamota je ponovo i, pošto ju je sa poštovanjem celivala, skloni je u nedra.
— Vrati se spokojno svome gospodaru — odgovori starica — i reci mu da će njegova verna službenica do smrti izvršavati njegov zavet. Kunem se u to našim Bogom i najuzvišenijim tradicijama.
Pošto obaviše svoju misiju, poslenici napustiše ostrvo i udaljiše se prema severu. Ostrvo kao i pre potonu u mir, jer do njega nisu bile doprle krvave posledice građanskog rata između dvojice sinova Huajna Kapaha. Ipak, prvih dana, sve stanovnice Svetog ostrva behu uznemirene, očekujući svakog trenutka da ugledaju ljude novog gospodara Kuska. Ali prolažahu dani i dani a da se ništa od čega su strepele nije dogodilo.
Opet se život vestalki povrati u svoj pređašnji mir. Opet one obavljahu ista zanimanja i iste poslove. Ali intimno u sebi osećahu duboku žalost zbog zle sudbine vladara, želele su da mogu otići u Kusko da se same uvere o tome šta se događa i da, ako bi to bilo moguće, brane Huaskara. No njihova večita svečana verska zakletva zabranjivala im je da napuštaju ostrvo. Čak i sam pokušaj da to učine smatrao bi se najgroznijim bogohuljenjem. Tako prođe nekoliko meseci. Što je vreme dalje odmicalo, Prvosveštenica se sve više oslobađala straha zbog skupocenog dragog kamena koji je čuvala. Ali se zaista nikada nije odvajala od njega. Znala je da je njena ličnost neprikosnovena i sveta za svakoga ko bi se usudio da joj se približi. Zato nijedno drugo mesto nije bilo prikladnije za čuvanje svetog smaragda.
Približavala se proslava Inti-Rajmi. To je bio najsvečaniji praznik carstva, kada su se širom zemlje obavljali obredi u slavu Sunca, kojima po raskoši ne beše ravnih. I na Svetom ostrvu su upravo bile počele pripreme, kad iznenada stigoše glasnici Atahualpe da jave vestalkama kako vladar želi o prazniku posetiti svetilište i tu prisustvovati svečanostima.Toga radi dolazila su, jedna za drugim, izaslanstva: neki su donosili sve što je potrebno za smeštaj Inke; drugi su donosili bogate darove za prinošenje žrtvi. Po obimnosti priprema moglo se zaključiti da novi monarh namerava da nadmaši sve svoje prethodnike u proslavljanju ovog izuzetno važnog praznika.

Najzad, kad je ostalo samo još nekoliko dana do početka prvih obreda, a pošto obaviše post, što je po običaju spadalo u pripreme, počev od Inke do poslednjeg sluge — jednog jutra na vidiku se pojavi flota sastavljena od hiljada barki od totore. To su Inka Atahualpa i njegova velika pratnja dolazili na ostrvo.
Vestalke, a naročito Prvosveštenica, zabrinuše se opet za sigurnost Huaskarevog smaragda. Sve su device proisticale iz porodica odanih pređašnjem kralju, zakonitom sinu Huajna Kapaha i jedne princeze iz Kuska, zbog čega su bile verne pristalice svrgnutog kralja. One su, naprotiv, mrzele Atahualpu, koji je bio tuđinac po majci, pripadnici omrznutog plemena iz Kita, što je za vlade Huajna Kapaha zadavalo toliko briga Peruancima, pre no što ih ovaj slavni vladar nije pokorio. Zato su vestalke bile rešene da verno čuvaju tajnu dragulja.
Začas je ostrvo, tako usamljeno i mirno do tada, bilo zakrčeno hiljadama podanika, koji su dolazili i odlazili do obale, prolazili stazama ili se peli na brda; neki radi šetnje, drugi obavljajući savesno i žurno naredbe koje su dobijali da bi se pripreme završile što pre.
Ostrvo sunca, na kome se sada nalaze samo ostaci ruševina, bilo je u vreme svoga sjaja uređeno i ukrašeno zaista veličanstveno. Od prostranog pristaništa, načinjenog od ogromnih blokova tesanog kamena, vodilo je prema planinskom vrhu velelepno stepenište sa više od tri stotine stepenika. Sa obeju strana ukrasno drveće nadnosilo je nad njim svoje zeleno granje, pružajući preko dana hlad, dok ga je preko noći štitilo od ledenih jezerskih vetrova. Na visini sto osamdesete stepenice nalazio se divan kladenac, koji još i sada izbacuje tri široka mlaza sveže bistre vode. Ispred njega bila je neka vrsta odmorišta, sa kojeg su vodile desno i levo dve široke staze, uklesane po strani brda, da bi se postigao blagi uspon. Jedna, ona desno, vodila je do velike i divne palate, namenjene smeštaju Inka vladara prilikom posete svetilištu. Staza sa leve strane služila je za pratnju i velikodostojnike. Pri vrhu, gde se završavalo stepenište, bio je manastir vestalki. Najzad, na samom vrhu, gospodareći nad celim jezerom i ostrvom, uzdizala se ogromna pozlaćena metalna kupola hrama Sunca, sva prekrivena pločama od zlata sa bezbroj inkrustacija od dragog kamenja.
Samo je Prvosveštenica mogla dati dopuštenje za ulazak u svetilište. Kad Inka Atahualpa sa svojom pratnjom stiže pred zlatna vrata hrama, ona ga upita, kako je bio običaj pri toj ceremoniji, da li se dostojno pripremio da ude u hram. Na to Inka odgovori da je ispunio sve dužnosti koje je nalagala religija; da je razdelio mnoge milostinje siročadi i udovicama; da je oslobodio na stotine neprijateljskih zatočenika, da je obavio post i da zato moli Prvosveštenicu da mu otvori vrata da ude u najobožavanije i najstarije svetilište velikoga boga.
Posle tih ritualnih reči Prvosveštenica otvori prekrasna vrata i kroz njih uđoše Inka i njegova svita. Unutra, ukrašen raskošnim dragim kamenjem, skupocenim perjem i granama biljke khantute, uzdizao se u sredini presto, određen za vladara. Na njega sede Atahualpa, a dvorani ga okružiše. Skoro istovremeno započe ceremonija. Kroz jedna sporedna vrata ude grupa devojaka pevajući himnu, što se ubrzo pretvori u svečani ples, uz zvuke retkog i neobičnog orkestra frula i doboša.
Prvosveštenica se nalazila na svom počasnom mestu naspram Inke i posmatrala svog novog vladara, odevenog za ovu priliku u najraskošnije odelo, kad odjednom uzdrhta od straha. Uz Atahualpu prepoznade Pumaju, krmanoša, koji je bio došao sa carskim peharnikom onom prilikom kada je ovaj bio doneo Huaskarev smaragd da ga preda Prvosveštenici. Nehotice, uzbuđena starica prinese ruku ka grudima, gde je bio skriven skupoceni dragulj.
Izgleda da se Pumaja dosetio šta znači taj pokret Mamakune, jer se približi Inki i šapatom mu reče nešto na uho. Na to Inka upre pogled na grudi Prvosveštenice. Ova, pogađajući namere monarha, sva preblede i učini se da će izdahnuti od užasa. Bila je sigurna da je Pumaja izdao svoga suverena Huaskara i da je došao sa Atahualpom da mu pokaže gde i ko čuva skupoceni nakit.
Od tog trenutka Prvosveštenica stade pogledom tražiti medu svojim vestalkama neku od najvećeg poverenja, da je zamoli za pomoć. Najzad zadrža pogled na Vinjaj-Kusi, koja beše njena ljubimica, i dade joj neprimetno znak da priđe. Devojka razumede i iskoristi trenutak da se približi kad su igračice bile između njih dve i monarha. Princeza primi i hitro sakri omot koji joj stara dade. U isto vreme ću kako joj ova govori sa uzbuđenjem da čuva smaragd jer su ga pronicljivi pogledi izdajnika već otkrili u njenim nedrima.
Vestalka, pošto primi i sakri u nedra smaragd, odgovori:
— Imaj poverenja u mene. Niko mi ga neće oduzeti dok traju svečani obredi i sav ovaj veličanstveni ceremonijal.
Jedva se svečanost završila, a Inka naredi svojoj pratnji da izađe iz hrama i da ga napolju čeka na donjem trgu, izjavivši da želi ostati sam da se moli svojim bogovima i precima. Svi pratioci poslušaše. Jedini koji je na njegov znak ostao u hramu bio je Pumaja. Kad se hram isprazni, Prvosveštenica shvati da sada za nju nailazi strašni sud. Ali, skrivajući koliko je mogla svoje nespokojstvo, čekaše, okružena svojim pratiljama, razvoj događaja.
Ubrzo Atahualpa prekide ćutanje:
— Poštovana Prvosveštenice — reče joj — na ovaj svečani dan dolazim da mi predaš sveti smaragd moga oca, slavnog Huajne Kapaha, a koji ti je poslao moj brat Huaskar.
— Ja ga nemam, niti išta znam o njemu, oh, moćni vladaru — odgovori drhtavim glasom starica.
— Pumajo — reče strogim glasom Inka — čuješ li šta kaže?
— Slavni gospodaru i Sine Sunca — požuri pokorno da kaže izdajnik — ja sam svedok da ga je ona lično primila od peharnika Huaskarevog i da je obećala da će ga verno čuvati.
— Vidiš li, stara — dodade Inka — nekorisno je da poričeš. Gde je smaragd? Daj mi ga. Ja sam sada jedini i zakoniti njegov vlasnik. Moj brat, nesposobni i hvalisavi Huaskar, sada je samo bedni zatvorenik, koji nikada nije ni imao vladalačku dušu.
Od početka ispitivanja, Vinjaj-Kusi krišom uzmicaše natrag ka izlazu. Čim ugrabi priliku, brzo izađe na vrata. Stiže napolje i potrča uzbrdo, prema suprotnom kraju ostrva, na drugoj strani od mesta gde su se nalazili palata i pristanište. U strahu da su njeno bekstvo primetili ljudi Inke, svaki čas se osvrtala. Pošto je neko vreme trčala kroz obrađena polja, pođe jednom uzanom stazicom i njome stiže do usamljene uzvišice. Potraži podesno mesto i, kleknuvši, poče užurbano kopati zemlju, dok ne načini rupu dovoljno duboku. U nju spusti zamotuljak koji joj je dala Prvosveštenica. Zatrpa zatim rupu i poravna površinu da ne ostane ni traga od onoga što je učinila. Kad već htede da se digne, primeti sa divljenjem da je zelena trava koju je bila počupala kad je počela kopati, ponovo iznikla jednako kao i ostalo zelenilo, tako da se taj deo nije razlikovao ni po čemu, niti se moglo primetiti da je tu kopano. Taj izvanredni dogadaj tumačila je tako da su joj duhovi zemlje pomagali u njenoj misiji i, veoma zadovoljna, vrati se polako u hram da vidi šta se tamo događa.
Kad ude u svetilište, zastade užasnuta groznim prizorom. Inka, razljućen upornim poricanjem Prvosveštenice, bio je naredio da je podvrgnu mučenju, kako bi joj izvukao priznanje.
Sirota starica, vezanih ruku i nogu, bila je bačena na pod, dok je izdajnik prinosio njenim golim tabanima užarene ugarke. Nesrećnica je urlala od bola ali s retkom čvrstinom i dalje je poricala sve čime je izdajnik teretio.
Nisu bila potrebna duga mučenja da u osamdesetogodišnje starice izazovu samrtni ropac. No ona je željno tražila pogledom devojku pre no što je izdahnula. Devojka shvati želju samrtnice, te joj se približi i uspe da joj tiho kaže kako je smaragd na sigurnom mestu, gde ga niko ne može pronaći. Još dodade kako je i sama rešena da umre ne otkrivajući tajnu.
Izgledalo je da se Prvosveštenica, umirući, osmehnula zadovoljno i, blagosiljajući hrabru vestalku, zatvori zauvek svoje oči.
Tako je umrla starica a da slavoljubivi Atahualpa nije postigao svoj cilj. Ali, rešen da nastavi još surovije, naredi da se zatvore vrata hrama i nastavi mučenje. Jedna za drugom podvrgavane su mučenju sve vestalke. Jadna nežna devojacka tela nisu mogla izdržati dodir vatre. I pored plemenitih nastojanja, devojke nisu imale dovoljno snage da i dalje odriču i govorile su sve što su znale. Ali, sve je bilo uzalud. Inka nije mogao doći ni do kakvog tačnijeg podatka.
Kada to vide Vinjaj-Kusi, pomisli da će ona još manje moći da prećuti o onome što je znala, jer je bila i mlada od ostalih, i da neće moći odoleti svirepom Inki. Zato brzo donese odluku, dostojnu najsamopregornijih heroja. Svojom zlatnom iglom u obliku lopatice izvadi sebi oči. Na taj način, čak i ako bi govorila, ne bi mogla, pa i kad bi htela, da pokaže mesto gde je sakrila dragulj.
Doista, kada nju počeše da muče, pošto je priznala da je sakrila smaragd, i kad zatražiše da im pokaže mesto, ona to nije mogla učiniti. Vodila je monarha sa jednog kraja velikog ostrva na drugi, ali nije znala da tačno označi gde je to mesto. Sa svoje strane kralj naredi slugama da svuda kopaju, ali uzalud. Huaskarov smaragd je tajanstveno iščezao.
Atahualpa, zaslepljen besom, naredi da se poubijaju sve vestalke. Istovremeno naredi svojoj pratnji da sve pripreme za povratak u Kusko, Jedino je bila pošteđena smrti Vinjaj-Kusi, ali samo zato da bi je poveli sobom u prestonicu i tamo držali zatočenu u hladnoj tamnici, dok joj vrači, svojim vradžbinama i molitvama, ne povrate vid. Nameravao je potom da je vrati na ostrvo kako bi pronašla smaragd.
Nekoliko nedelja putovahu na sever dok najzad Inka i njegova pratnja ne stigoše u glavni grad.
Odmah behu pozvani svi vrači i čarobnjaci carstva. Oni, posle dugih mađija i čini, uspeše da povrate vid devojci. Ali oči koje su joj povratili nisu više služile da gledaju ovozemaljske stvari sveta. To su bile natprirodne oči, koje su videle budućnost i sve ono što se događalo daleko od njih.
Čuvši da je devojka progledala, Inka se ozari velikim zadovoljstvom i naredi da je najhitnije dovedu preda nj, kako bi je naterao da otkrije veliku tajnu. Vinjaj-Kusi izađe pred gospodara, ali je njen pogled bludeo i gubio se negde u daljini. Ličila je na biće s drugoga sveta. Njene zenice nisu gledale stvari oko sebe, već nekuda dalje, otkuda dolazi budućnost. I što je bilo najčudnije, njene zenice, koje su ranije bile crne, postadoše zelene, svetlo zelene, i ličile su na najlepše smaragde, iz kojih se širio tajanstveni sjaj.
Kobno proročanstvo
Kada Inka od nje zatraži da mu ispuni želju, nudeći joj zamamne nagrade ako pokaže mesto gde se nalazi nestali smaragd, devojka mu svečanim glasom i neobičnim držanjem, kao da je u zanosu, odgovori:
— Nesrećnice! Smaragdi koje tražiš uskočili su u moje oči,. ali samo zato da bi kroz njihov magicni sjaj videla i predskazala tvoju budućnost i sudbinu.
— Pa kakva je moja sudbina, drska devojko — upita je uplašen i zabrinut Atahualpa — osećajući se kao opčinjen zenicama svoje sagovornice.
— Umrećeš uskoro. Ljudi neobični i lakomi doći će u ove zemlje i oteče ti blago i vlast. Prevariće te kao dete, a posle će te ubiti. Eto, to ja vidim svojim zenicama.
Takvo je bilo predskazanje i najavljivanje dolaska španskih osvajaca.
Od toga trenutka Atahualpa, malodušan i mučen sopstvenom savešću, očekivaše svoj kraj. Ali pre toga, da ne bi ostavio svoga suparnika i brata na slobodi, te da ovaj ne bi nasledio njegov presto, naredi da ga ubiju u tvrđavi Hauha.
Ostalo ćeš već saznati, dragi čitaoče, učeći povest Otkrića Amerike i osvajanja ovih zemalja od strane Španaca.

GRAŠČIĆ

Iran


Živeo jednom jedan siromašni drvoseča. Danju je sakupljao drva po šumi, odvozio ih u grad i prodavao. Od zarađenog novca živeo je sa ženom. Dece nisu imali.
Jedne zimske noći dok je sedeo pored mangale, duboko uzdahnu i obrati se ženi koja je sedela s druge strane mangale i prela:
— Pogledaj ženo, tako ti boga, koliko smo samo nesrećni što nemamo deteta koje bi nam se sada pelo na vrat i glavu i tako nas zabavljalo svojim vragolastim igrama u ovim dugim zimskim noćima. U kućama svih komšija se galami, razgovara i čuje se vesela dečija igra. Samo je u našoj kući gluvo i nemo.
I žena duboko uzdahnu i potvrdi:
— Jeste, pravo veliš. Bila bih srećna i zadovoljna kad bih imala dete makar i koliko zrno graška. Sigurna sam da bismo ga obadvoje voleli. U tom trenutku drvoseča kinu, a žena će:
— Na strpljenje, gospodaru! Kažu, treba se strpiti.
I prođe nekoliko meseci posle ovog razgovora. Jednog dana žena oseti porođajne bolove. Ode i spusti se na pod u kući, na deo od opeke, i rodi muško dete veličine palca na ruci. Dete je imalo sve što ima pravi čovek: noge, ruke, oči, uši i ostalo. Samo što mu je lice bilo koliko zrno graška. Žena i muž se mnogo obradovaše i posle šest dana dadoše mu ime Graščić.
Žena podseti muža:
— To je upravo dete koje smo od boga iskali. Nema druge, moramo ga srcu prihvatiti i voleti.
I zaista su mu otac i mati posvećivali mnogo pažnje. Ali dete nije raslo. Ostalo je majušno kao što se i rodilo. Medutim, po njegovim sjajnim očima i vedrom licu videlo se da je razborito i pronicljivo.
Jednoga dana drvoseča se spremao da sa dva-tri svoja druga krene u šumu da naseče i donese drva. Više sam za sebe, glasno reče:
— Eh, ženo, kad bismo i mi imali nekoga kao drugi ko bi nam mogao doterati u šumu kola na kojima bih dovukao drva!
Graščić to ću i reče:
— Ne tuguj, dragi oče, ja ću ti ih doterati! Drvoseča se nasmeja i upita:
— Ti da ih doteraš? Zar ti možeš upravljati konjem? Smokve kljuje ptica koja ima kriv kljun, zar ne?
— Dragi oče, ako mi mama spremi kola i upregne u njih konja, ja ću se popeti konju iza uha i doterati kola tamo gde ti budeš sekao drva — odgovori Graščić.
— Vrlo dobro, hajde pa čemo videti — složi se otac.
Kada je bilo vreme mama mu upregnu konja u kola, a njega uze i stavi konju na vrat. Graščić kao da je sedamdeset godina radio sa konjima poče da vice na konja "hija, hija" i kola krenuše. U samoj blizini mesta gde mu je bio otac, iza jedne ograde, prolazila su dva putnika i kada videše da konj sa kolima juri punim kasom praćen povicima kočijaša koji se nigde ne vidi, jedan od njih reče drugome:
— Zaista je ovo nešto neobično, daj da pogledamo dokle će ova kola ovako juriti i gde će se zaustaviti. Kakvo je ovo čudo?
Kola usporiše i zaustaviše se na mestu gde su sečena drva. Odjednom se začu glas:
— Tatice, eto vidiš da doterali kola. Zašto ne dođeš da me skineš?
Onda drvoseča priđe konju i uhvati ga jednom rukom, a drugom rukom uze malog kočijaša i spusti na zemlju. Zatim se malo odmače i sede na gomilu grančica. Kada ona dvojica videše tako malog čoveka, silno se začudiše:
— Bilo bi mnogo dobro kad bi ovaj maleni čovek bio naš — zaključiše oni. Zato priđoše bliže drvoseči i obratiše mu se:
— Striko, da li bi nam prodao ovog mališana?
— Ne — odgovori drvoseča — ovo je moje dete i ne bih vam ga dao kad bi ste mi bacili pod noge svo blago ovoga sveta.
Kada Graščić ću ovaj razgovor, neprimetno se uspuza uz šav očeva ogrtača i pope mu se na rame. Zatim se prišunja do očevog uha i šapnu mu:
— Tatice, prodaj me i uzmi pare, a ja ću se već nekako opet tebi vratiti.
Čuvši ovo, drvoseča upita onu dvojicu:
— Dobro, da vidimo koliko dajete za mališana?
— Pet zlatnika — odgovoriše oni.
— Malo je, ne dam malog — odvrati otac. Malo su se cenkali i drvoseča im na kraju dade Graščića za deset zlatnika.
Oni ga uzeše i upitaše:
— Gde želiš da sediš dok te nosimo?
— Na ramenu jednog od vas — odgovori Graščić — jer bih tako mogao da razgledam na sve strane i da sačuvam raspoloženje.
Onda se Graščić oprosti od oca i poljubi ga. Zatim ode i sede jednom od njih na rame i krenuše na put. Dugo su putovali, sve dok se ne poče smrkavati. Tada Graščić zamoli:
— Sada me spustite na zemlju, jer sam se mnogo umorio od sedenja na ramenu pa bih se rado malo odmorio i prohodao.
Kod jednog napuštenog sela oni ga spustiše na zemlju. Čim stade na zemlju, Graščić poče trčkarati između kamenja i stvrdnutih gromuljica zemlje. Odjednom se sakri u mišiju rupu odakle povika:
— Drugovi, neka vam je bog na pomoći, ja ostajem ovde, a vi idite kud god želite!
Oni pritrčaše da ga izvuku iz rupe, ali Graščić se povuče u samo njeno dno. Ma koliko da su pokušavali da ga štapom izgrebu iz rupe, nisu uspeli. Zatim su ga dozivali i molili da izađe, ali ni to nije koristilo. Već se bilo sasvim smrklo. Pošto više ništa nisu mogli videti oni odoše za svojim poslom.
Kada se sasvim udaljiše, Graščić izađe iz rupe i poče tražiti skrovito mesto gde bi mogao mirno prespavati noć. Pronade komad crepa i odluči da na njemu prenoći. Još se na njemu ne beše ni smestio kako treba, a kamoli mesto zagrejao, kad primeti da dolaze i razgovaraju nekakva dva čoveka. Graščić se pritaji i razabra kako jedan od njih veli drugome:
— Ama ostavi to, sada treba da smislimo kakvu varku i da pokrademo sveštenikove pare. Samo da znaš koliko je taj novca sakupio! Priča se da u jednoj ostavi u kući ima cup pun zlatnika.
U tome se Graščić pridiže i upade u razgovor:
— Ja ću vam pokazati i pomoći da mu pokrademo pare. Lopovi se iznenadiše i jedan viknu:
— Čiji je to glas? Ko je to? Graščić odgovori:
— Nema nikoga, osim mene! Želim da me povedete sa sobom da vam pomognem.
— A gde si to ti?
— Na zemlji — odgovori Graščić — upravo tamo odakle dolazi glas. Pređite rukom po zemlji pa ćete me napipati.
Lopovi ga potražiše i nađoše. Kada videše koliki je, ne mogoše se suzdržati od smeha:
— Pa ti si koliko prst, i kako da nam ti pomogneš?!
— Pođimo, pa ću vam pokazati — odgovori Graščić. I oni pristadoše:
— Pa dobro, da pođemo i da vidimo šta to ti možeš učiniti.
I oni se uputiše pravo sveštenikovoj kući. Kada stigoše, Graščić se provuče kroz otvor ispod dvorišnih vrata, otključa vrata iznutra i lopovi uđoše u dvorište. Tada Graščić povika:
— Dobro, pa gde je taj sveštenikov cup sa zlatom? Hoćete li samo taj cup ili želite još nešto?
— Tiše govori, dobra ne video! — upozoriše ga lopovi. Ali on produži još glasnije:
— O bože, pa recite već jednom šta sve želite, ja ću vam doneti. Ne gubite vreme!
Lopovi se ozbiljno uplašiše i opet upozoriše Graščića:
— Slušaj ti, prekini s tim! Šta je s tobom? Kao da ti je neko stao na rep pa se dereš, ili želiš da nas pohvataju. Tiše! Zar hoćeš da nas otkriješ!? Upropastićeš nas!
U međuvremenu se sluga koji je spavao u jednoj sobici odmah do vrata probudi od Graščićeve vike. Malo posluša i opet leže da spava. Lopovi tiho narediše Graščiću:
— Idi u ostavu i uzmi iz niše nešto lakše ali vrednije, i to donesi ovamo!
Medutim, Graščić ponovo, sada još glasnije, povika:
— Dobro, dođite malo bliže i recite mi šta želite, ja ću vam dodati.
Ovoga puta sluga se sasvim probudi i skoči iz kreveta. Lopovi se dadoše u beg, izleteše na vrata i nestadoše u mraku. Sluga poče tamo-amo da traži kresivo i trud da upali sveću i obiđe kuću i dvorište. Graščić iskoristi priliku. Prvo ode i zatvori vrata, a zatim ude u spremište za detelinu i zavuče se u seno. Sluga upali sveću, obiđe kuću i pošto vide da nema nikoga i da su vrata zatvorena, pomisli da mu se nešto u snu pričinilo. Zato se ponovo vrati u svoju sobicu i leže. Graščić se lepo namesti u suhoj detelini i donese odluku:
— Kako god bilo noć ću provesti ovde, a sutra idem svome ocu i mami. Medutim nije ni pretpostavljao koliko u životu ima prepreka, zavoja i padova.
I dođe jutro. Sluga se probudi, ode u spremište deteline, uze naručje deteline, donese i položi pred kravu u štali. Slučajno zagrabi deo deteline u kojem je ležao i spavao Graščić. Graščić se odmah ne probudi, a sluga ga zajedno sa detelinom baci pred kravu. Krava zinu i strpa u usta deo deteline u kojem je spavao Graščić. Tek u kravljim ustima on se probudi i nade u čudu:
— O bože, gospode, gde li sam ja ovo!? Možda sam pao u ručni mlin?
Malo bolje razgleda čas na jednu čas na drugu stranu i shvati da je dospeo u kravlja usta. Sada je dobro pazio da se ne nade medu kravljim zubima. Ali, ubrzo skliznu niz kravlje grlo i nade se u "gostinskoj sobi" koja nije bila ništa drugo nego kravlji želudac. Unutra je bilo tamno i ništa nije video. A drugo, krava je i dalje jela detelinu i oko njega je postajalo sve tešnje i tešnje. To ga je zabrinulo pa poče da vice iz kravljeg želuca:
— Čiko dragi, ne dajte mi više deteline, neću više deteline, sita sam!
Sluga koji je u tom trenutku muzao kravu, silno se preplaši i izbezumljeno skoči i poleti prema vratima. U tom udari nogom u vedro sa mlekom i mleko se svo proli. Zadihan doleti svešteniku i reče:
— Gospodaru, krava počela da govori!
— Neznalico jedna, gde će krava pričati? — ne poverova mu sveštenik.
— Dođi, pa se sam uveri — opet će sluga. Sveštenik se podiže i ode u štalu. I slučajno u tom trenutku začu se glas Graščića:
— Neću više trave, sita sam! Sveštenik se uplaši i zaključi:
— To se šejtan zavukao u kravu.
Odmah pozva uličnog kasapa i on odseče kravi glavu. Kravlji želudac u kome se nalazio Graščić zajedno sa ostalom unutricom odnesoše i baciše na smetlište.
Graščić primeti da je u "sobi" postalo nešto svetlije. Ali on nikako nije mogao da pronade vrata i izađe napolje. Dok je tako pokušavao i razmišljao o tome, spremala mu se nova nevolja. Naišao je tuda gladan vuk i kada spazi kravlji želudac, dojuri i halapljivo ga proguta.
Graščić, isprva, malo se uplaši, ali se ne zbuni i ne izgubi.
— Svakako ću ga na neki način odvesti do očeve kuće — zaključi Graščić i povika:
— Ej, striče vuče, kravlji stomak nije nešto vredno, a ti ga proguta. Ni pas ga neće kad mu ga ponude!
— Pa šta onda da jedem? — upita vuk.
— Meso od ovaca, koza, masla, meda i kavurme — odgovori Graščić.
— A gde da to nađem? — opet upita vuk.[/b]

— Pođi tamo kud ti ja budem pokazivao pa ćeš sve to naći — odvrati Graščić.
Zatim uputi i dovede vuka do očeve kuće. Iza kuhinjskog zida se zaustaviše i Graščić mu objasni:
— Gore na tavanu ima jedan otvor. Ti skoči i provuci se kroz otvor u kuhinju.
Vuk nekako skoči gore i zavuče se u otvor kroz koji se provuče i spusti u kuhinju. Tu nade dosta mesa, kavurme, masla i druge ukusne hrane. Ne gubeći vreme poče halapljivo da jede. Graščić sebi nade pogodno mesto u jednom vukovom crevu i tu se primiri. Kad se vukov trbuh od silnog jela dobro naduo, Graščić poče da vice, doziva, urla i zavija.
— Šta je s tobom, zašto se dereš? — upita vuk.
— Radujem se u tvoje zdravlje. Radostan sam što si se dobro najeo — odgovori Grašćić. Vuk ga upozori:
— Ne treba da se tako raduješ, probudićeš ljude pa će me pronaći. A ja sam se toliko prejeo da ne mogu ničim da maknem.
— Ti to ne možeš da shvatiš. Ja moram da vicem — odvrati Graščić i opet poče da uzvikuje i vrišti. U tom se probudiše ukućani, to jest Graščićevi otac i mati. Oni dođoše i proviriše kroz pukotinu na kuhinjskim vratima i
spaziše vuka koji se bio toliko prejeo da mu se stomak silno naduo.
— Tiho! — obrati se drvoseča ženi. — Ja idem po sekiru, a ti uzmi srp!
Graščić prepoznavši očev glas povika:
— Selam, tatice, evo me u vukovom stomaku.
— Hvala Alahu, kad se opet s tobom sastasmo — veselo će otac — a onda se obrati ženi i upozori je:
— Treba da budemo pažljivi i da vuka tako ubijemo kako ne bismo povredili Graščića.
Zatim otvori vrata i ude u kuhinju. Vuk pokuša da skoči i pobegne kroz otvor na tavanu, ali mu to ne pođe za rukom. Onda se ustremi na drvoseču, ali ga dočeka sekira po glavi i on se zatetura i na mestu osta mrtav.
Drvoseča i njegova žena vrlo oprezno rasporiše vukov trbuh i oslobodiše Graščića.
— Danima i noćima smo mislili na tebe i pitali se: gde li je sada naš Graščić? — poče otac.
— Ne znaš koliko sam dugo putovao — odvrati Graščić. — Ali, hvala Alahu, sada smo zajedno i opet mogu da se slobodno nadišem svežeg vazduha.
Otac ga upita:
— Pa gde si sve bio?
— Da znaš samo gde sam sve bio! Bio sam u mišijoj rupi, u kravljem stomaku i u vučjem crevu. Sada mislim da posle svega toga više nikud ne idem od kuće.
Ocu i majki mnogo se dopadoše ove Graščićeve reči. Majka ga uze, poljubi u lice i reče:
— Alah mi je svedok, za tebe bih sve žrtvovala! A otac dodade:
— Tako mi života moga i života tvoje mame, više te ne bih dao ni kad bi mi ponudili ceo svet. Moje oči su radosne kada te gledam!
Nadam se, kao što su oči drvoseče bile radosne kada je gledao Graščića, da će i oči svih onih koji imaju decu biti radosne i vesele dok gledaju svoju decu.

DIJERDRI

Irska


Jednom Konor Mak Nesa, kralj Alstera, dođe sa ratnicima Crvene Grane u kuću svog barda, pesnika Filimija. Velika gozba im bi priređena, tako da su jeli i pili i slušali priče i pesme i muziku sve dok se nisu umorili i zasitili i zaželeli sna. A, za sve vreme gozbe, dvorila ih je žena njihovog domaćina Filimija, iako je bila bremenita i očekivala skori porođaj. I kad zbog toga kralj i njegovi ratnici ranije odoše na spavanje, ona, pošto obavi svoje dužnosti domaćice, pođe kroz tihi hodnik koji je vodio u njenu sobu i odjednom u njenoj utrobi zaplaka dete. Plac razbudi sve goste. Ustavši iz svojih postelja, svi se mašiše oružja i okupiše, a da niko nije znao ko je to zaplakao.
Ali Filimi je znao i rekao im. I Sena, Elilov sin, zapovedi mu da im dovede ženu. Filimi je dovede i reče joj:
— Taj plač je vapaj straha od zle kobi. Ako možeš, objasni nam bolje njegovo značenje.
Ali ona, zbunjena i uznemirena velikim bolovima i umorom, ne mogade ništa da im kaže, već se okrenu druidu Katadu, učenom čoveku i proroku, i nemo ga preklinjaše za pomoć. On ju je sa saučešćem gledao i, okrenuvši se kralju Konoru i ratnicima, reče:
— Dete koje će Filimijeva žena uskoro roditi razviće se u ženu neizrecive lepote; plave kovrdžave kose i bistrih, prodornih, plavih očiju, rumenih obraza i bele puti kao tek napadali sneg, bisernih zuba i koralnih usana. Ona će biti kobna za kraljeve, junake i ratnike. Zbog nje će jedna grupa dobrih i hrabrih muškaraca napustiti Alster i otići na zapad, u izgnanstvo.
Tada druid stavi ruku na ženu i dete opet zaplaka, on ponovo reče:
— To, zaista, ženino dete plače. Zvaće se Dijerdri, i doneće nesreću.
Nekoliko dana docnije, dete se rodi i Katad mu ponovo proreče beskrajnu slavu i jad. Čuvši ovo, ratnici zahtevahu smrt novorođene devojčice. Ali kralj reče:
— Ne. Sutra će je doneti meni. Ja ću je podići odvojeno od ljudi. A s vremenom će ona postati moja žena i životni saputnik.
Ovu odluku ratnici primiše uz tiho negodovanje, ali se niko ne usudi da glasno protivreči. I tako Konoru donesoše dete. On postavi othranitelje i pesnikinju Liram da se o Dijerdri staraju dok ne poraste za udaju. Sagradi im kuću na usamljenom mestu, daleko od ostalog sveta, i nikome ne beše dozvoljeno da joj se približi ili da u nju ude, osim ovima koji su se o Dijerdri starali.
I tako je Dijerdri rasla. Njena blistava lepota prevaziđe druidove reči. A Liram, starajući se o njoj s puno ljubavi i nežnosti, strahovaše od dana kada će se morati rastati. Kada bi kralj upitao da li je Dijerdri spremna da mu dođe, Liram bi uvek pronašla neki izgovor da to odloži. Tako Dijerdri beše u cvetu svoje devojačke lepote, i često razmišljaše za kakvog bi se muškarca udala ako bi sama mogla da bira. Jednog snežnog zimskog dana desi se da njen poočim ubije tele izvan kuće. Sneg se zacrvene od krvi, a jedan gavran slete dole da je pije. Gledajući taj prizor, Dijerdri uzviknu:
— Vidi, Liram, tri boje. One pripadaju čoveku kome ću dati svoju ljubav. Njemu i nijednom drugom. Kosa mu je crna kao gavranovo krilo, obrazi rumeni kao krv, telo belo kao sneg.
Na ove njene reči Liram se rastuži, jer u njima prepoznade jedan deo proročanstva koje je druid po njenom rođenju predskazao. Ipak devojci požele sreću i reče joj da je čovek o kome govori jedan od najhrabrijih Konorovih ratnika u Eman Mahi. On je jedan od trojice Asninih sinova. Ime mu je Niši.
— Nikada neću znati za sreću i mir — reče Dijerdri — sve dok ga ne vidim i ne poklonim mu svoju ljubav.
Ne prođe otada mnogo vremena, a Dijerdri umaknu svojim čuvarima i ode u Eman Mahu. Svojim neprestanim zapitkivanjem saznade od Liram mnogo o trojici Asninih sinova: Nišiju, Ardanu i Enliju; o njihovoj hrabrosti, koja je bila takva da kad bi se oni udružili, muškarci Alstera nisu mogli da ih nadvladaju; o brzini njihovih nogu, koja je bila takva da su mogli divljač u lovu da prestignu; o melodičnosti njihovih glasova, koja je bila takva da su svi njome bili ushićeni, čak su i krave, slušajući ih, davale dve trećine više mleka nego obično; o njihovoj uzajamnoj ljubavi, koja je bila takva da bi svaki od njih dao svoj život za drugog.
Kada stiže u Eman Mahu, desi se da je Niši stajao sam na bedemu, i dok se ona približavala, on poče da peva svoj melodični bojni poklič. Vazduh se od njega prolamao dok je ona pretrčavala čistinu na kojoj ju je mogao opaziti. Kada je ugleda, pesma mu zamre u grlu. Opčinjen njenom lepotom, grozničavo je razmišljao, nagađajući ko bi ona mogla biti, i doseti se da je to Dijerdri iz proročanstva, inače se takva lepota ne bi mogla dotada sakriti od pogleda muškaraca Alstera.
Dijerdri ga je, mada crveneći od stida, odvažno gledala, i on oseti kako njena ljubav prelazi na njega. Zabrinu se, jer je znao da je verena za kralja. Za to vreme njegova braća, čuvši kako bojni poklič pri samom početku iznenadno zamire, dotrčaše do njega i čuše Dijerdri gde mu govori da osim njega nikoga drugog ne može voleti. Oni ga upozoriše na Konorov gnev. Ali snaga njene ljubavi pobedi njihovo trenutno oklevanje i zadobi Nišijevu ljubav. On je uze u naručje i reče:
— Pošto ovde ne možemo ostati, moramo pobeći. Hajdemo.
Sa njima podu Ardan i Enli. Najpre putovahu kroz Irsku. Neprestano proganjani Konorovom srdžbom i lukavstvom, oni mnogim kraljevima stavljahu u službu svoje ratničke sposobnosti. Najzad bejahu primorani da napuste zemlju i odu u Škotsku, gde življahu u divljim krajevima, loveći divljač i iznenadno napadajući naselja u okolini, sve dok ih škotski kralj ne najmi u svoju službu, jer su mu tako hrabri ratnici bili potrebni.
Iz straha da muškarci ne vide Dijerdri, zbog čije bi se lepote prolila krv, oni sagradiše sebi kuće odvojeno, u zelenilu ispred tvrđave škotskog kralja. Ali jednoga dana upravnik kraljevskog imanja, poranivši, slučajno proviri u Nišijevu kuću i ugleda Nišija i Dijerdri kako spavaju. On odmah pohita kralju.
— Do sada smo bili nemoćni da ti pronađemo dostojnu ženu — rekao je on. — Ali jutros sam ugledao ženu dostojnu da postane žena vladara zapadnog sveta.
Zatim stade da priča kralju o zanosnoj lepoti Dijerdri dok je ležala spavajući kraj Nišija, i nagovaraše ga da Nišija pogubi a Dijerdri uzme za ženu.
— Ne — reče kralj — ali idi svakoga dana njenoj kući i potajno je isprosi za mene.
I tako je svakoga dana upravitelj dolazio k Dijerdri dok je Niši bio odsutan, a svake večeri, kada se Niši vraćao, ona mu je pričala sve što je u toku dana bilo rečeno ili učinjeno. Kralj postade nestrpljiv jer se udvaranje pokazalo bezuspešno. Zato kralj poče da šalje Asnine sinove u susret svakoj mogućoj opasnosti i da im pronalazi opasna zaduženja — sve u nadi da će poginuti. Ali oni su se posle svakog takvog zaduženja pobedonosno vraćali.
S vremenom su i kraljevi ratnici postali svesni kraljevog plana, pa su i sami pronalazili sva moguća sredstva da unište braću. Život je pod takvim opasnim uslovima postao nesnosan i Dijerdri je molila Nišija da pobegnu. I jedne noći pobegoše na pusto i stenovito ostrvo. Tu nisu morali da strahuju od neprijatelja, ali zato bejahu usamljeni i lišeni udobnosti.
Za to vreme vesti o njihovom mukotrpnom životu dospeše do Irske, i muškarci Alstera zamoliše kralja Konora da ih, pod svojom sopstvenom zaštitom, pozove natrag u Alster. Oni više nisu mogli da dozvole da se tri hrabra Asnina sina i dalje zlopate zbog prevelike ljubavi prema jednoj ženi.
Konor nije mogao da im ne usliši molbu, mada nije zaboravio Dijerdrin gubitak, niti je oprostio Asninim sinovima. I zato reče muškarcima Alstera:
— Asnini sinovi neće hteti da se vrate dok im neki ratnik ne da reč da će biti bezbedni. A postoje samo trojica njih čiju će datu reč prihvatiti. To su: Konal Kirnak, Kuhulin i Fergas Mak Roj. Ja ću se sa ovom trojicom posavetovati i obezbediću sigurnu pratnju izgnanicima.
Prvo je poslao po Konala i rekao:
— Ne nameravam nikakvo zlo da nanesem Asninim sinovima. Ali ipak mi odgovori na ovo pitanje. Kada bih te ja poslao da ih dovedeš kući i ako bi se desilo da zbog mene budu ubijeni, šta bi ti uradio?
Konal odgovori:
— Ja ne želim da idem po njih, ali ako bih se već toga prihvatio, da im se desi bilo koje zlo od bilo kojeg čoveka, taj čovek ne bi dugo živeo.
Konoru se odgovor nije dopao i otpusti Konala, a pošalje po Kuhulina. Ali na njegovo pitanje Kuhulin dade isti odgovor, te on i njega otpusti. Onda posla po Fergasa i postavi mu isto pitanje, a njegov odgovor je glasio:
— Konore, nikakvo zlo te neće zadesiti od mene, jer osim tebe nijedan čovek ne bi Asninim sinovima naneo zlo, i zato neće moći da sagleda svoju smrt u mojim rukama.
Ovaj odgovor dopade se Konoru, i naredi Fergasu da odmah pođe na ostrvo da bi doveo natrag Dijerdri i Asnine sinove. I dade mu uputstvo da ih dovede obalom pored Boraove tvrđave kod Danseverika na severu, i zahtevaše da mu se Fergas zakune da će, kad u bilo koje doba dana ili noći pristanu, morati pravo, bez ikakvog zadržavanja, da dođu do Konora, u Eman Mahu.
Fergas položi zakletvu i čamcem se otisnu na pučinu. Kada pristade na ostrvo, Niši i Dijerdri su bili zaneti partijom šaha. Upravo je bio Nišijev potez, a Dijerdri je sedela razmišljajući o snu koji ju je prošle noći uznemirio i koji je predskazao izdaju i sudnji čas onima koji su joj dragi. Iznenada se, sa žala, razleže glasni povik. To je Fergas dozivao.
Dijerdri začu Fergasov glas, i osećaše da njen san počinje da se ispunjava. Niši je pogleda.
— To kao da je neki irski povik — reče. Ali ona mu naredi da nastavi igru.
— To je povik nekog Škotlanđanina — rekla je. Povik se ponovo začu.
— Siguran sam da je to glas nekog Irca — reče Niši.
Ali Dijerdri ga je, obuzeta strahom i zlom slutnjom, uporno razuveravala.
Kad se povik začu i po treći put, približavajući se, Ardan i Enli skočiše na noge, i niko od njih trojice nije više sumnjao da to nije Fergasov glas. Niši posla Ardana da mu pođe u susret i dovede ga.
Bio je to srećan i veseo susret kada je Fergas došao. Dok su oni međusobno izmenjivali novosti i željna pitanja, Dijerdri obuzimaše tuga. I što braća postajahu veselija, ona sve više zapadaše u tugu. Pokuša da ih odvrati da prihvate Konorov poziv da se vrate u Irsku, ali oni su se samo smejali njenim strahovanjima i predskazanjima, jer su poverovali u Fergasovo ubeđivanje da ih od Alsteraca neće zadesiti nikakvo zlo. I tako napustiše ostrvo, a Dijerdri oplakivaše prošlost i budućnost; plakala je za srećnim danima koje je provela sa Nišijem i njegovom braćom, za Škotskom i njenim dolinama i ostrvima, koje je tako mnogo zavolela, i zbog zlog predskazanja i svoje sudbine. Za to vreme Konor posla po Boraa i naredi mu da izgnanicima i Fergasu priredi gozbu dobrodošlice, u svojoj tvrđavi na severu. On je znao da Fergas, po svom običaju, ne može da odbije gozbu pripremljenu u njegovu čast. I tako Bora izađe u susret Asninim sinovima, Dijerdri i Fergasu, kad pristadoše, i pozva ih na gozbu. Fergas se oneraspoloži, jer je Konoru obećao da će izgnanike dovesti pravo u Eman Mahu. Ali, ipak, ne mogade odoleti pozivu.
Posle dužeg dogovaranja, braća i Dijerdri nastaviše put sa dvojicom Fergasovih sinova, kao oružanom pratnjom. Dijerdri ponovo pokuša da se odupre kobi sudbine preklinjući ih da idu u Kuhulinovu tvrđavu Dangelgen; ali oni bejahu uvereni u svoju bezbednost uzdajući se u svoju hrabrost i zadanu reč Ilana Fina i Bina, Fergasovih sinova. I tako stigoše u Eman Mahu.
Dijerdri ponovo pokuša da im govori o svojim snovima i predskazanjima:
— U ovom našem povratku ima izdaje, i ja imam neko predosećanje po kome možete to da znate. Ako vam Konor ne želi nikakvo zlo, on će vas sada pozvati u svoju kuću, gde ćete videti njegove junake i ratnike; ali, ako vam snuje izdaju, udesiće da budete primljeni u Crvenoj Grani.
Kada Konoru najaviše njihov dolazak, on upita svog upravitelja imanja da li je Crvena Grana pripremljena za goste, i, dobivši potvrdan odgovor, naredi mu da Asnine sinove i Dijerdri tamo odvede.
Lepo su dočekani, najbolja jela i pića iznesena su pred njih, i svi na gozbi behu veseli sem njih. Dijerdrine reči su ih uznemirile i, mada su dugo putovali, jeli su samo malo. Niši zatraži šahovski sto i sede da igra sa Dijerdri.
Za sve to vreme Konor je mislio na Dijerdri. Najzad pozva k sebi Liram i reče joj da ide i vidi Dijerdri i da mu kaže kako izgleda, da se nije izmenila. Jer, ako se promenila, pustio bi je da ostane sa Nišijem, ali ako nije, oteće je pa makar se zbog toga i krv prolila.
Ali Liram je Dijerdri volela, i, kada ugleda njenu veličanstvenu lepotu, sazrelu, oplemenjenu i setnu, zaplaka. I reče Asninim sinovima da su u smrtnoj opasnosti, jer ako Konor sazna da je Dijerdri mnogo lepša nego što je bila kad je napustila Irsku, on neće ni od čega prezati u svojoj bezumnoj strasti. Ona ih posavetova da kuću drže zabravljenu i zatvorenu ne bi li neko ugledao Dijerdri i odao ih. A Dijerdri zaplaka zbog svoje sudbine, što se celog svog života, još od rođenja, mora kriti od pogleda muškaraca, jer bi njena pojava donela nesreću onima koje voli.
Kada Liram reče Konoru da je sva Dijerdrina lepota sa godinama iščezla, ali da su Asnini sinovi snažni i odvažni, kao i uvek, i da su spremni da mu odano služe, on jedno izvesno vreme beše zadovoljan i miran. Ali stara strast ga je iznutra nagrizala, i posle izvesnog vremena pozva Trendorna, Nišijevog neprijatelja, i naredi mu da ide i vidi da li mu je Liram rekla istinu. On ode u Crvenu Granu, i, uprkos svim njihovim predostrožnim merama da obezbede kuću od ljubopitljivih pogleda, pronade mesto sa kojeg je mogao da vidi Dijerdri. Tada on pohita natrag Konoru, da mu saopšti šta je video.
Sakupivši sve svoje ratnike, Konor pođe na Crvenu Granu. Ali ona je hrabro branjena. Onda prvo poče da nagovara Fergasovog sina Bina da primi mito i napusti Asnine sinove. Bin se pokoleba i primi mito. A Binov brat Ilan Fin, razbešnjen takvom izdajom, napravi užasan pokolj Konorovih ljudi, dok i sam ne beše ubijen.
Tada tri brata preuzeše naizmenično stražarenje i odmaranje, i svaki put kada jurišahu, potukoše i poubijaše
Konorove ljude. I zato Konor posla po svog druida i reče mu da će svi muškarci Alstera biti pobijeni ako se Asnini sinovi ne savladaju, i naredi mu da Asnine sinove tako omađija da nenaoružani izađu iz Crvene Grane. Konor dade svoju kraljevsku i ratničku reč da im neće nikakvo zlo naneti. Druid mu poverova i posluša ga, i Asnini sinovi izađoše.
Konor tada naredi da ih vežu i pred njega dovedu, pa upita ko bi hteo da ih pogubi. Ali ni jedan muškarac iz Alstera nije želeo da im nanese zlo. Najzad neki Norvežanin Mein istupi i ponudi se da izvrši Konorovo naređenje, jer mu je Niši pobio braću. Kad im se približi, Ardan uzviknu:
— Ako moramo da budemo ubijeni, ubij prvo mene, da ne bih gledao kako mi braća umiru.
Enli je isto molio. Ali Niši reče:
— Svi ćemo zajedno umreti ako Mein upotrebi mač koji mi je poklonio Menenon Mak Lir. Jednim udarcem pogubiće nas trojicu.
I tako Asnini sinovi umreše.
Kada Fergas stiže i vide šta je učinjeno, spali i razori Eman Mahu, a zatim ode u Konat, u Meivin i Elilov dvor. I zato Fergas beše na strani konatske kraljice kada je pripremala veliki napad na Kuli.
A Eman Mahu i Konora i njegovo potomstvo prokleo je druid.
I sudbina lepe Dijerdri se obistinila. Onog istog trenutka kada je mač Menenona Mak Lira pobio Asnine sinove, i ona je umrla.

POKLON VETRA SEVERCA

Italija


Neki seljak po imenu Ðepone živeo je na imanju jednog sveštenika, na bregu izloženom naletima Severca, koji mu je uvek lomio voće i čupao povrće. Jadni Đepone je zato što mu je njiva bila na vetrometini često gladovao sa svojom porodicom. Jednog dana se reši da stane na put obesti vetra:
— Otići ću tom podivljalom vihoru koji mi radi o glavi.
Oprosti se od žene i dece i krenu u goru.
Kad stiže do Ženevskog dvorca, pokuca na vrata. Vrata otvori žena Vetra Severca:
— Ko ste vi?
— Ðepone. Je li vaš muž kod kuće?
— Otišao je da malo produva i promuva onaj bukvik. Brzo će se vratiti. Izvolite, uđite i malo ga pričekajte. Tako siromašak ude u dvorac. Kroz jedan sat dočarlija posustali Severac.
— Dobar dan, Severu, Severče! — pozdravi ga postradali seljak.
— Ko si ti?
— Ðepone.
— Šta tražiš ovde?
— Svake godine mi nemilice počupaš, polomiš, satreš, utamaniš useve, sam si toga svestan! Ti si vinovnik moje nesreće, izgladnjuješ i mene i moju porodicu.
— Koji je cilj tvoje posete? Šta smeraš?
— Da te zamolim, pošto ti najpre predočim koliko si mi naudio, da mi bar donekle nadoknadiš štetu koju si mi svojim divljanjem pričinio.
— Na koji način da ti je nadoknadim?
— Prepuštam tebi da sam odlučiš. Ðepone ganu vetruštinu, pa mu ovaj reče:
— Uzmi ovu kutiju, pa kad ogladniš, otvori je, poruči šta hoćeš da jedeš i to ćeš dobiti. Ali da se nisi glavom šalio da je nekome ustupiš, jer ako to učiniš, tek tada ćeš dopasti bede i tavorićeš dane u nemaštini.
Ubogi nadničar zablagodari sažaljivom pustahiji na razumevanju i ode. Na pola puta, u nekom čestaru, on ogladne i ožedne. Otvori kutiju i reče:
— Daj mi hleba, vina i prismoka! — i iz kutije iskočiše hleb, boca vina i parce šunke. Ðepone se slatko omrsi i pokvasi grlo, pa krenu dalje.
Ispred kuće zateče ženu i decu, koji mu, čim ga ugledaše, pohrliše u susret i obasuše ga pitanjima:
— Kako je bilo? Šta si uradio?
— Sve je u najboljem redu — reče on i uvede ih u kuću. — Posedajte za sto.
Potom naredi kutiji:
— Daj hleba, vina i prismoka za sve koliko nas ovde ima! — i tako svi omastiše brk.
Pošto se založiše i obed zališe dobrom kapljicom, Ðepone reče ženi:
— Nemoj reći svešteniku da sam dobio ovu kutiju. Poželeće je i uzeće mi je. — Neću ni da zucnem! Znaš ti mene! Usta imam, jezik nemam!
Sveštenik pozva Ðeponeovu snašu.
— Je li ti se vratio domaćin?
— Vratio se.
— Kako je prošao?
— Dobro.
— E, baš mi je drago. A šta je doneo? I tako, reč po reč, izmami ženi tajnu. Sveštenik potom smesta pozva Ðeponea:
— Ðepone, saznao sam da imaš neku dragocenu kutiju. Hoćeš li mi je pokazati?
Ubogi đavo je hteo zatajiti da ima takvu kutiju, ali nije imao kud, jer je njegova žena već sve bila izbrbljala; i tako, hteo-ne hteo, pokaza je i objasni čemu služi.
— Ðepone — reče mu njegov gazda — daj meni tu kutiju.
— A šta će onda biti sa mnom? — upita Ðepone. — Vi vrlo dobro znate da su mi usevi uništeni i da gladujem, da sam se ukuburio.
— Ako mi ustupiš tu kutiju, daću ti žita koliko god budeš želeo, daću ti vina, sve što zatražiš i koliko god zatražiš. Ješćeš i pićeš do mile volje.
Siromašak najzad pristade. I šta mu se desilo? Sveštenik mu na jedvite jade dade nekoliko džakova urodice. Ðepone se opet nade u oskudici, i to, istini za volju, krivicom svoje žene.
— Ti si kriva što sam ostao bez kutije — prebaci on ženi. — Ne bi mi bilo krivo da me Severac nije opomenuo da nikom ne govorim šta sam od njega dobio na poklon! Ovako, nemam više obraza da mu iziđem na oči.
Ali prevareni golja ipak sakupi hrabrosti i opet ode u Severčev dvorac. Pokuca, i na vratima se pojavi Vetrova žena:
— Ko je?
— Ðepone.
Dopiri i Vetar:
— Šta želiš, Ðepone?
— Sećaš li se da si mi dao jednu kutiju? E, tu kutiju je prisvojio moj gospodar i neće da mi je vrati, pa sada opet petljam, muči me nemaština, nikako da sastavim kraj s krajem.
— Upozorio sam te da je čuvaš kao oči u glavi i nikome ne daješ. Sklanjaj mi se s očiju, više ne računaj na moju pomoć!
— Molim te, smiluj mi se! Samo me ti možeš izbaviti bede.
Vetar se i po drugi put sažali na Ðeponea, izvuče iz fioke neku zlatnu kutiju i dade mu je.
— Otvori je samo kad dobro izgladniš. Inače te neće poslužiti.
Oskudni najamnik se zahvali strpljivom Severcu, uze kutiju i krenu dolinom kući. Kad ga već od gladi izdade snaga, otvori kutiju i reče:
— Kutijo, daj nešto da se jede.
Iz kutije iskoči nekakva ljudeskara sa štapom u ruci, poče da batina jadnog Ðeponea, i izdeveta ga na mrtvo ime.
Čim seljak dođe sebi, on zatvori kutiju i produži put sav prebijen. Ženi i deci, koji mu potrčaše u susret i upitaše ga kako je prošao, reče:
— Dobro; ovoga puta sam doneo još lepšu kutiju.
Kad uđoše u kuću, pozva ih da posedaju za sto i otvori zlatnu kutiju. Sada iz nje iskočiše dve ljudeskare sa batinama i počeše da lemaju i mlate celu porodicu. Žena i deca briznuše u plač, zavrištaše, preklinjući ljudeskare da ih poštede, ali one su bile neumoljive i nemilice su ih tukle sve dok ih Ðepone opet ne zatvori u kutiju.
— Sada pođi gazdi, brbljušo — reče nesrećni nadničar ženi — i obavesti ga da sam ovoga puta doneo još lepšu žutiju od one koju mi je on uzeo.
Žena ode svešteniku i on poče da joj postavlja uobičajena pitanja:
— Je li se vratio Ðepone? Šta je doneo? A ona mu odgovori:
— Vratio se, velečasni gospodine, i zamislite: doneo je još lepšu kutiju od one prve. Ova je od suvog zlata i, kad je čovek otvori, na trpezi mu se nadu takve poslastice da ih je milina pogledati. Ali tu kutiju moj muž ne bi rođenom bratu dao ni za živu glavu.
Sveštenik odmah pozva Ðeponea.
— O, drago mi je, Ðepone, radujem se, sinko, što si se vratio živ i zdrav i dobio drugu kutiju. Hoćeš li mi je pokazati?
— Pokazaću vam je, ali se bojim da ćete mi i nju uzeti.
— Neću, dajem ti reč da ti je neću uzeti. I Ðepone mu pokaza kutiju, koja se sva sijala. Sveštenik nije mogao da se savlada, pa reče seljaku:
— Ðepone, daj mi je, molim te, daj mi tu kutiju, i ja ću ti vratiti onu prvu. Šta će tebi zlatna kutija? Ja ću ti za nju dati onu prvu i još ponešto priđe.
— Dobro. Vratite mi onu prvu, a daću vam ovu.
— Slažem se!
— Samo, pazite, velečasni gospodine, ovu kutiju smete da otvorite jedino našte srca, ako ste pregladneli...
— Došla mi je kao poručena — reče sveštenik. — Sutradan će me posetiti moj profesor i mnogi drugovi sveštenici. Neću ih nuditi jelom sve do podne, a onda ću otvoriti kutiju i prirediti im gozbu.
Ujutru su se svi sveštenici, župnikovi gosti, vrzmali oko kuhinje.
— Izgleda da danas nećemo ručati — gunđali su — na ognjištu je vatra zapretana, a od namirnica nigde ni traga.
Ali oni gosti koji behu bolje obavešteni govorili su:
— Videćete, u podne, kad posedamo za sto, naš domaćin će otvoriti jednu kutiju i na stolu će se naći sve što nam srce zaželi.
Dođe domaćin i zamoli ih da pristupe trpezi. Nasred stola stajala je kutija, u koju svi željno upreše pogled. Sveštenik otvori kutiju i iz nje iskoči šest ljudeskara sa batinama u ruci, pa isprebija na mrtvo ime sve popove koliko god ih je tu bilo. Svešteniku u tom metežu ispade kutija iz ruku i ostade otvorena tako da šest batinaša produži posao. Ðepone se bio sakrio negde u blizini, pa pritrča i zatvori kutiju. Da to nije učinio, niko iz popovske družbe ne bi izvukao živu glavu. Eto tako se završila njihova gozba. Ðeponeuze obe kutije, više ih nije davao nikome, pa je otada živeo kao bubreg u loju.

ČETIRI ZLATNA PRSTENA

Island


Bili negda u jednoj državi kralj i kraljica i imali sina koji se zvao Sigurd. Kad je kraljeviću bilo deset godina, oboli kraljica i umre. Kralj je, po starom običaju, sahrani u humci; na toj humci je često sedeo i tugovao za pokojnicom.
Jednoga dana, kad je opet tako sedeo, ugleda neku otmeno obučenu ženu. Upita je za ime. Ona reče da se zove Ingibjerg i začudi se što on tako sam sedi na mogili. Kralj joj na to ispriča sve, a ona, opet, ispriča kralju da je izgubila muža, dodavši kako bi za njih dvoje bilo najbolje da budu zajedno. Kralju se žena svidela, pozove je da pođe s njim u dvor i uskoro potom proslavi s njom svadbu.
Postavši iznova vedar i veseo, kralj je često odlazio na konju u lov, dok je kraljević, koji je veoma zavoleo maćehu, ostajao uvek kod kuće, uz nju. Jedne večeri ona mu reče:
— Sutra treba da pođeš s ocem u lov.
Kraljević joj na to odgovori kako će radije ostati kod kuće, kraj nje, i kad kralj izjutra pojaha konja, Sigurd se ne htede privoleti da pođe s ocem. Maćeha mu na to reče kako će se posle kajati zbog neposlušnosti i kako bi bolje uradio da je poslušao njezin savet. A onda ga sakrije pod krevet rekavši mu da ostane tako sakriven dok ga ne bude zvala.
Uto se odjedanput začuje silna tutnjava, pod se zatrese i, upadajući nogama do članaka u zemlju, ude u sobu jedna divkinja. Ona reče:
— Da si mi zdravo, sestro Ingibjerg! Je li kraljević Sigurd kod kuće?
— Ne, nije — odgovori Ingibjerg. — On je s kraljem u šumi, u lovu.
Onda postavi za nju sto i donese jela. Kad su užinale, reče divkinja:
— Hvala ti na izvrsnoj užini, najboljoj jagnjetini, odlicnom pivu i najboljem piću. A je li kraljević Sigurd kod kuće?
Ingibjerg odgovori opet da nije kod kuće, na što se divkinja oprosti s njom i ode. Onda Ingibjerg pozove kraljevića da iziđe iz skrovišta. Pred veče vrati se kralj iz lova ne doznavši ništa o onom što se tog dana dešavalo u dvoru.
Sutradan ujutro zamoli maćeha kraljevića da pođe s ocem u lov, ali on reče kako mu je milije da ostane kod kuće, pored nje. Kralj ode sam u lov. Ingibjerg sakrije dečaka pod sto, ljuteći se veoma na njega.
Uto se zatrese pod i u sobu ude divkinja upadajući u zemlju do listova.
— Zdravo da si, sestro Ingibjerg! Je li kraljević Sigurd kod kuće?
— Ne, nije; otišao je s kraljem u lov.
Ona i sad postavi sto za sestru. Kad su užinale, ustane divkinja i reče:
— Hvala ti na odličnim jelima, najboljoj jagnjetini, izvrsnom pivu i najboljem piću. A je li kraljević Sigurd kod kuće?
Ingibjerg reče da nije, na što se divkinja oprosti s njom. Onda se kraljević izvuče ispod stola i maćeha mu reče kako je veoma važno da sutra ne ostane kod kuće. On je, medutim, mislio da neće biti nikakve nezgode ako je ni sad ne bude poslušao.
Sutradan izjutra maćeha uzme da ga moli i preklinje da pođe s ocem, ali on nikako ne htede. A kad kralj ode, ona ga sakri između zida i zidne drvene obloge. Uto joj dođe treća sestra.
Sve je i tad bilo onako kao prethodna dva dana i Ingibjerg reče da je kraljević s kraljem u šumi.
— To je laž! — drekne ova treća i one se uzeše svađati, dok se Ingibjerg nije naposletku svečano zaklela da kraljević nije kod kuće. Onda su užinale i sve je proteklo isto kao i ranije. Ali kad Ingibjerg ponovo reče da je dečak s ocem u šumi, uzviknu njena treća sestra gromkim glasom:
— Ako je tako blizu da čuje moje reči, onda neka se upola sasuši i upola sažeže i ne smiri se i ne odmori dok god mi ne bude došao!
I to izrekavši, ode. A kad Ingibjerg izvuče dečaka iz skloništa, on je bio već upola sažežen i upola sasušen.
— Eto vidiš i sam šta je! — reče mu maćeha. — Nego sad valja brzo raditi pre nego što se otac vrati.
I izvadivši iz sanduka jedno klupče i tri zlatna prstena, da mu ih i reče:
— Kad ovo klupče budeš bacio na zemlju, ono će se kotrljati sve do nekakvih stena. Iz prve će izići jedna divkinja — a to je moja prva sestra. Ona će ti odozgo vikati i reći:
"Pa to je divno! Evo dolazi kraljević Sigurd! Taj će večeras biti u mojem loncu!"
— Ali tebe zbog toga ne treba da bude strah. Ona će te onda čakljom privući k sebi. Ti joj isporuči moje pozdrave i predaj joj najmanji od ova tri prstena. Kad bude videla zlato, biće ushićena zbog dara i pozvaće te na rvanje. A kad budeš malaksao, dace ti da piješ iz jednog roga dok god se ne osnažiš toliko da je savladaš. Na to će te zadržati kod sebe do idućeg jutra.
— Isto tako postupiće s tobom i moje druge dve sestre.
— Jedno, pak, treba naročito da zapamtiš: kad ti bude moja kuja dotrčala i položila na tebe šape, i kad joj se niz njušku budu slivale suze, pohitaj kući, jer onda će mi biti život u opasnosti. Nemoj tada zaboraviti na svoju maćehu!
Zatim Ingibjerg baci klupče na zemlju i kraljević Sigurd se oprosti najnežnije s njom.
Klupče se kotrljalo i kotrljalo i tek pred veče stalo pred prvom stenom. Čim je zastalo, vidi Sigurd kako iz stene izlazi jedna divkinja. Ugledavši ga, divkinja uzvikne:
— Pa to je divno! Evo kraljevića Sigurda; on će večeras u moj lonac! Ovamo, druškane; hodi da se porveš sa mnom!
I to rekavši, privuče ga k sebi čakljom.
Sigurd joj isporuči pozdrave svoje maćehe, njene sestre, i preda najmanji zlatni prsten. Ona se na to silno obraduje i pozove ga na rvanje. A kad primeti da malaksava, dade mu rog da pije iz njega sve dotle dok ne dobi snagu da je, rvući se s njom, obori.
Sutradan baci opet klupče na zemlju. Ono se kotrljalo i kotrljalo i pred veče zastalo pred drugom stenom. Jedna još veća divkinja iziđe iz stene i sve je teklo kao i prethodnog dana. Kad se Sigurd napio čudotvorna pića iz roga, postade toliko snažan da je jednom rukom mogao baciti divkinju na zemlju.
Tako je bilo i trećeg dana, s trećom divkinjom. Popivši piće iz roga, Sigurd dobi toliku snagu da je divkinja, rvući se s njim, pala na kolena. Ona mu tada reče:
— Nedaleko odavde je jezero. Pođi tamo. Tamo ćeš videti jednu mladu devojku s čamcem kako se igra. Sprijatelji se s njom. A evo ti ovaj mali zlatan prsten. Podaj joj taj prsten, to će ti biti od koristi. Ti si sad u punoj snazi, i sve što budeš preduzeo, poći će ti za rukom.
Onda se rastanu. Sigurd pođe na put i putovao je dok ne prispe do jezera, gde nade devojku i upita je kako joj je ime. Ona reče da se zove Helga i da joj roditelji stanuju u blizini. On joj pokloni prsten i onda su se igrali do pred veče.
Kad Helga pred veče htede poći kući, Sigurd joj kaza da bi i on rado pošao s njom. Ona na to odgovori kako nikoji stranac ne može ući u njihovu kuću a da njen otac to ne primeti.
Uza sve to ona ga ipak povede sa sobom, ali pre no što prekoračiše kućni prag, podigne rukavicu nad njegovu glavu i tako ga očas pretvori u pramen vune, uzme pramen u ruke, ude u svoju sobu i baci ga na postelju. Uto uleti u sobu njen otac, i stane da se osvrće i traži po svim kutovima sobe vičući:
— Osećam miris čoveka. Šta si to bacila na krevet, kćeri moja?
— Pramen vune — odgovori Helga.
— Biće da miris potiče od vune — reče stari.
Sutradan ujutro, kad je pošla da se igra, ponese Helga sa sobom pramen vune. Došavši do jezera, podigne rukavicu nad vunu i Sigurd dobije opet svoj ljudski lik i oblik. Onda su se njih dvoje igrali i zabavljali vasceli dan.
Kad je bilo uveče, reče mu Helga pre nego što ga je opet pretvorila u pramen vune:
— Sutra ćemo slobodnije moći da se igramo, kako god budemo hteli, jer mi otac ide u crkvu, a mi možemo da ostanemo kod kuće.
Sutradan izjutra ode Helgin otac u crkvu i kad Sigurd opet dobi svoj prirodni lik i oblik, pokaže mu Helga sve sobe, jer joj je otac ostavio ključeve od svih soba u kući.
Sigurd, medutim, uoči da se jednim od ključeva nije poslužila i zapita je koje se odeljenje njim otvara. Ona mu odgovori da taj ključ služi u naročitu svrhu.
Uto padne Sigurdov pogled na jedna gvozdena vrata i on usrdno zamoli devojče da mu pokaže i tu sobu. Helga reče da je to zabranjeno, ali naposletku pristane da malo odškrine vrata i tog odeljenja. Sigurd kaza kako će mu i toliko biti dovoljno, ali kad ih ona odškrinu, on ih gurnu i širom otvori.
Imao je šta i videti. U toj sobi stajaše divno osedlan konj, a o zidu je visio zlatom ukrašen mač na čijem su balčaku bile urezane sledeće reči:
"Ko ovog konja jaše i ovaj mač paše, tog će pratiti sreća".
Sigurd zamoli Helgu da mu odobri da opaše taj mač i na ovom konju projaše jedanput oko kuće. Helga mu odgovori da tako šta ne može da odobri, ali je on moljaše veoma umiljato i ona naposletku popusti i učini mu po molbi i želji. Reče mu još i to da se konj zove Zlatogrivi, a mač Oštroperac. Uz te napomene, doda čak i ovo:
— Evo i jedne grane, jednog kamena i jednog štapa koji idu uz konja i mač. Kad nekoga ko jaše ovoga konja gone, treba samo da baci za sobom ovu granu i ona će se pretvoriti u veliku šumu. A ako ga progonilac i posle toga pristigne, treba samo da udari ovim štapom po beloj strani ovog kamena. Na to će početi da pada tako strašan grad da će gonilac od njega poginuti.
Onda mu na njegovu živu želju odobri da sa svim ovim stvarima samo jedanput projaše oko kuće. Ali kad Sigurd projaha jedanput oko kuće, obode konja i odjezdi.
Uskoro potom vrati se Helgin otac kući i zatekne kćer u plaču. Zapita je zašto plače, a ona mu ispriča sve. Na to se on dade odmah u poteru za mladićem, jureći iz sve snage.
Okrenuvši se u jednom trenutku, opazi Sigurd diva gde juri za njim. Brzo baci za sobom granu, i čim ona pade na zemlju, stvori se između njega i diva golema neprohodna šuma. Div morade kući po sekiru, da proseče put kroz gustu šumu i nastavi gonjenje.
Kad se Sigurd drugi put okrenu, div je već bio prošao šumu i, sustižući ga, dospeo mu tako blizu da samo što se nije dotaknuo repa Zlatogrivog. Sigurd se tada naglo obrne i udari štapom po beloj strani kamena, na šta se s neba sruči tako strašan grad da div pod njim skonča. Da se Sigurd nije tako naglo obrnuo, grad bi se sručio i na njegovu glavu, te bi pod njim i sam poginuo.
Jašući dalje, vide Sigurd kako mu trci u susret jedan pas. To je bila kuja njegove maćehe. Sva njuška ove verne maćehine kuje bila je oblivena suzama.
Tada Sigurd obode konja i pohita kući što je brže mogao. Stigne na vreme do mesta gde je devet slugu bilo privezalo njegovu maćehu za jedan golem panj spremajući se da je spale.
Sigurd poseče sluge mačem Oštropercem, oslobodi maćehu, posadi je kraj sebe na Zlatogrivog i odjaše k ocu.
Otac mu beše bolestan od jada i ležaše u postelji danima ništa ne jedući. Ali kad ugleda sina, pridiže se, van sebe od radosti.
Sigurd mu ispriča sve šta je i kako je bilo s njim, i kaže mu kako se maćeha pokazala prema njemu kao da mu je rodena mati. Kralj je pak ranije mislio da mu je ona bila došla glave.
Onda Sigurd pojaše Zlatogrivog i ode po Helgu. Posle oca on postade kralj, a Helga njegova kraljica.
Voleli se kao golubovi i rodili kćeri i sinove, dobri bili svima i svakome, o njima se i sad pripoveda.

O KASIJI, DOBROJ KĆERI MUDROG SOLOMONA

Izrael


Mudri kralj Solomon je imao mnogo kćeri, ali najlepša od svih beše Kasija. Ne samo da je bila lepa, već je bila i dobra i mudra. U celoj kraljevini, pa još malo dalje a i malo bliže, njoj ne bejaše ravne. I zbog te dobrote, lepote i mudrosti kralj ju je mnogo voleo.
Jednoga je dana Solomon sedeo u svom dvorcu u Jerusalimu, naslonio se na svilene jastuke, igrao se zlatnim resama svoja pojasa i gledao u plavetnilo brda i planina. Uživao je u tihom zviždukanju vetrića koji je lagano čarlijao, donosio prijatno osveženje posle vrelog dana. Nebo i planine su počinjali svoju igru menjanja dnevnih haljina u večernje, a taj je prizor Solomon s uživanjem posmatrao iz večeri u veče, kada god bi za to našao slobodnog vremena. Sunce je zalazilo iza Judejskih gora, padalo prema Sredozemnom moru i u svom zahodu rasipalo ponešto od svog neizmernog zlata. To bi zlato počinjalo da se topi, preliva po vrhovima brda, dvorova i kuća, po širokom nebu. Boje su se igrale, rasprskavale i razlivale. Posle zlato-žute, stizala je zlato-crvena, za njom boja rasplamsale vatre, koja je lagano prelazila u ljubičastu, da bi uskoro nebo postalo tamnoplavo, a od silnoga zlata ostadoše samo rasute zvezde po nebu.
I ne osećajući kako naglas razmišlja, kralj je, ugledavši zvezdu Večernjaču koja je sijala kao umilno oko njegove ljubimice, tiho progovorio:
— Kada bih samo mogao da znam, koji će to čovek Kasiju uzeti za ženu?
Jedan od dvorjana, koji je bio uvek u blizini kralja, nije morao mnogo da načuli uši da bi čuo šta kralj šapuće. Uslužno je prišao, poklonio se duboko i rekao:
— Uzvišeni kralju! Zašto ne upitaš velikog sveštenika, on bi možda saznao odgovor?
Mudri kralj Solomon, koji je znao govor cveća, ptica i životinja, koji je znao jezike mnogih naroda, nije znao da gleda u budućnost, pa mu se učinilo da je dvorjanin možda u pravu. Mahnuo je rukom i za tili čas se tu stvori veliki sveštenik.
— Hteo bih da znam ko će biti srećnik koji će dobiti moju kćer Kasiju za ženu.
— Molim te, dobri kralju — odgovori veliki sveštenik — sačekaj malo, pokušaću da dobijem odgovor od boga Jahve.
Kralj Solomon je samo klimnuo u znak odobravanja, a veliki sveštenik se uputio u zgradu hrama. Tamo se povukao u jednu od svojih odaja, poveo sa sobom svoga prvog zamenika i stao pod zapaljenu buktinju koja je bila pričvršćena na zid zlatnim klinovima. Skinuo je s grudi zlatnu ploču sa dvanaest dragih kamenova, postavio tu ploču na zlatan sto. Drago kamenje je dvanaestostruko rasipalo ono malo svetla buktinje od mirišljavog kedrovog drveta, koje su drvoseče donosili sa gora Libanskih. Zatim je skinuo svoj oplećak od svile, ukrašen dragim kamenjem, i gledao u bleštavu ploču sa znakovima dvanaest jevrejskih plemena. Opali, dijamanti, safiri, rubini, smaragdi i tirkizi su sve jače bleskali, a veliki je sveštenik nastavio da skida svoje ruho. Posle oplećka skinuo je svileni pojas, načinjen od plavog i purpurnog prediva, svilenu košulju, zatim kratku lanenu. Za to vreme ga je njegov zamenik gledao pažljivo u lice i očekivao sa zebnjom hoće li biti nekog odgovora na kraljevo pitanje. U odaji je bilo tiho, čulo se samo šuškanje tkanina odeće velikog sveštenika i jedva čujno pucketanje buktinje. Odjednom je vrhovni sveštenik stao, počeo da bledi, usne su počele da mu se miču a glasa nije ispuštao. Ukočeno je gledao u dva draga kamena. Njih je izvadio iz tobolca, koji je na zlatnom lancu visio tako da mu je uvek ležao na grudima, negde iznad srca. Stajao je u čistoj lanenoj dugoj košulji, u lanenim gaćama, a zamenik je sa njegovih drhtavih usana čitao odgovor, koji je, kao obično, bio kratak. Sa strahopoštovanjem je dodavao velikom svešteniku komad po komad odeće, pomagao mu da se obuče, dok je tobolac sa dva draga kamena veliki sveštenik sam stavio na grudi da mu leže preko srca, kao i zlatnu ploču sa znakovima dvanaest plemena. Tako su završili obred pitanja Urim i Tumim. Dok su zajedno vezivali raskošan pojas, zamenik je saopštio velikom svešteniku šta je sa njegovih usana pročitao. Znali su obojica da odgovor kralju neće biti mio. Vratili su se u dvor. Žurili su kroz hodnike, stražari su ih s poštovanjem pozdravljali. U jednom predvorju s mermernim sjajnim stubovima nečujno im je prišao dvorjanin dobroga sluha, koji je kralju i predložio da veliki sveštenik upita Urim i Tumim.
— Veliki sveštenice! Kralj je veoma zauzet suđenjem jednog zamršenog slučaja. Možeš li meni da saopštiš odgovor?
— Sinko, ti veoma dobro znaš da ovaj odgovor može da traži samo najugledniji medu uglednima. Idi, reci kralju da ćemo ga čekati.
Isto tako tiho kao što se pojavio, dvorjanin je nestao medu stubovima. Nije prošlo mnogo vremena i on se ponovo pojavi pred velikim sveštenikom.
— Premudri kralj je već izrekao pravednu presudu, zove vas da uđete.
Ušli su u dvoranu, na čijem je dnu na mermernoj uzvišici sedeo Solomon na prestaolu od slonovače. Kralj je dao rukom znak svima prisutnima da se udalje, veliki sveštenik mu je prišao sasvim blizu, a dvorjanin i zamenik su ostali na pristojnoj udaljenosti.
— Uzvišeni kralju! — šapatom progovori veliki sveštenik — upitao sam svemogućeg boga i odgovor je sledeći: Kasiju, kćer kralja Solomona, uzeće za ženu mlad momak, siromah bez igde icega, gladan hleba i žedan vode!
Kada je kralj čuo ove reči, ražali se i reče:
— Udaljiću kćer svoju Kasiju iz Jerusalima, smestiću je onamo gde noga čovečja još nije stupila, da vidim hoće li se moći takvo čudo ostvariti!
Posle tih reči otpustio je velikog sveštenika i pozvao pedeset svojih najvernijih dvorjana. Reče im:
— Zaklinjem vas nebom i zemljom da ne progovorite o ovome što ću vam sada reći!
— Neka nam jezik prione za nepca ako otkrijemo tajnu kraljevsku i ako je odamo bilo kome na svetu! — odgovoriše dvorjani uglas.
— Pripremite se za dugačak put, uzmite jedan od mojih brodova, otplovite do nekog pustog ostrva usred mora, sagradite na njemu visoku kulu, ogradite je kamenim zidom, ali ni jedna ulazna vrata na kuli ne gradite! Budite pažljivi u svom radu i učinite onako kako vam to naređujem, i neka niko za ovo ne sazna! Kada završite s gradnjom, vratite se u potaji u Jerusalim te mi javite šta ste uradili.
Pedeset dvorjana pozdraviše kralja, pođoše u luku gde su bile usidrene kraljeve lađe, po njegovom naređenju odabraše jednu koja je najviše odgovarala. Pripremiše sebi hrane i pića, alata potrebnog za gradnju, digoše sidro i otploviše. Plovili su tri meseca dana i stigli do jednog usamljenog ostrvca, na kojem nikoga živog nije bilo. Nađoše uvalu zaklonjenu s pučine, tu baciše sidro, i iziđoše na obalu. Pošto su našli pogodno mesto, jedni stadoše da klešu kamenje, drugi da ga prenose, a ostali su gradili kulu, nebu pod oblake. Gradili su tako do visine od stotinu lakata. Na vrhu kule napraviše visoku ogradu s jednim jedinim prozorom. Tu su, na vrhu, napravili i odaju u koju su stavili postelju, sto, stolicu i svetiljku. Kada su završili posao, spustili su se niz velike merdevine, kojima su se služili za vreme gradnje, ukrcali se na brod, otplovili u svoju zemlju i vratili se u Jerusalim. Kralj ih je odmah primio. Oni su mu pokazali nacrt kuće koju su sagradili. Solomonu se nacrti dopadoše te im reče:
— Primiću vas opet kroz dve sedmice, jer imam nešto važno da vam saopštim. A sada idite svojim kućama!
Dvorjani se duboko pokloniše i napustiše dvor. A kralj posla po svoju kćer Kasiju. Ona se uskoro pojavi, pozdravi oca, koji joj odgovori:
— Kćeri moja! Pripremi sebi mnogo odeće i haljina mnogo, i budi spremna da kroz dve sedmice pođeš iz Jerusalima na mesto koje ću ti ja odrediti!
— Hoće li se dopasti mom dragom ocu ako ga upitam: mogu li da znam koliko je dug put koji je preda mnom i kada ću se vratiti?
Kralj joj na to odgovori:
— To ne možeš da znaš, jer je to stroga tajna!
— Neka sve bude onako kako moj otac želi! — reče Kasija i ode da postupi prema očevoj želji i naređenju.
Kad prođe četrnaest dana, dođoše onih pedeset dvorjana kralju Solomonu i rekoše:
— Uzvišeni kralju! Rekao si da dođemo, i dođosmo; reci sada šta želiš, da bismo te poslušali.
— Dajem vam Kasiju, najmiliju kćer svoju u ruke, da je povedete u kulu koju sagradiste. Ostavite je na vrhu kule, zazidajte sve gradevinske otvore i uzmite sa sobom svoje merdevine kojima ste se služili. Ukrcajte se, doplovite do naših obala, vratite se u Jerusalim, i ne zaboravite kako ste se zakleli da ćete čuvati tajnu.
Kralju su teško padale ove reči, pa je posle kraćeg predaha nastavio ovako:
— Samo jedan od vas neka povede moju kćer na brod. Ostali neka se odmah ukrcaju i neka na brodu sačekaju moju kćer.
Četrdeset i devet dvorjana se pokloni kralju i ode, a samo jedan ostade u dvoru. Kralj pozva svoju kćer Kasiju da brzo dođe k njemu, a kada se ona pojavi, on joj reče:
— Kćeri moja, presvuci se u druge haljine, a sve svoje haljine stavi u kovčeg koji se nalazi u tvojim odajama. Pođi zatim za ovim čovekom do broda u luci, ukrcaj se sa njim na brod i otplovi onamo kuda sam ja odredio.
Čuvši sve ovo, Kasija se požuri da izvrši sve što njen otac reče, a sve je radila s radošću. Kada se presvuče, stavi sve svoje haljine u kovčeg, dođe da, pred polazak na put, pozdravi oca. Solomon se mnogo začudi radosti i veselju svoje kćeri, pa je zapita:
— Ne bi li mi rekla, kćeri moja predobra, što si danas lepša nego ikada? Ti i ne znaš još kada ćeš se vratiti i da li će ti se mesto u koje ideš dopasti, i hoćeš li tamo uživati sva ona dobra koja si uživala u domu kralja, oca svoga!
— Već danima mislim — odgovori mu Kasija — kada će mi moj dobri otac otkriti ono što je naumio, pa da mogu hitro da izvršim sve što mi bude zapovedio. A eto, danas je stigao taj žuđeni dan, zato se toliko radujem.
Kralju se ove reči veoma dopadoše, poljubi je, zažele joj sve najbolje na putu. Kasija, u pratnji kraljevog dvorjanina, pođe do svog doma, tamo dvorjanin uze njen kovčeg te pođoše ka obali mora. Pošto se ukrcaše, brod isplovi na pučinu. Posle nekoliko dana plovidbe, stigoše do pustog ostrva i baciše kotvu u blizini kule. Svi siđoše na kopno, Kasiju popeše na vrh kule, zatim zagradiše i utvrdiše sve preostale otvore a lestve uzeše sa sobom na brod. Pošto se vratiše u Jerusalim, saopštiše kralju da su postupili tačno po njegovom naređenju. Kralj Solomon ih sasluša i upita:
— Koliko će joj dugo biti dovoljni hrana i piće koje ste joj ostavili u kuli?
— Imaće dovoljno jela i pića za četiri meseca — odgovoriše dvorjani, pa im kralj zatim podeli darove i otpusti ih.
Kad dvorjani napustiše dvor, kralj Solomon pozva orla širokih krila te mu zapovedi:
— Od sutra ćeš svakoga dana da dolećeš u dvorske kuhinje. Tamo ćeš uzimati jelo i piće koje sam odredio Kasiji, kćeri mojoj. Sve ćeš joj to iz dana u dan odnositi na vrh kule, koju sam dao da se sagradi na pustom ostrvu usred mora.
— Učiniću sve kako naređuje kralj, moj gospodar! — odgovori orao.
Tih je dana u gradu Aku živeo čovek po imenu Avijam. On bejaše vrlo siromašan, ponekad mu je kuća bila bez korice hleba. Žena mu rodi sina kome dadoše ime R'uven. Beše to lepo i pametno dete, izraslo u naočita momka kome su se svi divili. Otac ga je učio mnogim naukama, a on ih je sjajno shvatao i pamtio, postao je odista učen mladić, dika i radost roditelja. Ali, s vremenom, R'uven uvide da u malom gradu Aku ne može ničim da pomogne svojim roditeljima. Jednoga dana on reče svojim roditeljima:
— Pošao bih u neki drugi grad, možda ću naći kakav posao. Radiću, zaradiću za hleb i za odeću!
— Kako ćeš, sine — odgovoriše mu — na put ovako iscepan? Ostani još neko vreme u našem domu. Ko zna, možda će nam se bog smilovati i pomoći?
— Dragi moji roditelji, najlepše vas molim, dozvolite mi da ostavim roditeljski dom i da pođem u neki drugi grad.
Kada Avijam i njegova žena videše da je R'uven uporan, da hoće da ode u drugi grad trbuhom za kruhom, izgrliše ga, izljubiše i poželeše mu srećan put, naglašavajući da će u roditeljskom domu biti uvek dobrodošao, ako poželi da se vrati. I tako R'uven pođe iz Aka, rodnog grada, na put. Hodao je ceo dan, a pred veče stiže na jedno polje. Odluči da se tu odmori, pa će ujutro nastaviti put. Leže na zemlju, kamen stavi pod glavu, gladan i žedan. Nadao se da će san da mu vrati malo snage pa će moći ujutro da produži. Tek što je legao, iz pustinje se diže oluja, hladan vetar dunu. R'uven ustade i pođe da potraži sklonište, jer je hladnoća prodirala do kosti. Cvokoćući zubima, stiže do trupa ubijenog vola, kojeg su ovde ostavile divlje zveri za svoj sledeći obrok. Kako drugog izlaza nije video, on raširi rebra govečeta i leže medu njih, te se tu nekako zgreja i odmah zaspa.
Idućeg jutra orao vide napušten trup vola, spusti se do njega, zgrabi ga svojim kandžama, polete s njime prema pustom ostrvu i spusti ga na vrh kule u kojoj je bila smeštena Kasija, kći kralja Solomona. Tu je orao stao da kljuje vola, a kada se nasitio njegova mesa, polete ponovo u pravcu pustinje.
Kada svanu zora, Kasija se, po svom običaju, posle buđenja pope na vrh kule. Imala je šta i videti: vola dopola odranog, mesa dopola pokljuvanog. Začuđena, poče da zagleda trup izbliza, kada medu rebrima ugleda momka kako spava. Priđe mu, probudi ga i upita:
— Ko si ti i šta te ovamo nanese?
— Jevrejin sam, iz grada sam Aka pošao na put, sinoć sam se od mraza sklonio u trup ovoga vola, od umora sam zaspao. Kada sam se probudio, vidim da me nešto nosi sa polja, da letim, letim i da me to spušta ovamo na ovu kulu.
Pomislih da je to, možda, neka od onih velikih ptičurina zgrabila volovski trup i ponela na vrh ovih zidina.
Kasija se smilova na R'uvena, povede ga u svoju odaju, nahrani ga i napoji. On živnu, a kada se umio, Kasija vide koliko je to lep momak, te joj se mnogo dopade. U razgovoru shvati da je pored toga i učen i dobar, i ne prođe mnogo vremena te ga zavole.
— Sa ove visoke kule ne možeš sići — reče mu — a ni broda nemaš da otploviš na kopno. Stoga ostani sa mnom sve dok moj otac ne dođe po mene, da me kući vodi.
— Hvala ti što si se smilovala na mene i što si mi dopustila da živim s tobom u ovom domu.
Kada orao uveče dolete i donese Kasiji hranu, vide da se na kuli nalazi još jedan čovek. Sutradan donese dva obroka: jedan za Kasiju a jedan za R'uvena. Posle još vide da od oba obroka ne ostaje ni podropca, pa je od toga dana stalno donosio po dva obroka.
Prošlo je nekoliko meseci, a R'uvenova naklonost prema Kasiji postade odista velika. Jednoga dana on joj reče ovako:
— Ako ti se dopadam, draga moja, budi mi žena!
— Nikada nisam činila ništa što nije dozvoljeno — odgovori mu Kasija — ali tebe je ovamo donela ptica, a to čudo nije moglo da se ostvari bez pomoći Jahvea. To onda znači da si meni namenjen!
Čuvši ove reči, R'uven se obradova, uze nožić i ubode se u vrh svoga prsta. U kap krvi koja je potekla umoči pero, napisa venčani ugovor, te tako postadoše muž i žena i življahu u miru i u ljubavi. Posle izvesnog vremena rodio im se sin. Dete je raslo i na kraju selo za njihov sto za vreme obeda. Orao koji im je i dalje donosio hranu i piće za dvoje, vide da ih je sada troje za stolom, i odluči da iz kraljevskog dvora donosi tri obroka.
Jednoga dana se kralj Solomon seti svoje kćeri pa pozva orla da ga upita za njeno zdravlje.
— Dobro je njoj — odgovori orao — dobro je i njenom mužu, a dobro je i njihovom malom sinu.
— Ko dovede tog čoveka na kulu — upita kralj uznemireno — reci mi ako znaš?
— I ja sam se tome čudio, hteo sam da saznam kako se to moglo desiti, ali nisam uspeo. Ostrvo je daleko na pučini mora, nigde u blizini nema živih bića, a za ovo vreme što je ona tamo, ni jedna lađa nije plovila tim delom mora.
Kralj, još uvek zapanjen, odluči da odmah krene u luku i da otplovi brodom do ostrva. Htede sam da se uveri u orlovu priču, pa je od onih pedeset dvorjana koji su gradili kulu poveo sa sobom samo jednoga, da mu pokaže put. Plovili su brodom skoro tri meseca dok ne stigoše do usamljenog ostrva usred mora. Došavši pod kulu, kralj naredi da se razruše ogradne zidine, zatim postave lestve, te se pope na vrh kule.
Na vrhu kule vide prvo Kasiju, kćer svoju, koja mu se od radosti obisnu oko vrata i poče da plače. Solomon ju je grlio i tepao joj, govorio, pitao, i utom ugleda R'uvena i njihovog sina.
— Ko su ovi? — upita on Kasiju.
— Ovo je moj muž, a ovo je naš sin! — odgovori Kasija.
— Reci mi, kćeri, kako dođe ovaj čovek čak ovamo? Ljudska noga ovamo još nije stupila, ni brod sidro bacio otkada si ti stigla!
— Čudo se desilo. Ptica ga jedna velika spusti na vrh kule. Delila sam s njim i krov i hranu i piće. Videla sam da je ne samo lep već i dobar, i učen, i pametan. Zavoleli smo se, a ja pomislih: ako je na ovo pusto mesto takvim čudom došao, sigurno je meni namenjen, te se ni moj otac neće ljutiti ako se udam za njega.
Tada Solomon upita R'uvena:
— Kako se zoveš, iz koje si zemlje došao i kome narodu pripadaš?
— R'uven mi je ime, iz zemlje sam izraelske došao a po narodnosti sam Jevrejin. Mudroga kralja ove reči donekle umiriše, ali mu ne behu dovoljne, jer mu ne beše važno samo da li je njegov zet tuđin ili iz njegovog naroda, već i kakav je po naravi, po duši i pameti. Dugo je sa njim razgovarao, šetajući po ravnom krovu kule, sve dok nije stekao utisak da je njegova kći dobro postupila. Uzeo je svog unuka za ruku, spustiše se svi sa kule, ukrčaše se na brod i otploviše. U prestonici Jerusalimu Solomon je priredio veliko veselje, gozbu na koju je pozvao sve stanovnike svoga grada. Posle obilnog jela i nekoliko čaša pića, mudri kralj ispriča sve što se dogodilo njegovoj kćeri. Svi su se divili poslušnosti Kasijinoj, klicali joj i nazdravljali ljubavi koja sve pobeđuje, za koju nema daljina ni prepreka.

GRBAVI VRABAC

Japan


U davno vreme u jednom selu živela je neka dobra starica. Jednog svetlog, sunčanog prolećnog dana pođe ona u baštu da čisti cveće i lišće od štetnih gusenica. Odjednom odnekud sleteše vrapci. Počeše da skakuću i da cvrkuću tražeći hranu. U to vreme iza ograde se igrao dečak iz susedstva. Baci se kamenom na jednog vrapca — i pogodi ga: kamen prebi vrapcu kičmu. Vrabac poče žalosno da cvrkuće, htede da poleti, ali ne mogaše, već je samo mlatarao krilima i kružio po zemlji. Tada ga primeti velika vrana. Slete sa drveta, doskakuta blizu i umalo da kljucne vrapca.
To vide dobra starica i sažali se na vrapca.
— Ej, ti jadnice!... Ali ne brini, neću te ostaviti.
Rekavši to, ona otera vranu, uze sa zemlje vrapca i stavi ga na dlan. A vrabac je, sasvim iznemogao, jedva disao na dlanu: bio je preplašen. Starica poče da duva u njega, zagreja ga svojim disanjem i ponese kući. Zatim ga nahrani pirinčem, a noću, da bi ga zaštitila od mačke i pacova, napravi mu gnezdo u korpi.
Čim starica ujutru ustade, nareza zelene trave i dade vrapcu zajedno sa zrnevljem. Tako ona poče da pazi pticu kao bolesno dete, a sinovi i unuci zbog toga su je grdili i ismejavali.
— Šta ti je, bako, zar si sasvim izgubila pamet? Hraniš vrapca — zašto?
Ali starica je podnosila sve ove podsmehe i starala se oko vrapca. On poče da se oporavlja i mada nije sasvim ozdravio, već je mogao da skakuće po sobi.
Vrabac je bio srećan i presrećan što je ostao živ. Zato je i zavoleo staricu, a i ona njega: bilo joj je teško da se od njega rastavi, a kada je to morala — onda bi ukućanima naređivala:
— Pogledajte vrapca i ne zaboravite da ga nahranite!
Tako je ovim opomenama dosadila svima u kući, i svi su gunđali. Ali starica, kao odgovor na to, samo se smešila i govorila:
— Zar vam nije žao sirote ptičice? Kome ona smeta?
Najzad, blagodareći staričinoj brizi, vrabac sasvim ozdravi i poče da leti. Jednom, kao obično, starica ga stavi na dlan i iziđe na verandu.
— Hoćeš li da poletiš? — upita ona vrapca. A vrabac ispravi krila, poskoči s njene ruke i polete visoko prema nebu. Starica je rasejano gledala za njim.
— Znači, odletećeš. Teško će mi biti bez tebe. O kome sad da se staram? Ali čuj, dođi opet!
Starica je ovo govorila, a svi su joj se smejali:
— Samo čujte šta govori! Sasvim je izlapela.
Ali i posle toga nije bilo ni trenutka a da se starica nije sećala svog vrapca. Tako prođe dvadeset dana.
Jednog jutra glasno zacvrkuta vrabac ispred prozora.
"Da to nije doleteo moj vrabac?" — pomisli starica i iziđe da pogleda. I zaista — to je bio on.
— Hvala ti što me nisi zaboravio! — pozdravi starica svog poznanika.
A vrabac kao da je želeo nešto da kaže, zagleda joj se u lice, baci na terasu zrno semena koje je doneo u kljunu i ponovo odlete.
— O, šta li mi je to ostavio — primeti starica. Priđe i pogleda: na podu je ležalo belo seme od tikve.
"Sigurno to nije obično seme!" — pomisli starica.
Pažljivo uze seme i sakri ga u kesu.
A u kući su joj se opet svi smejali:
— Čudna nam je baka. Nosi nekakvo seme kao dragocenost.
— To zrno nije prosto. Doneo ga je vrabac — odgovarala je starica. — Sigurno će dobre tikve nici.
I ona posadi seme u bašti.
Dođe jesen — i stvarno — iz semena izrastoše divne tikve: bezbrojno mnoštvo ogromnih plodova žutelo se medu lišćem.
Starica se obradova, nahrani tikvama sve svoje sinove i unuke, počasti komšije i još je ostalo toliko da nije znala gde da ih stavi. Tada starica podeli tikve svima u selu, a sedam do osam najkrupnijih i najboljih obesi na verandi da se suše. Prođe mesec dana.
"Daj" — pomisli starica — "da vidim svoje tikve. Sigurno su se već osušile".
Ona ih spusti na pod i začudi se: umesto da budu lakše, tikve su bile teže.
"Kakvo je ovo čudo?" — začudi se starica. Iseče jednu tikvu — a iz nje odjednom poteče beo prebrani pirinač.
Obradova se i podmetnu prazno korito. Korito se odmah napuni, a pirinač još izlazi. Stavi veliko korito, a nije se još ni okrenula, a ono već puno. A u tikvi još uvek dosta pirinča. Starica otvori i ostale tikve — kad i one do vrha pune pirinča. Presipala je pirinač, ali tikve su uvek bile pune.
U staričinoj kući počeše da žive veselo, a u selu nije bilo bogatijeg domaćinstva. U tom istom selu živela je još jedna starica, koja je bila škrta i pohlepna. Videvši srećne komšije, ona nije mogla da živi od zavisti. I jednom, pošto više nije mogla da izdrži, pođe ona svojoj srećnoj komšinici i upita je:
— Govore da vam je vrabac doneo sreću u kuću. Da li je to istina?
— Istina je — odgovori susetka. — Vrabac je doneo seme od tikve, i tako smo od toga počeli srećno da živimo...
Ali škrta starica nije mirovala, htela je sve da sazna.
"A zašto da krijem?" — pomisli susetka. I ispriča kako je spasla vrapca i sve šta je zatim bilo.
Ali sve je to bilo malo škrtoj starici.
— Hoćeš li da mi daš jedno srećno zrno? — upita ona.
— Vrabac je doneo samo jedno zrno — odgovori dobra starica. — Ja sam ga posadila i više nemam. Evo, mogu da ti dam pirinča.
— Pa dobro, daj makar malo pirinča — nezadovoljno progunđa škrta starica, ali je džak napunila do vrha i uputila se kući.
Posle toga ona poče da misli i nagađa kako da nade grbavog vrapca. Svaki dan ustajala je rano ujutru i odlazila u baštu iza kuće. Gledala je, gledala, ali grbavog vrapca nije videla. Naljuti se starica, dohvati kamen i baci ga na vrapce koji su nedaleko skakutali.
Kamen pade tamo gde je jato bilo najgušće i pogodi jednog vrapca. Starica ga uze, polomi mu sve kosti, tako da jadni vrabac nije mogao ni da sedi, a zatim ga odnese kući i dade mu hrane.
— Eto, najzad mi je sreća u rukama! — radovala se opaka starica.
Ali onome ko je škrt sve je malo.
"Susetka je imala jednog vrapca i kakvo je bogatstvo stekla. Znači, od tri-četiri ptice sreća će biti tri-četiri puta veća" — razmišljala je ona.
Starica opet pođe u baštu, posu pirinča i počeka. Kao i uvek, na zrna ubrzo počeše da sleću vrapci. A starica skupi kamenja i stade da baca na njih. Bacala je, bacala — i pogodila je još dva. Sad je imala tri vrapca. Ona se obradova:
— Sada ću se obogatiti.
Stavi nesrećne ptice u korito i poče da ih hrani i pazi.
Prođe mesec dana, i vrapci se oporaviše. Ona ih pusti, a oni se podigoše i odleteše. Pogleda starica za njima i pomisli:
"A sada sam mirna! Za takvu dobrotu obavezno će me nagraditi".
A vrapci odleteše proklinjući je:
— Ta nas je starica povredila i još nas je mesec dana držala u mračnom koritu. Nikada nam se takva nevolja nije desila.
Otada je starica počela da čeka kada će doleteti vrapci i doneti seme. Svakog dana izlazila je u dvorište i gledala u nebo doleću li vrapci. I, desetog dana uveče, najzad doleteše tri vrapca; svaki je držao u kljunu po jedno seme od tikve. Baciše ih starici i odleteše.
U kući poče gužva: "Eto, i nama je Bog sreću poslao!" Starica pokupi seme i brzo ga posadi u bašti.
Prođe pola godine, a u bašti izrastoše ogromne vreže od tikava sa bujnim lišćem, ali plodova je bilo malo. Svega sedam-osam, a i oni su bili nekako sitni.
Starica se i tome obradova i sva srećna odlazila je svuda i hvalila se:
— Eto, sad ćemo početi da živimo bolje od suseda!
Ali kakva nesreća! Tikava je bilo malo, a škrta starica, da bi dobila što više pirinča, niti ih je sama jela niti ih je drugom davala. Tada joj sinovi rekoše:
— Ako budeš škrta, nećeš biti srećna. Eto, naša susetka je i druge hranila i sama jela — i zato ima svega dosta.
"Istina je!" — pomisli starica. — "Moram da budem izdašnija".
Pozva sve svoje rođake i pred njima otvori tikvu.
Gosti videše da se starica sprema da ih počasti samo jednom tikvom, te se naljutiše i odoše kući. Ostade samo malo njih — ostaše oni najpohlepniji. Oni počeše da jedu tikvu, ali je ona bila tako gorka da se nije mogla jesti. To je bilo samo pola nesreće. A zatim sve spopadoše užasni bolovi u stomaku, kao da ih neko nožem probada. Gosti se uplašiše:
— Zašto ste nas takvim tikvama nahranili?
Počeše da grde staricu, a ni starici ni njenim ukućanima nije bilo lakše: vukli su se oko stola previjajući se od muke i bolova. Malo je trebalo pa da dođe do tuče. Gosti se okupiše i odoše svojim kućama. Posle toga bolovali su još tri dana.
Ali pohlepnoj starici to ne beše nikakva pouka. Posle nekoliko dana zaboravila je kako se mučila od gorkih tikava.
— Iz tikve treba da se dobije pirinač. A mi smo tikve pojeli — govorila je starica. — Dobili smo što smo zaslužili. Više nikome neću da dam.
Starica priveza ostale tikve i okači ih za ekser.
Prošlo je još oko mesec dana. Čeka starica i ne može da sačeka da iz tikava poteče pirinač. Nije više mogla da izdrži: "Vreme je" — pomisli ona — "da ih skinem". Spusti tikve na pod i poređa sva prazna korita koja je imala u kući, jer je trebalo da bude dosta pirinča.
Uze jednu tikvu, probuši je i okrenu prema koritu. Čekala je da otuda, u belom mlazu poteče pirinač. Ali umesto pirinča počeše iz tikve da izlaze bumbari, ose i razne otrovne muve. Naleteše na staricu, stadoše da je peckaju i ujedaju gde su stigle. Bilo je strašno. Ali starica od pohlepe kao da beše slepa. Činilo joj se da to pirinač tako kulja i poče da se brani od ujeda buba i muva, režući tikvu i govoreći:
— Vrapci, vrapci, ne prosipajte pirinač! Sipajte polako!
A kad iseče i poslednju tikvu, iz nje ispuzaše otrovne zmije i smrtno izujedaše požudnu staricu.

TUMAČENJE SNOVA

Jermenija


Živeo jednom jedan car, pa usni neobičan san: vide u snu kako padaju oko njega lisice razne vrste — velike i male, sive i riđe, olinjale i s lepom dlakom. One su ga opkolile s raznih strana, pripijaju mu se uz noge, ujedaju ga i skaču.
Kad se car ujutro probudi, pozva sve mudrace carstva pa im reče:
— Noćas sam usnuo jedan strašan san. Hoću da mi ga odgonetnete i rastumačite, a ako to ne uspete, znajte, kazniću vas i baciti u tamnicu.
Mudraci se raziđoše i stadoše razmišljati o carevom snu. U to doba živeo u tom carstvu neki čovek po imenu Šivar, a to znači — sulud. Razume se, taj nadimak nije dobio ni za šta: bio je tako sulud i glup da nikad ništa pametno nije uradio. Čega se god dohvatio, sve je ispadalo naopako.
Šivareva žena slučajno saznala za carev san i za nagradu, koju je obećao onome ko mu ga rastumači, pa reče svom glupom mužu: — Hajde, što kažeš? Idi caru pa mu nekako rastumači taj strašni san. On će te bogato nagraditi. Ali ona je pri tome mislila:
"Ako slučajno uspe da odgonetne sam, dobro je, postaćemo bogati i bićemo srećni, a ako ne — opet će za mene biti dobro: car će mom glupom Šivaru odseći glavu. To je dobro, jer šta će mi ovaj suludi muž?"
Šivar najpre ne htede da pođe caru da mu tumači san, ali žena navali na njega tako da je on ne mogaše odbiti. Stoga uze toljagu, prebaci torbu preko ramena, pa pođe u carev dvorac.
Idući putem, on ugleda veliku zmiju, koja je ispuzila ispod jedne stene. Ona ga upita:
— Kuda si se uputio, Šivare? A on joj odgovori:
— Eto, idem tako bez cilja — kud me noge nose i oči vode. Žena me poslala da rastumačim caru jedan strašan san. I sad se pitam: kako ću ja rastumačiti taj san? Pa ja ni svoje snove ne razumem, a treba tuđe da tumačim. Uz to, car je usnuo nešto strašno.
Ali zmija mu reče:
— Slušaj me dobro, Šivaru. Pomoći ću ti da rastumačiš carev san i da se tako izbaviš iz sirotinje. Otići ćeš caru i reći ćeš mu ovo: "Presvetli care, želiš li da ti rastumačim san? Ja ću ti ga rastumačiti. Taj san je strašan. Lisice koje su bile oko tebe, tiskale se oko tvojih nogu i ujedale te — to su laskavci i podmukli veziri. Oni se nalaze oko tebe, i, znaj, žele tvoju propast. Stoga se dobro njih čuvaj i nikome ne veruj." Eto, Šivare, to ćeš reći caru i time ćeš mu rastumačiti san. A za to ćeš dobiti bogatu nagradu. Meni ćeš, naravno, dati polovinu od te nagrade, jer sam ti pomogla. Upamti to dobro.
— Ništa ne brini, podelićemo nagradu — reče glupi Šivar pa se uputi u dvorac.
Kad stiže caru, on ponovi ono što je čuo od zmije i tako mu rastumači san.
Čuvši to, svemoćni car odmah naredi da bace u tamnicu dvorske vezire i mudrace, koji su tobož bili zauzeti tajnama carskog sna. Zapravo, oni su razmišljali o tome kako da zbace cara i preuzmu vlast u zemlji.
Car potom bogato nagradi šivara i imenova ga svojim glavnim tumačem snova. Šivar natovari blago na četiri deve pa se uputi svojoj kući.
Ide on tako kući, promatra vreće pune blaga i razmišlja:
"Za sve ovo treba da zahvalim zmiji; ona mi je pomogla. Dobro je što sam je sreo. Dve vreće s blagom ću joj dati, a dvije ću zadržati za sebe. Pravedno ćemo podeliti nagradu. Ja ću od sada živeti veselo, a žena mi više neće prigovarati i nećemo se svađati."
Ide Šivar dalje i stalno razmišlja o nagradi i srećom životu.
"Dve vreće — to je lepo bogatstvo. Ali četiri — još lepše.
Teško se dolazi do takvog bogatstva. A ja moram da dam zmiji polovinu. Šta će to njoj? Kod nje neće uopšte biti iskorišćeno. A nije ni greh prevariti je. Svako vara, pa mogu i ja zmiju."
Misli Šivar i polako skrenu s puta. Odlučio je da ne dadne zmiji njen deo, pa zaobilaznim putem ode svojoj kući, noseći na devama sve četiri vreće blaga.
I tako je Šivar zadržao sve blago za sebe.
Od toga je prošlo tri godine. Tada car opet usni neki čudan san. Vide on u snu kako su se reke i jezera napunila krvlju, zemlja je postala crvena, na poljima se osula crvena rosa.
Tada se seti Šivara, svog tumača snova, pa posla sluge po njega.
Sluge brzo pronađoše Šivara i rekoše mu da se sprema za put, jer je hitno potreban caru. Čuvši to, Šivar se prepade. Nije znao zašto ga sada zove car. On pomisli:
"Šta sad da radim? Ako je car opet usnuo neki strašan san, kako ću ga rastumačiti. Mogao bih opet otići kod zmije, ali ona mi sada sigurno neće ništa reći. Ovako ne smem izaći pred cara, jer mi glava začas može otići s ramena... Ipak je najbolje da odem do zmije i da od nje zatražim da rastumači i ovaj carev san, jer će mi, možda, ona opet pomoći da spasem glavu."
Šivar to pomisli, pa se uputi pravo zmiji.
Kad dođe do njemu poznate stene, a zmija već ispuzala pa ga čeka.
Ona mu reče:
— Zdravo, brate Šivare! Što radiš? Pre tri godine si me prevario i nisi mi doneo polovinu. Ipak, izvući ću te i ovog puta. Car te pozvao jer hoće da mu rastumačiš još jedan san. Pođi k njemu i reci mu ovo: neka što pre okupi vojsku i bude spreman za boj, jer će neprijatelj krvlju zaliti njegovu zemlju. Nije uzalud video u snu krvave reke i jezera. Šivare, ovog puta nećeš zaboraviti da mi doneseš polovinu od bogate nagrade.
Poklonivši se zmiji Šivar reče:
— Ne brini ništa, nagradu ću ti ovog puta sigurno doneti. Dobićeš polovinu od onoga što dobijem od cara. Zatim se uputi u dvorac. Kad stiže tamo, izađe pred cara i reče mu:
— Presvetli care, dugo nam živeo u sreći i zadovoljstvu. Došao sam da ti rastumačim i ovaj drugi san. Znaj, taj san je strašan. Neprijatelji se spremaju da napadnu tvoju zemlju, stoga okupi što više možeš vojnika i naredi im da svakog trenutka budu spremni. Tako ćeš odoleti neprijatelju i pobedićeš ga i neće doći do potoka i jezera krvi.
— Hvala ti, Šivare, — reče car pa odmah naredi da se svuda postavi jaka straža i da se sva vojska naoruža. Vojsku razmesti po zidinama grada tako da može videti neprijatelja. To je učinio u poslednjem trenutku, jer je neprijateljska vojska već pristizala i počela da napada utvrđeni grad. Ali, videvši naoružane vojnike, koji su bili pravilno poređani na tvrđavi, neprijatelji se vratiše i ne dođe do borbe.
Znači, i ovog puta se obistinio carev san i ovog puta ga je Šivar dobro protumačio.
Car potom nagradi Šivara; dade mu osam deva natovarenih blagom, pa ga pusti da na miru ide kući.
Videvši toliko bogatstvo Šivar se jako obradova; bio je presrećan. Putem je mislio:
"Osam tovara blaga! Dovoljno je. To je više nego četiri. Zar nije najbolje da sve to zadržim za sebe? Otići ću kod zmije i gledaću da je nekako ubijem, te ću se tako otresti te bede. To nije ništa neobično, jer bi svaki drugi na mom mestu to isto učinio."
I Šivar se uputi prema steni gde ga je čekala zmija.
Zmija mu ispuzila u susret. Kad je ugleda, Šivar dohvati jedan veliki kamen i svom snagom ga baci na nju. Kamen je odista bio velik i težak i da je pogodio zmiju ova bi ostala na mestu mrtva. Ali Šivar samo malo zakači njen rep, a zmija se izvi i pobeže u rupu.
Šivaru beše žao što nije usmrtio zmiju, pa je putem samo o tome mislio. Ali kad stiže kući žena ga radosno dočeka, pa on zaboravi i zmiju i svoja obećanja.
Živeo je sada bolje nego pre. Imao je novaca koliko je hteo i premda ga je nemilosrdo trošio, blago se nije smanjivalo. Jer, osam tovara blaga je dovoljno za čitav život, pa i više od toga.
I Šivar je tako živeo još tri godine.
Ali, desi se da car usni još jedan vrlo čudan san. On vide u snu kako pada s neba pšenica i pokriva ljude i kuće. Pada danonoćno, sve više i više.
Kad se car probudi, seti se Šivara, svoga tumača snova, pa odmah posla svoje sluge po njega. Videvši careve sluge, Šivar se prepade: znao je da je car usnio još jedan san. Stoga on reče ženi:
— Više me nećeš videti. Znaj, ovog puta se, verovatno, neću vratiti kući živ i zdrav. Ali putem Šivar opet pomisli na zmiju pa reče:
— Otići ću do nje. Kad već moram nastradati, neka me zmija ubije; bolje ona nego car, jer sam joj zaista naneo nepravdu, to i zaslužujem.
Tako dođe on do stene.
A zmija mu opet ispuzila u susret, pa kad ga opazi reče mu:
— Zdravo, Šivaru, nerazumni čoveče! Nisu te badava nazvali tako, jer si ti zaista glup i sulud. Zar nisi ni jednog trenutka pomislio, kad si me prošli put gađao kamenom, da će, možda car usnuti još koji san? Za tebe je dobro što sam se onda spasila smrti, jer šta bi sad radio da mene nema? Kako bi rastumačio carev san?
Šivar joj onda odgovori:
— Ah, moja dobra i mudra sestro, vidim sada koliko sam kriv i glup. Evo, zato sam i došao ovamo. Radi sa mnom šta ti je volja. Možeš mi pomoći, ali me možeš i kazniti. Spreman sam na sve.
Ali zmija mu odgovori:
— Ne, glupi Šivare, neću ti ništa uraditi. Neću te kazniti već ću ti i ovog puta pomoći da se izbaviš od sigurne smrti, pomoći ću ti da rastumačiš carev san. Idi caru i reci mu da se ničega ne plaši. Jer taj san je dobar. Pšenica što pada s neba znači da će u čitavom carstvu nastupiti sretni dani; ljudi će se obogatiti, a on će vladati u sreći i zadovoljstvu do kraja života. Za ovo tumačenje će te car bogato nagraditi, ali ne zaboravi da mi ovog puta doneseš polovinu blaga. Treći put ti pomažem i zaslužila sam da mi jednom daš polovinu. Šivar će:
— Ne brini ništa, mudra sestro, to više neću zaboraviti. Dobićeš svoj deo. Ovog puta neću pogaziti reč, a ako je pogazim — neka odmah umrem!
Šivar potom nastavi put prema dvorcu.
Videvši ga, car se obradova. A kad mu Šivar rastumači san, on se još više obradova i njegovoj radosti nije bilo kraja.
Naredi najpre slugama da iznesu burad sa šerbetom na gradske trgove. Nastalo je opšte veselje. Pio je car, a s njim i svi njegovi podanici, pa i naš Šivar. Kad se slavlje završilo, car dade Šivaru tri puta po osam tovara blaga i deve da mu to prenesu, pa ga sam malo isprati.
Šivar pođe kući, sav srećan što se to desilo, pa pomisli:
"Red je da dam zmiji sve ovo blago. Ja imam dovoljno kod kuće i više mi ne treba. Zmija će biti zadovoljna i više se neće ljutiti na mene. Postaćemo dobri prijatelji."
I on zaustavi čitav karavan kod stene, skide tovare sa deva, pa pozva zmiju. Ona se uskoro pojavi i Šivar joj reče radosnim glasom pokazujući na tovare s blagom:
— Moja mudra sestro, uzmi sad svoj deo. Dat ću ti sve, jer si bila dobra prema meni. Ali mu zmija reče:
— Brate Šivare, pa meni nije potrebno to blago; što će mi? Htela sam samo videti kakav si ti čovek i koliko mogu računati na tebe. A sada pazi šta ću ti reći. Kad si prvi put dobio bogati poklon od cara, prevario si me; nisi došao k meni, već si zaobilaznim putem otišao kući. Ta godina je bila lisičija godina, dakle — godina laži i prevare. Stoga si me i ti, koji si inače vrlo slab čovek, prevario i otišao ne davši mi baš ništa. Postupao si kao i ostali, pa možda i gore od njih, jer si verovao da tuđa laž može prikriti tvoju. A kad smo se drugi put sreli, onda je bila godina krvi te si me stoga gađao kamenom i prolio moju krv. Ti si i ovoga puta postupio kao i svi ostali, pa čak i gore od njih, jer si verovao da krv što su je drugi prolili može sakriti onu koju si ti prolio. A sada su nastale godine izobilja i bogatstva; ljudi su postali dobri i darežljivi. I ti si stoga postao darežljiv. Postupaš kao i ostali, postao si darežljiv, pa čak i darežljiviji i od ostalih, jer mi daješ čitavu nagradu a ne samo moj deo. Prema tome, dragi moj Šivare, ti si se samo pokoravao vremenu. Ne budi ponosan na svoju dobrotu, već dobro zapamti ovo šta ću ti sada reći: ko se ravna prema drugima, a sam ne zna svoj put, svakako će skrenuti s njega. Završivši to, zmija se uvuče u svoju rupu.
Šivar je pažljivo slušao zmijine reči. One su ga pogađale i stideo se sebe. Blago ga više nije privlačilo.
Dođe kući pa, na zaprepaštenje svoje žene, podijeli čitavo blago svim susedima.
On se posle zmijinih reči sasvim izmenio.
Jer reči pametne zmije bejahu se urezale u njegovo srce. Više ih nije mogao do kraja života zaboraviti; kao da su bile ispisane u njegovoj svesti.
Šivar je postao dobar čovek.
Kad bi neko nešto rđavo učinio, on je nastojao da bude pravičan; trudio se da bude dobar. A kad bi svi ljudi bili dobri, on je hteo da bude bolji od svih. Stoga je bio srećan do kraja života.

MALI PJER I BELA MAČKA

Kanada


Živeo jednom jedan kralj koji je imao tri sina. Prvi se zvao Garavko, drugi Plavojko, a treći, najmlađi, Mali Pjer. Starija braća su ga pomalo prezirala, jer su bili krupni i snažni a on mršav i slabačak, ali je zato imao više pameti u malom prstu nego oni u svojim ogromnim telesinama.
Jednog dana kralj reče sinovima:
— Ostareo sam, sinovi moji, i došlo je vreme da jedan od vas nasledi ovo kraljevstvo. A ja bih želeo da onaj koji dobije sve moje imanje ume da se snađe u životu. Zato ću dati krunu onome od vas koji bude došao do najlepše princeze, najlepših konja i najlepših kočija.
I tako se tri mladića uputiše u svet. Išli su, išli, i na kraju stigoše do jednog raskršća odakle su se račvala tri puta.
— Ja sam najstariji i izabraću ovaj put — izjavi Garavko.
— A ja ovaj — dodade Plavojko.
— E pa, ja ću poći onim što je preostao — uzdahnu Mali Pjer.
A onda se dogovoriše:
— Tog i tog dana naći ćemo se opet na ovom raskršću. Mali Pjer krenu svojim putem. Išao je dugo, dugo, i za to vreme razmišljao: "Nisam ni dovoljno velik ni dovoljno snažan da osvojim najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kočije. Mogao sam s mirom da ostanem kod kuće, umesto što se ovako potucam po belom svetu."
Put odvede Malog Pjera u neku gustu šumu. Odatle nastavi da ide drugom stazom, pa onda trećom. Već se bio dobro zamorio kad najzad stiže do jedne sirotinjske kolibe, koja je izgledala sasvim napuštena.
Obiđe je sa svih strana i jedino što opazi u blizini beše jedna lepa bela mačka, načuljenih ušiju i ružičaste njuškice, koja je radoznalo posmatrala kako se četiri gadne krastave žabe igraju kraj obližnje bare.
Mali Pjer učtivo pozdravi belu mačku, pa sede na prag kolibe da sačeka povratak sopstvenika; hteo je da ih zamoli da ga prime na prenoćište.
Sedeo je tako, tužan i nesrećan, glave zagnjurene u šake, i razmišljao o tome kako neće dobiti krunu nego će zemljom vladati jedan od njegove braće; a pošto ga ni Garavko ni Plavojko nisu voleli, sigurno će s njim loše postupati kad ne bude više oca da ga brani.
Dok je tako sedeo zadubljen u crne misli, oseti kako ga dotiče nešto meko i toplo, i vide da je to bela mačka; pruži ruku pa je nežno pomilova po svilenom krznu.
Macka poče da prede, a onda skoči Malom Pjeru u krilo, pogleda ga krupnim zelenim očima i reče:
— Zašto si tužan?
— Gospodo mačko — odgovori Mali Pjer ljubazno kao što je red — otac je obećao krunu onome od nas trojice sinova koji bude doveo najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kočije.
— A da li ti zaista toliko želiš tu krunu?
— Braća me ne vole, i kada oca ne bude više medu živima, onaj koji sedne umesto njega na presto zagorčavaće mi stalno život. Eto zato sam tužan.
— Kako ti je ime?
— Zovu me Mali Pjer.
— Slušaj, Mali Pjere, sutra se vrati u očev dvorac. Mene uzmi u naručje, a one četiri krastave žabe što su se igrale tamo kraj bare zatvori u vreću i ponesi na leđima. Ali to još nije sve. Vidiš li ovo orahovo drvo? Podigni prvi orah koji padne s njega i stavi ga u džep.
— Time neću steci princezu, konje i kočije.
— Uradi kao što sam ti rekla. Kad stigneš pred oca, pomiluj me kao što si uradio maločas, zatim češagijom istimari leda žabama, a orah slomi prstima.
— Poslušaću vas, gospođo mačko — odgovori Mali Pjer.
Pošto je prenoćio u pustoj kolibi, on se ujutru diže, uze mačku u ruke, strpa četiri krastave žabe u vreću i ode pod drvo koje mu je pokazala mačka. Jedan orah baš u tom času pade mu pred noge, a on ga podiže i metnu u džep. Tako natovaren, pođe putem koji je vodio u dvorac njegovog oca.
Kad stiže na ono raskršće, ugleda braću.
Garavko je sedeo u lepim srebrnim kočijama što su vukla četiri vranca, a kraj njega je bila divna princeza kose crne kao gar.
Plavojkove kočije bile su zlatne, a vukla su ih četiri belca; s njim u društvu nalazila se prelepa princeza, kose žute kao zrelo žito.
Kad ove dve momčine ugledaše najmlađeg brata kako dolazi pešice, sa mačkom u naručju i starom vrećom na leđima, prsnuše u gromoglasan smeh, govoreći:
— E, vala, ti nećeš dobiti očevu krunu!
A onda nastaviše put u svojim divnim kočijama. Mrtav umoran, Mali Pjer se vukao za njima. Kad stigoše u dvorac, sve sluge navališe da mu se rugaju.
— Siroti Mali Pjere, dobro si, bogme, izgurao! — povikaše, pretvarajući se da ga sažaljevaju.
Mali Pjer nije imao kad ni da se odmori, jer je kralj odmah poslao po njega. Mladić zateče oca pred dvorcem; u tom času baš se divio princezama, konjima i kočijama koje su doveli njegovi stariji sinovi, i nije znao koga da proglasi za pobednika.
Kad vide da mu se približuje najmlađi sin, on planu:
— Hoćeš li da mi se rugaš? Poslao sam te po lepu princezu, lepe konje i lepe kočije, a ti — gle šta si doneo!
Mali Pjer ne odgovori ništa, ali mu dođe da zaplače. Spusti belu mačku na zemlju i tužno je pomilova. Zatim izvadi iz vreće krastave žabe i prede im češagijom preko leda. Najzad izvuče onaj orah iz džepa i slomi ga prstima.
U istom času, mada je vreme bilo mirno i vedro, kao obično početkom proleća, odjeknu užasan pucanj groma. Orah ispade Malome Pjeru iz ruku i poče da raste; postajao je sve veći i veći, i pretvorio se u blistave kočije od dijamanata i raznog dragog kamenja.
I četiri krastave žabe počeše da rastu; postadoše velike prvo kao zečevi, pa kao psi, pa kao telad; dok se najzad ne pretvoriše u četiri divna rida konja, koji se sami upregoše u one kočije.
Ljudi su zadivljeno piljili u to čudo, kad se iznenada iz svih grla začu uzvik. Mali Pjer se okrete i vide pored sebe bajnu princezu kakva se ni u snu ne vida; u svojoj crvenkasto-zelenoj kosi imala je svetlucavu dijademu, umotana je bila u krzno belo kao sneg, a krupne oči behu joj zelene kao smaragdi.
Kralj im priđe i reče:
— Mali Pjere, zaslužio si moju krunu, i ako ova lepa princeza na to pristaje, uzećeš je za ženu.
I tako je svečano proslavljena svadba, o kojoj se još dugo pričalo u celom kraljevstvu.

IVAN ZORA

Kavkaz


Bilo je, a možda ništa nije ni bilo — živeo je u jednom gradu kovač bez dece, a mnogo je želeo da ih ima. Pode jednom žena toga kovača po vodu. Tek što je napunila vrč do vrha, vidi ona — nosi reka tri jabuke. Njoj se dopadoše jabuke, pruži ruke za njima, dohvati ih i donese kući. Jednu dade mužu, drugu pojede sama, treću podeli s mužem na ravne delove.
Kovačeva žena posle toga dobi dete. Čim se rodi, ono viknu:
— Spremajte se da mi što pre date ime, inače ću odleteti i nećete stici!
Dečaku dadoše ime Ivan Večernji. Tek što ga je mati malo podojila, on kao vetar polete na nebo. Samo što je nudilja pošla, začu se krik:
— Ne puštajte je, odmah ću doći na svet i odleteti... I zaista, o ponoći se rodi još jedan sin. Dadoše mu ime Ivan Ponoćni.
Podoji ga mati, pa i on odlete u nebo.
Pred jutro, u zoru, rodi se treći sin, nazvaše ga Ivan Zora. Podoji ga mati, pa i on odlete.
Živela su tako sva tri brata na nebu i letela medu zvezdama i oblacima. Samo jednom dnevno doleću majci po mleko: Ivan Večernji — uveče, Ivan Ponoćni — o ponoći, a Ivan Zora — u zoru, pred jutro. Dolete, majka ih podoji, i odlete. I nijednom se nisu sreli.
Prođe vreme, braća poodrastoše, mleko im više nije potrebno, sve ređe i ređe se pojavljuju u kući. Dolete tako jednom nedeljno, uzmu hleb i odlete.
A u tom gradu živeo jedan car. Car je imao tri kćeri lepotice.
Te lepotice ni danju ni noću nisu izlazile iz kuće, da ih sunce ili vetar ne bi opalili. Tako su i živele neviđene od sunca.
Jednom će otac reći lepoticama:
— Kćeri moje, što stalno kod kuće sedite, ustanite, prošetajte, pogledajte svet, sunce.
Poslušaše kćeri, izađoše.
Čim izađoše, odjednom se u vedro podne skupiše oblaci, zagrme grom, sevnu munja. Celo nebo potamne, dolete ogroman strašan div, dograbi sve tri lepotice, stavi ih sebi na pleća i nestade medu oblacima.
Svi se uznemiriše. Car se rastuži, oneraspoloži — nema mu niotkuda pomoći.
Car razasla glasnike na sve strane da objave nesreću i da svugde traže lepotice. Ali ni traga im niko ne nade.
Odjednom se pojavi nekakva starica — baba kovačeve žene — i reče caru:
— Postoji u ovom gradu kovač, ima tri sina. Sva trojica žive na nebu, lete u oblacima kao ptice. I nebo i zemlja — sve im je kao na dlanu. Ako iko bude mogao da pronade tvoje kćeri, to su samo oni.
Priredi car odmah veliku gozbu i posla ljude kovačevoj ženi da pozovu njene sinove u goste.
Ona obeća:
— Čim dolete, zadržaću ih i poslaću ih caru.
Dolete pred veče Ivan Večernji. Obradova se majka, nahrani ga, napoji i reče mu:
— Ostani, sine, noćas kod kuće, sutra je gozba kod našeg cara, on te je zvao u goste.
Ostade Ivan Večernji. Majka mu prostre za spavanje. Oko ponoći dolete Ivan Ponoćni; i njega primi majka, nahrani ga, napoji i zamoli da ostane preko noći.
— Sutra je kod našeg cara gozba. Poziva te u goste — reče mu.
Pristade i srednji sin te ostade. Vidi on — spava neko u kući pa upita:
— A ko to tamo spava?
— To je tvoj stariji brat, obojica ste se rodili iste noći. I on je za sutra pozvan k caru — odgovori majka.
Zaspa i Ivan Ponoćni.
U zoru dolete Ivan Zora.
Majka i njega nahrani i stavi ga da spava pored braće.
Dođe jutro. Ivan Večernji se naspavao od uveče, Ivan Ponoćni još je u dubokom snu, a Ivan Zora tek počinje da drema. Probudi se najstariji brat i naljuti se.
— Ko se to i s kakvim pravom izvalio ovde da spava, ne pitajući me!
Odluči da ih obojicu ubije, ali nema ni luka ni strele, niti mača. Spazi u uglu mač Ivana Zore, uhvati ga, ali s mesta ne može da ga pomakne.
Vide to majka pa se prepade:
— Za šta će ti, sine, taj mač? Kakve si neprijatelje ovde našao?
— A koga si to u kuću pustila? — upita sin.
— To su tvoja braća — veli majka — iste ste se noći rodili, svi živite u nebu. I oni su, kao i ti, juče doleteli, i njih sam, kao i tebe, zamolila da prenoće.
Kad se braća probudiše, zagrliše se i izljubiše. Zatim svi zajedno odoše caru. Car ih dočeka s velikim počastima, pogosti ih, a zatim upita najstarijeg brata:
— Ivane Večernji, ti letiš po nebu, sve vidiš, znaš li gde su moje kćeri?
Ivan Večernji ne znade, nije video.
Car upita Ivana Ponoćnog, ali ni on ništa nije video.
Dođe red na najmlađeg brata. Ivan Zora ustade, pokloni se caru i reče:
— Srećni care! Ležao sam jednom na vrhu visoke planine i posmatrao oblake na nebu. Odjednom čujem šum. Gledam — leti div, nosi devojke, a one viču i plaču. Dohvatim luk, ali ga pustih. Poplašio sam se — ako pogodim diva, ubiću ga, on će pasti, razbiće se s njim i devojke, poginuće. I tako div odlete s devojkama. Više ih nisam ni video niti sam išta čuo o njima.
Car se obradova što je naišao na trag svojih kćeri i reče:
— Pođite i tražite moje kćeri; ako ih nađete — daću vam ih za žene. Najmlađa je takva lepotica da će i sunce pozavideti njenoj lepoti, ona će biti tvoja žena! — reče car Ivanu Zori.
Ivan Zora je znao gde taj div može boraviti i uputi se tamo zajedno sa braćom.
Ko zna koliko su išli, dok ne dođoše do jedne planine.
Planina visoka, stenovita, ne možeš je obuhvatiti pogledom, pružila se između dva mora, a u podnožju planine šator. U šatoru spava čovek od gvožđa — div, glava mu kao stena.
Ivan Zora posla braću divu:
— Idite, probudite ga.
Uđoše oni u šator, budiše diva, budiše, pa izađoše i vele:
— Ne, ne možemo ga probuditi. Ude Ivan Zora, priđe divu i tresnu ga po glavi svojim lukom. Čovek-Gvožđe se probudi, prepade se i zamoli Ivana Zoru:
— Hajde da se pobratimimo, ako ti ustrebam — pomoći ću ti.
Ivan Zora mu reče:
— Pa pomozi nam — digni nas na ovu stenu. Čovek-Gvožđe će na to:
— Ti si kovačev sin. Iskuj lanac, bacićemo ga na vrh i popećemo se.
Ivan Zora donese čekić, ali nema nakovnja. Tada Gvozdeni Čovek predloži:
— Evo vam moja glava! — i podmetnu glavu umesto nakovnja.
Ivan Zora iskova ogroman jak lanac. Pričvrsti na lanac karike i iskiti ga kukama.
Ivan Zora reče braći:
— Hajde, zamahnite, prebacite lanac. Ivan Večernji i Ivan Ponoćni priđoše, uhvatiše lanac — i ni s mesta ga ne pomakoše.
— Hajde sad ti, Gvozdeni Čoveče — veli Ivan Zora. Gvozdeni Čovek uze lanac, zamahnu njime: lanac polete, ali ne dosegnu vrha.
— Takva li je tvoja snaga? — upita Ivan Zora.
— Da, takva je moja snaga! — reče Gvozdeni Čovek.
Tada Ivan Zora uhvati lanac, zamahnu njime, on polete i pade pravo na vrh.
Sva četvorica povukoše lanac, on se zakači kukama za stenu — možeš ići po njemu kao po stepenicama.
Ivan Zora posla braću. Ali ovi ne mogoše da se popnu, od straha umalo da popadaju u provaliju.
Pođe Gvozdeni Čovek. Još malo pa bi stigao na vrh, ali pogleda dole, u glavi mu se zavrte, zaljulja se i jedva se živ spusti.
Tada Ivan Zora pođe i reče:
— Pazi, Gvozdeni Čoveče, ostavljam ti svoju braću, ako im se nešto desi, znaj, glavom ćeš mi platiti.
Ivan Zora se pope na vrh stene i pođe divovim putem.
Išao je, išao i vidi — stoji bronzana kuća. Uđe Ivan Zora u kuću — kad tamo sedi lepotica devojka. Raspita se za sve i saznade da je to najstarija careva kći. Ona reče:
— Bolje bi bilo da nisi ovamo dolazio, sad će doći sedmoglavi div i ubice te.
— To je već moja briga! — veli joj Ivan Zora.
— Onda sam ja žena, ti muž — reče ona.
— Ne, ti si snaha, ja dever.
Ide uveče sedmoglavi div kući. Dođe do kuće, a konj pod divom se spotače.
— Eh, prokletniče! — viknu div na konja. — Šta je, zar te Ivan Zora u kući očekuje? Čega se plašiš?
Stiže, a Ivan Zora sedi u hladu i očekuje ga. Div povika:
— Ivane Zoro, reci mi jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
— Kakav sam ti ja prijatelj — odvrati Ivan Zora — dočekuj neprijatelja!
Skoči div s konja i viknu:
— Hajde, duni tamo u zemlju.
— Duvaj sam, šta se to mene tiče!
Dunu div u zemlju, ova se pretvori u bakar.
Uhvatiše se ukoštac. Dograbi Ivan Zora diva i sabi ga do pojasa u bakar. Isuka svoj mač, jednim zamahom odrubi mu tri glave. Razbesne se div, uhvati Ivana Zoru i sabi ga do bedara u bakar.
Ote se Ivan Zora, uhvati diva, odrubi mu ostale četiri glave, zatim pođe lepotici, uze od nje prsten za brata i pođe da traži devetoglavog diva, kod kojeg je čamila druga sestra lepotica.
Išao tako Ivan Zora, išao i stigao do srebrne kuće. Tu nade srednju sestru.
Devojka ga moli:
— Idi, ubice te.
Ne, ne sluša Ivan Zora. Legao u hlad i čeka diva.
Ide devetoglavi div, a konj mu se spotače pored kuće.
— Ah, prokleti, zar te Ivan Zora kod kuće čeka? — viče div.
Dođe — i, zaista, u hladovini leži Ivan Zora, čeka ga.
— Govori, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? — pita ga div.
— Kakav sam ti ja prijatelj — veli Zora — dočekuj neprijatelja.
Ubi Ivan Zora i devetoglavog diva, uze od srednje sestre prsten, pa pođe da traži dvanaestoglavog diva.
Stiže i vidi — sve naokolo je zlatno. Uđe u zlatnu kuću — stoji devojka neviđene lepote. Priđe Ivan Zora, zagrli svoju nevestu i pođe je ljubiti. I lepotica zavole Ivana Zoru.
Ivan Zora joj reče:
— Moram ubiti diva! Ona zaplaka:
— Nemoj, ostavi, nećeš ga ubiti, poginućeš.
— Ne brini, neće me ubiti tvoj dvanaestoglavi div — reče Ivan Zora, izađe, prilegne u hladovini i stade da čeka diva.
Vraćajući se kući, divov konj se spotače.
— Ah, prokletniče! — viknu on. — Da te ne plaši Ivan Zora? Ništa, uskoro ćeš videti kako će mu krv poteci kao reka, a vrane će kljuvati njegov leš.
Dojaha i ugleda Ivana Zoru.
Div povika:
— Kaži, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
— Neprijatelj — reče Ivan Zora — kakav sam ja tebi prijatelj?! — I uhvatiše se ukoštac.
Div skoči s konja, dunu u zemlju, i sva zemlja postade zlatna.
Sabi div Ivana Zoru u to zlato do pojasa, a Ivan Zora diva do ramena. Zora zamahnu mačem i otkide divu devet glava.
Div se umori i zapita Zoru:
— Kako se kod vas bore?
— Kod nas se malo bore, onda se odmore! — odgovori Zora.
— Onda ćemo se odmoriti! — moli div.
Zora pomisli: "Ako ga pustim da se odmori — iskočiće, još će me ubiti", i, ne čekajući, zamahnu, odrubi divu i tri preostale glave.
Ivan Zora uze lepoticu sa sobom i pođe. Lepotica se osvrnu i reče:
— Pogledaj, Zoro, koliko zlata ostavljamo.
— Kakvo mi je pa to divovo zlato — veli Zora — to je samo da se zamažu oči.
Ivan Zora dunu, i sve se zlato pretvori u prašinu.
Dodoše do srebrne kuće, uzeše srednju sestru, dunu i tamo Ivan Zora, i tamo sve postade prašina. Uzeše i najstariju, pa pođoše ka steni.
Poče Ivan Zora da spušta sestre niz stene.
Najpre spusti najstariju i viknu najstarijem bratu.
— Drži, tvoja je!
Zatim srednju — srednjem bratu.
Htede da spusti i najmlađu, ali ona mu reče:
— Izdaće te taj Gvozdeni Čovek. Ti si mi i sunce i mesec, ako pogineš, kako ću bez tebe živeti?
Zora je ne posluša, nego je natera da se ipak spusti. Tek što ona siđe, Gvozdeni Čovek dohvati gvozdeni buzdovan, udari po lancu i raskide ga nadvoje.
Ostade Ivan Zora gore. Šta da radi? Spuštati se bez lanca znači ubiti se. Pode on po toj steni dalje. Lepotica mu ipak dovikne:
— Zoro, idi na kraj stene, tamo iznad mora visi stenovit isturen deo, nalik na nos, udari nogom o tu izbočinu, ona će se srušiti i tamo ćeš naći konja. To je divov konj, on je diva zbacio sa sebe, zato su ga tamo i zatvorili, uzmi tog konja, on će ti pomoći.
Ivan Zora pođe ka toj steni, udari nogom u izbočinu, nade konja, gleda — a na konjskim leđima s pedlja debela prašina i prljavština. Konj progovori čovečjim glasom:
— Pusti me, Zoro, na tri dana u Crnu planinu, jer sam slab i ne bih te mogao podići.
Ivan Zora ga pusti. Konj se vrati posle tri dana. Zora ga zauzda i skoči na njega. Konj posrnu i reče mu:
— Pusti me još jedan dan.
Zora mu dozvoli da se odmori još jednu noć. Ujutru skoči na njega i pođe. Konj polete kao strela; dva dana pre Gvozdenog Čoveka dolete u grad.
Konj nauči Zoru:
— Stavi na mene sve svoje oružje i pusti me još tri dana u Crnu Planinu; sebi ostavi samo tri moje dlake. Čim me pozoveš, odmah ću doleteti.
Zora sve tako i učini, a sam se obuče u rite i pođe da luta gradom. Nade jednog kovača i reče mu:
— Radiću ti, a ti me samo hrani i ništa mi više ne treba.
— Dobro — pristade kovač — idi, udaraj čekićem.
Zora dohvati čekić jednom rukom, udari u nakovanj i raznese celi panj. Kovač se začudi njegovoj snazi. Uzeše i postaviše dva puta veći panj i Zora poče da radi. Ono što kovač uradi za pet dana, Zora uradi za sat. Raduje se kovač što je našao takvog radnika.
Vrati se najzad i Gvozdeni Čovek sa devojkom i braćom Ivana Zore. Odrediše i dan venčanja. Ali najstarija sestra nema prstena, ostao je kod Ivana Zore. Pitahu sve kovače ko takav prsten može da iskuje. Ne, svi odbijaju, niko ne može. Stigoše i do gazde Ivana Zore. I on odbi, a Ivan Zora reče:
— Ja ću napraviti takav prsten.
Noću kovač zaspa, a Ivan Zora kucnu — kucnu čekićem, izvadi iz džepa prsten najstarije sestre i stavi ga na policu. Ujutru ude kovač Zori, vide da spava i gurnu ga nogom.
— Što si me osramotio pred carem?
Zora izvadi prsten i dade ga kovaču.
Poslaše prsten. Ode i kovač na svadbu, a Zoru je pozvao, samo ovaj odbi, ne pođe. Kada iz crkve poče izlaziti najstariji brat — Ivan Večernji sa najstarijom sestrom, izađe Ivan Zora na trg, izvadi tri konjske dlake i spali ih. Odmah se pojavi njegov konj. Zora skoči na konja i reče:
— Leti gore, pašću s neba na njega i naučiću ga pameti.
Konj uzlete u nebo, i kad muž i žena izađoše iz crkve, Ivan Zora nalete na njih i iz sve snage udari najstarijeg brata. Pusti zatim konja, pođe u kovačnicu i sede kao da se ništa nije desilo.
I drugi prsten napravi Zora na isti način. Poznadoše devojke svoje prstenje, ali ništa ne govore, boje se, ćute, a najmlađa lepotica plače, tuguje:
— On je živ, vratio se, što ne dolazi, što me ne oslobodi nevolje?
I srednji brat dobi isto tako od Zore.
Dođe red i na Gvozdenog Čoveka.
Zora pozva svoga konja, skoči na njega, uze u ruke buzdovan i reče:
— Leti!
Konj polete na nebo. Izađe Gvozdeni Čovek, vodi Zorinu nevestu u crkvu; tek što je zakoračio u pripratu, Ivan Zora slete s neba, udari ga buzdovanom po glavi, a Gvozdeni Čovek propade u zemlju. Ivan Zora sjaha s konja, zagrli svoju nevestu i poljubi je.
Ispričaše sve caru.
Ivan Zora se oženi najmlađom sestrom, a kad car umre, nasledi celo carstvo.
Pomor tamo, ovde pir,
Trice tamo, ovde brašno.

ČAROBNA KIČICA

Kina




Beše jednom jedan dečačić po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesreću, ostao je zarana siroče te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kičica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike podučavao crtanju. Zažarenih očiju gledao je dečačić kroz odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uobličuju u krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta čini, ukorači dečak u školu.
— Smem li se usuditi da pozajmim jednu četkicu? — zapita učitelja. — I ja bih tako rado učio da crtam.
— Šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! — dreknu učitelj strogo i mrko ga odmeri. — Golja kao ti, pa hoće, ni manje ni više, nego da uči slikanje! — I tako ga po kratkom postupku izbaci.
Znači, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je čak i crtanje. E, baš da vidimo da li je tako!
Od tog dana, kad je u šumi pribirao drva, posmatrao je pažljivo obličje i let ptica pa jednom grančicom njihovu sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz ševar, pa bi zamočio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s večera došao kući, uzimao bi nagaravljeni komadić drveta u ruku i njime crtao predmete svog oskudnog pokućanstva: sto, klupicu i šta je još drugo posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice.
Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuće verno slikao ptice da si mirne duše mogao očekivati kako će svakog časa zacvrkutati, a ribe su mu takođe izgledale tako prirodne i žive kao da će pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za čim je dečačić najviše čeznuo, to mu je još uvek nedostajalo: kičica.
Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne večeri, leže na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snežnobele brade i predade mu kičicu.
— Ovo je čarobna kičica — progovori starac. — Budi oprezan i koristi je samo u blagočastive svrhe.
Kako je samo kičica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati.
— Pa to je doista prekrasna kičica — uzviknu dečak očarano i skoči od radosti sa svoje postelje. — Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce...
No, gle — prijateljskog starca već više nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli razočarano, to opet beše san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kičica o kojoj je toliko sanjao, pozlaćena kičica, sad našla u njegovoj ruci?
Tek što je Ma Lijang ovom čarobnom kičicom naslikao ptičicu, već bi malo stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i ćurlikalo i cvrkutalo kao da želi da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takođe bi i ribice koje bi naslikao glavačke skakale u vodu, pa bi vrludale levodesno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u čast. Kako je srećan bio Ma Lijang!
Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u čemu su oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu...
Takva čudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog čarobnika jednostavno dohvatiše za perčin i dovukoše pred gazdu.
Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio čvrst i neustrašiv junoša, usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obećanjima, odbije da i jedan jedini potez kičicom povuče u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne da dečaka zaključa u štalu i najstrože naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako dečak proboravi u štali. Trećeg dana u predvečerje otpoče sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma Lijang dosad od gladi nije krepao, sad će se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris svežeg pečenja dopre mu do nozdrva.
Gazda se nečujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se pečenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda, znači sve je to naslikao, jer kako bi inače tiganj, drva, meso i brašno dospeli u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmećare i naredi im da malog bez oklevanja ubiju. Tako će odsad kičica njemu pripadati.
Po zapovesti upade tuce slugu u štalu — ali gle, gde je mališa? Na zidu s istočne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek što je kročio na treću prečagu, strmoglavi se i poleđuške ljosnu o zemlju. Istog časa nestadoše merdevine bez traga.
Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe već i sve one koji bi mu pružili utočište. S bolom u duši oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Možda ćemo se još u životu sresti". I tako žurno naslika konja, vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.
Nije daleko dospeo kad za sobom začu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide četu konjanika, napred gazda s isukanim mačem u ruci, a za njime njegove sluge izmećari. Na to Ma Lijang poteže kičicu i naslika sebi luk i strelu, pa pričeka dok progonitelji ne pristigoše na domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogođen posred grla, sruči se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i, puštenih uzda, odjezdi.
Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradića. Već sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli dečak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naći, to opet poče da crta. Ovog puta se pak dobro čuvao da ne izbije na glas kao čudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga jednom rečju, uvek bi namerno ponešto izostavio.
Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez očiju, kad mu slučajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreća dogodi: ždral otvori smesta oči, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neočekivani dogadaj prenerazi čitav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom čudesnom događaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga domame rečima slatkim kao med, zatim pređoše na prikrivene pretnje, a pošto se dečak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu.
Ma Lijang je ranije već često slušao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u službu? Nikad ni za šta na svetu! Umesto zmaja, kako je car naredio, dečak naslika jednu groznu žabu krastaču, a kad njegovo veličanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja, dogega odjednom pored njega očerupani pevac. Ove grozne životinje uznemiriše čitavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle životinjski smrad. Caru se žuč razli od besa.
— Otmite mu kičicu! — dreknu stražarima. — Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu!
S otetom čarobnom kičicom pokuša sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od čistog zlata. Ali u njegovoj bezgraničnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje umetničko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se čitava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom veličanstvu.
Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da smesta počne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgraničnom srebroljublju učini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio, uvijao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugačku, izukrštanu zlatnu šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno čudovište u groznu džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoć, veruj da bi ga čudovište zajedno s odelom i perčinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kičicom uzaludna. I tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreći vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih novčića no mu još i obeća da će ga oženiti jednom princezom. Ma Lijang, koji je u međuvremenu već bio izmudrovao neku lukavštinu, načini se kao da prihvata careve predloge s najvećom radošću. Car se preko mere razveseli i vrati dečaku kičicu.
Sad opet poče car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki breg? — Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoče opasne zveri. Nećemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kičica gore-dole; odjednom pred carevim očima poče da blista i presijava se beskonačno prostrano more. Pri svetlim sunčevim zrakama ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglačani lapis-lazuli.
— Baš je lepo — uzviknu car, dok je kroz vodu čistu kao biljur zurio u morsko dno — samo mi reci gde su ribe?
— Ribe? — odvrati Ma Lijang. — Samo trenutak.
Marljivo zamaha kičicom tamo-amo i već zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme veselo u plićaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pučinu. Car oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini iščezoše, obuze i njega želja da se naveze na more.
— Naslikaj mi brod — dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, već je Ma Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška, talasi počeše da biju o bokove broda, te lađa veselo zaplovi morem.
Caru se, pak, vožnja pričini presporom. — Hej! — doviknu on na obalu — docrtaj još malo vetra.
Ma Lijang se snažno razmaha kičicom: talasi se podigoše, jedra nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kičicom i more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima, džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze.
— Dosta! — razdra se iz petnih žila. — Dosta je vetra! Ne treba više.
Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kičicom, i tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je već u svim sastavima i spojnicama počela da popušta.
Tresući se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kičicom. Orkan se uzvitla. Crne oblačine gonile su se nebom. Talasi se nadigoše kao kuća, oboriše na galiju, te je stukoše na parčiće: car i sva njegova pratnja pogiboše u talasima.
Priča o tome kako je Ma Lijang čarobnom kičicom oterao nepoćudnog cara u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji.
Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo medu drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom čarobnom kičicom uvek siromasima nešto dobra dela.
Šta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošću.

HON KIL TON, ZAŠTITNIK SIROMAŠNIH

Koreja


Pre mnogo, mnogo godina evo šta se desilo. Robinja namesnika grada Seula rodila je sina. Dečačiću dadoše ime Hon Kil Ton.
Kada je dete napunilo godinu dana, mati ga uze u naručje i pođe u planinu da se pokloni mogilama svojih predaka. Nije prešla ni polovinu puta, a susrete starca iznemoglog od gladi i umora. Čim ugleda siromaška, robinji sinu kroz glavu ono što su ljudi pričali o nekom mudracu pustinjaku. A pričali su ovako: u podnožju planine, u dubokoj šumi, živi mudrac star više od stotinu godina. Ceo svoj vek proveo je u šumi u društvu divljih zveri, koje su pred njegovim pogledom postajale bojažljivije i od samih zečeva. On je mogao ukrotiti svirepog tigra ljudoždera, odagnati pobesnelog vuka, učiniti bezopasnom i najžešću zmiju otrovnicu. Mudrac je bio poznat nadaleko i po tome što je bolje nego iko umeo lečiti lekovitim travama i najteže neizlečive bolesti: donosili su mu nesrećnike na umoru, a on ih je zdrave i vesele vračao njihovim porodicama.
Sve te priče prođoše robinji kroz glavu u onom času kada je ugledala starca kraj puta i odmah pomisli da je to taj čuveni mudrac. Zato mu priđe, smerno se pokloni i reče:
— Mnogo poštovani, poželi mome prvencu sreću u životu!
Starac se zagleda u mališanovo lice, pa poče tiho da šapuće proročanske reči:
— Dečak će se razviti u snažnog mladića i živeće hiljadu godina. I kažem još da će to biti neobičan mladić: postaće veliki junak, a već u četrnaestoj godini saznaće čarobne reči s kojima će čuda da stvara. Siromašni će ga voleti, a obesni mrzeti i bojati ga se. I kažem još da će taj dečačić pogubiti i samog namesnika Seula!
Prorekavši ovo, mudrac nestade u peščari, a robinja, i uzbuđena i uplašena, nastavi put.
Ali posle nekog vremena proročanstvo starca pustinjaka dođe i do namesnikovih ušiju. On se nije uplašio, već se iz sveg glasa smejao i govorio:
— Kako mene, moćnog vlastelina, može pogubiti ništavni sin ništavne majke? Hon Kil Ton je moj rob i ja mogu s njim raditi što god hoću. Ko me može sprečiti da ga ja pogubim pre nego što on napuni četrnaest godina? Niko. E, pa vidite da su te priče samo staračka naklapanja!
I uskoro obesni namesnik potpuno zaboravi na reči mudraca.
A mališan je svakim danom bivao sve stasitiji i snažniji.
Već u sedmoj godini je zapanjivao i najčuvenije ljude
svojim umom i znanjem, a po junaštvu mu već tada nije bilo
ravna. U osmoj godini Hon Kil Ton je umeo da čita rukopise drevne kineske mudrosti i bez muke otkriva tajne namere neprijatelja Koreje.
Baš toga dana kada je Hon Kil Ton napunio četrnaest godina, namesnik Seula se priseti onog proročanstva, pa uvidevši da se sve do sada ispunilo od onog što je mudrac prorekao, silno se zabrinu. Razmišljajući šta da uradi, namesnik odluči da je najbolje da prvo pozove mladića u dvor i uveri se sopstvenim očima i ušima u njegovu neprirodnu nadarenost. Zato naredi da se odmah u dvor dovede sin njegove robinje, mladi Hon Kil Ton.
Kada ugleda pred sobom mladog junaka snažnih ruku i širokih pleća, namesniku prođoše kroz glavu reči starog pustinjaka: "… I još ti kažem da će ovaj dečak pogubiti namesnika Seula." Zato bez dvoumljenja odluči da ubije mladića na spavanju. Ali mladić je umeo da čita tuđe misli i odmah je pogodio šta smera podmukli namesnik.
Namesnik obuzda svoj strah i reče mladiću da ga je zvao radi nekog junačkog podviga, pa ga blagonaklono otpusti.
Čim dođe kući, Hon Kil Ton reče majci:
— Ja sada idem, draga majko, i ako me ne bude dugo bilo, nemoj se plašiti, jer odlazim duboko u planinu da lovim divlje zveri.
— Kako ćeš, sine, loviti kad nemaš ni luka ni strele? Divlje zveri će te rastrgnuti tako golorukog.
— Ne brini, majko, ja nemam luka ni strele, ali imam junačko srce i snažne ruke! Do viđenja, uskoro ćete čuti o meni!
A uveče, kada se u domovima pogasiše vatre, Hon Kil Ton je bio već daleko u planini. Išao je celu noć, a zora ga zateče na prostranim visoravnima gorostasne planine.
Vidik mu se pružao u nedogled. Pogleda sin robinjin na sever i ugleda plava jezera i gorde labudove kako po njima plove. Pogleda na jug i ugleda šume koje stajahu čvrste kao stenje i upirahu svoje moćne krune do pod samo nebo. Pogleda na istok i vide tokove hučnih reka. Pogleda na zapad — i ne mogade odvojiti očiju od prostranih njiva na kojima vetar talasaše zlatna žita i vitke stabljike kukuruza.
Gledao je Hon Kil Ton svoju domovinu i osećao je kako svakog trenutka postaje sve silniji i silniji, kako buja neobuzdanom natčovečanskom snagom. U silnom oduševljenju gurnu jednim prstom ogromnu stenu, koju ne bi moglo pokrenuti ni hiljadu ljudi, i stena se surva u bezdan.
Nasmeja se Hon Kil Ton od prevelikog zadovoljstva što je toliko snažan i moćan, i podiže visoko glavu ka najvišem planinskom vrhu, Vrhu Koreje, obavijenom maglom i oblacima!
— Sada mogu sve — kliknu razdragani mladić — mogu se ogledati i sa oblacima!
I Hon Kil Ton poče da se penje ka samom Vrhu Koreje, na koji nikada nije kročila noga čovečja. Ceo dan se penjao uz oštru liticu, celu noć je bauljao po oštrom stenju, ali zora ga zateče na samom vrhu planine. Kada je isplovilo sunce i razišla se magla, Hon Kil Ton ugleda pred sobom kameni zid, a u kamenom zidu okovanu kapiju. Kapiju ne bi moglo otvoriti ni pedeset najsnažnijih ljudi, toliko je bila teška tako gvožđem okovana. No snažni Hon Kil Ton joj priđe, malo je zagleda, pa prisloni široka pleća uz nju. Šarke popustiše i kapija se otvori. Mladić se nade na prostranoj, ravnoj cvetnoj livadi ali ne uspe ni okom da trepne kad ga okruži stotinak ljudi.
— Ko si ti? — povikaše uglas. — Kako si se usudio da uđeš ovamo? Za kaznu ćeš biti odmah pogubljen!
Hon Kil Ton se ne uplaši. Duboko se pokloni i reče:
— Koliko juče bio sam rob namesnika Seula. Želeo sam slobodu i došao u planine. Sada znate sve o meni. Recite ko ste vi.
— Mi smo neprijatelji carskih činovnika i sveštenika koji im služe. Ceo svoj život posvetili smo pomaganju siromašnih i nemoćnih.
Tada Hon Kil Ton uskliknu:
— Ako je tako, onda me primite kao svoga brata!
— Zakuni se da ćeš štititi nemoćne i da nikada nećeš praštati zla dela carskim činovnicima, pa ćemo te priznati za brata!
Hon Kil Ton položi zakletvu i starešina bratstva objavi:
— Sada, kada si položio zakletvu, moraš dokazati da ćeš časno ispunjavati svoje obaveze. Prvo, pokaži nam koliko si snažan i jak.
Hon Kil Ton pogleda oko sebe i ugleda na livadi veliki hrast. Priđe drvetu, obujmi ga obema rukama i, bez po muke, iščupa ogromno stablo iz zemlje sa sve korenom.
— Dobro si ovo uradio — reče mu starešina bratstva. — Videli smo snagu tvojih mišica, ali ne i snagu tvoga uma i hitrinu tvojih nogu. Zato slušaj šta ću ti reći: Pod samim vrhom visoke planine diže se veliki manastir. Iza njegovih tvrdih zidova žive opaki kaluđeri koji pljačkaju bedni narod i zgrću velika bogatstva. I ne samo to. Oni šalju bedne seljake na manastirska polja da argatuju za njih i ugojene carske činovnike. Ne jednom smo pokušali da prodremo u taj manastir i spasemo one nesrećnike što robuju tamo, ali nikada nam to nije pošlo za rukom, jer je manastir opasan visokim zidinama, a čuvaju ga jake straže. Ako se dosetiš, ako pronađeš način da uđemo u manastir, priznaćemo ti mudrost. Hon Kil Ton malo promisli, pa reče:
— U podne ću vam dati odgovor koji od mene tražite.
Tačno u podne pozva Hon Kil Ton starešinu bratstva n izloži mu svoj plan. Ovaj pažljivo sasluša mladića, pa kada se uveri da je sve dobro smišljeno, naredi da mu se pripreme svečana odeća i dobar konj. Hon Kil Ton uzjaha konja, oprosti se od svojih novih prijatelja i uputi se u susednu planinu, prema manastiru opakih kaluđera.
Straža još izdaleka primeti konjanika obučenog u praznično odelo, pa pomislivši da je to neka važna ličnost, neki visoki carski činovnik, objavi:
— Neka starešina manastira izađe da ukaže počast uglednom gostu!
I dobro ugojeni kaluđeri poverovaše da im je zaista došao u posetu neki ugledni velikodostojnik, pa se užurbaše da pripreme što bolji doček.
Hon Kil Ton dođe do same manastirske kapije i snažno zalupa. Tog časa kapija se otvori i propusti mladića u popločano dvorište.
— Ja sam sin prvog carevog savetnika — reče hrabri mladić. — Otac me je uputio vama da bih stekao znanja i i izučio nauke, cenjeni učitelji!
Kada starešina manastira ću da mu je glavom prvi carev savetnik poverio vaspitanje sina, pohita u susret mladiću duboko se klanjajući. Hon Kil Ton siđe sa konja i smerno reče:
— Moj otac vam je u znak zahvalnosti poslao stotinu rasnih konja na dar, a svaki konj je natovaren sa po dve vreće pirinča. Siguran sam da će karavan biti ovde još pre zalaska sunca.
Radosni što su tako bogato obdareni, kaluđeri napraviše veliki pir. Na počasnom mestu sedeo je mladi Hon Kil Ton, kome su, naravno, ukazivali najveću pažnju.
U punom jeku veselja, stražar objavi da je na vidiku karavan njegovog prevashodstva.
— Pustite karavan u dvorište i dobro zaključajte kapiju — naredi starešina manastira.
— A zašto držite kapiju zatvorenu kada ovo treba da bude pribežište nejakih i nemoćnih? — tobože sa čuđenjem upita mladi Hon Kil Ton.
— Ah, milostivi gospodaru — povika starešina manastira — vi svakako ne znate da u blizini manastira žive opasni razbojnici. Oni su već nekoliko puta pokušavali da orobe naš manastir, ali im to nije polazilo za rukom, jer imamo jake zidine i budne stražare.
— Ako je tako, onda ti prokleti razbojnici nikada neće osvojiti ovaj manastir — reče Hon Kil Ton i zadovoljno se nasmeja.
Veselje se nastavljalo, a kaluđeri su jeli i pili do besvesti. Odjedared, Hon Kil Ton skoči i zgrabi svoju času.
— Šta vam je, presvetli gospodaru? — uznemireno upita starešina manastira. Umesto odgovora, Hon Kil Ton izvadi kamenčić iz čase i baci ga daleko od sebe. U stvari, on je taj kamenčić krišom spustio u času.
— Zar je mene moj otac poslao ovamo da bih jeo kamenje? Kako ste smeli učiniti tako nešto meni, sinu prvog carevog savetnika?
Svi se kaluđeri namah otrezniše u uplašeno spustiše svoje obrijane glave.
Baš u tom času Hon Kil Tonovi ljudi provališe u odaju gde se pirovalo, i debelim konopcima vezaše zaprepašćene kaluđere. U stvari, takav je bio raniji dogovor. Kaluđeri počeše da dozivaju u pomoć stražu. Ali i stražari su već bili dobro uvezani, jer na konjima, tobože poklonu prvog carevog savetnika, nisu bili darovi, već dobro naoružani borci, zaštitnici bednih i nemoćnih.
Pošto su kaluđere i stražare dobro vezali, Hon Kil Ton naredi da se izvedu iz ćelija svi nesrećnici što su čamili u manastirskom ropstvu. Svakom od tih bednika dade po mazgu natovarenu mešinom hrane i mešinom novca, pa oni, tako snabdeveni, pohitaše preko planine svojim napuštenim domovima.
Kada sve to obaviše, Hon Kil Ton i drugovi sedoše na konje i odjahaše u svoju planinu, svoje sklonište. Tamo na svečanom skupu ovako odaše zahvalnost mladom Hon Kil Tonu:
— Dokazao si da raspolažeš velikom snagom, bistrim umom i hitrim nogama. Dokazao si da zaista voliš i braniš nesrećne i ponižene. Dokazao si da si snažniji, umniji, hitriji i plemenitiji od nas. Zato nam budi voda. Slušaćemo te i poštovati jer smo te sami izabrali.
I Hon Kil Ton postade starešina bratstva.
Od tog dana carevi činovnici nisu više imali mira u Koreji. Večito su bili u strahu od odmazde Hon Kil Tona i njegovih drugova.
Svakodnevno je Hon Kil Ton činio neko dobro delo: siromašnoj nevesti podario bi bogate poklone i nevestinsko ruho; gladnome — vreću pirinča; seljaku — bika; robu — slobodu. Od visokih carskih činovnika otimao je sve što je stigao: novac, zlato, stoku, imanja.
Glas o podvizima Hon Kil Tona došao je i do carevih ušiju. Car se silno razjari i naredi da mu privedu seulskog namesnika.
— Hon Kil Ton, tvoj rob, čini svakojaka čuda i pokor a ostaje nekažnjen. Naređujem ti da ga uhvatiš i živog mi ga privedeš. Ne učiniš li to, ode ti glava!
Namesnik Seula nije mogao a da se ne seti proročanskih reči mudraca pustinjaka i gorko se pokaja što još davno nije prekratio s tim prokletim robinjinim sinom. Zato odluči da sad ili nikad okonča s razbojnikom. Ali nije bio prešao ni po puta, a vidoviti Hon Kil Ton već je znao i šta je car rekao i šta je namesnik naumio.
Tako je ojađeni namesnik klimao na svojoj mazgi put dvora i razmišljao kako će najlakše doskočiti razbojniku Hon Kil Tonu, kad ga iz razmišljanja trgoše preplašeni uzvici:
— Nesreća, nesreća, vatra! Bežite, ljudi!
Namesnik potera brže mazgu ne bi li video šta se u stvari dešava, kada ugleda svoj sopstveni dvor sav u plamenu: goreo je na sve četiri strane. Ma koliko da su sluge gasile požar, vatra se sve više širila. Kada se, najzad, požar stiša i dim raziđe, od namesnikovog raskošnog dvorca ostalo je samo zgarište i jedna zidina na kojoj je velikim slovima bilo napisano:
"Oslobodio sam namesnika nečasno stečenog imetka. Hon Kil Ton"
— Potera! Potera! Gde je potera? U poteru za prokletim razbojnikom, on ne može biti daleko! — vikaše od besa pomahnitali namesnik.
Ali potera je bila uzaludna, jer je Hon Kil Ton bio potpuno bezbedan u svom novom domu, u visokoj planini, iza kamenog zida i okovanih vrata.
Kada je car saznao da Hon Kil Ton nije uhvaćen, silno se rasrdi i poruči seulskom namesniku:
— Kada nisi bio u stanju da uhvatiš razbojnika, a ti spremaj mešinu za svoju glupu glavu!
Dugo je razmišljao namesnik kako da se izvuče iz ove nesreće i kako da namami Hon Kil Tona u klopku, dok se najzad ne doseti: posla u sve pokrajine i sve gradove Koreje glasnike, koji su duvali u trube i objavljivali okupljenom narodu:
— Čujte i počujte svi koji držite stranu razbojniku Hon Kil Tonu: ako se taj razbojnik ne preda svetlom namesniku grada Seula od danas pa za deset dana, javno će biti mučena i pogubljena njegova nedužna mati, robinja svetlog namesnika!
Kada ovo cu, Hon Kil Ton ode na reku, nakupi šljunka, dunu u njega izgovarajući neke čarobne reči i — gomila šljunka pretvori se u silnu vojsku, silne junake, koji su svi do jednog tako ličili na Hon Kil Tona kao što lice jedan na drugi sunčevi zraci.
Desetog dana od one objave, pred novim namesnikovim dvorcem pojavi se neka junačina i reče stražaru:
— Ja sam Hon Kil Ton. Odvedi me namesniku! Straža se sjati oko Hon Kil Tona i privede ga namesniku.
— Uvežite skota! — dreknu namesnik bojeći se da mu Hon Kil Ton ne umakne.
U tom času ude stražar i saopšti:
— Gospodaru, pred kapijom je još jedan čovek koji tvrdi da je Hon Kil Ton!
Privedoše i tog drugog Hon Kil Tona, i sada pred unezverenim namesnikom stajahu dva ista istcijata Hon Kil Tona. Obojica se smeškahu i podrugljivo gledahu u zbunjenog namesnika. Samo što je namesnik koliko-toliko došao sebi, kada u dvoranu ude i treći Hon Kil Ton. Za njim stiže i četvrti, i tako se to nastavi u nedogled, dok dvorana ne beše puna puncata sve samih Hon Kil Tonova. Tada namesnik, pribravši se malo od prevelikog čuda, naredi da se u dvoranu uvede robinja, mati Hon Kil Tona. Kada žena ude, namesnik joj reče:
— Ko je od ovih ljudi tvoj sin? Ako slažeš, ja ću ih sve pobiti. Ako kažeš istinu, poštedeću i tvoj i njegov život!
Uplašena mati poverova lažljivim rečima i odgovori:
— Moj sin ima na grudima veliki mladež.
— Skinite sa razbojnika košulje — naredi namesnik. No kada straža priđe junacima da postupi po namesnikovom naređenju, pravi Hon Kil Ton glasno uzviknu čarobne reči i dvorana se odjednom ispuni neprozirnom maglom. Kada se magla raziđe, od razbojnika ne beše ni traga ni glasa. Samo su u uglu dvorane ležali neki kamenčići na koje niko nije obraćao pažnju.
Namesnik od muke razjuri stražu i sve dvorane i zatvori se u svoju sobu predajući se najcrnjim mislima.
Kada je dobro osvojila noć, jedan od onih kamenčića poče da raste, da dobija ruke, noge, glavu, telo, dok se najzad ne uobliči u pravog junaka. Bio je to glavom Hon Kil Ton. On uze još jedan kamičak, stavi ga za pojas, pa sačekavši da se mesec skrije za oblake, napusti namesnikov dvor i ode u planinu svojim drugovima.
Kada stiže do vrha planine, spusti kamičak na zemlju, izgovori nekoliko čarobnih reči i, gle čuda, od kamičaka se stvori žena, robinja namesnikova, a mati Hon Kil Tona.
— Najzad si potpuno slobodna, draga majko. Doveo sam te svojim drugovima, koji će te poštovati kao rođenu mater.
Od onog nesrećnog dana namesnik nije smeo izaći na oči caru, jer je znao da je car strašno kivan na njega i da će mu bez milosti odrubiti glavu. Morao je uhvatiti u najskorije vreme tog prokletog Hon Kil Tona. Dugo je, tako, namesnik razmišljao kako da nadmudri razbojnika, pa konačno odluči da se preruši u trgovca i tako prerušen pođe po selima ne bi li negde susreo Hon Kil Tona, nekako ga obmanuo i savladao. Zato je pod pazuhom nosio oštri handžar i debele konopce, jer je želeo da razbojnika dovede caru privezanog. Sa sobom je poveo i prerušene stražare.
Ali vidoviti Hon Kil Ton saznade za lukavstvo svoga neprijatelja, pa odluči da se malo poigra s njim. Preruši se u ubogog prosjaka i obuče same rite, pa uze čvornovak u ruke i pođe, jedva se vukući, baš u ono selo u kome je namesnik zanoćio. Kada ude u selo, prvi ko ga je oslovio beše sam namesnik, koji se, naravno, svima predstavljao kao trgovac:
— Ej, bedniče, nisi li, možda, uz put sreo Hon Kil Tona?
— Ne, nisam, gospodaru, a i ne bih želeo da ga sretnem, jer ljudi kažu da je taj delija tako strašan da od samog njegovog pogleda padaš kao pokošen!
Namesnik se nasmeja:
— E, stara budalo, samo kada bi mi dopao šaka, video bi šta bih sa njim uradio!
— Slušao sam od ljudi — na to će prerušeni Hon Kil Ton — da je baš jutros prošao putem i otišao do obližnjeg zaseoka u planini.
Čuvši to, namesnik odmah pozva stražare i naredi im da podu sa starcem i uhvate čuvenog razbojnika. Stražari priskočiše prerušenom Hon Kil Tonu i, prislonivši mu handžare uz grlo, poteraše ispred sebe da im kazuje put.
— Što me gonite, pošao bih ja i sam, jer baš želim da vidim kako ćete uhvatiti čuvenog Hon Kil Tona!
Satima su namesnik i njegovi ljudi išli za starčićem a on ih je vodio sve dublje i dublje u planinu, sve bliže vrhu, gde su ga u skrivenom skrovištu čekali verni drugovi i starica mati. Tako ih uhvati i noć u planini, pa odlučiše da Prenoće, a zorom nastave put. Pre sunčeva izlaska probudi se prerušeni Hon Kil Ton, pripremi malo hrane koliko da nešto prezalogaje, pa onda izbudi namesnika i njegove ljude. Pošto se založiše, nastaviše put.
Najzad stigoše do samog vrha. Hon Kil Ton razgrnu malo granje i ukazaše se čvrsta okovana vrata. Starac lako kucnu na vrata, i ona se odmah otvoriše. Starac, u stvari prerušeni Hon Kil Ton, provuče se unutra, ali za njim hitro šmugnu i namesnik. Vrata se zatvoriše, a straža, dobro naoružana straža, ostade zbunjena iza njih.
— Stani — povika namesnik starčiću — stani, ili ću te kazniti!
— Ja i ne bežim — odgovori mirno starčić, i daleko od sebe odbaci čvornovak i skide pohabanu odeću. Sada pred zapanjenim namesnikom stajaše glavom junak Hon Kil Toi. Sa svih strana okružiše ga drugovi, a ispred sviju beše njegova mati.
Tada namesnik sve shvati i obuze ga užasan strah. Baci se pred Hon Kil Tona na zemlju i poče moliti za milost.
— Ustani, neću te ubiti — reče junak. — Evo ti čaše dobrog vina, popij je naiskap!
Prosto ne verujući tako neočekivanoj sreći i milosti, namesnik zgrabi pehar s vinom i iskapi ga nadušak. U istom času pade ničice na zemlju i zaspa dubokim snom.
Tada Hon Kil Ton naredi da se namesniku obrije polovina glave, da mu se navuče ženska odeća i da ga tako udešenog natraške posade na magarca i pošalju u Seul.
Još zorom javiše caru da pred dvorskom kapijom spava seulski namesnik mrtav pijan.
Kada car vide svoga namesnika napola obrijane glave kako pijan spava, i to u ženskoj odeći, toliko se razbesne da naredi da mu se istoga časa odrubi glava.
Eto, tako se, kaže legenda, ispunilo proročanstvo mudraca pustinjaka, koji je skromno živeo u šumi, u podnožju stare planine.

VERA I NEVERA

Korzika


U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali moćna čarobnica, kadra da sve živo začara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pećinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malčice duže, njena čarobna moć se gasila.
Toga dana, čim osvanu, lepojka iziđe iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladić beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
— Lepi pastiru, jesi li srećan? — upita ga.
— Srećan sam, čarobna ženo, kako da nisam srećan.
— Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? Šta želiš da ti učinim?
— Sve imam što mi srce zažele.
— Miloliki ovčaru, kaži — ne laži, jesam li lepa?
— U životu svome još nisam video žensko čeljade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
— Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
— Neka bude kako veliš.
— Evo ti burma pozlaćena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek ćemo zajedno vekovati.
Čobanin posluša čarobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa.
— Čuj me i počuj — reče vila — moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
— Podari mi nekoliko od niza naših budućih dana — odgovori ovčar — da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je neću videti kad krenem našim putem.
Kad to cu, volšebnica zagrli svoga suđenika, podiže se i ode.
I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se učini naočit, oslovi i reče:
— Mladiću lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali ako se privoli ovoj — postaće kralj, što znači: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
— Pristajem. Smatraj me svojim mužem.
Kad to reče, kola i belci dugogrivi i krilati — iščezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izobliči se.
— Otkud ovde ova nakaza? — zavapi kraljica ka dvoranima. — Sklonite mi tu grdobu ispred očiju, da mi se u snu ne pojavi.
— To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg.
— Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž.
Čim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mračni oblak, verolomni zaručnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obećana onom što obećanje ne održa, bila osvećena.

DUGONJA

Letonija


Bili jedan čovek i žena, pa imali snažnog sina velikog rasta, kojeg su svi u okolini zvali Dugonja. Kad je Dugonja navršio osamnaest godina, pade mu na um da obiđe ceo svet. Elem, iskovao on sebi pregolemu batinu, pa stao svakog dana da dosađuje roditeljima da ga puste u svet. Otac je odmah pristao, ali mu je mati ovako kazala:
— Neću te pustiti dok ne iskopaš onaj stari hrast u šumi i ne posadiš ga pred mojim prozorom meni za uspomenu!
Čudna mi čuda! Dugonja se samo osmehnuo; sutradan još ni doručak nije bio spreman, a hrast se već tiho ljuljuškao na povetarcu ispred samog majčinog prozora. Na to mu mati spremi dobru vreću hrane za put, i pusti sina da pođe kud hoće.
Dugonja je najpre išao putem, ali kad je video da svi ljudi izbegavaju susret s njim i beže od njega, zade puteljkom u šumu. Kada iziđe iz nje, ponovo ugleda nekog čoveka što ore njivu i stalno otire znoj sa čela. Orač bi pametniji od ostalih, te ne stade bežati. Obradova se Dugonja, pa ga zapita:
— Šta je, prikane, zar je tako teško orati?
— A šta si ti mislio? Vidiš i sam da znoj samo lije s mene, a i konj mi se sav zapenio.
— E, brate moj — veli mu Dugonja — meni se čini da tvoj konj nije dobro nahranjen; nego, ispregni ti njega i pusti da malko pase u dolini, a dotle ću ja umesto njega plug vući.
Ispregao orač konja, pustio ga u dolinu, pa upregao Dugonju i stao da ore. Ali avaj! — nikako da stigne za Dugonjom; trčeći za plugom, sav se izmorio i preznojio.
— Ovako ne ide — povika Dugonja. — Bolje idi po ručak, a ja ću za to vreme orati sam.
Dok je orač doneo ručak, Dugonja uzorao celu njivu. Seli njih dvojica, jedu. Kad završiše ručak, orač zahvali Dugonji na pomoći i stade se spremati da ponese plug kući. Dugonja mu ne daje, već veli:
— E, moj brajko, zar te može prehraniti ovako malena njiva? Pa tu nema dovoljno hleba ni za tebe, a nekmoli za tvoju ženu i decu. Nego, daj ovamo plug, ja ću ti uzorati njivu do kraljevog dvorca.
— Jesi li poludeo? — odvrati orač. — Pa ti ćeš još naljutiti kralja!
— Eh, nije on tako glup da se zbog takve sitnice ljuti. Najposle, neka se i ljuti, ja ću ipak uzorati!
Orao tako Dugonja ledinu jedan dan — kralj ga već sa prozora posmatra; orao drugi dan — kralja već zlovolja hvata; orao treći dan — kad eto ti kralja, pa ga zapita:
— Ko ti je dozvolio da oreš ovu zemlju?
— Ko mi je dozvolio? Sam sam sebi dozvolio. A kako bi drukčije? Tamo će ratar na bednom komadu zemlje umreti od gladi, a ova velika zemlja i tako stoji neuzorana — niti je ti oreš niti drugome daješ.
— To nije tvoja briga! — odvrati kralj. — Ako milom ne ostaviš plug, zapovediću da te vojnici oteraju.
— Baš si me zaplašio svojim vojnicima! — obrecnu se Dugonja, pa prestade i da sluša šta mu kralj zbori.
Kralj se najposle razbesne. Pozva on trista vojnika da oteraju Dugonju, ali ovaj uze svoju batinu pa pomlati svih tri stotine. Na to pozva kralj šest stotina vojnika, a Dugonja opet poteže svoju batinu i sve pomlati. Najposle, pozva kralj devet stotina vojnika, a Dugonja ih opet sve pomlati, pa još htede i s kraljem da se obračuna, ali ovaj ga stade moliti da ga poštedi, i obeća mu svoju kćer za ženu.
— E, na to pristajem! — obradova se Dugonja. — Pred veče ću biti gotov sa oranjem, a onda pošalji po mene kočije!
Naveče zapovedi kralj da se u najbolje kočije upregnu najsnažniji konji, pa lično pođe po Dugonju. Ali samo što se Dugonja sa svojom teškom batinom smestio u kočije, na ovima se polomiše osovine. Kralj posla po druge kočije, ali se i s njima dogodi isto. Najposle moradoše uzeti najjače kočije što su u carevini bile, te se na jedvite jade dokotrljaše do dvorca.
Na vratnicama ih dočeka lično princeza. Dugonja izađe iz kočija, priđe princezi, pa je zapita:
— Pa, lepojko, hoćeš li me uzeti za muža?
— Kako da ne uzmem za muža takvog deliju — odvrati princeza. — Ipak, htela bih da ti nešto kažem: moraš mi obećati da ćeš pre svadbe ispuniti jednu moju molbu.
— S najvećim zadovoljstvom učiniću ti sve što zaželiš!
— Onda čuj: preko devet mora, u devetoj državi, postoji jedna velika tvrđava. U toj tvrđavi živi kralj koji se oženio mojom starijom sestrom. Dugo je moja sestra živela s tim kraljem u sreći i blagostanju, ali ih je snašla nevolja: tvrđavu je napao nečastivi, osvojio ju je i pustio na njih takvu tamu da ni sveta božjeg ne mogu videti! Ako si kadar da nesrećnike spaseš iz kandži nečastivog, odmah ćemo prirediti svadbu.
— Pa dobro, vidim da ću to morati da učinim! — pristade Dugonja. — Ipak, kada je već ta tvrđava daleko, dobro bi bilo da mi tvoj otac da za put najboljeg konja.
Kralj rado pristade i dade Dugonji najboljeg konja, pa je ovaj uskoro već bio na putu. Medutim, na pola puta konj klonu — ne mogavši dalje da nosi Dugonju. Nemajući kud — Dugonja napravi uže od like, izvede konja na travnati proplanak i tamo ga priveza, a sam uze batinu i pođe pešice. No, nedaleko od proplanka, ponovo se zaustavi, jer sa drugog proplanka začu nekakvu nejasnu buku. Stade on osluškivati, ali ništa ne mogade da razabere. Priđe sasvim blizu, izađe na proplanak, a tamo ima šta da vidi: nekakav majušan čovečuljak bori se na život i smrt sa strašnom zmijom. Kako ugleda Dugonju, stade ga preklinjati da mu pomogne da ubije zmiju.
— Evo me odmah! — odazva se Dugonja, pa raspali zmiju batinom i ova na licu mesta uginu.
— Hvala ti na pomoći! — reče čovečuljak. — Nemam pri sebi ništa čime bih ti se odužio, ali ako ti ikada ustreba moja pomoć, biću ti pri ruci.
Produži Dugonja put, pa najposle stiže u onu državu, u onu tvrđavu gde se u večnoj tami zlopatio kralj u kandžama nečastivog. Ipak, nije odmah napao moćnog neprijatelja, najpre htede da prilegne na ivici šume da se pristojno odmori i prikupi snagu. Ali vraga! Tek što se spremao da legne, kad iz šume izlete nekakav strašan džin i kao besan stade kidisati na Dugonju. No Dugonja stiže da na vreme ščepa batinu, te je uskoro džin ležao do prsa nabijen u zemlju. Stade džin preklinjati Dugonju da mu poštedi život obećavajući mu da će mu biti prijatelj.
— Ako si o prijateljstvu već počeo da besediš, reci mi kakva te je nevolja naterala da me napadneš? — upita ga Dugonja.
— Šta da ti kažem — veli džin skrušeno — ja sam običan sužanj svih nečastivih u okolini. U njihovoj sam vlasti i moram, po njihovoj zapovesti, da ubijam svakog tuđinca. Rado bih se spasao bede kad bih našao nekog da mi pomogne da izađem s njima na kraj.
— Lepo je sve to, nego reci ti meni koliko ih svega ima i gde se mogu naći, jer i ja imam s njima nekakva posla. Upravo sam i došao ovamo da im dođem glave i spasem kraljevski zamak od napasti.
— Onda čuj, pobratime — odgovori džin — to nije baš tako laka stvar. Trojicu nečastivih još i možeš savladati, ali kako ćeš izaći na kraj sa starom, najstarijom vešticom? Ipak, daću ti savet: u blizini zamka nemoj zapodevati kavgu, jer veštica može čuti galamu i priteci im u pomoć. Zato se najbolje do večeri sakrij u ovu pećinu, a kad naveče nečastivi pođe kući, ja ću ga pozvati ovamo, pa ćeš mu ti već smrsiti konce! Ako ga savladaš, naći ćeš kod njega veštičinu jabuku. Ona poseduje ovakvu moć: ako je čovek okusi, može postati što god zaželi; kad okusi još jednom, ponovo se pretvara u čoveka. Ti ćeš okusiti od te jabuke i pretvorićeš se u komarca; tako ćeš moći da se došunjaš do veštice i čuješ kakve ona razgovore vodi.
Tako i bi. Pred veče je nečastivi hitao kući u zamak, a džin izašao preda nj, mahnuo mu rukom i stao ga pozivati da mu priđe bliže. Prišao nečastivi pa ga zapita:
— Šta hoćeš?
— Pogledaj, evo jednog u pećini, ne mogu sam da izađem s njime na kraj! Udi unutra i nauči ga pameti! — odvrati džin.
— Neka izađe napolje taj drznik! — povika nečastivi u besu.
Dugonja izađe te otpoče ljuti boj. Dugo su se oni nosili, dok Dugonja najposle ne uluči pogodan časak i raspali nečastivog batinom, tako da ovaj samo podskoči i ispusti dušu. Onda Dugonja zagrize jabuku, pretvori se u komarca i polete u veštičine odaje. Veštica nije zapazila komarca koji je proleteo kroz ključaonicu, ali je bila sva uznemirena i neprestano je gunđala: "Govorite što hoćete, ali ja vidim da su nam gospodara pogubili, kad ga nikako nema da se vrati kući!"
A maleni đavolčići je umirivahu:
— Nemoj se žalostiti, tatica se prosto zadržao u putu!
— Gde bi mogao da se zadrži? Ne, zacelo su ga ubili. Ah, da mi samo padne šaka taj zlikovac, živog bih ga progutala!
Nije prošlo mnogo vremena, a komarac se vrati džinu, ponovo zagrize jabuku, pretvori se opet u Dugonju i ispripoveda šta je sve čuo kod veštice.
— Divno! — odgovori džin. — Sada valja još onu dvojicu nečastivih koliko sutra poubijati, a onda ćemo preći na vešticu i nekako i njoj doći glave.
Iduće večeri je drugi nečastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da mu priđe bliže. Prišao nečastivi, pa zapita:
— Šta hoćeš?
— Pogledaj, evo jednog u pećini, ne mogu sam da izađem na kraj s njime! Udi unutra i nauči ga pameti!
— A gde je, veliš? Neka izađe napolje! — povika nečastivi u besu.
Dugonja izađe te otpoče ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok najposle Dugonja ne uluči pogodan časak i ne raspali nečastivog batinom, tako da ovaj samo podskoči i ispusti dušu.
Treće večeri je treći nečastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da priđe bliže. Prišao nečastivi pa zapita:
— Šta hoćeš?
— Pogledaj, evo jednog u pećini, ne mogu sam da izađem s njime na kraj! Udi unutra i nauči ga pameti!
— Gde je, veliš? Neka izađe napolje! — povika nečastivi u besu.
Dugonja izađe te otpoče ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok Dugonja najposle ne uluči pogodan časak i ne raspali nečastivog batinom, tako da ovaj samo podskoči i ispusti dušu.
— Baš divno! — reče na to džin. — Sada je na mene red da nešto učinim. Kao prvo, nabaviću dobre makaze i klince. Ti ćeš za sve to vreme biti sakriven u pećini; u međuvremenu, ja ću poći veštici, jer ona u mene, kao u svog slugu, ima puno poverenje, i reci joj da su svi nečastivi pobijeni. Kazaću joj da je naišao nekakav delija, koga niko, pa ni ona sama, nije kadra da savlada. Onda će ona od mene zatražiti savet, i ja ću je naučiti kako da se kradomice došunja do pećine sa strane i da napravi rupu u steni — toliku da može proturiti jezik. Kada to bude izvela, delija će je tobože ščepati za jezik golim rukama, pokušavajući da opipa i vidi kakvo je to čudo, a ona će tada moći da ga proguta. Veštica će mi poverovati kad joj to kažem; samo, moraš paziti da je ne uhvatiš za jezik golim rukama. Ja ću ti doći u pomoć. Uhvatićeš je za jezik makazama, pridržati, a ja ću već valjda uspeti da joj zakujem jezik za stenu. Tada će ona morati da ostane u večnom zatočeništvu u pećini, te će tu preći i tama iz zamka. Najposle, ujedno ćemo moći i male đavolčiće da doteramo kraj njihove matere.
Tako i bi. Samo što je veštica proturila jezik u pećinu, Dugonja ga dočeka makazama, a džin zakova uz stenu. Čim su maleni đavolčići bili doterani u pećinu, tama napusti zamak i prede u veštičino boravište.
Kralj nije znao od radosti kako da se oduži Dugonji, a ovaj se svega odricao:
— Od rodbine se ne uzima nagrada. Ja sam te spasao samo zato da bi se tvoja svastika udala za mene.
Kad to čuše, kralj i kraljica se još većma obradovaše, jer im je bilo milo što će se oroditi s takvim delijom. Tri dana kasnije ispratiše oni Dugonju kući, i obećaše da će doći na svadbu. Išao on tako, a onaj džin kojeg je spasao iz veštičinog sužanjstva stalno mu dosađivao:
— Hvala ti što si mi pomogao da se oslobodim nečastivih i veštica. Sada sam slobodan. Ali zato što sam ti pomogao da savladaš vešticu, moraš mi dati veštičinu jabuku!
— Zašto da ne? — odvrati Dugonja. — Samo, znaš šta? Ne ide mi se pešice, pa ako ikako možeš da pronađeš kakva kola koja bi me vazdušnim putem odvezla nevesti, odmah ću ti vratiti jabuku!
— Dobro, pričekaj malo, odmah ću se vratiti.
Dovezao džin nekakva kola, a Dugonja mu predao jabuku.
Tako se Dugonja za tili čas dovezao do onog proplanka gde je u svoje vreme privezao konja. Konj se sit najeo trave; vidi Dugonja da je sve u redu, pa odluči da se malčice odmori i odspava, jer će i tako kući stici na vreme.
Legao on, zaspao, a u međuvremenu džina bilo žao kola, pa pojurio za Dugonjom, i kad ga je ugledao gde spava, priđe mu, ubi ga i uze kola.
Tako je Dugonja ležao mrtav ceo dan i noć. A sutradan se pojavi onaj čovečuljak koga je Dugonja spasao od zmije, premaza ranu nekakvom volšebnom travom i vaskrsne Dugonju, ispripovedavši mu sve što se dogodilo dok je on spavao. Dugonja zahvali čovečuljku, pa hitro uzjaha konja i pohita nevesti.
Uskoro je priređena svadba, na koju dođoše svi iz zamka što ga je Dugonja oslobodio od nečastivih. Dodoše i Dugonjini roditelji. Ðakonija i pića je bilo koliko je ko zaželeo, tako da se gostilo devet dana i devet noći.
A kada je stari kralj umro, Dugonja nasledi njegov presto.

ODAJE SA ŽIVOPISOM

Mađarska


Živeo na svetu jedan kralj pa imao sina jedinca. Odgajali su ga nežno i brižno, i zaboravili da ga nauče kakvom viteštvu. Kad je odrastao do devetnaeste godine, prerastao i oca i majku, onda reče sin svome ocu:
— Dragi moj oče, sramota je što imam već devetnaest godina, a nikakvom viteštvu nisam vičan. Nego ću ja sada, oče, otići u svet da neko viteštvo izučim!
Kralj i kraljica nisu hteli da otpuste sina, jer im je bio jedinac, ali je ovaj toliko molio i preklinjao, da ga najzad otac snabde mnogim blagom i lepim ruhom, pa otpravi na put. Poljubi sin oca i majku, i ode.
Prođe mladić sedamdeset i sedam zemalja i tako stiže u jednu grdno veliku šumu. Dan za danom hodao je mladić po toj šumi, a pratili su ga divni zvuci odasvud. Hodaše tako mladić, dok jednom, od tuge i očaja što još nikoga u toj šumi nije sreo, udari po jednoj grani, grana se odvali — a šuma zaneme! Tako saznade mladić da je onu svirku, što ga je svuda pratila, puštalo drveće. I pođe mladić dalje, ponevši onu odvaljenu granu, od koje putem načini sviralu.
Lutao je tako, lutao, sve dok jednom ne naiđe na nekog sedog starca.
— Bog ti dao dobar dan, starino! — pozdravi ga mladić. A starac mu odgovori:
— Kamo ideš, kuda lutaš? Ta ovuda ni ptice ne mogu da prođu!
— Idem, lutam, dobri starce, jer me beda goni! Bio sam jedinac u oca i majke, i podigoše me, evo, do devetnaeste godine, a nikakvom me viteštvu ne naučiše. Sramota je, rekoh im ja, da jedan kraljević nikakvom viteštvu nije vičan, pa sad idem u svet, i dotle ću ići, dokle ne savladam kakvo viteštvo. Starac mu onda reče:
— E, ako hoćeš da se učiš viteštvu, ovde se možeš naučiti. Ako učiniš ono što ću ti sada reći — postaćeš vitez. Imam ovde tri dobra konja koje treba pojahati.
— Hajde, starino, daj da se oprobam!
Ude starac u svoju zemljanu kolibicu, pa iznese jednu bakarnu uzdu. Protrese je — i stvori se pred njima parip bakarne boje. Tada starac reče:
— No, sinko, ako uzmogneš ovoga konja da zajašeš i poteraš, to će već biti znak da od tebe može nešto ispasti.
Zajaše Janoš jer to mu je bilo ime — bakarnog konja, i kako ga zajaše, uzleti bakrodlaki parip s njime u visinu, pa pojuri tamo-ovamo, i tako ga namuči, da ga je vratio sveg u krvavom znoju. Ali još pre no što je okrenuo natrag, na ivici šume bili su naišli na zamak sedmoglavog zmaja, i konj se tako ritnuo, da je otpao jedan komad zidine.
Sedmoglavi zmaj se malo promeškolji, pa će Janošu:
— Vidim, lep si vitez, ali da si se odmah nosio odavde, jer ako ustanem — tvom životu je kraj!
I tako se Janoš vrati, sjaše. Veli starac:
— Vidim, biće kanda od tebe vitez.
Sutradan, kad su ustali, ude starac u svoju kolibu, pa iznese jednu srebrnu uzdu. Protrese je — i stvori se pred njima jedan srebrnasti parip. Starac se obrati mladiću:
— E, sinko, ako ovoga pojašeš, onda će se videti da od tebe može postati čovek.
Tako Janoš uzjaše i srebrodlakog paripa, a ovaj polete i tako ga potegli gore-dole po šumi, da već polumrtvog donese nazad. Ali dok su još bili na ivici šume, i srebrni se ždrebac tako ritnuo, da je odvalio čitav jedan zid. Sedmoglavi zmaj tada je povikao:
— Još si tu? Gubi se kad govorim! Vidim da si lep i čestit momak, ali ako ja siđem — tvom životu je kraj!
Opet se vratiše k starcu, i Janoš sjaše. A starac mu veli:
— Vidim, sinko, ispašće od tebe junak.
Kad se probudiše trećeg dana, opet starac iz kolibe iznese jednu uzdu, svu sjajnu i zlatnu. Kad je protrese — istog časa pred njima zanjišta jedan zlaćani parip. A starac veli mladiću:
— E, sinko moj, ako i ovoga pojašeš, onda će već svakako od tebe postati pravi delija!
Zajaše Janoš i zlaćanog paripa, ali ovo beše tako besan ždrebac, da su mu pri svakom koraku potkove vrcale iskrama a iz nozdrva mu sukljao plamen. Malo se Janoš bio uplašio, ali je opet prikupio hrabrost, bacio se paripu na leda. Ovaj đipi u vazduh i tako zaždi tamo-amo po šumi, da se Janošu sav gunj iscepao, a s tela mu se kidali komadi mesa. Po zmajevom zamku odadro je tako strašno — da je zmaj ispao napolje.
Sad se zmaj sav zapeni od besa, pa pojuri za Janošem, hoće da ga smoždi. A kad vide starac kakav je Janoš hrabar junak, da se i sa zmajem hvata ukoštac, on odmah protrese one dve uzde, pa zajedno s dva paripa poteče Janošu u pomoć, pojuri kao da nema više od dvadeset godina. Konji odgrizoše zmaju svaki po jednu glavu, i starac saseče jednu, a Janoš tri. Tako zajedno pobediše sedmoglavog zmaja.
Kad stigoše natrag u kolibu, starac se zahvali Janošu na njegovom junaštvu jer je tako i njega, starca, oslobodio od prokletstva. Starac je bio začaran već devedeset i devet godina, i nikad se nije našao junak da pojaše sva tri ona konja, a sve dotle starac nije mogao nikuda iz ove šume. Pa i ta tri konja bili su začarani mladići, koji sad ponovo zadobiše svoje pravo obličje. I oni se zahvališe Janošu što ih je izbavio od prokletstva, pa ispustiše dušu.
Tada starac reče Janošu:
— Uzmi ovaj prutić, pa ako se ikad nađeš u kakvoj nevolji, a ti zaokruži ovim prutićem, okolo-naokolo, i stvoriće se takva gvozdena ograda, a da ti nikakva zver i nikakvo zlo ne mogu nauditi. A ti meni daj tvoju krvavu košulju, što ti se sva iscepala kad si jahao zlaćanog paripa. Ako zaželim da te vidim, ili ako te snađe kakvo zlo, u toj ću košulji sve videti i stvoriću se kraj tebe da ti pomognem.
Tako i učiniše. Zatim se izljubiše i oprostiše, i Janoš ode dalje.
U prvom gradu u koji je stigao potraži Janoš službu. Pogodio se s kraljem toga grada da mu bude čobanin. Ali na dvoru toga kralja bila je i neka stara čarobnica, i ta mu vražja žena ovako reče:
— Ako ovo stado ovaca ne sačuvaš — tvom životu je kraj!
Kad je ovce isterao, zaokruži Janoš onim prutićem, okolo-naokolo, i stvori se oko stada gvozden tor. A Janoš ni brigeša, izvuče iz torbice onu frulu što je bio izdeljao dok je lutao po šumi, i stade da svira. Frula je svirala tako milozvučno, da se svako, ko bi to čuo, prosto topio od miline. Začula tu svirku i kraljeva kći, i tako joj se dopala, da se odmah zaljubila u Janoša.
Matora čarobnica bila je zbog toga strašno ljubomorna, pa ni o čemu drugom nije ni mislila, nego o tome kako da Janošu dođe glave. Samo što u tome još nije uspevala. I tako su Janoš i kraljeva kći lepo provodili dane.
Kad se već bližilo venčanje, dokonala čarobnica u svojoj matoroj glavi kako da napravi jedno veliko bure, pa da ga pokloni Janošu, da mu bude kao kupatilo. Reče ona Janošu:
Čuj, Janoše, gle šta sam smislila! Ovo će ti biti dobro za kupku, nego, uđi de unutra, da vidimo dokle ti doseže, hoće li biti dosta veliko?
Kad je Janoš ušao, matora čarobnica iznenada zaklopi bure skrivenim poklopcem i pribi ga klinovima. Zatim otkotrlja bure sve do Dunava i sruči ga u vodu. Neka voda nosi Janoša i neka ga nikada ne vrati, mislila je čarobnica, jer je ona imala poodraslog sina, i htela je za njega kraljevu kćer. Tražili su posle čobanina Janoša, tražili ga svugde, ali ga nigde nisu našli.
Odnese voda Janoša, kroz sedamdeset i sedam zemalja. Vrlo se snuždila kraljeva kći od žalosti za Janošem, jer su se već bili obećali jedno drugome, a njega sada nigde nema.
A za to vreme, dok je Janoša voda nosila, vojvode i plemići i odabrani Čigančići prosili su kraljevu kćer. No ona nije htela da pođe ni za jednoga, jer joj se još uvek pričinjavalo da čuje zvuk čarobne frule. Kopkalo je kralja: šta li je razlog tome što njegova kći, od tolikih vojvoda i plemića i odabranih Čigančića, neće ni jednoga. Jednom je kralj upita:
— Pa dobro, kćeri moja, zašto nećeš da se udaš kad ti je vreme?
Devojka mu odgovori:
— Dotle se, oče, neću udati ni za koga, dokle ne pronađeš takvog živopisca, koji će sve odaje ispuniti slikama, ali da te slike i meni budu po volji i kažem da mi se dopadaju.
Kralj odmah razglasi po svim zemljama, i dođoše živopisci, sve mladići jedni od drugih mudriji i veštiji. Ali gle: kako koji počne da slika — odmah mu kraljeva kći kaže da joj se ne dopada.
Ali, ostavimo sada devojku da ovde tuguje, a mi hajd'mo da potražimo Janoša, da vidimo šta li radi, kako li se muči tamo na sred Dunava.
Pronađen je Janoš! Setio ga se starac:
— Hej, dobro bi bilo da malo pogledam u onu krvavu košulju, da vidim gde je i šta radi Janoš, ima li kakvih nevolja!
I tada starac ugleda u krvavoj košulji da Janoš već nedeljama leži sklupčan tamo u buretu, na sred Dunava. Pa kako je bio obećao, tako i učini: pođe da ga traži i da mu pomogne. Pronade bure, izvuče ga iz vode, razbi poklopac, i ugleda Janoša, već obamrlog. Stigao je u poslednji čas.
— Evo, sinko, pomogao si ti meni a sad i ja tebi! Nego mi reci, ko te je ovako za put opremio?
Janoš mu zahvali i sve mu ispriča. I krenuše obojica tamo, gde je Janoš služio pa ovako završio. Čim su stupili u to kraljevstvo, saznadoše da je kralj razaslao dobošare na sve strane da razglase: dace kćer onome ko bude tako islikao njene odaje, da i ona kaže da je dobro.
Starac na to odmah izjavi da će on to učiniti, za Janoša, samo ako kralj ispuni što on bude tražio. Odmah ga odvedu pred kralja. On i pred kraljem sve potvrdi, a kralj mu veli:
— Ispuniću što budeš tražio. Ali pazi! Ako se mojoj kćeri ne dopadne živopis — ode ti glava!
— Ne mari — odgovara starac — neka mi se onda skine glava. Ali treba da se nazida jedan nov dvorac, jer u ovaj stari bilo bi šteta smeštati tako krasan živopis!
Kralj naredi da u svemu poslušaju starca.
— Neka se sva vrata i svi prozori naprave tako, da se spolja ništa ne može videti. A meni dajte jedan nov svežanj karata i mericu sve najsitnijih novčića, pa dokle jedan od nas dvojice od onoga drugog sve novčiće predobije, dotle će i sve odaje biti ispunjene živopisom, po svim zidovima. Ali ispred svakog zida neka bude zavesa, da se ništa ne vidi dok sve ne bude gotovo.
Sve to ispuniše. Onda stadoše starac i Janoš da se kartaju. Plašio se Janoš što ne slikaju nego se samo kartaju, ali ga je starac hrabrio:
— Ne boj se ništa, sinko! Posle ćemo već i slikati, nego daj da se kartamo.
Starac odnese sav novac od Janoša. Onda javi da kraljeva kći može doći, da vidi je li dobar živopis. Odaje su tada već bile sve islikane, ali o tome ni Janoš ništa nije znao.
Kad ude kraljeva kći, starac sakri Janoša pod zavesu s leve strane, a odmače zavesu s desne.
Na živopisu je bilo naslikano kako je u jednoj dalekoj zemlji bio jedan kralj, i kako je žena toga kralja dobila sinčića. Na drugom zidu video se kralj s kraljicom i poodraslim lepim dečakom. Kad odmakoše treću zavesu, ukazala se ova slika: mladić se oprašta od oca i majke, i polazi na put. Pod sledećom zavesom videla se gusta šuma, a u šumi onaj mladić šeta i osluškuje. Malo dalje, na sledećem zidu, hoda mladić zamišljen i delje od jedne grane frulu. Sve se to videlo na živopisu.
Kraljeva kći je samo posmatrala i ćutala.
Pošli su dalje, od zida do zida, iz jedne odaje u drugu. Na jednoj slici video se mladić na besnom paripu, a bilo je naslikano kako se taj parip baca ćifte, i lepo se videlo kako pada komad zidine jednog zamka. Malo dalje, pod sledećom zavesom, skoro se moglo ćuti njištanje triju ždrebaca, vika jednog starca i mladića i rika sedmoglavog zmaja u okršaju, tako je živo bila naslikana bitka. Opet malo dalje, ugledali su na živopisu kako se oprašta mladić od starca i odlazi. Na sledećem zidu, ulazi mladić u jedan grad, i razgovara s kraljem. Opet starac ukloni jednu zavesu, i na živopisu ugledaše mladića kako svira u frulu, a jedna devojka, sva zanesena, posmatra ga zaljubljeno.
Tu se sad već ote kraljevoj kćeri uzdah, i ona reče da ova slika nije loša.
Pođoše dalje po odajama. Na jednoj slici bilo je predstavljeno neko veliko bure. Mladić stoji u njemu, a jedna matora ružna žena podiže tajni poklopac. Malo dalje — plovi bure Dunavom. Kad uđoše u narednu odaju, ukloniše zavesu, i ugledaše naslikan dvorac, a pred dvorcem stoje silni živopisci, i jedan od njih pokazuje svoj živopis, a devojka odmahuje glavom.
Kraljeva kći gleda i ne trepće.
Opet uđoše u narednu odaju, i videše na jednom zidu kako onaj isti starac razvaljuje bure na obali reke, a u buretu leži mladić sav obamro. Pod sledećom zavesom videli su se starac i mladić medu živopiscima pred dvorcem. Podu dalje, a tamo na živopisu kao da se tu, pred očima zbiva, dunđeri i zidari i drugi majstori grade velelepan dvorac.
Uđoše i u poslednju odaju, a to je bila ista ona od koje su i počeli razgledanje, ali nisu pogledali oba zida. Tu se videlo kako sede starac i mladić i kartaju se, a starac zgrče sav novac pred sebe. Onda starac razgrnu i poslednju zavesu: na živopisu se videlo kako starac uvodi devojku u velelepni dvorac, da joj pokaže šta je naslikao, a tu je bio i mladić!
Vide kraljeva kći da je to onaj čobanin koga je volela, i iz tih stopa otrča svome ocu, dovikujući mu u velikoj radosti:
— Oče moj, sad ću se udati, sad mi se dopada kako su odaje islikane!
Kralj se mnogo obradovao što će se i njegova kći već jednom udati.