Bajke iz celog sveta

Naslov: Bajke iz celog sveta Uto Okt 06, 2020 1:11 pm

First topic message reminder :

Posvećeno onima koji dolaze posle nas.
Neka budu bolji nego što smo mi.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538025_m

GRBAVI VRABAC

Japan

U davno vreme u jednom selu živela je neka dobra starica. Jednog svetlog, sunčanog prolećnog dana pođe ona u baštu da čisti cveće i lišće od štetnih gusenica. Odjednom odnekud sleteše vrapci. Počeše da skakuću i da cvrkuću tražeći hranu. U to vreme iza ograde se igrao dečak iz susedstva. Baci se kamenom na jednog vrapca — i pogodi ga: kamen prebi vrapcu kičmu. Vrabac poče žalosno da cvrkuće, htede da poleti, ali ne mogaše, već je samo mlatarao krilima i kružio po zemlji. Tada ga primeti velika vrana. Slete sa drveta, doskakuta blizu i umalo da kljucne vrapca.
To vide dobra starica i sažali se na vrapca.
— Ej, ti jadnice!... Ali ne brini, neću te ostaviti.
Rekavši to, ona otera vranu, uze sa zemlje vrapca i stavi ga na dlan. A vrabac je, sasvim iznemogao, jedva disao na dlanu: bio je preplašen. Starica poče da duva u njega, zagreja ga svojim disanjem i ponese kući. Zatim ga nahrani pirinčem, a noću, da bi ga zaštitila od mačke i pacova, napravi mu gnezdo u korpi.
Čim starica ujutru ustade, nareza zelene trave i dade vrapcu zajedno sa zrnevljem. Tako ona poče da pazi pticu kao bolesno dete, a sinovi i unuci zbog toga su je grdili i ismejavali.
— Šta ti je, bako, zar si sasvim izgubila pamet? Hraniš vrapca — zašto?
Ali starica je podnosila sve ove podsmehe i starala se oko vrapca. On poče da se oporavlja i mada nije sasvim ozdravio, već je mogao da skakuće po sobi.
Vrabac je bio srećan i presrećan što je ostao živ. Zato je i zavoleo staricu, a i ona njega: bilo joj je teško da se od njega rastavi, a kada je to morala — onda bi ukućanima naređivala:
— Pogledajte vrapca i ne zaboravite da ga nahranite!
Tako je ovim opomenama dosadila svima u kući, i svi su gunđali. Ali starica, kao odgovor na to, samo se smešila i govorila:
— Zar vam nije žao sirote ptičice? Kome ona smeta?
Najzad, blagodareći staričinoj brizi, vrabac sasvim ozdravi i poče da leti. Jednom, kao obično, starica ga stavi na dlan i iziđe na verandu.
— Hoćeš li da poletiš? — upita ona vrapca. A vrabac ispravi krila, poskoči s njene ruke i polete visoko prema nebu. Starica je rasejano gledala za njim.
— Znači, odletećeš. Teško će mi biti bez tebe. O kome sad da se staram? Ali čuj, dođi opet!
Starica je ovo govorila, a svi su joj se smejali:
— Samo čujte šta govori! Sasvim je izlapela.
Ali i posle toga nije bilo ni trenutka a da se starica nije sećala svog vrapca. Tako prođe dvadeset dana.
Jednog jutra glasno zacvrkuta vrabac ispred prozora.
"Da to nije doleteo moj vrabac?" — pomisli starica i iziđe da pogleda. I zaista — to je bio on.
— Hvala ti što me nisi zaboravio! — pozdravi starica svog poznanika.
A vrabac kao da je želeo nešto da kaže, zagleda joj se u lice, baci na terasu zrno semena koje je doneo u kljunu i ponovo odlete.
— O, šta li mi je to ostavio — primeti starica. Priđe i pogleda: na podu je ležalo belo seme od tikve.
"Sigurno to nije obično seme!" — pomisli starica.
Pažljivo uze seme i sakri ga u kesu.
A u kući su joj se opet svi smejali:
— Čudna nam je baka. Nosi nekakvo seme kao dragocenost.
— To zrno nije prosto. Doneo ga je vrabac — odgovarala je starica. — Sigurno će dobre tikve nici.
I ona posadi seme u bašti.
Dođe jesen — i stvarno — iz semena izrastoše divne tikve: bezbrojno mnoštvo ogromnih plodova žutelo se medu lišćem.
Starica se obradova, nahrani tikvama sve svoje sinove i unuke, počasti komšije i još je ostalo toliko da nije znala gde da ih stavi. Tada starica podeli tikve svima u selu, a sedam do osam najkrupnijih i najboljih obesi na verandi da se suše. Prođe mesec dana.
"Daj" — pomisli starica — "da vidim svoje tikve. Sigurno su se već osušile".
Ona ih spusti na pod i začudi se: umesto da budu lakše, tikve su bile teže.
"Kakvo je ovo čudo?" — začudi se starica. Iseče jednu tikvu — a iz nje odjednom poteče beo prebrani pirinač.
Obradova se i podmetnu prazno korito. Korito se odmah napuni, a pirinač još izlazi. Stavi veliko korito, a nije se još ni okrenula, a ono već puno. A u tikvi još uvek dosta pirinča. Starica otvori i ostale tikve — kad i one do vrha pune pirinča. Presipala je pirinač, ali tikve su uvek bile pune.
U staričinoj kući počeše da žive veselo, a u selu nije bilo bogatijeg domaćinstva. U tom istom selu živela je još jedna starica, koja je bila škrta i pohlepna. Videvši srećne komšije, ona nije mogla da živi od zavisti. I jednom, pošto više nije mogla da izdrži, pođe ona svojoj srećnoj komšinici i upita je:
— Govore da vam je vrabac doneo sreću u kuću. Da li je to istina?
— Istina je — odgovori susetka. — Vrabac je doneo seme od tikve, i tako smo od toga počeli srećno da živimo...
Ali škrta starica nije mirovala, htela je sve da sazna.
"A zašto da krijem?" — pomisli susetka. I ispriča kako je spasla vrapca i sve šta je zatim bilo.
Ali sve je to bilo malo škrtoj starici.
— Hoćeš li da mi daš jedno srećno zrno? — upita ona.
— Vrabac je doneo samo jedno zrno — odgovori dobra starica. — Ja sam ga posadila i više nemam. Evo, mogu da ti dam pirinča.
— Pa dobro, daj makar malo pirinča — nezadovoljno progunđa škrta starica, ali je džak napunila do vrha i uputila se kući.
Posle toga ona poče da misli i nagađa kako da nade grbavog vrapca. Svaki dan ustajala je rano ujutru i odlazila u baštu iza kuće. Gledala je, gledala, ali grbavog vrapca nije videla. Naljuti se starica, dohvati kamen i baci ga na vrapce koji su nedaleko skakutali.
Kamen pade tamo gde je jato bilo najgušće i pogodi jednog vrapca. Starica ga uze, polomi mu sve kosti, tako da jadni vrabac nije mogao ni da sedi, a zatim ga odnese kući i dade mu hrane.
— Eto, najzad mi je sreća u rukama! — radovala se opaka starica.
Ali onome ko je škrt sve je malo.
"Susetka je imala jednog vrapca i kakvo je bogatstvo stekla. Znači, od tri-četiri ptice sreća će biti tri-četiri puta veća" — razmišljala je ona.
Starica opet pođe u baštu, posu pirinča i počeka. Kao i uvek, na zrna ubrzo počeše da sleću vrapci. A starica skupi kamenja i stade da baca na njih. Bacala je, bacala — i pogodila je još dva. Sad je imala tri vrapca. Ona se obradova:
— Sada ću se obogatiti.
Stavi nesrećne ptice u korito i poče da ih hrani i pazi.
Prođe mesec dana, i vrapci se oporaviše. Ona ih pusti, a oni se podigoše i odleteše. Pogleda starica za njima i pomisli:
"A sada sam mirna! Za takvu dobrotu obavezno će me nagraditi".
A vrapci odleteše proklinjući je:
— Ta nas je starica povredila i još nas je mesec dana držala u mračnom koritu. Nikada nam se takva nevolja nije desila.
Otada je starica počela da čeka kada će doleteti vrapci i doneti seme. Svakog dana izlazila je u dvorište i gledala u nebo doleću li vrapci. I, desetog dana uveče, najzad doleteše tri vrapca; svaki je držao u kljunu po jedno seme od tikve. Baciše ih starici i odleteše.
U kući poče gužva: "Eto, i nama je Bog sreću poslao!" Starica pokupi seme i brzo ga posadi u bašti.
Prođe pola godine, a u bašti izrastoše ogromne vreže od tikava sa bujnim lišćem, ali plodova je bilo malo. Svega sedam-osam, a i oni su bili nekako sitni.
Starica se i tome obradova i sva srećna odlazila je svuda i hvalila se:
— Eto, sad ćemo početi da živimo bolje od suseda!
Ali kakva nesreća! Tikava je bilo malo, a škrta starica, da bi dobila što više pirinča, niti ih je sama jela niti ih je drugom davala. Tada joj sinovi rekoše:
— Ako budeš škrta, nećeš biti srećna. Eto, naša susetka je i druge hranila i sama jela — i zato ima svega dosta.
"Istina je!" — pomisli starica. — "Moram da budem izdašnija".
Pozva sve svoje rođake i pred njima otvori tikvu.
Gosti videše da se starica sprema da ih počasti samo jednom tikvom, te se naljutiše i odoše kući. Ostade samo malo njih — ostaše oni najpohlepniji. Oni počeše da jedu tikvu, ali je ona bila tako gorka da se nije mogla jesti. To je bilo samo pola nesreće. A zatim sve spopadoše užasni bolovi u stomaku, kao da ih neko nožem probada. Gosti se uplašiše:
— Zašto ste nas takvim tikvama nahranili?
Počeše da grde staricu, a ni starici ni njenim ukućanima nije bilo lakše: vukli su se oko stola previjajući se od muke i bolova. Malo je trebalo pa da dođe do tuče. Gosti se okupiše i odoše svojim kućama. Posle toga bolovali su još tri dana.
Ali pohlepnoj starici to ne beše nikakva pouka. Posle nekoliko dana zaboravila je kako se mučila od gorkih tikava.
— Iz tikve treba da se dobije pirinač. A mi smo tikve pojeli — govorila je starica. — Dobili smo što smo zaslužili. Više nikome neću da dam.
Starica priveza ostale tikve i okači ih za ekser.
Prošlo je još oko mesec dana. Čeka starica i ne može da sačeka da iz tikava poteče pirinač. Nije više mogla da izdrži: "Vreme je" — pomisli ona — "da ih skinem". Spusti tikve na pod i poređa sva prazna korita koja je imala u kući, jer je trebalo da bude dosta pirinča.
Uze jednu tikvu, probuši je i okrenu prema koritu. Čekala je da otuda, u belom mlazu poteče pirinač. Ali umesto pirinča počeše iz tikve da izlaze bumbari, ose i razne otrovne muve. Naleteše na staricu, stadoše da je peckaju i ujedaju gde su stigle. Bilo je strašno. Ali starica od pohlepe kao da beše slepa. Činilo joj se da to pirinač tako kulja i poče da se brani od ujeda buba i muva, režući tikvu i govoreći:
— Vrapci, vrapci, ne prosipajte pirinač! Sipajte polako!
A kad iseče i poslednju tikvu, iz nje ispuzaše otrovne zmije i smrtno izujedaše požudnu staricu.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538024_m

TUMAČENJE SNOVA

Jermenija

Živeo jednom jedan car, pa usni neobičan san: vide u snu kako padaju oko njega lisice razne vrste — velike i male, sive i riđe, olinjale i s lepom dlakom. One su ga opkolile s raznih strana, pripijaju mu se uz noge, ujedaju ga i skaču.
Kad se car ujutro probudi, pozva sve mudrace carstva pa im reče:
— Noćas sam usnuo jedan strašan san. Hoću da mi ga odgonetnete i rastumačite, a ako to ne uspete, znajte, kazniću vas i baciti u tamnicu.
Mudraci se raziđoše i stadoše razmišljati o carevom snu. U to doba živeo u tom carstvu neki čovek po imenu Šivar, a to znači — sulud. Razume se, taj nadimak nije dobio ni za šta: bio je tako sulud i glup da nikad ništa pametno nije uradio. Čega se god dohvatio, sve je ispadalo naopako.
Šivareva žena slučajno saznala za carev san i za nagradu, koju je obećao onome ko mu ga rastumači, pa reče svom glupom mužu: — Hajde, što kažeš? Idi caru pa mu nekako rastumači taj strašni san. On će te bogato nagraditi. Ali ona je pri tome mislila:
"Ako slučajno uspe da odgonetne sam, dobro je, postaćemo bogati i bićemo srećni, a ako ne — opet će za mene biti dobro: car će mom glupom Šivaru odseći glavu. To je dobro, jer šta će mi ovaj suludi muž?"
Šivar najpre ne htede da pođe caru da mu tumači san, ali žena navali na njega tako da je on ne mogaše odbiti. Stoga uze toljagu, prebaci torbu preko ramena, pa pođe u carev dvorac.
Idući putem, on ugleda veliku zmiju, koja je ispuzila ispod jedne stene. Ona ga upita:
— Kuda si se uputio, Šivare? A on joj odgovori:
— Eto, idem tako bez cilja — kud me noge nose i oči vode. Žena me poslala da rastumačim caru jedan strašan san. I sad se pitam: kako ću ja rastumačiti taj san? Pa ja ni svoje snove ne razumem, a treba tuđe da tumačim. Uz to, car je usnuo nešto strašno.
Ali zmija mu reče:
— Slušaj me dobro, Šivaru. Pomoći ću ti da rastumačiš carev san i da se tako izbaviš iz sirotinje. Otići ćeš caru i reći ćeš mu ovo: "Presvetli care, želiš li da ti rastumačim san? Ja ću ti ga rastumačiti. Taj san je strašan. Lisice koje su bile oko tebe, tiskale se oko tvojih nogu i ujedale te — to su laskavci i podmukli veziri. Oni se nalaze oko tebe, i, znaj, žele tvoju propast. Stoga se dobro njih čuvaj i nikome ne veruj." Eto, Šivare, to ćeš reći caru i time ćeš mu rastumačiti san. A za to ćeš dobiti bogatu nagradu. Meni ćeš, naravno, dati polovinu od te nagrade, jer sam ti pomogla. Upamti to dobro.
— Ništa ne brini, podelićemo nagradu — reče glupi Šivar pa se uputi u dvorac.
Kad stiže caru, on ponovi ono što je čuo od zmije i tako mu rastumači san.
Čuvši to, svemoćni car odmah naredi da bace u tamnicu dvorske vezire i mudrace, koji su tobož bili zauzeti tajnama carskog sna. Zapravo, oni su razmišljali o tome kako da zbace cara i preuzmu vlast u zemlji.
Car potom bogato nagradi šivara i imenova ga svojim glavnim tumačem snova. Šivar natovari blago na četiri deve pa se uputi svojoj kući.
Ide on tako kući, promatra vreće pune blaga i razmišlja:
"Za sve ovo treba da zahvalim zmiji; ona mi je pomogla. Dobro je što sam je sreo. Dve vreće s blagom ću joj dati, a dvije ću zadržati za sebe. Pravedno ćemo podeliti nagradu. Ja ću od sada živeti veselo, a žena mi više neće prigovarati i nećemo se svađati."
Ide Šivar dalje i stalno razmišlja o nagradi i srećom životu.
"Dve vreće — to je lepo bogatstvo. Ali četiri — još lepše.
Teško se dolazi do takvog bogatstva. A ja moram da dam zmiji polovinu. Šta će to njoj? Kod nje neće uopšte biti iskorišćeno. A nije ni greh prevariti je. Svako vara, pa mogu i ja zmiju."
Misli Šivar i polako skrenu s puta. Odlučio je da ne dadne zmiji njen deo, pa zaobilaznim putem ode svojoj kući, noseći na devama sve četiri vreće blaga.
I tako je Šivar zadržao sve blago za sebe.
Od toga je prošlo tri godine. Tada car opet usni neki čudan san. Vide on u snu kako su se reke i jezera napunila krvlju, zemlja je postala crvena, na poljima se osula crvena rosa.
Tada se seti Šivara, svog tumača snova, pa posla sluge po njega.
Sluge brzo pronađoše Šivara i rekoše mu da se sprema za put, jer je hitno potreban caru. Čuvši to, Šivar se prepade. Nije znao zašto ga sada zove car. On pomisli:
"Šta sad da radim? Ako je car opet usnuo neki strašan san, kako ću ga rastumačiti. Mogao bih opet otići kod zmije, ali ona mi sada sigurno neće ništa reći. Ovako ne smem izaći pred cara, jer mi glava začas može otići s ramena... Ipak je najbolje da odem do zmije i da od nje zatražim da rastumači i ovaj carev san, jer će mi, možda, ona opet pomoći da spasem glavu."
Šivar to pomisli, pa se uputi pravo zmiji.
Kad dođe do njemu poznate stene, a zmija već ispuzala pa ga čeka.
Ona mu reče:
— Zdravo, brate Šivare! Što radiš? Pre tri godine si me prevario i nisi mi doneo polovinu. Ipak, izvući ću te i ovog puta. Car te pozvao jer hoće da mu rastumačiš još jedan san. Pođi k njemu i reci mu ovo: neka što pre okupi vojsku i bude spreman za boj, jer će neprijatelj krvlju zaliti njegovu zemlju. Nije uzalud video u snu krvave reke i jezera. Šivare, ovog puta nećeš zaboraviti da mi doneseš polovinu od bogate nagrade.
Poklonivši se zmiji Šivar reče:
— Ne brini ništa, nagradu ću ti ovog puta sigurno doneti. Dobićeš polovinu od onoga što dobijem od cara. Zatim se uputi u dvorac. Kad stiže tamo, izađe pred cara i reče mu:
— Presvetli care, dugo nam živeo u sreći i zadovoljstvu. Došao sam da ti rastumačim i ovaj drugi san. Znaj, taj san je strašan. Neprijatelji se spremaju da napadnu tvoju zemlju, stoga okupi što više možeš vojnika i naredi im da svakog trenutka budu spremni. Tako ćeš odoleti neprijatelju i pobedićeš ga i neće doći do potoka i jezera krvi.
— Hvala ti, Šivare, — reče car pa odmah naredi da se svuda postavi jaka straža i da se sva vojska naoruža. Vojsku razmesti po zidinama grada tako da može videti neprijatelja. To je učinio u poslednjem trenutku, jer je neprijateljska vojska već pristizala i počela da napada utvrđeni grad. Ali, videvši naoružane vojnike, koji su bili pravilno poređani na tvrđavi, neprijatelji se vratiše i ne dođe do borbe.
Znači, i ovog puta se obistinio carev san i ovog puta ga je Šivar dobro protumačio.
Car potom nagradi Šivara; dade mu osam deva natovarenih blagom, pa ga pusti da na miru ide kući.
Videvši toliko bogatstvo Šivar se jako obradova; bio je presrećan. Putem je mislio:
"Osam tovara blaga! Dovoljno je. To je više nego četiri. Zar nije najbolje da sve to zadržim za sebe? Otići ću kod zmije i gledaću da je nekako ubijem, te ću se tako otresti te bede. To nije ništa neobično, jer bi svaki drugi na mom mestu to isto učinio."
I Šivar se uputi prema steni gde ga je čekala zmija.
Zmija mu ispuzila u susret. Kad je ugleda, Šivar dohvati jedan veliki kamen i svom snagom ga baci na nju. Kamen je odista bio velik i težak i da je pogodio zmiju ova bi ostala na mestu mrtva. Ali Šivar samo malo zakači njen rep, a zmija se izvi i pobeže u rupu.
Šivaru beše žao što nije usmrtio zmiju, pa je putem samo o tome mislio. Ali kad stiže kući žena ga radosno dočeka, pa on zaboravi i zmiju i svoja obećanja.
Živeo je sada bolje nego pre. Imao je novaca koliko je hteo i premda ga je nemilosrdo trošio, blago se nije smanjivalo. Jer, osam tovara blaga je dovoljno za čitav život, pa i više od toga.
I Šivar je tako živeo još tri godine.
Ali, desi se da car usni još jedan vrlo čudan san. On vide u snu kako pada s neba pšenica i pokriva ljude i kuće. Pada danonoćno, sve više i više.
Kad se car probudi, seti se Šivara, svoga tumača snova, pa odmah posla svoje sluge po njega. Videvši careve sluge, Šivar se prepade: znao je da je car usnio još jedan san. Stoga on reče ženi:
— Više me nećeš videti. Znaj, ovog puta se, verovatno, neću vratiti kući živ i zdrav. Ali putem Šivar opet pomisli na zmiju pa reče:
— Otići ću do nje. Kad već moram nastradati, neka me zmija ubije; bolje ona nego car, jer sam joj zaista naneo nepravdu, to i zaslužujem.
Tako dođe on do stene.
A zmija mu opet ispuzila u susret, pa kad ga opazi reče mu:
— Zdravo, Šivaru, nerazumni čoveče! Nisu te badava nazvali tako, jer si ti zaista glup i sulud. Zar nisi ni jednog trenutka pomislio, kad si me prošli put gađao kamenom, da će, možda car usnuti još koji san? Za tebe je dobro što sam se onda spasila smrti, jer šta bi sad radio da mene nema? Kako bi rastumačio carev san?
Šivar joj onda odgovori:
— Ah, moja dobra i mudra sestro, vidim sada koliko sam kriv i glup. Evo, zato sam i došao ovamo. Radi sa mnom šta ti je volja. Možeš mi pomoći, ali me možeš i kazniti. Spreman sam na sve.
Ali zmija mu odgovori:
— Ne, glupi Šivare, neću ti ništa uraditi. Neću te kazniti već ću ti i ovog puta pomoći da se izbaviš od sigurne smrti, pomoći ću ti da rastumačiš carev san. Idi caru i reci mu da se ničega ne plaši. Jer taj san je dobar. Pšenica što pada s neba znači da će u čitavom carstvu nastupiti sretni dani; ljudi će se obogatiti, a on će vladati u sreći i zadovoljstvu do kraja života. Za ovo tumačenje će te car bogato nagraditi, ali ne zaboravi da mi ovog puta doneseš polovinu blaga. Treći put ti pomažem i zaslužila sam da mi jednom daš polovinu. Šivar će:
— Ne brini ništa, mudra sestro, to više neću zaboraviti. Dobićeš svoj deo. Ovog puta neću pogaziti reč, a ako je pogazim — neka odmah umrem!
Šivar potom nastavi put prema dvorcu.
Videvši ga, car se obradova. A kad mu Šivar rastumači san, on se još više obradova i njegovoj radosti nije bilo kraja.
Naredi najpre slugama da iznesu burad sa šerbetom na gradske trgove. Nastalo je opšte veselje. Pio je car, a s njim i svi njegovi podanici, pa i naš Šivar. Kad se slavlje završilo, car dade Šivaru tri puta po osam tovara blaga i deve da mu to prenesu, pa ga sam malo isprati.
Šivar pođe kući, sav srećan što se to desilo, pa pomisli:
"Red je da dam zmiji sve ovo blago. Ja imam dovoljno kod kuće i više mi ne treba. Zmija će biti zadovoljna i više se neće ljutiti na mene. Postaćemo dobri prijatelji."
I on zaustavi čitav karavan kod stene, skide tovare sa deva, pa pozva zmiju. Ona se uskoro pojavi i Šivar joj reče radosnim glasom pokazujući na tovare s blagom:
— Moja mudra sestro, uzmi sad svoj deo. Dat ću ti sve, jer si bila dobra prema meni. Ali mu zmija reče:
— Brate Šivare, pa meni nije potrebno to blago; što će mi? Htela sam samo videti kakav si ti čovek i koliko mogu računati na tebe. A sada pazi šta ću ti reći. Kad si prvi put dobio bogati poklon od cara, prevario si me; nisi došao k meni, već si zaobilaznim putem otišao kući. Ta godina je bila lisičija godina, dakle — godina laži i prevare. Stoga si me i ti, koji si inače vrlo slab čovek, prevario i otišao ne davši mi baš ništa. Postupao si kao i ostali, pa možda i gore od njih, jer si verovao da tuđa laž može prikriti tvoju. A kad smo se drugi put sreli, onda je bila godina krvi te si me stoga gađao kamenom i prolio moju krv. Ti si i ovoga puta postupio kao i svi ostali, pa čak i gore od njih, jer si verovao da krv što su je drugi prolili može sakriti onu koju si ti prolio. A sada su nastale godine izobilja i bogatstva; ljudi su postali dobri i darežljivi. I ti si stoga postao darežljiv. Postupaš kao i ostali, postao si darežljiv, pa čak i darežljiviji i od ostalih, jer mi daješ čitavu nagradu a ne samo moj deo. Prema tome, dragi moj Šivare, ti si se samo pokoravao vremenu. Ne budi ponosan na svoju dobrotu, već dobro zapamti ovo šta ću ti sada reći: ko se ravna prema drugima, a sam ne zna svoj put, svakako će skrenuti s njega. Završivši to, zmija se uvuče u svoju rupu.
Šivar je pažljivo slušao zmijine reči. One su ga pogađale i stideo se sebe. Blago ga više nije privlačilo.
Dođe kući pa, na zaprepaštenje svoje žene, podijeli čitavo blago svim susedima.
On se posle zmijinih reči sasvim izmenio.
Jer reči pametne zmije bejahu se urezale u njegovo srce. Više ih nije mogao do kraja života zaboraviti; kao da su bile ispisane u njegovoj svesti.
Šivar je postao dobar čovek.
Kad bi neko nešto rđavo učinio, on je nastojao da bude pravičan; trudio se da bude dobar. A kad bi svi ljudi bili dobri, on je hteo da bude bolji od svih. Stoga je bio srećan do kraja života.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538023_m

MALI PJER I BELA MAČKA

Kanada

Živeo jednom jedan kralj koji je imao tri sina. Prvi se zvao Garavko, drugi Plavojko, a treći, najmlađi, Mali Pjer. Starija braća su ga pomalo prezirala, jer su bili krupni i snažni a on mršav i slabačak, ali je zato imao više pameti u malom prstu nego oni u svojim ogromnim telesinama.
Jednog dana kralj reče sinovima:
— Ostareo sam, sinovi moji, i došlo je vreme da jedan od vas nasledi ovo kraljevstvo. A ja bih želeo da onaj koji dobije sve moje imanje ume da se snađe u životu. Zato ću dati krunu onome od vas koji bude došao do najlepše princeze, najlepših konja i najlepših kočija.
I tako se tri mladića uputiše u svet. Išli su, išli, i na kraju stigoše do jednog raskršća odakle su se račvala tri puta.
— Ja sam najstariji i izabraću ovaj put — izjavi Garavko.
— A ja ovaj — dodade Plavojko.
— E pa, ja ću poći onim što je preostao — uzdahnu Mali Pjer.
A onda se dogovoriše:
— Tog i tog dana naći ćemo se opet na ovom raskršću. Mali Pjer krenu svojim putem. Išao je dugo, dugo, i za to vreme razmišljao: "Nisam ni dovoljno velik ni dovoljno snažan da osvojim najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kočije. Mogao sam s mirom da ostanem kod kuće, umesto što se ovako potucam po belom svetu."
Put odvede Malog Pjera u neku gustu šumu. Odatle nastavi da ide drugom stazom, pa onda trećom. Već se bio dobro zamorio kad najzad stiže do jedne sirotinjske kolibe, koja je izgledala sasvim napuštena.
Obiđe je sa svih strana i jedino što opazi u blizini beše jedna lepa bela mačka, načuljenih ušiju i ružičaste njuškice, koja je radoznalo posmatrala kako se četiri gadne krastave žabe igraju kraj obližnje bare.
Mali Pjer učtivo pozdravi belu mačku, pa sede na prag kolibe da sačeka povratak sopstvenika; hteo je da ih zamoli da ga prime na prenoćište.
Sedeo je tako, tužan i nesrećan, glave zagnjurene u šake, i razmišljao o tome kako neće dobiti krunu nego će zemljom vladati jedan od njegove braće; a pošto ga ni Garavko ni Plavojko nisu voleli, sigurno će s njim loše postupati kad ne bude više oca da ga brani.
Dok je tako sedeo zadubljen u crne misli, oseti kako ga dotiče nešto meko i toplo, i vide da je to bela mačka; pruži ruku pa je nežno pomilova po svilenom krznu.
Macka poče da prede, a onda skoči Malom Pjeru u krilo, pogleda ga krupnim zelenim očima i reče:
— Zašto si tužan?
— Gospodo mačko — odgovori Mali Pjer ljubazno kao što je red — otac je obećao krunu onome od nas trojice sinova koji bude doveo najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kočije.
— A da li ti zaista toliko želiš tu krunu?
— Braća me ne vole, i kada oca ne bude više medu živima, onaj koji sedne umesto njega na presto zagorčavaće mi stalno život. Eto zato sam tužan.
— Kako ti je ime?
— Zovu me Mali Pjer.
— Slušaj, Mali Pjere, sutra se vrati u očev dvorac. Mene uzmi u naručje, a one četiri krastave žabe što su se igrale tamo kraj bare zatvori u vreću i ponesi na leđima. Ali to još nije sve. Vidiš li ovo orahovo drvo? Podigni prvi orah koji padne s njega i stavi ga u džep.
— Time neću steci princezu, konje i kočije.
— Uradi kao što sam ti rekla. Kad stigneš pred oca, pomiluj me kao što si uradio maločas, zatim češagijom istimari leda žabama, a orah slomi prstima.
— Poslušaću vas, gospođo mačko — odgovori Mali Pjer.
Pošto je prenoćio u pustoj kolibi, on se ujutru diže, uze mačku u ruke, strpa četiri krastave žabe u vreću i ode pod drvo koje mu je pokazala mačka. Jedan orah baš u tom času pade mu pred noge, a on ga podiže i metnu u džep. Tako natovaren, pođe putem koji je vodio u dvorac njegovog oca.
Kad stiže na ono raskršće, ugleda braću.
Garavko je sedeo u lepim srebrnim kočijama što su vukla četiri vranca, a kraj njega je bila divna princeza kose crne kao gar.
Plavojkove kočije bile su zlatne, a vukla su ih četiri belca; s njim u društvu nalazila se prelepa princeza, kose žute kao zrelo žito.
Kad ove dve momčine ugledaše najmlađeg brata kako dolazi pešice, sa mačkom u naručju i starom vrećom na leđima, prsnuše u gromoglasan smeh, govoreći:
— E, vala, ti nećeš dobiti očevu krunu!
A onda nastaviše put u svojim divnim kočijama. Mrtav umoran, Mali Pjer se vukao za njima. Kad stigoše u dvorac, sve sluge navališe da mu se rugaju.
— Siroti Mali Pjere, dobro si, bogme, izgurao! — povikaše, pretvarajući se da ga sažaljevaju.
Mali Pjer nije imao kad ni da se odmori, jer je kralj odmah poslao po njega. Mladić zateče oca pred dvorcem; u tom času baš se divio princezama, konjima i kočijama koje su doveli njegovi stariji sinovi, i nije znao koga da proglasi za pobednika.
Kad vide da mu se približuje najmlađi sin, on planu:
— Hoćeš li da mi se rugaš? Poslao sam te po lepu princezu, lepe konje i lepe kočije, a ti — gle šta si doneo!
Mali Pjer ne odgovori ništa, ali mu dođe da zaplače. Spusti belu mačku na zemlju i tužno je pomilova. Zatim izvadi iz vreće krastave žabe i prede im češagijom preko leda. Najzad izvuče onaj orah iz džepa i slomi ga prstima.
U istom času, mada je vreme bilo mirno i vedro, kao obično početkom proleća, odjeknu užasan pucanj groma. Orah ispade Malome Pjeru iz ruku i poče da raste; postajao je sve veći i veći, i pretvorio se u blistave kočije od dijamanata i raznog dragog kamenja.
I četiri krastave žabe počeše da rastu; postadoše velike prvo kao zečevi, pa kao psi, pa kao telad; dok se najzad ne pretvoriše u četiri divna rida konja, koji se sami upregoše u one kočije.
Ljudi su zadivljeno piljili u to čudo, kad se iznenada iz svih grla začu uzvik. Mali Pjer se okrete i vide pored sebe bajnu princezu kakva se ni u snu ne vida; u svojoj crvenkasto-zelenoj kosi imala je svetlucavu dijademu, umotana je bila u krzno belo kao sneg, a krupne oči behu joj zelene kao smaragdi.
Kralj im priđe i reče:
— Mali Pjere, zaslužio si moju krunu, i ako ova lepa princeza na to pristaje, uzećeš je za ženu.
I tako je svečano proslavljena svadba, o kojoj se još dugo pričalo u celom kraljevstvu.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

IVAN ZORA

Kavkaz

Bilo je, a možda ništa nije ni bilo — živeo je u jednom gradu kovač bez dece, a mnogo je želeo da ih ima. Pode jednom žena toga kovača po vodu. Tek što je napunila vrč do vrha, vidi ona — nosi reka tri jabuke. Njoj se dopadoše jabuke, pruži ruke za njima, dohvati ih i donese kući. Jednu dade mužu, drugu pojede sama, treću podeli s mužem na ravne delove.
Kovačeva žena posle toga dobi dete. Čim se rodi, ono viknu:
— Spremajte se da mi što pre date ime, inače ću odleteti i nećete stici!
Dečaku dadoše ime Ivan Večernji. Tek što ga je mati malo podojila, on kao vetar polete na nebo. Samo što je nudilja pošla, začu se krik:
— Ne puštajte je, odmah ću doći na svet i odleteti... I zaista, o ponoći se rodi još jedan sin. Dadoše mu ime Ivan Ponoćni.
Podoji ga mati, pa i on odlete u nebo.
Pred jutro, u zoru, rodi se treći sin, nazvaše ga Ivan Zora. Podoji ga mati, pa i on odlete.
Živela su tako sva tri brata na nebu i letela medu zvezdama i oblacima. Samo jednom dnevno doleću majci po mleko: Ivan Večernji — uveče, Ivan Ponoćni — o ponoći, a Ivan Zora — u zoru, pred jutro. Dolete, majka ih podoji, i odlete. I nijednom se nisu sreli.
Prođe vreme, braća poodrastoše, mleko im više nije potrebno, sve ređe i ređe se pojavljuju u kući. Dolete tako jednom nedeljno, uzmu hleb i odlete.
A u tom gradu živeo jedan car. Car je imao tri kćeri lepotice.
Te lepotice ni danju ni noću nisu izlazile iz kuće, da ih sunce ili vetar ne bi opalili. Tako su i živele neviđene od sunca.
Jednom će otac reći lepoticama:
— Kćeri moje, što stalno kod kuće sedite, ustanite, prošetajte, pogledajte svet, sunce.
Poslušaše kćeri, izađoše.
Čim izađoše, odjednom se u vedro podne skupiše oblaci, zagrme grom, sevnu munja. Celo nebo potamne, dolete ogroman strašan div, dograbi sve tri lepotice, stavi ih sebi na pleća i nestade medu oblacima.
Svi se uznemiriše. Car se rastuži, oneraspoloži — nema mu niotkuda pomoći.
Car razasla glasnike na sve strane da objave nesreću i da svugde traže lepotice. Ali ni traga im niko ne nade.
Odjednom se pojavi nekakva starica — baba kovačeve žene — i reče caru:
— Postoji u ovom gradu kovač, ima tri sina. Sva trojica žive na nebu, lete u oblacima kao ptice. I nebo i zemlja — sve im je kao na dlanu. Ako iko bude mogao da pronade tvoje kćeri, to su samo oni.
Priredi car odmah veliku gozbu i posla ljude kovačevoj ženi da pozovu njene sinove u goste.
Ona obeća:
— Čim dolete, zadržaću ih i poslaću ih caru.
Dolete pred veče Ivan Večernji. Obradova se majka, nahrani ga, napoji i reče mu:
— Ostani, sine, noćas kod kuće, sutra je gozba kod našeg cara, on te je zvao u goste.
Ostade Ivan Večernji. Majka mu prostre za spavanje. Oko ponoći dolete Ivan Ponoćni; i njega primi majka, nahrani ga, napoji i zamoli da ostane preko noći.
— Sutra je kod našeg cara gozba. Poziva te u goste — reče mu.
Pristade i srednji sin te ostade. Vidi on — spava neko u kući pa upita:
— A ko to tamo spava?
— To je tvoj stariji brat, obojica ste se rodili iste noći. I on je za sutra pozvan k caru — odgovori majka.
Zaspa i Ivan Ponoćni.
U zoru dolete Ivan Zora.
Majka i njega nahrani i stavi ga da spava pored braće.
Dođe jutro. Ivan Večernji se naspavao od uveče, Ivan Ponoćni još je u dubokom snu, a Ivan Zora tek počinje da drema. Probudi se najstariji brat i naljuti se.
— Ko se to i s kakvim pravom izvalio ovde da spava, ne pitajući me!
Odluči da ih obojicu ubije, ali nema ni luka ni strele, niti mača. Spazi u uglu mač Ivana Zore, uhvati ga, ali s mesta ne može da ga pomakne.
Vide to majka pa se prepade:
— Za šta će ti, sine, taj mač? Kakve si neprijatelje ovde našao?
— A koga si to u kuću pustila? — upita sin.
— To su tvoja braća — veli majka — iste ste se noći rodili, svi živite u nebu. I oni su, kao i ti, juče doleteli, i njih sam, kao i tebe, zamolila da prenoće.
Kad se braća probudiše, zagrliše se i izljubiše. Zatim svi zajedno odoše caru. Car ih dočeka s velikim počastima, pogosti ih, a zatim upita najstarijeg brata:
— Ivane Večernji, ti letiš po nebu, sve vidiš, znaš li gde su moje kćeri?
Ivan Večernji ne znade, nije video.
Car upita Ivana Ponoćnog, ali ni on ništa nije video.
Dođe red na najmlađeg brata. Ivan Zora ustade, pokloni se caru i reče:
— Srećni care! Ležao sam jednom na vrhu visoke planine i posmatrao oblake na nebu. Odjednom čujem šum. Gledam — leti div, nosi devojke, a one viču i plaču. Dohvatim luk, ali ga pustih. Poplašio sam se — ako pogodim diva, ubiću ga, on će pasti, razbiće se s njim i devojke, poginuće. I tako div odlete s devojkama. Više ih nisam ni video niti sam išta čuo o njima.
Car se obradova što je naišao na trag svojih kćeri i reče:
— Pođite i tražite moje kćeri; ako ih nađete — daću vam ih za žene. Najmlađa je takva lepotica da će i sunce pozavideti njenoj lepoti, ona će biti tvoja žena! — reče car Ivanu Zori.
Ivan Zora je znao gde taj div može boraviti i uputi se tamo zajedno sa braćom.
Ko zna koliko su išli, dok ne dođoše do jedne planine.
Planina visoka, stenovita, ne možeš je obuhvatiti pogledom, pružila se između dva mora, a u podnožju planine šator. U šatoru spava čovek od gvožđa — div, glava mu kao stena.
Ivan Zora posla braću divu:
— Idite, probudite ga.
Uđoše oni u šator, budiše diva, budiše, pa izađoše i vele:
— Ne, ne možemo ga probuditi. Ude Ivan Zora, priđe divu i tresnu ga po glavi svojim lukom. Čovek-Gvožđe se probudi, prepade se i zamoli Ivana Zoru:
— Hajde da se pobratimimo, ako ti ustrebam — pomoći ću ti.
Ivan Zora mu reče:
— Pa pomozi nam — digni nas na ovu stenu. Čovek-Gvožđe će na to:
— Ti si kovačev sin. Iskuj lanac, bacićemo ga na vrh i popećemo se.
Ivan Zora donese čekić, ali nema nakovnja. Tada Gvozdeni Čovek predloži:
— Evo vam moja glava! — i podmetnu glavu umesto nakovnja.
Ivan Zora iskova ogroman jak lanac. Pričvrsti na lanac karike i iskiti ga kukama.
Ivan Zora reče braći:
— Hajde, zamahnite, prebacite lanac. Ivan Večernji i Ivan Ponoćni priđoše, uhvatiše lanac — i ni s mesta ga ne pomakoše.
— Hajde sad ti, Gvozdeni Čoveče — veli Ivan Zora. Gvozdeni Čovek uze lanac, zamahnu njime: lanac polete, ali ne dosegnu vrha.
— Takva li je tvoja snaga? — upita Ivan Zora.
— Da, takva je moja snaga! — reče Gvozdeni Čovek.
Tada Ivan Zora uhvati lanac, zamahnu njime, on polete i pade pravo na vrh.
Sva četvorica povukoše lanac, on se zakači kukama za stenu — možeš ići po njemu kao po stepenicama.
Ivan Zora posla braću. Ali ovi ne mogoše da se popnu, od straha umalo da popadaju u provaliju.
Pođe Gvozdeni Čovek. Još malo pa bi stigao na vrh, ali pogleda dole, u glavi mu se zavrte, zaljulja se i jedva se živ spusti.
Tada Ivan Zora pođe i reče:
— Pazi, Gvozdeni Čoveče, ostavljam ti svoju braću, ako im se nešto desi, znaj, glavom ćeš mi platiti.
Ivan Zora se pope na vrh stene i pođe divovim putem.
Išao je, išao i vidi — stoji bronzana kuća. Uđe Ivan Zora u kuću — kad tamo sedi lepotica devojka. Raspita se za sve i saznade da je to najstarija careva kći. Ona reče:
— Bolje bi bilo da nisi ovamo dolazio, sad će doći sedmoglavi div i ubice te.
— To je već moja briga! — veli joj Ivan Zora.
— Onda sam ja žena, ti muž — reče ona.
— Ne, ti si snaha, ja dever.
Ide uveče sedmoglavi div kući. Dođe do kuće, a konj pod divom se spotače.
— Eh, prokletniče! — viknu div na konja. — Šta je, zar te Ivan Zora u kući očekuje? Čega se plašiš?
Stiže, a Ivan Zora sedi u hladu i očekuje ga. Div povika:
— Ivane Zoro, reci mi jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
— Kakav sam ti ja prijatelj — odvrati Ivan Zora — dočekuj neprijatelja!
Skoči div s konja i viknu:
— Hajde, duni tamo u zemlju.
— Duvaj sam, šta se to mene tiče!
Dunu div u zemlju, ova se pretvori u bakar.
Uhvatiše se ukoštac. Dograbi Ivan Zora diva i sabi ga do pojasa u bakar. Isuka svoj mač, jednim zamahom odrubi mu tri glave. Razbesne se div, uhvati Ivana Zoru i sabi ga do bedara u bakar.
Ote se Ivan Zora, uhvati diva, odrubi mu ostale četiri glave, zatim pođe lepotici, uze od nje prsten za brata i pođe da traži devetoglavog diva, kod kojeg je čamila druga sestra lepotica.
Išao tako Ivan Zora, išao i stigao do srebrne kuće. Tu nade srednju sestru.
Devojka ga moli:
— Idi, ubice te.
Ne, ne sluša Ivan Zora. Legao u hlad i čeka diva.
Ide devetoglavi div, a konj mu se spotače pored kuće.
— Ah, prokleti, zar te Ivan Zora kod kuće čeka? — viče div.
Dođe — i, zaista, u hladovini leži Ivan Zora, čeka ga.
— Govori, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? — pita ga div.
— Kakav sam ti ja prijatelj — veli Zora — dočekuj neprijatelja.
Ubi Ivan Zora i devetoglavog diva, uze od srednje sestre prsten, pa pođe da traži dvanaestoglavog diva.
Stiže i vidi — sve naokolo je zlatno. Uđe u zlatnu kuću — stoji devojka neviđene lepote. Priđe Ivan Zora, zagrli svoju nevestu i pođe je ljubiti. I lepotica zavole Ivana Zoru.
Ivan Zora joj reče:
— Moram ubiti diva! Ona zaplaka:
— Nemoj, ostavi, nećeš ga ubiti, poginućeš.
— Ne brini, neće me ubiti tvoj dvanaestoglavi div — reče Ivan Zora, izađe, prilegne u hladovini i stade da čeka diva.
Vraćajući se kući, divov konj se spotače.
— Ah, prokletniče! — viknu on. — Da te ne plaši Ivan Zora? Ništa, uskoro ćeš videti kako će mu krv poteci kao reka, a vrane će kljuvati njegov leš.
Dojaha i ugleda Ivana Zoru.
Div povika:
— Kaži, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
— Neprijatelj — reče Ivan Zora — kakav sam ja tebi prijatelj?! — I uhvatiše se ukoštac.
Div skoči s konja, dunu u zemlju, i sva zemlja postade zlatna.
Sabi div Ivana Zoru u to zlato do pojasa, a Ivan Zora diva do ramena. Zora zamahnu mačem i otkide divu devet glava.
Div se umori i zapita Zoru:
— Kako se kod vas bore?
— Kod nas se malo bore, onda se odmore! — odgovori Zora.
— Onda ćemo se odmoriti! — moli div.
Zora pomisli: "Ako ga pustim da se odmori — iskočiće, još će me ubiti", i, ne čekajući, zamahnu, odrubi divu i tri preostale glave.
Ivan Zora uze lepoticu sa sobom i pođe. Lepotica se osvrnu i reče:
— Pogledaj, Zoro, koliko zlata ostavljamo.
— Kakvo mi je pa to divovo zlato — veli Zora — to je samo da se zamažu oči.
Ivan Zora dunu, i sve se zlato pretvori u prašinu.
Dodoše do srebrne kuće, uzeše srednju sestru, dunu i tamo Ivan Zora, i tamo sve postade prašina. Uzeše i najstariju, pa pođoše ka steni.
Poče Ivan Zora da spušta sestre niz stene.
Najpre spusti najstariju i viknu najstarijem bratu.
— Drži, tvoja je!
Zatim srednju — srednjem bratu.
Htede da spusti i najmlađu, ali ona mu reče:
— Izdaće te taj Gvozdeni Čovek. Ti si mi i sunce i mesec, ako pogineš, kako ću bez tebe živeti?
Zora je ne posluša, nego je natera da se ipak spusti. Tek što ona siđe, Gvozdeni Čovek dohvati gvozdeni buzdovan, udari po lancu i raskide ga nadvoje.
Ostade Ivan Zora gore. Šta da radi? Spuštati se bez lanca znači ubiti se. Pode on po toj steni dalje. Lepotica mu ipak dovikne:
— Zoro, idi na kraj stene, tamo iznad mora visi stenovit isturen deo, nalik na nos, udari nogom o tu izbočinu, ona će se srušiti i tamo ćeš naći konja. To je divov konj, on je diva zbacio sa sebe, zato su ga tamo i zatvorili, uzmi tog konja, on će ti pomoći.
Ivan Zora pođe ka toj steni, udari nogom u izbočinu, nade konja, gleda — a na konjskim leđima s pedlja debela prašina i prljavština. Konj progovori čovečjim glasom:
— Pusti me, Zoro, na tri dana u Crnu planinu, jer sam slab i ne bih te mogao podići.
Ivan Zora ga pusti. Konj se vrati posle tri dana. Zora ga zauzda i skoči na njega. Konj posrnu i reče mu:
— Pusti me još jedan dan.
Zora mu dozvoli da se odmori još jednu noć. Ujutru skoči na njega i pođe. Konj polete kao strela; dva dana pre Gvozdenog Čoveka dolete u grad.
Konj nauči Zoru:
— Stavi na mene sve svoje oružje i pusti me još tri dana u Crnu Planinu; sebi ostavi samo tri moje dlake. Čim me pozoveš, odmah ću doleteti.
Zora sve tako i učini, a sam se obuče u rite i pođe da luta gradom. Nade jednog kovača i reče mu:
— Radiću ti, a ti me samo hrani i ništa mi više ne treba.
— Dobro — pristade kovač — idi, udaraj čekićem.
Zora dohvati čekić jednom rukom, udari u nakovanj i raznese celi panj. Kovač se začudi njegovoj snazi. Uzeše i postaviše dva puta veći panj i Zora poče da radi. Ono što kovač uradi za pet dana, Zora uradi za sat. Raduje se kovač što je našao takvog radnika.
Vrati se najzad i Gvozdeni Čovek sa devojkom i braćom Ivana Zore. Odrediše i dan venčanja. Ali najstarija sestra nema prstena, ostao je kod Ivana Zore. Pitahu sve kovače ko takav prsten može da iskuje. Ne, svi odbijaju, niko ne može. Stigoše i do gazde Ivana Zore. I on odbi, a Ivan Zora reče:
— Ja ću napraviti takav prsten.
Noću kovač zaspa, a Ivan Zora kucnu — kucnu čekićem, izvadi iz džepa prsten najstarije sestre i stavi ga na policu. Ujutru ude kovač Zori, vide da spava i gurnu ga nogom.
— Što si me osramotio pred carem?
Zora izvadi prsten i dade ga kovaču.
Poslaše prsten. Ode i kovač na svadbu, a Zoru je pozvao, samo ovaj odbi, ne pođe. Kada iz crkve poče izlaziti najstariji brat — Ivan Večernji sa najstarijom sestrom, izađe Ivan Zora na trg, izvadi tri konjske dlake i spali ih. Odmah se pojavi njegov konj. Zora skoči na konja i reče:
— Leti gore, pašću s neba na njega i naučiću ga pameti.
Konj uzlete u nebo, i kad muž i žena izađoše iz crkve, Ivan Zora nalete na njih i iz sve snage udari najstarijeg brata. Pusti zatim konja, pođe u kovačnicu i sede kao da se ništa nije desilo.
I drugi prsten napravi Zora na isti način. Poznadoše devojke svoje prstenje, ali ništa ne govore, boje se, ćute, a najmlađa lepotica plače, tuguje:
— On je živ, vratio se, što ne dolazi, što me ne oslobodi nevolje?
I srednji brat dobi isto tako od Zore.
Dođe red i na Gvozdenog Čoveka.
Zora pozva svoga konja, skoči na njega, uze u ruke buzdovan i reče:
— Leti!
Konj polete na nebo. Izađe Gvozdeni Čovek, vodi Zorinu nevestu u crkvu; tek što je zakoračio u pripratu, Ivan Zora slete s neba, udari ga buzdovanom po glavi, a Gvozdeni Čovek propade u zemlju. Ivan Zora sjaha s konja, zagrli svoju nevestu i poljubi je.
Ispričaše sve caru.
Ivan Zora se oženi najmlađom sestrom, a kad car umre, nasledi celo carstvo.
Pomor tamo, ovde pir,
Trice tamo, ovde brašno.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

ČAROBNA KIČICA

Kina

Beše jednom jedan dečačić po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesreću, ostao je zarana siroče te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kičica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike podučavao crtanju. Zažarenih očiju gledao je dečačić kroz odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uobličuju u krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta čini, ukorači dečak u školu.
— Smem li se usuditi da pozajmim jednu četkicu? — zapita učitelja. — I ja bih tako rado učio da crtam.
— Šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! — dreknu učitelj strogo i mrko ga odmeri. — Golja kao ti, pa hoće, ni manje ni više, nego da uči slikanje! — I tako ga po kratkom postupku izbaci.
Znači, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je čak i crtanje. E, baš da vidimo da li je tako!
Od tog dana, kad je u šumi pribirao drva, posmatrao je pažljivo obličje i let ptica pa jednom grančicom njihovu sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz ševar, pa bi zamočio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s večera došao kući, uzimao bi nagaravljeni komadić drveta u ruku i njime crtao predmete svog oskudnog pokućanstva: sto, klupicu i šta je još drugo posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice.
Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuće verno slikao ptice da si mirne duše mogao očekivati kako će svakog časa zacvrkutati, a ribe su mu takođe izgledale tako prirodne i žive kao da će pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za čim je dečačić najviše čeznuo, to mu je još uvek nedostajalo: kičica.
Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne večeri, leže na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snežnobele brade i predade mu kičicu.
— Ovo je čarobna kičica — progovori starac. — Budi oprezan i koristi je samo u blagočastive svrhe.
Kako je samo kičica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati.
— Pa to je doista prekrasna kičica — uzviknu dečak očarano i skoči od radosti sa svoje postelje. — Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce...
No, gle — prijateljskog starca već više nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli razočarano, to opet beše san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kičica o kojoj je toliko sanjao, pozlaćena kičica, sad našla u njegovoj ruci?
Tek što je Ma Lijang ovom čarobnom kičicom naslikao ptičicu, već bi malo stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i ćurlikalo i cvrkutalo kao da želi da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takođe bi i ribice koje bi naslikao glavačke skakale u vodu, pa bi vrludale levodesno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u čast. Kako je srećan bio Ma Lijang!
Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u čemu su oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu...
Takva čudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog čarobnika jednostavno dohvatiše za perčin i dovukoše pred gazdu.
Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio čvrst i neustrašiv junoša, usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obećanjima, odbije da i jedan jedini potez kičicom povuče u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne da dečaka zaključa u štalu i najstrože naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako dečak proboravi u štali. Trećeg dana u predvečerje otpoče sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma Lijang dosad od gladi nije krepao, sad će se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris svežeg pečenja dopre mu do nozdrva.
Gazda se nečujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se pečenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda, znači sve je to naslikao, jer kako bi inače tiganj, drva, meso i brašno dospeli u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmećare i naredi im da malog bez oklevanja ubiju. Tako će odsad kičica njemu pripadati.
Po zapovesti upade tuce slugu u štalu — ali gle, gde je mališa? Na zidu s istočne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek što je kročio na treću prečagu, strmoglavi se i poleđuške ljosnu o zemlju. Istog časa nestadoše merdevine bez traga.
Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe već i sve one koji bi mu pružili utočište. S bolom u duši oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Možda ćemo se još u životu sresti". I tako žurno naslika konja, vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.
Nije daleko dospeo kad za sobom začu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide četu konjanika, napred gazda s isukanim mačem u ruci, a za njime njegove sluge izmećari. Na to Ma Lijang poteže kičicu i naslika sebi luk i strelu, pa pričeka dok progonitelji ne pristigoše na domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogođen posred grla, sruči se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i, puštenih uzda, odjezdi.
Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradića. Već sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli dečak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naći, to opet poče da crta. Ovog puta se pak dobro čuvao da ne izbije na glas kao čudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga jednom rečju, uvek bi namerno ponešto izostavio.
Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez očiju, kad mu slučajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreća dogodi: ždral otvori smesta oči, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neočekivani dogadaj prenerazi čitav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom čudesnom događaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga domame rečima slatkim kao med, zatim pređoše na prikrivene pretnje, a pošto se dečak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu.
Ma Lijang je ranije već često slušao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u službu? Nikad ni za šta na svetu! Umesto zmaja, kako je car naredio, dečak naslika jednu groznu žabu krastaču, a kad njegovo veličanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja, dogega odjednom pored njega očerupani pevac. Ove grozne životinje uznemiriše čitavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle životinjski smrad. Caru se žuč razli od besa.
— Otmite mu kičicu! — dreknu stražarima. — Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu!
S otetom čarobnom kičicom pokuša sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od čistog zlata. Ali u njegovoj bezgraničnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje umetničko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se čitava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom veličanstvu.
Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da smesta počne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgraničnom srebroljublju učini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio, uvijao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugačku, izukrštanu zlatnu šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno čudovište u groznu džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoć, veruj da bi ga čudovište zajedno s odelom i perčinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kičicom uzaludna. I tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreći vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih novčića no mu još i obeća da će ga oženiti jednom princezom. Ma Lijang, koji je u međuvremenu već bio izmudrovao neku lukavštinu, načini se kao da prihvata careve predloge s najvećom radošću. Car se preko mere razveseli i vrati dečaku kičicu.
Sad opet poče car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki breg? — Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoče opasne zveri. Nećemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kičica gore-dole; odjednom pred carevim očima poče da blista i presijava se beskonačno prostrano more. Pri svetlim sunčevim zrakama ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglačani lapis-lazuli.
— Baš je lepo — uzviknu car, dok je kroz vodu čistu kao biljur zurio u morsko dno — samo mi reci gde su ribe?
— Ribe? — odvrati Ma Lijang. — Samo trenutak.
Marljivo zamaha kičicom tamo-amo i već zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme veselo u plićaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pučinu. Car oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini iščezoše, obuze i njega želja da se naveze na more.
— Naslikaj mi brod — dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, već je Ma Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška, talasi počeše da biju o bokove broda, te lađa veselo zaplovi morem.
Caru se, pak, vožnja pričini presporom. — Hej! — doviknu on na obalu — docrtaj još malo vetra.
Ma Lijang se snažno razmaha kičicom: talasi se podigoše, jedra nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kičicom i more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima, džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze.
— Dosta! — razdra se iz petnih žila. — Dosta je vetra! Ne treba više.
Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kičicom, i tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je već u svim sastavima i spojnicama počela da popušta.
Tresući se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kičicom. Orkan se uzvitla. Crne oblačine gonile su se nebom. Talasi se nadigoše kao kuća, oboriše na galiju, te je stukoše na parčiće: car i sva njegova pratnja pogiboše u talasima.
Priča o tome kako je Ma Lijang čarobnom kičicom oterao nepoćudnog cara u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji.
Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo medu drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom čarobnom kičicom uvek siromasima nešto dobra dela.
Šta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošću.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538011_m

HON KIL TON, ZAŠTITNIK SIROMAŠNIH

Koreja

Pre mnogo, mnogo godina evo šta se desilo. Robinja namesnika grada Seula rodila je sina. Dečačiću dadoše ime Hon Kil Ton.
Kada je dete napunilo godinu dana, mati ga uze u naručje i pođe u planinu da se pokloni mogilama svojih predaka. Nije prešla ni polovinu puta, a susrete starca iznemoglog od gladi i umora. Čim ugleda siromaška, robinji sinu kroz glavu ono što su ljudi pričali o nekom mudracu pustinjaku. A pričali su ovako: u podnožju planine, u dubokoj šumi, živi mudrac star više od stotinu godina. Ceo svoj vek proveo je u šumi u društvu divljih zveri, koje su pred njegovim pogledom postajale bojažljivije i od samih zečeva. On je mogao ukrotiti svirepog tigra ljudoždera, odagnati pobesnelog vuka, učiniti bezopasnom i najžešću zmiju otrovnicu. Mudrac je bio poznat nadaleko i po tome što je bolje nego iko umeo lečiti lekovitim travama i najteže neizlečive bolesti: donosili su mu nesrećnike na umoru, a on ih je zdrave i vesele vračao njihovim porodicama.
Sve te priče prođoše robinji kroz glavu u onom času kada je ugledala starca kraj puta i odmah pomisli da je to taj čuveni mudrac. Zato mu priđe, smerno se pokloni i reče:
— Mnogo poštovani, poželi mome prvencu sreću u životu!
Starac se zagleda u mališanovo lice, pa poče tiho da šapuće proročanske reči:
— Dečak će se razviti u snažnog mladića i živeće hiljadu godina. I kažem još da će to biti neobičan mladić: postaće veliki junak, a već u četrnaestoj godini saznaće čarobne reči s kojima će čuda da stvara. Siromašni će ga voleti, a obesni mrzeti i bojati ga se. I kažem još da će taj dečačić pogubiti i samog namesnika Seula!
Prorekavši ovo, mudrac nestade u peščari, a robinja, i uzbuđena i uplašena, nastavi put.
Ali posle nekog vremena proročanstvo starca pustinjaka dođe i do namesnikovih ušiju. On se nije uplašio, već se iz sveg glasa smejao i govorio:
— Kako mene, moćnog vlastelina, može pogubiti ništavni sin ništavne majke? Hon Kil Ton je moj rob i ja mogu s njim raditi što god hoću. Ko me može sprečiti da ga ja pogubim pre nego što on napuni četrnaest godina? Niko. E, pa vidite da su te priče samo staračka naklapanja!
I uskoro obesni namesnik potpuno zaboravi na reči mudraca.
A mališan je svakim danom bivao sve stasitiji i snažniji.
Već u sedmoj godini je zapanjivao i najčuvenije ljude
svojim umom i znanjem, a po junaštvu mu već tada nije bilo
ravna. U osmoj godini Hon Kil Ton je umeo da čita rukopise drevne kineske mudrosti i bez muke otkriva tajne namere neprijatelja Koreje.
Baš toga dana kada je Hon Kil Ton napunio četrnaest godina, namesnik Seula se priseti onog proročanstva, pa uvidevši da se sve do sada ispunilo od onog što je mudrac prorekao, silno se zabrinu. Razmišljajući šta da uradi, namesnik odluči da je najbolje da prvo pozove mladića u dvor i uveri se sopstvenim očima i ušima u njegovu neprirodnu nadarenost. Zato naredi da se odmah u dvor dovede sin njegove robinje, mladi Hon Kil Ton.
Kada ugleda pred sobom mladog junaka snažnih ruku i širokih pleća, namesniku prođoše kroz glavu reči starog pustinjaka: "… I još ti kažem da će ovaj dečak pogubiti namesnika Seula." Zato bez dvoumljenja odluči da ubije mladića na spavanju. Ali mladić je umeo da čita tuđe misli i odmah je pogodio šta smera podmukli namesnik.
Namesnik obuzda svoj strah i reče mladiću da ga je zvao radi nekog junačkog podviga, pa ga blagonaklono otpusti.
Čim dođe kući, Hon Kil Ton reče majci:
— Ja sada idem, draga majko, i ako me ne bude dugo bilo, nemoj se plašiti, jer odlazim duboko u planinu da lovim divlje zveri.
— Kako ćeš, sine, loviti kad nemaš ni luka ni strele? Divlje zveri će te rastrgnuti tako golorukog.
— Ne brini, majko, ja nemam luka ni strele, ali imam junačko srce i snažne ruke! Do viđenja, uskoro ćete čuti o meni!
A uveče, kada se u domovima pogasiše vatre, Hon Kil Ton je bio već daleko u planini. Išao je celu noć, a zora ga zateče na prostranim visoravnima gorostasne planine.
Vidik mu se pružao u nedogled. Pogleda sin robinjin na sever i ugleda plava jezera i gorde labudove kako po njima plove. Pogleda na jug i ugleda šume koje stajahu čvrste kao stenje i upirahu svoje moćne krune do pod samo nebo. Pogleda na istok i vide tokove hučnih reka. Pogleda na zapad — i ne mogade odvojiti očiju od prostranih njiva na kojima vetar talasaše zlatna žita i vitke stabljike kukuruza.
Gledao je Hon Kil Ton svoju domovinu i osećao je kako svakog trenutka postaje sve silniji i silniji, kako buja neobuzdanom natčovečanskom snagom. U silnom oduševljenju gurnu jednim prstom ogromnu stenu, koju ne bi moglo pokrenuti ni hiljadu ljudi, i stena se surva u bezdan.
Nasmeja se Hon Kil Ton od prevelikog zadovoljstva što je toliko snažan i moćan, i podiže visoko glavu ka najvišem planinskom vrhu, Vrhu Koreje, obavijenom maglom i oblacima!
— Sada mogu sve — kliknu razdragani mladić — mogu se ogledati i sa oblacima!
I Hon Kil Ton poče da se penje ka samom Vrhu Koreje, na koji nikada nije kročila noga čovečja. Ceo dan se penjao uz oštru liticu, celu noć je bauljao po oštrom stenju, ali zora ga zateče na samom vrhu planine. Kada je isplovilo sunce i razišla se magla, Hon Kil Ton ugleda pred sobom kameni zid, a u kamenom zidu okovanu kapiju. Kapiju ne bi moglo otvoriti ni pedeset najsnažnijih ljudi, toliko je bila teška tako gvožđem okovana. No snažni Hon Kil Ton joj priđe, malo je zagleda, pa prisloni široka pleća uz nju. Šarke popustiše i kapija se otvori. Mladić se nade na prostranoj, ravnoj cvetnoj livadi ali ne uspe ni okom da trepne kad ga okruži stotinak ljudi.
— Ko si ti? — povikaše uglas. — Kako si se usudio da uđeš ovamo? Za kaznu ćeš biti odmah pogubljen!
Hon Kil Ton se ne uplaši. Duboko se pokloni i reče:
— Koliko juče bio sam rob namesnika Seula. Želeo sam slobodu i došao u planine. Sada znate sve o meni. Recite ko ste vi.
— Mi smo neprijatelji carskih činovnika i sveštenika koji im služe. Ceo svoj život posvetili smo pomaganju siromašnih i nemoćnih.
Tada Hon Kil Ton uskliknu:
— Ako je tako, onda me primite kao svoga brata!
— Zakuni se da ćeš štititi nemoćne i da nikada nećeš praštati zla dela carskim činovnicima, pa ćemo te priznati za brata!
Hon Kil Ton položi zakletvu i starešina bratstva objavi:
— Sada, kada si položio zakletvu, moraš dokazati da ćeš časno ispunjavati svoje obaveze. Prvo, pokaži nam koliko si snažan i jak.
Hon Kil Ton pogleda oko sebe i ugleda na livadi veliki hrast. Priđe drvetu, obujmi ga obema rukama i, bez po muke, iščupa ogromno stablo iz zemlje sa sve korenom.
— Dobro si ovo uradio — reče mu starešina bratstva. — Videli smo snagu tvojih mišica, ali ne i snagu tvoga uma i hitrinu tvojih nogu. Zato slušaj šta ću ti reći: Pod samim vrhom visoke planine diže se veliki manastir. Iza njegovih tvrdih zidova žive opaki kaluđeri koji pljačkaju bedni narod i zgrću velika bogatstva. I ne samo to. Oni šalju bedne seljake na manastirska polja da argatuju za njih i ugojene carske činovnike. Ne jednom smo pokušali da prodremo u taj manastir i spasemo one nesrećnike što robuju tamo, ali nikada nam to nije pošlo za rukom, jer je manastir opasan visokim zidinama, a čuvaju ga jake straže. Ako se dosetiš, ako pronađeš način da uđemo u manastir, priznaćemo ti mudrost. Hon Kil Ton malo promisli, pa reče:
— U podne ću vam dati odgovor koji od mene tražite.
Tačno u podne pozva Hon Kil Ton starešinu bratstva n izloži mu svoj plan. Ovaj pažljivo sasluša mladića, pa kada se uveri da je sve dobro smišljeno, naredi da mu se pripreme svečana odeća i dobar konj. Hon Kil Ton uzjaha konja, oprosti se od svojih novih prijatelja i uputi se u susednu planinu, prema manastiru opakih kaluđera.
Straža još izdaleka primeti konjanika obučenog u praznično odelo, pa pomislivši da je to neka važna ličnost, neki visoki carski činovnik, objavi:
— Neka starešina manastira izađe da ukaže počast uglednom gostu!
I dobro ugojeni kaluđeri poverovaše da im je zaista došao u posetu neki ugledni velikodostojnik, pa se užurbaše da pripreme što bolji doček.
Hon Kil Ton dođe do same manastirske kapije i snažno zalupa. Tog časa kapija se otvori i propusti mladića u popločano dvorište.
— Ja sam sin prvog carevog savetnika — reče hrabri mladić. — Otac me je uputio vama da bih stekao znanja i i izučio nauke, cenjeni učitelji!
Kada starešina manastira ću da mu je glavom prvi carev savetnik poverio vaspitanje sina, pohita u susret mladiću duboko se klanjajući. Hon Kil Ton siđe sa konja i smerno reče:
— Moj otac vam je u znak zahvalnosti poslao stotinu rasnih konja na dar, a svaki konj je natovaren sa po dve vreće pirinča. Siguran sam da će karavan biti ovde još pre zalaska sunca.
Radosni što su tako bogato obdareni, kaluđeri napraviše veliki pir. Na počasnom mestu sedeo je mladi Hon Kil Ton, kome su, naravno, ukazivali najveću pažnju.
U punom jeku veselja, stražar objavi da je na vidiku karavan njegovog prevashodstva.
— Pustite karavan u dvorište i dobro zaključajte kapiju — naredi starešina manastira.
— A zašto držite kapiju zatvorenu kada ovo treba da bude pribežište nejakih i nemoćnih? — tobože sa čuđenjem upita mladi Hon Kil Ton.
— Ah, milostivi gospodaru — povika starešina manastira — vi svakako ne znate da u blizini manastira žive opasni razbojnici. Oni su već nekoliko puta pokušavali da orobe naš manastir, ali im to nije polazilo za rukom, jer imamo jake zidine i budne stražare.
— Ako je tako, onda ti prokleti razbojnici nikada neće osvojiti ovaj manastir — reče Hon Kil Ton i zadovoljno se nasmeja.
Veselje se nastavljalo, a kaluđeri su jeli i pili do besvesti. Odjedared, Hon Kil Ton skoči i zgrabi svoju času.
— Šta vam je, presvetli gospodaru? — uznemireno upita starešina manastira. Umesto odgovora, Hon Kil Ton izvadi kamenčić iz čase i baci ga daleko od sebe. U stvari, on je taj kamenčić krišom spustio u času.
— Zar je mene moj otac poslao ovamo da bih jeo kamenje? Kako ste smeli učiniti tako nešto meni, sinu prvog carevog savetnika?
Svi se kaluđeri namah otrezniše u uplašeno spustiše svoje obrijane glave.
Baš u tom času Hon Kil Tonovi ljudi provališe u odaju gde se pirovalo, i debelim konopcima vezaše zaprepašćene kaluđere. U stvari, takav je bio raniji dogovor. Kaluđeri počeše da dozivaju u pomoć stražu. Ali i stražari su već bili dobro uvezani, jer na konjima, tobože poklonu prvog carevog savetnika, nisu bili darovi, već dobro naoružani borci, zaštitnici bednih i nemoćnih.
Pošto su kaluđere i stražare dobro vezali, Hon Kil Ton naredi da se izvedu iz ćelija svi nesrećnici što su čamili u manastirskom ropstvu. Svakom od tih bednika dade po mazgu natovarenu mešinom hrane i mešinom novca, pa oni, tako snabdeveni, pohitaše preko planine svojim napuštenim domovima.
Kada sve to obaviše, Hon Kil Ton i drugovi sedoše na konje i odjahaše u svoju planinu, svoje sklonište. Tamo na svečanom skupu ovako odaše zahvalnost mladom Hon Kil Tonu:
— Dokazao si da raspolažeš velikom snagom, bistrim umom i hitrim nogama. Dokazao si da zaista voliš i braniš nesrećne i ponižene. Dokazao si da si snažniji, umniji, hitriji i plemenitiji od nas. Zato nam budi voda. Slušaćemo te i poštovati jer smo te sami izabrali.
I Hon Kil Ton postade starešina bratstva.
Od tog dana carevi činovnici nisu više imali mira u Koreji. Večito su bili u strahu od odmazde Hon Kil Tona i njegovih drugova.
Svakodnevno je Hon Kil Ton činio neko dobro delo: siromašnoj nevesti podario bi bogate poklone i nevestinsko ruho; gladnome — vreću pirinča; seljaku — bika; robu — slobodu. Od visokih carskih činovnika otimao je sve što je stigao: novac, zlato, stoku, imanja.
Glas o podvizima Hon Kil Tona došao je i do carevih ušiju. Car se silno razjari i naredi da mu privedu seulskog namesnika.
— Hon Kil Ton, tvoj rob, čini svakojaka čuda i pokor a ostaje nekažnjen. Naređujem ti da ga uhvatiš i živog mi ga privedeš. Ne učiniš li to, ode ti glava!
Namesnik Seula nije mogao a da se ne seti proročanskih reči mudraca pustinjaka i gorko se pokaja što još davno nije prekratio s tim prokletim robinjinim sinom. Zato odluči da sad ili nikad okonča s razbojnikom. Ali nije bio prešao ni po puta, a vidoviti Hon Kil Ton već je znao i šta je car rekao i šta je namesnik naumio.
Tako je ojađeni namesnik klimao na svojoj mazgi put dvora i razmišljao kako će najlakše doskočiti razbojniku Hon Kil Tonu, kad ga iz razmišljanja trgoše preplašeni uzvici:
— Nesreća, nesreća, vatra! Bežite, ljudi!
Namesnik potera brže mazgu ne bi li video šta se u stvari dešava, kada ugleda svoj sopstveni dvor sav u plamenu: goreo je na sve četiri strane. Ma koliko da su sluge gasile požar, vatra se sve više širila. Kada se, najzad, požar stiša i dim raziđe, od namesnikovog raskošnog dvorca ostalo je samo zgarište i jedna zidina na kojoj je velikim slovima bilo napisano:
"Oslobodio sam namesnika nečasno stečenog imetka. Hon Kil Ton"
— Potera! Potera! Gde je potera? U poteru za prokletim razbojnikom, on ne može biti daleko! — vikaše od besa pomahnitali namesnik.
Ali potera je bila uzaludna, jer je Hon Kil Ton bio potpuno bezbedan u svom novom domu, u visokoj planini, iza kamenog zida i okovanih vrata.
Kada je car saznao da Hon Kil Ton nije uhvaćen, silno se rasrdi i poruči seulskom namesniku:
— Kada nisi bio u stanju da uhvatiš razbojnika, a ti spremaj mešinu za svoju glupu glavu!
Dugo je razmišljao namesnik kako da se izvuče iz ove nesreće i kako da namami Hon Kil Tona u klopku, dok se najzad ne doseti: posla u sve pokrajine i sve gradove Koreje glasnike, koji su duvali u trube i objavljivali okupljenom narodu:
— Čujte i počujte svi koji držite stranu razbojniku Hon Kil Tonu: ako se taj razbojnik ne preda svetlom namesniku grada Seula od danas pa za deset dana, javno će biti mučena i pogubljena njegova nedužna mati, robinja svetlog namesnika!
Kada ovo cu, Hon Kil Ton ode na reku, nakupi šljunka, dunu u njega izgovarajući neke čarobne reči i — gomila šljunka pretvori se u silnu vojsku, silne junake, koji su svi do jednog tako ličili na Hon Kil Tona kao što lice jedan na drugi sunčevi zraci.
Desetog dana od one objave, pred novim namesnikovim dvorcem pojavi se neka junačina i reče stražaru:
— Ja sam Hon Kil Ton. Odvedi me namesniku! Straža se sjati oko Hon Kil Tona i privede ga namesniku.
— Uvežite skota! — dreknu namesnik bojeći se da mu Hon Kil Ton ne umakne.
U tom času ude stražar i saopšti:
— Gospodaru, pred kapijom je još jedan čovek koji tvrdi da je Hon Kil Ton!
Privedoše i tog drugog Hon Kil Tona, i sada pred unezverenim namesnikom stajahu dva ista istcijata Hon Kil Tona. Obojica se smeškahu i podrugljivo gledahu u zbunjenog namesnika. Samo što je namesnik koliko-toliko došao sebi, kada u dvoranu ude i treći Hon Kil Ton. Za njim stiže i četvrti, i tako se to nastavi u nedogled, dok dvorana ne beše puna puncata sve samih Hon Kil Tonova. Tada namesnik, pribravši se malo od prevelikog čuda, naredi da se u dvoranu uvede robinja, mati Hon Kil Tona. Kada žena ude, namesnik joj reče:
— Ko je od ovih ljudi tvoj sin? Ako slažeš, ja ću ih sve pobiti. Ako kažeš istinu, poštedeću i tvoj i njegov život!
Uplašena mati poverova lažljivim rečima i odgovori:
— Moj sin ima na grudima veliki mladež.
— Skinite sa razbojnika košulje — naredi namesnik. No kada straža priđe junacima da postupi po namesnikovom naređenju, pravi Hon Kil Ton glasno uzviknu čarobne reči i dvorana se odjednom ispuni neprozirnom maglom. Kada se magla raziđe, od razbojnika ne beše ni traga ni glasa. Samo su u uglu dvorane ležali neki kamenčići na koje niko nije obraćao pažnju.
Namesnik od muke razjuri stražu i sve dvorane i zatvori se u svoju sobu predajući se najcrnjim mislima.
Kada je dobro osvojila noć, jedan od onih kamenčića poče da raste, da dobija ruke, noge, glavu, telo, dok se najzad ne uobliči u pravog junaka. Bio je to glavom Hon Kil Ton. On uze još jedan kamičak, stavi ga za pojas, pa sačekavši da se mesec skrije za oblake, napusti namesnikov dvor i ode u planinu svojim drugovima.
Kada stiže do vrha planine, spusti kamičak na zemlju, izgovori nekoliko čarobnih reči i, gle čuda, od kamičaka se stvori žena, robinja namesnikova, a mati Hon Kil Tona.
— Najzad si potpuno slobodna, draga majko. Doveo sam te svojim drugovima, koji će te poštovati kao rođenu mater.
Od onog nesrećnog dana namesnik nije smeo izaći na oči caru, jer je znao da je car strašno kivan na njega i da će mu bez milosti odrubiti glavu. Morao je uhvatiti u najskorije vreme tog prokletog Hon Kil Tona. Dugo je, tako, namesnik razmišljao kako da nadmudri razbojnika, pa konačno odluči da se preruši u trgovca i tako prerušen pođe po selima ne bi li negde susreo Hon Kil Tona, nekako ga obmanuo i savladao. Zato je pod pazuhom nosio oštri handžar i debele konopce, jer je želeo da razbojnika dovede caru privezanog. Sa sobom je poveo i prerušene stražare.
Ali vidoviti Hon Kil Ton saznade za lukavstvo svoga neprijatelja, pa odluči da se malo poigra s njim. Preruši se u ubogog prosjaka i obuče same rite, pa uze čvornovak u ruke i pođe, jedva se vukući, baš u ono selo u kome je namesnik zanoćio. Kada ude u selo, prvi ko ga je oslovio beše sam namesnik, koji se, naravno, svima predstavljao kao trgovac:
— Ej, bedniče, nisi li, možda, uz put sreo Hon Kil Tona?
— Ne, nisam, gospodaru, a i ne bih želeo da ga sretnem, jer ljudi kažu da je taj delija tako strašan da od samog njegovog pogleda padaš kao pokošen!
Namesnik se nasmeja:
— E, stara budalo, samo kada bi mi dopao šaka, video bi šta bih sa njim uradio!
— Slušao sam od ljudi — na to će prerušeni Hon Kil Ton — da je baš jutros prošao putem i otišao do obližnjeg zaseoka u planini.
Čuvši to, namesnik odmah pozva stražare i naredi im da podu sa starcem i uhvate čuvenog razbojnika. Stražari priskočiše prerušenom Hon Kil Tonu i, prislonivši mu handžare uz grlo, poteraše ispred sebe da im kazuje put.
— Što me gonite, pošao bih ja i sam, jer baš želim da vidim kako ćete uhvatiti čuvenog Hon Kil Tona!
Satima su namesnik i njegovi ljudi išli za starčićem a on ih je vodio sve dublje i dublje u planinu, sve bliže vrhu, gde su ga u skrivenom skrovištu čekali verni drugovi i starica mati. Tako ih uhvati i noć u planini, pa odlučiše da Prenoće, a zorom nastave put. Pre sunčeva izlaska probudi se prerušeni Hon Kil Ton, pripremi malo hrane koliko da nešto prezalogaje, pa onda izbudi namesnika i njegove ljude. Pošto se založiše, nastaviše put.
Najzad stigoše do samog vrha. Hon Kil Ton razgrnu malo granje i ukazaše se čvrsta okovana vrata. Starac lako kucnu na vrata, i ona se odmah otvoriše. Starac, u stvari prerušeni Hon Kil Ton, provuče se unutra, ali za njim hitro šmugnu i namesnik. Vrata se zatvoriše, a straža, dobro naoružana straža, ostade zbunjena iza njih.
— Stani — povika namesnik starčiću — stani, ili ću te kazniti!
— Ja i ne bežim — odgovori mirno starčić, i daleko od sebe odbaci čvornovak i skide pohabanu odeću. Sada pred zapanjenim namesnikom stajaše glavom junak Hon Kil Toi. Sa svih strana okružiše ga drugovi, a ispred sviju beše njegova mati.
Tada namesnik sve shvati i obuze ga užasan strah. Baci se pred Hon Kil Tona na zemlju i poče moliti za milost.
— Ustani, neću te ubiti — reče junak. — Evo ti čaše dobrog vina, popij je naiskap!
Prosto ne verujući tako neočekivanoj sreći i milosti, namesnik zgrabi pehar s vinom i iskapi ga nadušak. U istom času pade ničice na zemlju i zaspa dubokim snom.
Tada Hon Kil Ton naredi da se namesniku obrije polovina glave, da mu se navuče ženska odeća i da ga tako udešenog natraške posade na magarca i pošalju u Seul.
Još zorom javiše caru da pred dvorskom kapijom spava seulski namesnik mrtav pijan.
Kada car vide svoga namesnika napola obrijane glave kako pijan spava, i to u ženskoj odeći, toliko se razbesne da naredi da mu se istoga časa odrubi glava.
Eto, tako se, kaže legenda, ispunilo proročanstvo mudraca pustinjaka, koji je skromno živeo u šumi, u podnožju stare planine.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538265_m

VERA I NEVERA

Korzika

U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali moćna čarobnica, kadra da sve živo začara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pećinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malčice duže, njena čarobna moć se gasila.
Toga dana, čim osvanu, lepojka iziđe iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladić beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
— Lepi pastiru, jesi li srećan? — upita ga.
— Srećan sam, čarobna ženo, kako da nisam srećan.
— Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? Šta želiš da ti učinim?
— Sve imam što mi srce zažele.
— Miloliki ovčaru, kaži — ne laži, jesam li lepa?
— U životu svome još nisam video žensko čeljade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
— Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
— Neka bude kako veliš.
— Evo ti burma pozlaćena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek ćemo zajedno vekovati.
Čobanin posluša čarobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa.
— Čuj me i počuj — reče vila — moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
— Podari mi nekoliko od niza naših budućih dana — odgovori ovčar — da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je neću videti kad krenem našim putem.
Kad to cu, volšebnica zagrli svoga suđenika, podiže se i ode.
I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se učini naočit, oslovi i reče:
— Mladiću lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali ako se privoli ovoj — postaće kralj, što znači: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
— Pristajem. Smatraj me svojim mužem.
Kad to reče, kola i belci dugogrivi i krilati — iščezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izobliči se.
— Otkud ovde ova nakaza? — zavapi kraljica ka dvoranima. — Sklonite mi tu grdobu ispred očiju, da mi se u snu ne pojavi.
— To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg.
— Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž.
Čim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mračni oblak, verolomni zaručnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obećana onom što obećanje ne održa, bila osvećena.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

DUGONJA

Letonija

Bili jedan čovek i žena, pa imali snažnog sina velikog rasta, kojeg su svi u okolini zvali Dugonja. Kad je Dugonja navršio osamnaest godina, pade mu na um da obiđe ceo svet. Elem, iskovao on sebi pregolemu batinu, pa stao svakog dana da dosađuje roditeljima da ga puste u svet. Otac je odmah pristao, ali mu je mati ovako kazala:
— Neću te pustiti dok ne iskopaš onaj stari hrast u šumi i ne posadiš ga pred mojim prozorom meni za uspomenu!
Čudna mi čuda! Dugonja se samo osmehnuo; sutradan još ni doručak nije bio spreman, a hrast se već tiho ljuljuškao na povetarcu ispred samog majčinog prozora. Na to mu mati spremi dobru vreću hrane za put, i pusti sina da pođe kud hoće.
Dugonja je najpre išao putem, ali kad je video da svi ljudi izbegavaju susret s njim i beže od njega, zade puteljkom u šumu. Kada iziđe iz nje, ponovo ugleda nekog čoveka što ore njivu i stalno otire znoj sa čela. Orač bi pametniji od ostalih, te ne stade bežati. Obradova se Dugonja, pa ga zapita:
— Šta je, prikane, zar je tako teško orati?
— A šta si ti mislio? Vidiš i sam da znoj samo lije s mene, a i konj mi se sav zapenio.
— E, brate moj — veli mu Dugonja — meni se čini da tvoj konj nije dobro nahranjen; nego, ispregni ti njega i pusti da malko pase u dolini, a dotle ću ja umesto njega plug vući.
Ispregao orač konja, pustio ga u dolinu, pa upregao Dugonju i stao da ore. Ali avaj! — nikako da stigne za Dugonjom; trčeći za plugom, sav se izmorio i preznojio.
— Ovako ne ide — povika Dugonja. — Bolje idi po ručak, a ja ću za to vreme orati sam.
Dok je orač doneo ručak, Dugonja uzorao celu njivu. Seli njih dvojica, jedu. Kad završiše ručak, orač zahvali Dugonji na pomoći i stade se spremati da ponese plug kući. Dugonja mu ne daje, već veli:
— E, moj brajko, zar te može prehraniti ovako malena njiva? Pa tu nema dovoljno hleba ni za tebe, a nekmoli za tvoju ženu i decu. Nego, daj ovamo plug, ja ću ti uzorati njivu do kraljevog dvorca.
— Jesi li poludeo? — odvrati orač. — Pa ti ćeš još naljutiti kralja!
— Eh, nije on tako glup da se zbog takve sitnice ljuti. Najposle, neka se i ljuti, ja ću ipak uzorati!
Orao tako Dugonja ledinu jedan dan — kralj ga već sa prozora posmatra; orao drugi dan — kralja već zlovolja hvata; orao treći dan — kad eto ti kralja, pa ga zapita:
— Ko ti je dozvolio da oreš ovu zemlju?
— Ko mi je dozvolio? Sam sam sebi dozvolio. A kako bi drukčije? Tamo će ratar na bednom komadu zemlje umreti od gladi, a ova velika zemlja i tako stoji neuzorana — niti je ti oreš niti drugome daješ.
— To nije tvoja briga! — odvrati kralj. — Ako milom ne ostaviš plug, zapovediću da te vojnici oteraju.
— Baš si me zaplašio svojim vojnicima! — obrecnu se Dugonja, pa prestade i da sluša šta mu kralj zbori.
Kralj se najposle razbesne. Pozva on trista vojnika da oteraju Dugonju, ali ovaj uze svoju batinu pa pomlati svih tri stotine. Na to pozva kralj šest stotina vojnika, a Dugonja opet poteže svoju batinu i sve pomlati. Najposle, pozva kralj devet stotina vojnika, a Dugonja ih opet sve pomlati, pa još htede i s kraljem da se obračuna, ali ovaj ga stade moliti da ga poštedi, i obeća mu svoju kćer za ženu.
— E, na to pristajem! — obradova se Dugonja. — Pred veče ću biti gotov sa oranjem, a onda pošalji po mene kočije!
Naveče zapovedi kralj da se u najbolje kočije upregnu najsnažniji konji, pa lično pođe po Dugonju. Ali samo što se Dugonja sa svojom teškom batinom smestio u kočije, na ovima se polomiše osovine. Kralj posla po druge kočije, ali se i s njima dogodi isto. Najposle moradoše uzeti najjače kočije što su u carevini bile, te se na jedvite jade dokotrljaše do dvorca.
Na vratnicama ih dočeka lično princeza. Dugonja izađe iz kočija, priđe princezi, pa je zapita:
— Pa, lepojko, hoćeš li me uzeti za muža?
— Kako da ne uzmem za muža takvog deliju — odvrati princeza. — Ipak, htela bih da ti nešto kažem: moraš mi obećati da ćeš pre svadbe ispuniti jednu moju molbu.
— S najvećim zadovoljstvom učiniću ti sve što zaželiš!
— Onda čuj: preko devet mora, u devetoj državi, postoji jedna velika tvrđava. U toj tvrđavi živi kralj koji se oženio mojom starijom sestrom. Dugo je moja sestra živela s tim kraljem u sreći i blagostanju, ali ih je snašla nevolja: tvrđavu je napao nečastivi, osvojio ju je i pustio na njih takvu tamu da ni sveta božjeg ne mogu videti! Ako si kadar da nesrećnike spaseš iz kandži nečastivog, odmah ćemo prirediti svadbu.
— Pa dobro, vidim da ću to morati da učinim! — pristade Dugonja. — Ipak, kada je već ta tvrđava daleko, dobro bi bilo da mi tvoj otac da za put najboljeg konja.
Kralj rado pristade i dade Dugonji najboljeg konja, pa je ovaj uskoro već bio na putu. Medutim, na pola puta konj klonu — ne mogavši dalje da nosi Dugonju. Nemajući kud — Dugonja napravi uže od like, izvede konja na travnati proplanak i tamo ga priveza, a sam uze batinu i pođe pešice. No, nedaleko od proplanka, ponovo se zaustavi, jer sa drugog proplanka začu nekakvu nejasnu buku. Stade on osluškivati, ali ništa ne mogade da razabere. Priđe sasvim blizu, izađe na proplanak, a tamo ima šta da vidi: nekakav majušan čovečuljak bori se na život i smrt sa strašnom zmijom. Kako ugleda Dugonju, stade ga preklinjati da mu pomogne da ubije zmiju.
— Evo me odmah! — odazva se Dugonja, pa raspali zmiju batinom i ova na licu mesta uginu.
— Hvala ti na pomoći! — reče čovečuljak. — Nemam pri sebi ništa čime bih ti se odužio, ali ako ti ikada ustreba moja pomoć, biću ti pri ruci.
Produži Dugonja put, pa najposle stiže u onu državu, u onu tvrđavu gde se u večnoj tami zlopatio kralj u kandžama nečastivog. Ipak, nije odmah napao moćnog neprijatelja, najpre htede da prilegne na ivici šume da se pristojno odmori i prikupi snagu. Ali vraga! Tek što se spremao da legne, kad iz šume izlete nekakav strašan džin i kao besan stade kidisati na Dugonju. No Dugonja stiže da na vreme ščepa batinu, te je uskoro džin ležao do prsa nabijen u zemlju. Stade džin preklinjati Dugonju da mu poštedi život obećavajući mu da će mu biti prijatelj.
— Ako si o prijateljstvu već počeo da besediš, reci mi kakva te je nevolja naterala da me napadneš? — upita ga Dugonja.
— Šta da ti kažem — veli džin skrušeno — ja sam običan sužanj svih nečastivih u okolini. U njihovoj sam vlasti i moram, po njihovoj zapovesti, da ubijam svakog tuđinca. Rado bih se spasao bede kad bih našao nekog da mi pomogne da izađem s njima na kraj.
— Lepo je sve to, nego reci ti meni koliko ih svega ima i gde se mogu naći, jer i ja imam s njima nekakva posla. Upravo sam i došao ovamo da im dođem glave i spasem kraljevski zamak od napasti.
— Onda čuj, pobratime — odgovori džin — to nije baš tako laka stvar. Trojicu nečastivih još i možeš savladati, ali kako ćeš izaći na kraj sa starom, najstarijom vešticom? Ipak, daću ti savet: u blizini zamka nemoj zapodevati kavgu, jer veštica može čuti galamu i priteci im u pomoć. Zato se najbolje do večeri sakrij u ovu pećinu, a kad naveče nečastivi pođe kući, ja ću ga pozvati ovamo, pa ćeš mu ti već smrsiti konce! Ako ga savladaš, naći ćeš kod njega veštičinu jabuku. Ona poseduje ovakvu moć: ako je čovek okusi, može postati što god zaželi; kad okusi još jednom, ponovo se pretvara u čoveka. Ti ćeš okusiti od te jabuke i pretvorićeš se u komarca; tako ćeš moći da se došunjaš do veštice i čuješ kakve ona razgovore vodi.
Tako i bi. Pred veče je nečastivi hitao kući u zamak, a džin izašao preda nj, mahnuo mu rukom i stao ga pozivati da mu priđe bliže. Prišao nečastivi pa ga zapita:
— Šta hoćeš?
— Pogledaj, evo jednog u pećini, ne mogu sam da izađem s njime na kraj! Udi unutra i nauči ga pameti! — odvrati džin.
— Neka izađe napolje taj drznik! — povika nečastivi u besu.
Dugonja izađe te otpoče ljuti boj. Dugo su se oni nosili, dok Dugonja najposle ne uluči pogodan časak i raspali nečastivog batinom, tako da ovaj samo podskoči i ispusti dušu. Onda Dugonja zagrize jabuku, pretvori se u komarca i polete u veštičine odaje. Veštica nije zapazila komarca koji je proleteo kroz ključaonicu, ali je bila sva uznemirena i neprestano je gunđala: "Govorite što hoćete, ali ja vidim da su nam gospodara pogubili, kad ga nikako nema da se vrati kući!"
A maleni đavolčići je umirivahu:
— Nemoj se žalostiti, tatica se prosto zadržao u putu!
— Gde bi mogao da se zadrži? Ne, zacelo su ga ubili. Ah, da mi samo padne šaka taj zlikovac, živog bih ga progutala!
Nije prošlo mnogo vremena, a komarac se vrati džinu, ponovo zagrize jabuku, pretvori se opet u Dugonju i ispripoveda šta je sve čuo kod veštice.
— Divno! — odgovori džin. — Sada valja još onu dvojicu nečastivih koliko sutra poubijati, a onda ćemo preći na vešticu i nekako i njoj doći glave.
Iduće večeri je drugi nečastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da mu priđe bliže. Prišao nečastivi, pa zapita:
— Šta hoćeš?
— Pogledaj, evo jednog u pećini, ne mogu sam da izađem na kraj s njime! Udi unutra i nauči ga pameti!
— A gde je, veliš? Neka izađe napolje! — povika nečastivi u besu.
Dugonja izađe te otpoče ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok najposle Dugonja ne uluči pogodan časak i ne raspali nečastivog batinom, tako da ovaj samo podskoči i ispusti dušu.
Treće večeri je treći nečastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da priđe bliže. Prišao nečastivi pa zapita:
— Šta hoćeš?
— Pogledaj, evo jednog u pećini, ne mogu sam da izađem s njime na kraj! Udi unutra i nauči ga pameti!
— Gde je, veliš? Neka izađe napolje! — povika nečastivi u besu.
Dugonja izađe te otpoče ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok Dugonja najposle ne uluči pogodan časak i ne raspali nečastivog batinom, tako da ovaj samo podskoči i ispusti dušu.
— Baš divno! — reče na to džin. — Sada je na mene red da nešto učinim. Kao prvo, nabaviću dobre makaze i klince. Ti ćeš za sve to vreme biti sakriven u pećini; u međuvremenu, ja ću poći veštici, jer ona u mene, kao u svog slugu, ima puno poverenje, i reci joj da su svi nečastivi pobijeni. Kazaću joj da je naišao nekakav delija, koga niko, pa ni ona sama, nije kadra da savlada. Onda će ona od mene zatražiti savet, i ja ću je naučiti kako da se kradomice došunja do pećine sa strane i da napravi rupu u steni — toliku da može proturiti jezik. Kada to bude izvela, delija će je tobože ščepati za jezik golim rukama, pokušavajući da opipa i vidi kakvo je to čudo, a ona će tada moći da ga proguta. Veštica će mi poverovati kad joj to kažem; samo, moraš paziti da je ne uhvatiš za jezik golim rukama. Ja ću ti doći u pomoć. Uhvatićeš je za jezik makazama, pridržati, a ja ću već valjda uspeti da joj zakujem jezik za stenu. Tada će ona morati da ostane u večnom zatočeništvu u pećini, te će tu preći i tama iz zamka. Najposle, ujedno ćemo moći i male đavolčiće da doteramo kraj njihove matere.
Tako i bi. Samo što je veštica proturila jezik u pećinu, Dugonja ga dočeka makazama, a džin zakova uz stenu. Čim su maleni đavolčići bili doterani u pećinu, tama napusti zamak i prede u veštičino boravište.
Kralj nije znao od radosti kako da se oduži Dugonji, a ovaj se svega odricao:
— Od rodbine se ne uzima nagrada. Ja sam te spasao samo zato da bi se tvoja svastika udala za mene.
Kad to čuše, kralj i kraljica se još većma obradovaše, jer im je bilo milo što će se oroditi s takvim delijom. Tri dana kasnije ispratiše oni Dugonju kući, i obećaše da će doći na svadbu. Išao on tako, a onaj džin kojeg je spasao iz veštičinog sužanjstva stalno mu dosađivao:
— Hvala ti što si mi pomogao da se oslobodim nečastivih i veštica. Sada sam slobodan. Ali zato što sam ti pomogao da savladaš vešticu, moraš mi dati veštičinu jabuku!
— Zašto da ne? — odvrati Dugonja. — Samo, znaš šta? Ne ide mi se pešice, pa ako ikako možeš da pronađeš kakva kola koja bi me vazdušnim putem odvezla nevesti, odmah ću ti vratiti jabuku!
— Dobro, pričekaj malo, odmah ću se vratiti.
Dovezao džin nekakva kola, a Dugonja mu predao jabuku.
Tako se Dugonja za tili čas dovezao do onog proplanka gde je u svoje vreme privezao konja. Konj se sit najeo trave; vidi Dugonja da je sve u redu, pa odluči da se malčice odmori i odspava, jer će i tako kući stici na vreme.
Legao on, zaspao, a u međuvremenu džina bilo žao kola, pa pojurio za Dugonjom, i kad ga je ugledao gde spava, priđe mu, ubi ga i uze kola.
Tako je Dugonja ležao mrtav ceo dan i noć. A sutradan se pojavi onaj čovečuljak koga je Dugonja spasao od zmije, premaza ranu nekakvom volšebnom travom i vaskrsne Dugonju, ispripovedavši mu sve što se dogodilo dok je on spavao. Dugonja zahvali čovečuljku, pa hitro uzjaha konja i pohita nevesti.
Uskoro je priređena svadba, na koju dođoše svi iz zamka što ga je Dugonja oslobodio od nečastivih. Dodoše i Dugonjini roditelji. Ðakonija i pića je bilo koliko je ko zaželeo, tako da se gostilo devet dana i devet noći.
A kada je stari kralj umro, Dugonja nasledi njegov presto.

Adminka Broj poruka : 242291 Datum upisa : 30.03.2020

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538264_m

ODAJE SA ŽIVOPISOM

Mađarska

Živeo na svetu jedan kralj pa imao sina jedinca. Odgajali su ga nežno i brižno, i zaboravili da ga nauče kakvom viteštvu. Kad je odrastao do devetnaeste godine, prerastao i oca i majku, onda reče sin svome ocu:
— Dragi moj oče, sramota je što imam već devetnaest godina, a nikakvom viteštvu nisam vičan. Nego ću ja sada, oče, otići u svet da neko viteštvo izučim!
Kralj i kraljica nisu hteli da otpuste sina, jer im je bio jedinac, ali je ovaj toliko molio i preklinjao, da ga najzad otac snabde mnogim blagom i lepim ruhom, pa otpravi na put. Poljubi sin oca i majku, i ode.
Prođe mladić sedamdeset i sedam zemalja i tako stiže u jednu grdno veliku šumu. Dan za danom hodao je mladić po toj šumi, a pratili su ga divni zvuci odasvud. Hodaše tako mladić, dok jednom, od tuge i očaja što još nikoga u toj šumi nije sreo, udari po jednoj grani, grana se odvali — a šuma zaneme! Tako saznade mladić da je onu svirku, što ga je svuda pratila, puštalo drveće. I pođe mladić dalje, ponevši onu odvaljenu granu, od koje putem načini sviralu.
Lutao je tako, lutao, sve dok jednom ne naiđe na nekog sedog starca.
— Bog ti dao dobar dan, starino! — pozdravi ga mladić. A starac mu odgovori:
— Kamo ideš, kuda lutaš? Ta ovuda ni ptice ne mogu da prođu!
— Idem, lutam, dobri starce, jer me beda goni! Bio sam jedinac u oca i majke, i podigoše me, evo, do devetnaeste godine, a nikakvom me viteštvu ne naučiše. Sramota je, rekoh im ja, da jedan kraljević nikakvom viteštvu nije vičan, pa sad idem u svet, i dotle ću ići, dokle ne savladam kakvo viteštvo. Starac mu onda reče:
— E, ako hoćeš da se učiš viteštvu, ovde se možeš naučiti. Ako učiniš ono što ću ti sada reći — postaćeš vitez. Imam ovde tri dobra konja koje treba pojahati.
— Hajde, starino, daj da se oprobam!
Ude starac u svoju zemljanu kolibicu, pa iznese jednu bakarnu uzdu. Protrese je — i stvori se pred njima parip bakarne boje. Tada starac reče:
— No, sinko, ako uzmogneš ovoga konja da zajašeš i poteraš, to će već biti znak da od tebe može nešto ispasti.
Zajaše Janoš jer to mu je bilo ime — bakarnog konja, i kako ga zajaše, uzleti bakrodlaki parip s njime u visinu, pa pojuri tamo-ovamo, i tako ga namuči, da ga je vratio sveg u krvavom znoju. Ali još pre no što je okrenuo natrag, na ivici šume bili su naišli na zamak sedmoglavog zmaja, i konj se tako ritnuo, da je otpao jedan komad zidine.
Sedmoglavi zmaj se malo promeškolji, pa će Janošu:
— Vidim, lep si vitez, ali da si se odmah nosio odavde, jer ako ustanem — tvom životu je kraj!
I tako se Janoš vrati, sjaše. Veli starac:
— Vidim, biće kanda od tebe vitez.
Sutradan, kad su ustali, ude starac u svoju kolibu, pa iznese jednu srebrnu uzdu. Protrese je — i stvori se pred njima jedan srebrnasti parip. Starac se obrati mladiću:
— E, sinko, ako ovoga pojašeš, onda će se videti da od tebe može postati čovek.
Tako Janoš uzjaše i srebrodlakog paripa, a ovaj polete i tako ga potegli gore-dole po šumi, da već polumrtvog donese nazad. Ali dok su još bili na ivici šume, i srebrni se ždrebac tako ritnuo, da je odvalio čitav jedan zid. Sedmoglavi zmaj tada je povikao:
— Još si tu? Gubi se kad govorim! Vidim da si lep i čestit momak, ali ako ja siđem — tvom životu je kraj!
Opet se vratiše k starcu, i Janoš sjaše. A starac mu veli:
— Vidim, sinko, ispašće od tebe junak.
Kad se probudiše trećeg dana, opet starac iz kolibe iznese jednu uzdu, svu sjajnu i zlatnu. Kad je protrese — istog časa pred njima zanjišta jedan zlaćani parip. A starac veli mladiću:
— E, sinko moj, ako i ovoga pojašeš, onda će već svakako od tebe postati pravi delija!
Zajaše Janoš i zlaćanog paripa, ali ovo beše tako besan ždrebac, da su mu pri svakom koraku potkove vrcale iskrama a iz nozdrva mu sukljao plamen. Malo se Janoš bio uplašio, ali je opet prikupio hrabrost, bacio se paripu na leda. Ovaj đipi u vazduh i tako zaždi tamo-amo po šumi, da se Janošu sav gunj iscepao, a s tela mu se kidali komadi mesa. Po zmajevom zamku odadro je tako strašno — da je zmaj ispao napolje.
Sad se zmaj sav zapeni od besa, pa pojuri za Janošem, hoće da ga smoždi. A kad vide starac kakav je Janoš hrabar junak, da se i sa zmajem hvata ukoštac, on odmah protrese one dve uzde, pa zajedno s dva paripa poteče Janošu u pomoć, pojuri kao da nema više od dvadeset godina. Konji odgrizoše zmaju svaki po jednu glavu, i starac saseče jednu, a Janoš tri. Tako zajedno pobediše sedmoglavog zmaja.
Kad stigoše natrag u kolibu, starac se zahvali Janošu na njegovom junaštvu jer je tako i njega, starca, oslobodio od prokletstva. Starac je bio začaran već devedeset i devet godina, i nikad se nije našao junak da pojaše sva tri ona konja, a sve dotle starac nije mogao nikuda iz ove šume. Pa i ta tri konja bili su začarani mladići, koji sad ponovo zadobiše svoje pravo obličje. I oni se zahvališe Janošu što ih je izbavio od prokletstva, pa ispustiše dušu.
Tada starac reče Janošu:
— Uzmi ovaj prutić, pa ako se ikad nađeš u kakvoj nevolji, a ti zaokruži ovim prutićem, okolo-naokolo, i stvoriće se takva gvozdena ograda, a da ti nikakva zver i nikakvo zlo ne mogu nauditi. A ti meni daj tvoju krvavu košulju, što ti se sva iscepala kad si jahao zlaćanog paripa. Ako zaželim da te vidim, ili ako te snađe kakvo zlo, u toj ću košulji sve videti i stvoriću se kraj tebe da ti pomognem.
Tako i učiniše. Zatim se izljubiše i oprostiše, i Janoš ode dalje.
U prvom gradu u koji je stigao potraži Janoš službu. Pogodio se s kraljem toga grada da mu bude čobanin. Ali na dvoru toga kralja bila je i neka stara čarobnica, i ta mu vražja žena ovako reče:
— Ako ovo stado ovaca ne sačuvaš — tvom životu je kraj!
Kad je ovce isterao, zaokruži Janoš onim prutićem, okolo-naokolo, i stvori se oko stada gvozden tor. A Janoš ni brigeša, izvuče iz torbice onu frulu što je bio izdeljao dok je lutao po šumi, i stade da svira. Frula je svirala tako milozvučno, da se svako, ko bi to čuo, prosto topio od miline. Začula tu svirku i kraljeva kći, i tako joj se dopala, da se odmah zaljubila u Janoša.
Matora čarobnica bila je zbog toga strašno ljubomorna, pa ni o čemu drugom nije ni mislila, nego o tome kako da Janošu dođe glave. Samo što u tome još nije uspevala. I tako su Janoš i kraljeva kći lepo provodili dane.
Kad se već bližilo venčanje, dokonala čarobnica u svojoj matoroj glavi kako da napravi jedno veliko bure, pa da ga pokloni Janošu, da mu bude kao kupatilo. Reče ona Janošu:
Čuj, Janoše, gle šta sam smislila! Ovo će ti biti dobro za kupku, nego, uđi de unutra, da vidimo dokle ti doseže, hoće li biti dosta veliko?
Kad je Janoš ušao, matora čarobnica iznenada zaklopi bure skrivenim poklopcem i pribi ga klinovima. Zatim otkotrlja bure sve do Dunava i sruči ga u vodu. Neka voda nosi Janoša i neka ga nikada ne vrati, mislila je čarobnica, jer je ona imala poodraslog sina, i htela je za njega kraljevu kćer. Tražili su posle čobanina Janoša, tražili ga svugde, ali ga nigde nisu našli.
Odnese voda Janoša, kroz sedamdeset i sedam zemalja. Vrlo se snuždila kraljeva kći od žalosti za Janošem, jer su se već bili obećali jedno drugome, a njega sada nigde nema.
A za to vreme, dok je Janoša voda nosila, vojvode i plemići i odabrani Čigančići prosili su kraljevu kćer. No ona nije htela da pođe ni za jednoga, jer joj se još uvek pričinjavalo da čuje zvuk čarobne frule. Kopkalo je kralja: šta li je razlog tome što njegova kći, od tolikih vojvoda i plemića i odabranih Čigančića, neće ni jednoga. Jednom je kralj upita:
— Pa dobro, kćeri moja, zašto nećeš da se udaš kad ti je vreme?
Devojka mu odgovori:
— Dotle se, oče, neću udati ni za koga, dokle ne pronađeš takvog živopisca, koji će sve odaje ispuniti slikama, ali da te slike i meni budu po volji i kažem da mi se dopadaju.
Kralj odmah razglasi po svim zemljama, i dođoše živopisci, sve mladići jedni od drugih mudriji i veštiji. Ali gle: kako koji počne da slika — odmah mu kraljeva kći kaže da joj se ne dopada.
Ali, ostavimo sada devojku da ovde tuguje, a mi hajd'mo da potražimo Janoša, da vidimo šta li radi, kako li se muči tamo na sred Dunava.
Pronađen je Janoš! Setio ga se starac:
— Hej, dobro bi bilo da malo pogledam u onu krvavu košulju, da vidim gde je i šta radi Janoš, ima li kakvih nevolja!
I tada starac ugleda u krvavoj košulji da Janoš već nedeljama leži sklupčan tamo u buretu, na sred Dunava. Pa kako je bio obećao, tako i učini: pođe da ga traži i da mu pomogne. Pronade bure, izvuče ga iz vode, razbi poklopac, i ugleda Janoša, već obamrlog. Stigao je u poslednji čas.
— Evo, sinko, pomogao si ti meni a sad i ja tebi! Nego mi reci, ko te je ovako za put opremio?
Janoš mu zahvali i sve mu ispriča. I krenuše obojica tamo, gde je Janoš služio pa ovako završio. Čim su stupili u to kraljevstvo, saznadoše da je kralj razaslao dobošare na sve strane da razglase: dace kćer onome ko bude tako islikao njene odaje, da i ona kaže da je dobro.
Starac na to odmah izjavi da će on to učiniti, za Janoša, samo ako kralj ispuni što on bude tražio. Odmah ga odvedu pred kralja. On i pred kraljem sve potvrdi, a kralj mu veli:
— Ispuniću što budeš tražio. Ali pazi! Ako se mojoj kćeri ne dopadne živopis — ode ti glava!
— Ne mari — odgovara starac — neka mi se onda skine glava. Ali treba da se nazida jedan nov dvorac, jer u ovaj stari bilo bi šteta smeštati tako krasan živopis!
Kralj naredi da u svemu poslušaju starca.
— Neka se sva vrata i svi prozori naprave tako, da se spolja ništa ne može videti. A meni dajte jedan nov svežanj karata i mericu sve najsitnijih novčića, pa dokle jedan od nas dvojice od onoga drugog sve novčiće predobije, dotle će i sve odaje biti ispunjene živopisom, po svim zidovima. Ali ispred svakog zida neka bude zavesa, da se ništa ne vidi dok sve ne bude gotovo.
Sve to ispuniše. Onda stadoše starac i Janoš da se kartaju. Plašio se Janoš što ne slikaju nego se samo kartaju, ali ga je starac hrabrio:
— Ne boj se ništa, sinko! Posle ćemo već i slikati, nego daj da se kartamo.
Starac odnese sav novac od Janoša. Onda javi da kraljeva kći može doći, da vidi je li dobar živopis. Odaje su tada već bile sve islikane, ali o tome ni Janoš ništa nije znao.
Kad ude kraljeva kći, starac sakri Janoša pod zavesu s leve strane, a odmače zavesu s desne.
Na živopisu je bilo naslikano kako je u jednoj dalekoj zemlji bio jedan kralj, i kako je žena toga kralja dobila sinčića. Na drugom zidu video se kralj s kraljicom i poodraslim lepim dečakom. Kad odmakoše treću zavesu, ukazala se ova slika: mladić se oprašta od oca i majke, i polazi na put. Pod sledećom zavesom videla se gusta šuma, a u šumi onaj mladić šeta i osluškuje. Malo dalje, na sledećem zidu, hoda mladić zamišljen i delje od jedne grane frulu. Sve se to videlo na živopisu.
Kraljeva kći je samo posmatrala i ćutala.
Pošli su dalje, od zida do zida, iz jedne odaje u drugu. Na jednoj slici video se mladić na besnom paripu, a bilo je naslikano kako se taj parip baca ćifte, i lepo se videlo kako pada komad zidine jednog zamka. Malo dalje, pod sledećom zavesom, skoro se moglo ćuti njištanje triju ždrebaca, vika jednog starca i mladića i rika sedmoglavog zmaja u okršaju, tako je živo bila naslikana bitka. Opet malo dalje, ugledali su na živopisu kako se oprašta mladić od starca i odlazi. Na sledećem zidu, ulazi mladić u jedan grad, i razgovara s kraljem. Opet starac ukloni jednu zavesu, i na živopisu ugledaše mladića kako svira u frulu, a jedna devojka, sva zanesena, posmatra ga zaljubljeno.
Tu se sad već ote kraljevoj kćeri uzdah, i ona reče da ova slika nije loša.
Pođoše dalje po odajama. Na jednoj slici bilo je predstavljeno neko veliko bure. Mladić stoji u njemu, a jedna matora ružna žena podiže tajni poklopac. Malo dalje — plovi bure Dunavom. Kad uđoše u narednu odaju, ukloniše zavesu, i ugledaše naslikan dvorac, a pred dvorcem stoje silni živopisci, i jedan od njih pokazuje svoj živopis, a devojka odmahuje glavom.
Kraljeva kći gleda i ne trepće.
Opet uđoše u narednu odaju, i videše na jednom zidu kako onaj isti starac razvaljuje bure na obali reke, a u buretu leži mladić sav obamro. Pod sledećom zavesom videli su se starac i mladić medu živopiscima pred dvorcem. Podu dalje, a tamo na živopisu kao da se tu, pred očima zbiva, dunđeri i zidari i drugi majstori grade velelepan dvorac.
Uđoše i u poslednju odaju, a to je bila ista ona od koje su i počeli razgledanje, ali nisu pogledali oba zida. Tu se videlo kako sede starac i mladić i kartaju se, a starac zgrče sav novac pred sebe. Onda starac razgrnu i poslednju zavesu: na živopisu se videlo kako starac uvodi devojku u velelepni dvorac, da joj pokaže šta je naslikao, a tu je bio i mladić!
Vide kraljeva kći da je to onaj čobanin koga je volela, i iz tih stopa otrča svome ocu, dovikujući mu u velikoj radosti:
— Oče moj, sad ću se udati, sad mi se dopada kako su odaje islikane!
Kralj se mnogo obradovao što će se i njegova kći već jednom udati.

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Pon Avg 23, 2021 6:04 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538262_m

ITUERAMBULAFUCI, DEVOJKA KOJA JE ČEKALA MUŽA

Malgaška

Imao nekad Srednji car kćer, koju je mnogo voleo, i zvao je Ituerambulafuci, što znači Srebrna. Što god bi kći poželela, car joj nikad nije odbijao.
Ali kći poraste, a car predoseti da će umreti; on pozva svoje tri žene i reče im:
— Evo vam Ituerambulafuci, ostavljam je vama. Kad ogladni — nahranite je. Kad ožedni — napojte je. Savetujte je, ako nema svoje pameti. Grdite je, ali je ne prodajte u robinje. Ne ponašajte se prema njoj kao prema sirotici, već kao prema rođenoj kćeri. Ali ako je vi budete volele, a ona vas ne, ako se ona bude ponašala kao krokodil koga je izvela kokoš i pojede onu što ga je stvorila, ako ona kao bik vezan u pirinčanom polju počne da se bode, onda je ne volite i ne ugađajte joj. To sam hteo da vam kažem, žene.
Ostade Ituerambulafuci sama s trima carskim ženama. A one su bile ljubazne prema njoj. Samo je devojci bilo mnogo dosadno, jer je jedna žena po ceo dan sedela sama češljajući vunu, druga od ujutru do večera mlatila pirinač, a treća se samo šetkala i kikotala se.
Jedanput posla devojka roba i robinju, Ikutu i Ikalu, na nasip koji je prolazio ispod pirinčanog polja da vide ide li neko da je traži za ženu. Ali robovi se vratiše i rekoše da se niko ne vidi na horizontu. Sutradan Ituerambulafuci ponovo reče svojim robovima:
— Ti, Ikala, i ti, Ikutu, pogledajte da li neki čovek dolazi nasipom.
Robovi odoše na nasip, ugledaše strance i, vrativši se, obavestiše:
Ituerambulafuci, videli smo dva čoveka, jedan je sa severa i već je blizu, drugi dolazi s juga, i još je daleko. Ituerambulafuci debelo namaza kosu zebu-mašću.
— Požuri da me očešljaš — reče ona svojoj robinji.
Tebi govorim, Ikala, tebi govorim, Ikutu, oni me traže, oni me traže, oni me prose. Dajte im vode u tikvinom sudu, dajte im vode u zebinom rogu.
Prvi stiže sin plemenitog Severnog cara. On se zaustavi ispred gradskih vrata i reče:
Pitam te, Ikala, pitam te, Ikutu, gde je Ituerambulafuci?
Sin slavnog Severnog cara došao joj je u posetu.
Robovi odgovoriše:
— Udi, mnogopoštovani gospodine, Ituerambulafuci se odmara u svojoj loži.
Ituerambulafuci naredi iz svoje lože da se carskom sinu prinesu skupocene činije da bi bolje doznala njegove misli:
— Donesi, Ikala, kuvanog jela, donesi, Ikutu, pečenog mesa.
I Ikala priđe putniku i prinese mu kuvano jelo. Ikutu ga posluži pečenjem. Carski sin se najede i reče:
— Kažem ti, Ikala, kažem ti, Ikutu, jelo je odlično!
Tada Ituerambulafuci reče:
— O, Ikala, o, Ikutu, on ne želi mene već moje bogatstvo! Isterajte ga!
Malo posle toga priđe gradskim vratima sin Južnog cara:
— Uđi, uđi, mnogopoštovani gospodine — rekoše mu robovi. Ali on uzviknu:
— Ikala je zaista divna. Ikutu je takođe lep, ali ja nisam došao da vidim Ikalu, ali ja nisam došao da vidim Ikutu!
Odoše robovi Ituerambulafuci i javiše joj:
— Gospodin je odlučio da se vrati ako ti ne iziđeš iz svoje lože da ga pozdraviš!
Devojka napusti svoju ložu, pođe carskom sinu u susret, uze ga za ruku i uvede u grad. Posadi ona carskog sina severno od ognjišta, na počasno mesto. Kad se svi okupiše, robovi rekoše:
— Zašto mu ne daš jela kuvana? Zašto mu ne daš mesa pečena? Došao nam je carski sin, tvoj i naš gospodar!
Ali carski sin odgovori:
— Ne treba, Ikala, ne treba, Ikutu, ni kuvano neću ni pečeno neću!
On se opet vrati Srebrnoj i reče:
— Ne čudi se, Ituerambulafuci, došao sam ovamo samo iz ljubavi prema tebi. Ako ti pristaješ da postaneš moja žena, ja ću ostati. Ako se ne slažeš, vratiću se u svoju zemlju. Ali prvo pitaj svoj narod šta o tome misli.
Narod radosno dade pristanak da se Srebrna uda za sina Južnog cara. I svi behu srećni.
Dođe do Severnog cara vest da je sin Južnog cara, po imenu Itueramahamali, uzeo za ženu Srebrnu, kćer Srednjeg cara, kojom se on sam, sin Severnog cara, hteo oženiti, pa nije uspeo. Sin Severnog cara oseti žestoku ljubomoru i smisli osvetu. Zapovedi robovima da naseku oštrog kolja od palmi anivuni i odluči da postavi zamku. Kad pade noć, on ukopa kočeve pred carskim vratima, a sam snažno zalupa u zid. Sluge se uplašiše, Itueramahamali izlete na vrata i zaključi da su dvor napali razbojnici. Ali tek što carević kroči na prag, nabi se na kolac, a kolac ga raspori do bedara. Carević kroči drugom nogom, i opet se nabi na kolac, koji ga probi do samih leda.
Tada Itueramahamali povika što ga grlo nosi:
— Pomagajte, oče moj i majko moja, pogibe vam sin.
Kad Srebrna ću njegovu viku, uplaši se i naredi da se upali svetlost. Kad sluge doneše svetlost, ona vide da se dogodila velika nesreća, da je carević teško ranjen. I Ituerambulafuci gorko zaplaka, a muž joj reče:
— Ne plači, ženo moja, uzalud; to je, zacelo, moja sudbina. A evo šta sam odlučio: naredi da me odnesu mojim roditeljima, ocu i majci, moje su rane opasne, bojim se umreću, tebe ću samo bez potrebe ražalostiti, a biće velika tuga mojih roditelja.
Rastuži se Ituerambulafuci, i svi njeni rođaci, i sav narod. Žena odgovori mužu:
— Pa dobro, narediću da te odnesu tvojim roditeljima. Ona sakupi muževljeve stvari, veza ih u zavežljaj, a Itueramahamali joj reče:
— Daj mi, ženo, tvoju lambu, jer je moja sva krvava! I daj mi tvoj pojas za stomak jer svoj moram baciti.
On ogrnu ženinu lambu, veza pojas i oprosti se s njom; zatim ode da boluje kod oca i majke.
Sutradan ode Ituerambulafuci svojoj najstarijoj tetki, i upita je:
— O, poštovana majko! Šta misliš, šta kažeš: da li da idem da negujem Itueramahamalija, jer se bojim da će on umreti, a njegovi će me rođaci prekoreti što je ovde kod nas ranjen. Nezgodno je ako ga ne obiđem. Vi stariji snosite odgovornost, ali će i nas mlade pitati. I ako ti kažeš da treba, ja ću poći da ga obiđem.
A tetka odgovori:
— To je prava glupost! On tebe ne voli, zato te je i napustio, uzalud samo tuguješ!
Sutradan Srebrna ode srednjoj tetki i reče joj:
— O, poštovana majčice! Šta misliš, šta kažeš: treba li da idem da negujem svoga muža?
A tetka joj odgovori:
— Ne znam ja, kćeri moja, možda treba da odeš, a možda i ne; pričekaj malo da razmislim.
Sutradan Ituerambulafuci ponovo ode, ovog puta najmlađoj tetki. I upita je:
— O, poštovana majko! Moj muž Itueramahamali je otišao svojim roditeljima; svoju lambu i pojas ostavio je ovde sve u krvi da ih operemo, a uzeo je moju lambu i opasao se mojim pojasom.
Tetka joj odgovori:
— Da, kćeri moja, on te mnogo voli, i ako želiš da odeš k njemu, idi.
Ona ode k njemu sama, ali prvo namaza svoje lice čađu i navuče prljavu lambu, i tako je putovala danju i noću. Posle izvesnog vremena ona stiže do kuće ljudoždera Itrimube i zalupa na vrata. Žena Itrimubea se uplaši, pa upita:
— Odakle si, gospodo? Kako si se rešila da sama pođeš u tako dalek kraj? Ti sigurno ne znaš da je ovo kuća Itrimubea, da je on surov i da jede ljude.
I ću ovakav odgovor:
— Znam ja to, poštovana majko, ali sam ipak došla ovamo i, molim te, daj mi amajliju, jer je teško ranjen moj muž Itueramahamali.
— Udi i sedi severno od ognjišta, gospodo — reče žena Itrimubea. I ona posadi Srebrnu da sedne i nahrani je. A zatim reče:
— Dođi ovde, sakriću te. — I sakri je. Malo zatim dođe Itrimube, i njuškajući reče:
— Miriše na čoveka! Na čoveka!
A žena se napravi luda kao da se ljuti na njega i reče:
— Ćuti, Itrimube, ne izmišljaj badava svakojake gluposti. Ko bi se usudio da dođe u tvoj dom? Ali Itrimube je gunđao:
— Miriše na čoveka! Na čoveka!
Žena se sad stvarno naljuti na njega i reče:
— Gluposti! Pojedi mene ako hoćeš ljudskog mesa! Šta brbljaš koješta, lupiću te vrelim žaračem! Itrimube se odmah smiri. Žena mu tada reče:
— Čuj me, Itrimube! Ja sam malo pridremala dok nisi bio tu i usnula sam da je Itueramahamali teško ranjen, zato sam raspustila kose i raščupala ih u znak žalosti (a ona je znala da se Itrimubeu ne sviđaju raščupane kose), nego smisli nešto da on ozdravi. Jer ako umre, svi ćemo, sav njegov narod, cele godine nositi odela u znak žalosti i ići raščupani.
Pa dok on još nije umro, pobrini se za njegovu sudbinu, reci kakvo lekovito bilje može da ga izleči. Uskoro će doći čovek da pita za to bilje.
Itrimube se zamisli nad carevićevom sudbinom i objasni kako treba pripremiti bilje, pa ode u lov.
Čim je on otišao, žena ljudožderova objasni Srebrnoj kako da pripremi lekovito bilje. I posavetova je:
— Navuci, gospodo, ovu staračku kožu na sebe da te niko ne pozna. A kad pođeš, pripazi da ne padneš šaka mome Itrimubeu.
Srebrna stiže u grad, zaustavi se pred gradskim vratima, i posla ljude da jave: pred gradskim vratima stoji starica koja želi da pripremi lekarije za Itueramahamalija.
— Kako je to lepo! Kako je to lepo! — rekoše carevićevi roditelji. Itueramahamali ispi lekove i odmah kolje palme anivuni iziđe iz njegovog tela, a trećeg dana već je bio sasvim zdrav.
Kad je ozdravio, njegovi roditelji i rođaci prirediše veliku svetkovinu.
A Srebrna reče:
— Pa ja sad idem kući, poštovana gospodo, carević je već zdrav, samo iziđite svi za trenutak iz dvorca, treba poslednji put da se obračunamo s bolešću carevića.
I čim svi ljudi iziđoše, ona skide sa sebe staračku kožu. Kad je Itueramahamali vide, zaplaka od silne radosti. Obradovaše se i otac i mati, i rođaci, i sav narod i još veselije nastaviše da se časte. Ovde je i kraj bajke.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Pon Avg 23, 2021 6:05 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538261_m

ZLATNA JABUKA NA KUTUBIJI

Maroko

U doba kad je Jakub el Mansur, svemoćni sultan, gradio Kutubiju, u vreme kad je ona gotovo bila završena — samo da joj se na sleme postave tri pozlaćene bakarne kugle — u haremu sultanovu plakaše jedna žena. Ta žena beše sultanija Ajša, toliko lepa da joj ne beše ravne. Da je bilo kom muškarcu bilo dopušteno da joj vidi otkriveno lice, on bi, verovatno, sišao s uma od divljenja pred takvim savršenstvom. Njena je put imala belinu mleka, a njene oči umilnu blagost očiju gazele, luk njenih obrva kao da beše načinjen jednim jedinim mekim i čistim potezom, a ruže koje su cvetale na njenom licu bacahu u zasenak cvetove iz sultanova vrta.
Ova lepota beše očarala sultana i on je ženu voleo koliko samo čovek voleti može. Poklanjao bi joj sve što može jednoj ženi da se svidi, da je ukrasi i ulepša. Teške narukvice od zlata obavijahu joj ruke i gležnjeve na nogama, zlatno prstenje blistalo je na njenim prstima, sa vrata joj se na grudi spuštahu, u deset strukova, đerdani zlatnih pucadi, od zlata behu njeni pojasevi što joj isticahu lomni struk, od zlata grivne koje joj pridržavahu kosu boje ebonovine. Najskupocenije drago kamenje — i ono što blista kao vatra crvenim odsjajem, i ono koje zraci blagim sjajem letnje mesečine, i ono što treperi poput zvezda — sve to beše umetnuto u njene nakite.
Ajša beše srećna. Ona se manje radovala lepoti ovih darova, a više pomisli da je svaki od njih zalog ljubavi njenog muža i gospodara. Ali je srce u ljudi nestalno i menja se kao i vetar koji podiže pesak pustinje: druga jedna žena zarobi sultanovu nežnost. On zavole Ðamu, crne puti, razroka pogleda i trapava hoda.
Jadna Ajša oseti da je napuštena.
Njena stara dojkinja joj dođe i reče:
— Gospodarice, zli dusi odvratiše misli gospodareve od tebe ka nedostojnoj Ðami. On se u svome srcu nosi mišlju da te pusti, da bi se oženio onom kćeri noći. Još isti ovaj mesec će videti tvoj pad i njen trijumf.
— Avaj! — zajeca nesrećna sultanija — kakvu crnu sudbinu dočekah! Kad moj ljubljeni gospodar naredi, kad me se po propisu svete knjige tri put odrekne, vratiću se čemerna domu svoga oca.
— Nesrećna Ajšo — produži starica — ni to nije sve. Onoj bestidnici nije dosta što je zauzela tvoje mesto u domu tvoga gospodara, već sad zahteva da joj on da i sav skupoceni nakit koji je tebi poklanjao. A to joj treba da bi imala čime ukrasiti svoju rugobu.
Kad ču te reči, Ajša zaboravi na svoju tugu i planu gnevom. Pomisao da će uspomene na njene srećne dane biti darovane drugoj, izazva u njoj odluku da ih na neki način spase od takvog skrnavljenja.
Ali veoma brzo uvide koliko će biti teško da se spreči sultan da ne ostvari ono što je naumio. Zajedno sa svojom dojkinjom pretresla je sve mogućnosti tražeći tajna skrovišta kojima bi mogla poveriti svoj nakit. Ni jedno joj ne izgledaše dovoljno sigurno. Da ih da kome na čuvanje? Ali ko bi se usudio da skrije takvo blago i izloži se svakojakim neprilikama.
— Gospodarice — doseti se nečeg starica — kraj nove džamije živi jedan veoma mudar čovek, koji će ti sigurno pomoći svojim savetom.
— Jadna majko, godine su te već dobro pritisle, pa ne znaš šta govoriš. U koga se na ovom svetu mogu pouzdati? Nema ni jednog stanovnika Marakeša koji ne zna da bi ga čuvanje takve tajne moglo stajati glave. Svaki bi pohitao da ono što sam mu otkrila oda mom gospodaru i tada bi moj život visio o koncu.
— Eh, Ajšo — odvrati starica — znam šta govorim. Taj čovek se zove Bušaib, a nadimak mu je El Meskin{2}, jer je veoma siromašan, a ipak propusti kroz svoje ruke svakog dana više zlata nego što to učini celog svog života najbogatiji trgovac u suku.
— Kroz ruke mu prođe toliko zlata, a ti reče da je siromašan! — začudi se sultanija.
— Pa, ako baš hoćeš da ti kažem, on se bavi pretapanjem zlata. Donose mu tu plemenitu kovinu da je pretopi i preradi u svojim posudama, ali od tog blaga mu vrlo malo ostane na prstima. On radi samo sa bogatim svetom, a zna se da bogatstvo i plemenitost ne idu zajedno.
— A kako ti tvrdiš da će taj Bušaib sačuvati moju tajnu i da je, iako siromašan, neće prodati za nekoliko zlatnika?
— Zato što je on sin moje sestre i što neće učiniti ništa što bi me ožalostilo. Jamčim svojom glavom da će ćutati.
— E, pa onda se pobrini da dođe. Poveriću se njemu.
— Bice ovde sutra uveče — reče dojkinja.
— A zašto ne još večeras?
— Eh, Ajšo, iako si mlada, ti nešto gubiš iz vida što ne bi smela. Znam, tuga te čini slepom. Misliš li da ću Bušaiba uvesti tajno u dom tvog gospodara, da ga primete špijuni koje milostivi sultan drži oko tvojih odaja i da ga obaveste da primaš tajne posete. To bi taman bilo kao da sam vas oboje, dva bića koja na svetu najviše volim, izručila smrti.
— Šta ćeš, dakle, učiniti?
— Poći ću sutra na očigled svih da odnesem Bušaibu
jednu od tvojih narukvica da je popravi, a on će sam uveče
doneti svoj rad.
— U pravu si, majko, tako treba uraditi, ali veruješ li ti da će tvoj sestrić pristati da navali na svoja pleća tako težak teret?
— Znam da je vrlo dovitljiv i da ima više umešnosti i snalažljivosti u svom malom prstu leve noge nego svi veziri tvog gospodara zajedno u svojim glavama.
— Još jedno pitanje, majko: koji će ga razlozi navesti da mi posluži?
— Njegova ljubav prema meni i zatim...
— Šta još?
— Rekla sam ti da je siromašan čovek. A sad ću ti još dodati da umire od ljubavi za Ranom, kćerkom jednog suknara iz suka, i da je ne može uzeti jer nema otkupa za nju. Godine će proći dok svojim radom skupi taj otkup, a tada će ona biti već možda tuda žena. Kad bi bio i najveći tupavko medu ljudima i bez ikakve hrabrosti, ljubav bi mu dala hrabrosti i naučila ga snalažljivosti.
Ajša pljesnu rukama.
— Budi sigurna, majko, da će dobiti nagradu veću no što mu treba da plati otkup za Ranu. Sad verujem u celu stvar, jer kad je u pitanju ljubav, onda ništa nije nemoguće.
Sutrašnji dan bio je veoma tužan za nesrećnu Ajšu. Znala je da se žur^ sa pripremama za svečanost koja će označiti završetak izgradnje Kutubije. Svog muža je videla samo za trenutak, ali po njegovu pogledu shvati da je doneo odluku i da samo čeka priliku da je se triput odrekne, da bi se oženio Ðamom.
Pred veče se pojavi dojkinja prateći jednog mladog čoveka lepog izgleda, ali čija je delaba bila sva u ritama, pa se videlo da je veoma siromašan. Bio je to Bušaib, topilac zlata.
— Donosim ti, gospodarice — reče on glasno — rad kojim si me udostojila. Nadam se da će ti biti po volji.
Zatim izvuče iz rukava narukvicu i pruži je Ajši. Ona je uze i stade je, tobože, pažljivo razgledati, a onda će reći veoma glasno:
— Ovo je osobit rad. Juče sam razbila jedan đerdan i želim da mi ga popraviš. Pođi za mnom!
Pošto su ove reči bile izgovorene da bi odvratile sumnje špijuna koji su sigurno prisluškivali, Ajša povuče Bušaiba u svoju sobu, tako da niko nije mogao čuti njihov razgovor. Starica, za svaki slučaj, ostade na pragu.
— Htela bih da sakriješ moj nakit na tako skrovitom mestu da ga niko ne može naći. Za tu uslugu daću ti nagradu kojom ćeš moći da platiš otkup za onu koju voliš.
Izraz radosti prede preko tužnog lica majstorovog, a zatim on odmah utonu u razmišljanje. Na kraju progovori:
— Gospodarice, postoje, dakle, četiri elementa kojima se može poveriti neko blago. To su zemlja, voda, vazduh i vatra. Prva misao koja se u svakome javi je da svoje bogatstvo sakrije u nedra zemlje.
— Da, zaista, u pravu si.
— U ovom slučaju to bi bilo besmisleno. Sultan Jakub — neka ga Alah blagoslovi — ima dovoljno robova, još više vojnika, a i zarobljenika da može da naredi da se prevrne celo carstvo moćnog Magreba, i blago bi se našlo.
— Gle, na to nisam mislila.
— Tu je i voda. Blago se može baciti u neki od ribnjaka koji ni leti ne presuše, u jezero ili, čak, u more.
— Da, to bi bilo bolje.
— Bilo bi ludo. Sultan Jakub el Mansur — bog mu ruku vodio — može narediti roniocima da pretraže ribnjak, jezera i more.
— Pa šta nam onda ostaje?
— Ostaju vatra i vazduh i, ako imaš poverenja u mene, njima ćemo poveriti tvoje blago.
— Kako?
— Pomoću vatre ću pretopiti tvoje narukvice, tvoje prstenje, đerdane, pojaseve, dijademe. Načiniću od toga kuglu, a u nju ću zatvoriti drago kamenje sa tog nakita. Tu kuglu ću poveriti vazduhu.
— Vazduhu?
— Da. Tri kugle različite veličine treba da se postave sutra na novi minaret koji je sultan naredio da se sagradi. Sve ću napraviti tako da naša kugla bude ista kao najmanja od onih što će se ponosno uzdizati u nebo. U toku noći ću zameniti zlatnu kuglu njenom bakarnom posestrimom i niko nikada neće posumnjati da je blago sultanije sakriveno u vazduhu.
Taj se predlog svide Ajši. Ona predade Bušaibu kovčeg u kojem su se nalazili svi darovi što joj beše ispoklanjao njen gospodar, a osim toga, ona ga bogato nagradi i majstorovo se srce ispuni radošću. On, pak, postupi sa nakitom onako kako beše rekao i tajno zameni bakarnu loptu određenu za vrh minareta zlatnom kuglom ispunjenom dragim kamenjem.
Posle svečanosti posvećenja džamije,
Jakub el Mansur, pošto je pokazao svoju velikodušnost darovavši slobodu i bogatstvo graditelju El Džebru, i svoju pravdoljubivost naredivši da se obesi njegov ljubimac (koji ga je prevario s planovima), pokaza svoju nepostojanost odrekavši se triput Ajše i oženivši se Ðamom.
On htede — bog neka mu oprosti tu nepravdu — da joj oduzme i sav nakit koji joj beše poklonio. Ali ga ne mogade naći. Najpre bi prevrnuta cela palata, zatim sve kuće u gradu — kako bogate tako i siromašne. Na kraju pretražiše sve ribnjake, jezera i samo more. I sve beše uzalud.
Dok se tragalo za blagom, jadna Ajša se vrati u dom svoga oca. Srećni Bušaib se oženi Ranom, onom koju je voleo.
Nećemo govoriti kakav je dalje bio njihov život, jer se nije desilo ništa što im nije bilo suđeno. U domu svog detinjstva sultanija proživi u spokojstvu duše, koje milostivi daruje ljudima čista srca. Na svome prestolu sultan, pak, iskusi čemer i dosadu čoveka oženjenog bednom i zlosrećnom ženom.
Eto, toliko o njima.
Blago, pak, nesrećne sultanije je već vekovima sakriveno u vazduhu, na mestu najvidljivijem u Marakešu.
Radnici koji su popravljali krov minareta tvrde da treća kugla ne odaje isti šuplji zvuk kao prve dve. Ko zna govore li istinu ili znaju legendu o Ajši, nesrećnoj ženi velikog Jakub el Mansura.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Pon Avg 23, 2021 6:06 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538254_m

KAKO JE PATULJAK POSTAO CAR

Meksiko

Nekad davno živela u jednoj kolibici jedna starica. Ova nesrećna žena iz dana u dan tugovaše što nema poroda. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i očajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pažljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta će se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrčala da vidi šta je s jajetom, nade jaje razbijeno, a pored ljuske bebu, koja joj je već pružala ručice.
Sirota žena, sva luda od sreće, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko nežnosti da je već za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao čovek. Medutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
Staričino oduševljenje s vremenom postade toliko da poče da veruje kako će joj dete jednoga dana postati neki velmoža, možda čak kralj.
Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predloži svom detetu da ode lično kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u ovakva iskušenja, ali pošto je majka to toliko želela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Čim ga izvedoše pred kralja, on mu dobaci svoj izazov. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatraži od patuljka da podigne kamen težak pedeset kilograma. Siromah patuljak dođe svojoj majci i potuži se. Ona mu reče:
— Ako kralj može da podigne taj kamen, moći ćeš i ti.
I tako, kralju pođe za rukom da podigne kamen. Začudo, to isto učini i patuljak. Posle toga odmeravahu snage i na druge načine, ali sve što bi uradio kralj, učinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoća.
Kralj se sada toliko ozlojedi videvši kako ne može da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naređenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu jedinu noć, biće osuđen na smrt.
Sav užasnut i uplakan, dođe patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajući ga da će sve biti dobro. I doista, već sutradan majka i sin osvanuše u velelepnoj palati, koja postoji i dan-danas.
Veoma iznenađen ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraže neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gađajući se njima.
Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašćeni, videše kako se plod koji je hitnuo kralj u paramparčad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo nudilo. Pošto kralj dade časnu reč da će dopustiti da i patuljak s njime učini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca razbi kralju lobanju, a velmože ga proglasiše za novog vladara i gospodara.
Od toga časa starica nestade, i niko nikada više nije čuo ništa o njoj.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Pon Avg 23, 2021 6:07 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538253_m

VRAČ SA SVINJSKOM GLAVOM

Mongolija

U davna vremena živeli su na reci Džirgalantu, što znači Blaženoj, muž i žena. Čovek je po ceo dan ležao i samo tražio da nešto pojede. Jednom mu žena reče:
— Zašto ti, čoveče, samo ležiš? Zar ne vidiš da smo imanje tvoga oca gotovo pojeli? Ovako se više ne može živeti. Nego, ustaj i popni se na krov, nećeš li nešto ugledati.
Ustane muž i posluša ženu, pa se popne na krov kuće. Otuda ugleda napuštenu kolibu pored koje su se pas, lisica i vrana otimali o nešto. Uputi se čovek tamo i nade mešinu s maslom. Uze maslo i donese ga kući. Kada je to videla, zapita ga žena odakle mu maslo. Muž joj odgovori da je poslušao nju i da se popeo na krov, odakle je primetio maslo u napuštenoj kolibi.
— Eto, vidiš — reče žena — da si ležao kod kuće, ne bi ništa našao. Odsada treba svakog dana da izlaziš, jer ćeš uvek ponešto naći.
— Kad je tako — reče muž — onda mi izvedi konja iz konjušnice, osedlaj ga, donesi mi belu kapu i plašt i odreši psa.
Žena sve pripremi i reče da može da krene. Muž natuče belu kapu i plašt, uze luk sa strelama, skoči na konja i uputi se sa psom tamo kud su ga oči vodile.
Tako je dospeo u nenaseljenu pustinju, gde nije bilo ni žive duše. Okrenuo se čovek unaokolo i ugledao lisicu u begu.
"Baš je mome prijatelju potrebna kapa od lisičine", pomisli čovek i pojuri da uhvati lisicu. Lisica pobeže u svoju jazbinu. Čovek sjaha i na konja natovari sve stvari koje je sa sobom nosio, priveza psa za konjske uzde, a sam priđe jazbini i baci kapu i ogrtač na otvor. Tako, potpuno go, stade da baca kamenje u jazbinu, a lisica se uplaši pa jurne na otvor i sa nabijenom kapom na glavi dade se u bekstvo. Za njom naže pas, i kako je bio privezan za konjske uzde, povuče za sobom i konja sa stvarima. Začas se sve troje izgubiše preko jaruga. Čovek ostade potpuno nag.
Ne znajući šta da radi, čovek se uputi niz reku, i kada stiže do njenog ušća, nade se u zemlji nekog velikog cara. Čovek se onda prikrade u carsku štalu i zavuče se sav u seno, da su mu se jedino oči videle.
Posle nekog vremena naiđe tuda careva kći, koja je bila neviđene lepote, da se prošeta i rashladi. Šetajući, priđe mestu gde je bio čovek i zastade. Pri tome izgubi dragoceni dijamant, u kome je bila careva moć, i ode dalje. Iako je čovek video šta je careva kći izgubila, nije smeo da izađe i uzme dragocenost. Uskoro, na zalasku sunca, tuda naiđe krava i pokri balegom dragoceni kamen. Posle nje dođe sluga i prilepi balegu na zid.
Sutradan se pronese glas da je careva kći izgubila dragoceni dijamant, koji je imao moć da ispunjava svaku želju. Car je dobošarima prikupio sve svoje podanike i počeo da traži vračare, gatare i vidare, ne bi li mu oni otkrili gde je dijamant. Onaj čovek u senu izvuče glavu i primeti ga jedan podanik koji se slučajno tu zatekao.
— Ko si ti, čoveče? Kakvo znanje znaš?
— Ja znam da gatam — odgovori čovek.
— Onda pođi našem caru, jer on okuplja sve gatare i vračare, pošto je izgubio najdražu dragocenost.
— Ja bih pošao, ali nemam odela — reče čovek. Onda ovaj podanik ode i javi caru da je našao jednog vrača koji bi došao, ali je nag, nema odela.
Car naredi da se tome čoveku odnese odelo i da se dovede njemu. Sluge podu, obuku čoveka i izvedu ga pred cara.
— Šta ti je potrebno za gatanje? — zapita ga car.
— Potrebna mi je svinjska glava, svila u šest boja i motka.
Kada sve beše pripremljeno, čovek natače svinjsku glavu na motku, obavi sve to svilom i sede. Tri dana je proučavao i gatao. Onda reče caru da naredi podanicima da svi prođu ispred njega kako bi video ko je ukrao dijamant.
Podanici su sa strahom prolazili pored svinjske glave, kojom ih je čovek sve redom dodirivao govoreći:
— Ovaj nije, ovaj nije!
Svi behu zadovoljni.
Onda vrač objavi da se dijamant ne nalazi u čovečjim rukama.
Posle toga vrač stade da njuška svinjskom glavom svuda oko dvorca, počevši od praga. Tako u pratnji cara stiže do mesta gde je u balegi bio dijamant na zidu. Čovek udari po zidu i dijamant ispade. Svi se zadiviše, a car se mnogo obradova što je pronašao svoj dijamant, te reče:
— Ti si zaista veliki i mudar vrač. Nagradiću te za to. Hajde uđi u moj dom.
Onda car dodeli čoveku titulu carskog vrača, i svi se obradovaše što su dobili tako sposobnog čoveka.
Kada se veselje završilo, car upita čoveka šta želi kao nagradu. Čovek se seti svoga konja i stvari na njemu, kao i psa koga mu je odvukla lisica i zatraži: osedlanog konja, luk i strele, belu kapu i beli plašt, i psa.
"Čudan ovaj čovek", pomisli car i njegove sluge pripremiše čoveku sve što je tražio i još mu natovariše dva slona sa maslom i mesom, i on se uputi kući.
Kada ga žena spazi, iziđe da ga dočeka i reče glasno:
— Kad se muževi rađaju, neka svi budu ovakvi kao moj.
Te noći, dok su razgovarali o svemu, zapita žena muža da joj kaže otkuda mu toliko mesa i masla. Čovek joj ispriča sve kako je bilo i kako mu je to car dao kao nagradu.
— Ah, zašto se rađaju tako glupi muževi kao što si ti, budalo — uzviknu žena. — Sutra ću ja poći caru da tražim nagradu.
Ujutru žena pripremi pismo i pođe caru.
Kada ude u dvorac, ona pokaza pismo koje je, tobože, napisao vrač sa svinjskom glavom, i u kome je stajalo:
"Zato što sam cara spasao u nevolji, on mi je dao konja, psa i ostalo. A zato što sam mu našao dragoceni dijamant, neka me car sam nagradi po pravdi."
Car prizna da je pismo pravedno napisano i pokloni vračevoj ženi ogromno bogatstvo. I tako vrač i njegova žena počeše da žive mirno i u izobilju.
Posle toga desi se i ovo.
U nekoj zemlji, samo drugoj, živela su sedmorica braće — carevića. Upute se jednom sva braća u šumu da se malo razonode. Tamo susretnu lepu devojku, koja je vodila za sobom bivola. Carevići je upitaju otkuda ide. Devojka im odgovori:
— Ja sam kći cara Cogana sa Zapada, ovamo sam došla sa bivolom.
— Kad je tako, onda slušaj šta ćemo ti predložiti — rekoše carevići. — Mi smo sedmorica braće i nemamo žene. Budi nam ti žena.
Devojka pristade i oni počeše da žive zajedno.
A ta devojka i njen bivo bili su, u stvari, jakši-đavoli, i to jakši-muškarac pretvoren u bivola i jakši-žena — u devojku izvanredne lepote.
Živeći sa carevićima, jakši su proždirali svake godine po jednog brata, tako da je na kraju ostao samo jedan carević. A i on je bio slab, venuo je i bio na pragu smrti. Tada se okupiše činovnici i ministri da se dogovore šta da rade.
— I ranije smo lečili naše careviće raznim lekovima pa su nam umirali — složiše se. — Zato ako i ovoga produžimo da lečimo lekovima, i on će nam umreti. Nego, čuli smo da iza dva prevoja živi neki čuveni vrač koga zovu "vrač sa svinjskom glavom", i koji pogađa sve šta treba. Da ga mi pozovemo da nam on pregleda carevića.
Tako i učine. Odrede četiri doglavnika da podu i dovedu "vrača sa svinjskom glavom". Kada dođoše njemu, vrač reče:
— Ja treba da pogledam u svoje vradžbine, i, šta bude da bude, ja ću noćas saznati šta je vašem careviću i ujutru ću vam dati odgovor.
Uveče muž ispriča ženi šta se traži od njega i žena ga posavetova:
— Kad god si ranije odlazio od kuće, uvek si dobro prolazio; zato i sada pođi tamo gde te zovu, jer ti je to bolje nego da sediš kod kuće.
Vrač se složi sa ženinim mišljenjem i odluči da pođe tamo.
Idućeg dana vrač reče poslanicima:
— Usnio sam san koji mi je nešto predskazao i zato idem sa vama.
To reče i uzjaha konja, zaveza kosu u kike i stavi šlem na glavu, a u desnu ruku uze motku sa svinjskom glavom i parčadima svile, dok levom dohvati četke, i krenu na put.
Kad je prišao carskom dvoru, muž i žena-jakši nisu izdržali i izađoše da ga vide. Vraču se mnogo dopade prelepa carica.
Posle toga vrač podiže sebi kolibu nedaleko od carskog dvora, stavi svinjsku glavu na ulaz i napravi se kao da vrši neki obred.
Carica izađe napolje i sede na kućni prag. Careviću odmah bude lakše i on poče ravnomernije da diše. Kada je to primetio, vrač se uplaši da carević ne umre i zadrhta od straha.
"Šta je to?" — pomisli on. — "Carević ne diše i ne govori ništa. Da ne umre".
— Careviću, careviću! — povika. Ali bolesnik ne pusti ni glasa.
Tada vrač zgrabi svoju svinjsku glavu i dade se u bekstvo.
Bežeći ugleda jedna otvorena vrata i ulete unutra. Tako se nade u carskoj riznici.
— Razbojnici— povika straža i, držeći ga za lopova, stade ga juriti.
Bežeći i dalje, vrač upadne u kuhinju, ali i tamo poviču:
— Lopov, evo lopova!
Vrač onda bežeći upadne u ostavu za hranu, ali ga i otuda proteraju, i on jedva pobegne kroz vrata.
Bežeći tako dalje, vrač umotan pade na mesto gde su ležali bivoli i udari svojom svinjskom glavom jednog bivola. Istog trenutka bivo se pretvori u vihor, koji odmah odleti u sobu gde se nalazila carica.
Vrač se uputi za vihorom i ću razgovor jakšija, muža i žene.
— Izgleda da je vrač sa svinjskom glavom znao da ja ležim u dvorištu i zato me je njome triput udario. Šta sad da radimo? — reče muž.
— I mene je, izgleda, prepoznao — reče carica. — Ne smem ni ja da se pojavljujem pred njim.
— Ali ako ti ne pođeš k njemu, on će skupiti narod, pa će doći muškarci sa oružjem, a žene sa vatrom, i ako ti ne kažeš ko si, oni će te izbosti i spaliti, a to će isto učiniti i sa mnom.
Čuvši te reči, vrač sa svinjskom glavom pomisli:
"E, sad mi je lako".
Dohvati svoju svinjsku glavu, ude careviću i sede kraj njegove glave. Ponovo posle toga prikači svinjsku glavu na ulaz kolibe i pravio se kao da nešto vrača, a onda upita carevića kako se oseća. Carević mu odgovori da su mu, zahvaljujući vradžbinama, bolovi prestali, te je mogao da zaspi.
— Kad je tako, naredi svojim ministrima da okupe narod, s tim da muškarci dođu sa oružjem, a žene sa vatrom — reče vrač.
Carević odmah tako i učini.
Sutradan naredi vrač da se zapale dve velike vatre i da mu se dovede osedlan bivo. Kada mu dovedoše bivola, vrač ga uzjaha i prode unaokolo pored okupljenog naroda držeći u ruci svinjsku glavu. Onda siđe i skide sedlo, a zatim udari bivola svinjskom glavom i izgovori ove reči:
— Pretvori se u svoj pravi lik.
Na te reči bivo se pretvori u strašnog jakšu, kome su grudi bile izbrazdane, a iz očiju mu je tekla krv. Očnjaci su mu virili ispod brade. Jakšu odmah saseku mačevima, pretuku kamenjem i onda spale.
Vrač tada naredi da se dovede carica. Narod je odmah dovuče, iako je ona plakala i otimala se. Vrač je udari svinjskom glavom i viknu:
— Pretvori se u svoj pravi lik!
Čim on to reče, carica se pretvori u strašnu ženu-jakšu sa crvenim očima, dugačkim očnjacima i dugim dojkama, koje su joj dopirale do kolena.
I nju, isto tako, sasekoše mačevima i baciše u vatru.
Posle toga, vrač sa svinjskom glavom pođe u dvorac. Svuda uz put narod mu je ukazivao počast, i sa suzama u očima, u znak blagodarnosti, davao mu razne poklone. Najzad iziđe pred carevića. Carević ga onda zapita kakvu nagradu želi za veliko delo koje im je učinio.
— U mojoj zemlji kravlje kopito predstavlja retkost — reče vrač sa svinjskom glavom. — Zato mi dajte kopita.
Carević mu ispuni želju i dade tri vreće kravljih kopita. Dadoše mu i dosta masla i mesa, i sve to natovariše na sedam slonova i ispratiše ga kući.
Kada ga žena ugleda, iziđe mu u susret i povika radosno:
— Eto kakav može da bude čovek. Ti si pravi muž!
Kada te noći stadoše da pričaju o svemu i svačemu, žena zapita muža kako je uspeo da sakupi toliko mesa, masla i kopita. Muž joj ispriča sve kako je bilo: kako je prepoznao jakše i kako ih je uništio jer su oni držali bolesnog carevića i kako su ih spalili i sve ostalo. Čuvši to, žena uzviknu:
— Zar ima tako glupih i budalastih ljudi kao što si ti! Zar si mogao da tražiš kravlja kopita za tako veliku uslugu koju si učinio careviću? Sutra ja idem njemu!
Sutradan uze žena pismo i uputi se u dvorac. Izišavši pred carevića, ona reče:
— Moj muž se izjasnio dvosmisleno. Kad je rekao da traži kravlja kopita, on je mislio na krave. Tvoji ministri nisu razumeli njegov govor.
U pismu je, pak, stajalo:
"Neka me car nagradi sam za to što sam ga izbavio od nevolje i bolesti".
Car se razmisli:
"Da sam ja umro, svima bi bilo rđavo. Samo zahvaljujući vraču, sačuvao sam carski presto".
Onda posla vraču veliku nagradu uz ovakvu poruku:
— Tvoja je žena vrlo mudra. Neka nam bude obojici prijatelj.
I tako oni počnu da žive srećno svi troje.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:12 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538252_m

ZVONKA LIPA

Nemačka — zapadni deo

Živeli otac i majka, i imali kćer Mirku. Pre nego što je Mirka odrasla, umre majka. Drugog meseca po majčinoj smrti ode devojčica svojoj kumi na prelo. Kuma joj poče govoriti kako bi dobro bilo da se njen otac ponovo oženi, i da nju, kumu, dovede u kuću za ženu.
— Ja ću te paziti mnogo bolje od prave majke, praću ti svake večeri noge u mleku — govorila je.
Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za ženu. Prve večeri, zbilja, opra ona svojoj pastorki noge u mleku, ali druge večeri ne, a kasnije — nikad više.
S vremenom dobi Mirka četiri sestrice. Prva je imala jedno oko, druga dva, treća tri, a četvrta, najmlađa, četiri oka. Sada je morala da radi i za sestre, da pere njihove haljine i obavlja u kući sve prljave i teške poslove, pa čak i da napasa stoku. A maćeha joj je davala da sa sobom na pašu nosi samo stari, otvrdli hleb i gorak sir. Pa ipak, izraste Mirka u lepu devojku, obraza beljih i rumenijih od svojih sestara.
To je maćehu mučilo i trudila se da sazna od čega joj pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kćer sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su stada i krda na livadi pasla, reče jednooka sestra:
— Mirka, pleti mi kose i pevaj!
Mirka poče da češlja sestrinu kosu i da je plete u kike, a dok je to radila, pevušila je tihim glasom: "Spi jedno oko, spi!" I devojka usni. Tada dođe šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kada se naveče vratiše kući, upita maćeha svoju kćer:
— Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je sutradan sestra sa dva oka morala da goni stoku na ispašu. Kada su bile izvan kuće, reče ona Mirki:
— Hodi, očešljaj me!
Mirka je sestri češljala kosu i pri tom pevala: "Spi jedno oko, spite oba!" I opet dođe šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. A naveče, kad stigoše kući, upita maćeha svoju kćer:
— Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je kći sa tri oka morala drugoga dana da tera stoku na pašu. Kada su bile na pašnjaku, reče ona sestri:
— Sedi, Mirka, i očešljaj me!
A Mirka je i nju češljala i istu pesmu pevala: "Spi jedno oko, spite oba, spite sva tri!" Ponovo dođe šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kad bi veče, prenu se sestra i reče:
— Vreme je, pođimo kući! Kod kuće upita maćeha kćer:
— Šta si videla?
A ona, takođe, nije ništa videla. Drugoga dana potera najmlađa, četvorooka kći, stoku na pašu. A na pašnjaku reče ona sestri:
— Priđi, Mirka, i očešljaj me!
Pred Mirkinu kuću, sruši se staklena lipa i pade na njegova kola; grane joj se polomiše, lišće presta da zvoni. Momak se rastuži, ali odluči da zajedno sa Mirkom poveze i njenu lipu. Kada krenuše, i psić potrča za kolima, pa povedoše i njega.
Mirka je dobila sina. Kada maćeha za to saznade, više nije mogla da izdrži. Opsedale su je zle misli. Jednoga dana pođe Mirki u posetu, a sa sobom povede kćer sa dva oka. Mirka ležaše u postelji. Maćeha sede kraj prozora i zapita:
— Kćeri, kako se osećaš? Da nisi bolesna?
— Nisam — odgovori joj Mirka.
— Kćeri moja — reče tad maćeha — onda možeš ustati. Priđi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom studencu igraju.
Mirka ustade i priđe prozoru, ali je maćeha gurnu preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali se u vodi pretvori u patku, koja izroni i poče, tužna, da plovi po studencu, Maćeha pogleda kroz prozor, ali ugleda samo plovku i poverova da se Mirka utopila. Brzo svuče haljine sa svoje kćeri koja je imala dva oka i zapovedi joj da legne u Mirkinu postelju.
Kada se mladi domaćin vrati kući i ugleda svoju ženu u postelji, začudi se i upita:
— Od čega si tako poružnela? Da se nisi razbolela?
— Ah, mnogo sam bolesna! — odgovori devojka, podražavajući Mirkin glas. — Ko zna da li ću ikada više biti onako lepa.
— Ne žalosti se — reče joj tada on. — Neka se samo tvoje dobro srce ne promeni.
Oko ponoći ulete patka kroz otvoren prozor u sobu, prometnu se u staricu i, plačući, okupa svog sinčića. Kada ga povi, sede uz kolevku i, ljuljajući dete, govoraše:
— Moja lipa ne zvoni, dobri psić ne laje, a moj sin jako, jako plače! Sinčiću moj, još ću te dve noći pohoditi, a potom nikada, nikada više neću doći!
Druge noći ulete patka ponovo kroz prozor, prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i okupa sina. Uto zakevta psić i probudi mladog domaćina. On ustade, pogleda kroz prozor i, na svoje veliko čudo, spazi da se lipa uspravila. Pode u sobu da to saopšti ženi, ali tamo, umesto žene, ugleda staricu. Sakri se iza zavese da vidi šta ta stara žena tu radi. A ona ljulja njegovog sina i govori:
— Moja lipa ne zvoni, dobri psić ne laje, a sin mi jako, jako plače! Sinčiću moj, još ću te jedne noći pohoditi, a potom nikada, nikada više neću doći!
Onda se starica prometnu u plovku i izlete kroz prozor napolje. Čovek, koji je iza zavese sve čuo i sve video, protrlja oči misleći da sanja, a kad vide da je budan, odluči da druge noći u zasedi čeka.
Treće noći ulete patka ponovo kroz prozor, pretvori se ; staricu, okupa i uredi sina. A kada ga povi i položi u kolevku, poče silno da plače i govori:
— Moja lipa ne zvoni, dobri psić ne laje, a moj sin jako, jako plače! Sinčiću moj, ovo je poslednja noć, i nikada, nikada više neću doći!
U isti čas iskoči čovek iz svog zaklona i uhvati staricu za ruku pre nego što je uzmogla da se prometne u patku. Ona poče da jeca i moli:
— Pusti me, pusti me, dragi, dok je pravi čas!
— Ne puštam te! — odgovori ovaj, poznavši glas svoje žene. — Neću te pustiti dok mi ne kažeš šta treba sada da učinim.
Tada starica reče:
— Ja imam pojas oko trbuha. Ako uspeš da taj pojas jednim zamahom sečiva prerežeš, ostaću kraj tebe, ako li ne uspeš, biće velikog zla.
Mladi domaćin odmah zamahnu sečivom, preseče pojas otprve i pred njim se stvori Mirka, još lepša nego pre. Ona mu ispripoveda šta joj se pre tri dana dogodilo, pa mladi čovek, ne časeći ni časa, dograbi maćehinu kćer sa dva oka i najuri iz kuće. Maćeha kad je vide, od jada presvisnu.
Sada opet lipa zvoni, ispod nje laje psić, a sinčić se osmehuje.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:13 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538251_m

GVOZDENI HANS

Nemačka — istočni deo

Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku šumu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom posla lovca da mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati.
— Možda su ga zadesili kakvi jadi — reče kralj i idućeg dana pošalje dvojicu lovaca da ga traže. Ali se ni oni ne vratiše. Tada, trećeg dana, pozva kralj sve svoje lovce i reče im:
— Prokrstarite po svoj šumi i tragajte dok ne budete našli svu trojicu. — Medutim, ni od ovih se nijedan ne vrati kući, a ne pojavi se nijedan od hajkaških pasa što ih behu poveli sa sobom.
Od to doba niko se više ne osmeli zaći u šumu i ona počivaše u dubokoj tišini kao pusta; tek pokatkad mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom.
To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki strani lovac, tražeći u kralja uhleblje i nudeći se da lovi u opasnoj šumi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i reče:
— S tom šumom nisu čista posla; bojim se da u njoj nećeš proći bolje no što su drugi prošli i da se iz nje nećeš vratiti.
Ali mu strani lovac odgovori:
— Poći ću u šumu na sopstvenu odgovornost; ne znam šta je to strah, i ničega se ne bojim.
Tako strani lovac ode sa psom u šumu. Nije bilo zadugo, kad pas onjuši trag divljaci i potrča za tragom. Ali samo za časak: dotrčavši do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne mogavši dalje, a jedna gola ruka izdiže se iz vode, dočepa psa i odvuče u lokvu.
Videvši to, vrati se lovac u dvor i uzme tri čoveka da s čabricama iscrpu vodu iz one lokve. Kad sagledaše dno lokve, vide da na njemu leži jedan divlji čovek, kože smeđe kao zarđalo gvožđe i dugačkih vlasi, koje su mu preko lica padale do kolena. Vežu ga konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi čudom čudili gledajući divljeg čoveka. Kralj naredi da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvorištu, zapreti smrtnom kaznom onom ko bude kavez otvorio, a čuvanje ključa od kaveza poveri kraljici.
Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u šumu.
Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Dečak se jednom zabavljao igrom u dvorištu; igrajući se zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Dečak pritrča kavezu i reče:
— Izbaci mi moju loptu!
— Daću ti je — odgovori divlji čovek — tek kad mi budeš otvorio vrata.
— Ne — reče dečak — neću ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. — A onda otrča.
Sutradan dođe dečak i opet zatraži loptu. Divlji čovek reče:
— Otvori mi vrata! — Ali dečak to ne htede.
Trećeg dana kralj je bio otišao u lov, kad dečak još jednom dođe i reče:
— I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam ključa.
Na to divlji čovek reče:
— Ključ je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ćeš ga naći.
U želji da opet dobije u ruke svoju loptu, dečak ne hajaše više za očevu zabranu, ode i donese ključ. Vrata se teško otvarahu i dečak nagnječi prst otvarajući ih. Kad ih otvori, iziđe divlji čovek iz kaveza, pruži dečaku zlatnu loptu i pohita iz dvorišta. Dečaka spopade strah, stade da vriska i viknu mu:
— Ah, divlji čoveče, nemoj da ideš, inače ću dobiti batina.
Divlji čovek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, oštro koračajući, ode s njim u šumu.
Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne znajući ništa o događaju, potraži kraljica ključ, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati dečaka, ali ne dobi odgovora. Kralj pošalje ljude da traže dečaka u polju, ali ga oni ne nađoše. Tada bi kralju sasvim jasno šta se dogodilo i u kraljevskom dvoru zavlada velika žalost.
Kad se divlji čovek opet nade u mračnoj šumi, spusti dečaka s ramena i reče mu:
— Oca i majku nećeš više videti, ali ja ću te zadržati kod sebe, jer si me ti oslobodio te imam sažaljenja prema tebi. Ako budeš sve činio što ti kažem — dobro će ti biti. Blaga i zlata ima u mene više negoli u ikog na svetu.
Onda mu od mahovine spremi ležište, na kojem dečak zaspa, a ujutro, idućeg dana, odvede ga divlji čovek do jednog zdenca i reče mu:
— Ovaj zlatni zdenac je, vidiš, bistar i čist kao kristal. Tvoja će dužnost biti da sediš kraj njega i paziš na to da ništa u nj ne upadne, inače će biti oskvrnut. Ja ću svako veče doći da vidim jesi li izvršio moju zapovest.
Dečak sede na ivicu zdenca, posmatrajući čas zlatnu ribu, čas zlatnu zmiju, koje se, s vremena na vreme, pojavljivahu u njemu, i pazeći da ništa u nj ne upadne.
U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice zamoči u vodu. Žustro ga iz vode istrže, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlaćen, i sav njegov trud da otare s prsta pozlatu beše uzaludan. Uveče se divlji čovek vrati, pogleda dečaka i reče:
— Šta se dogodilo sa zdencem?
— Ništa, ništa — odgovori dečak držeći prst na leđima, da ga divlji čovek ne bi video. Ali divlji čovek reče:
— Ti si zamočio prst u vodu! Nego pređimo sad preko toga, samo se čuvaj da ti opet ne upadne štogod u zdenac.
Idućeg dana dečak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i čuvao ga. Prst ga opet zabole te ga uzme trljati po glavi, kad mu, na nesreću, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi, ali je vlas već sva bila pozlaćena. Dođe divlji čovek i već je znao šta se dogodilo.
— Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave — reče mu — ali ja ću još jednom preći preko toga. Medutim, ako se tako šta i treći put bude dogodilo, zdenac će biti oskvrnut i ti nećeš više moći ostati kod mene.
Trećeg dana sedeo je dečak kraj zdenca ne mičući prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je dugo vreme te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteći zagledati liku u same oči, toliko se sagne da mu njegove dugačke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo uspravi, ali njegova kosa već beše sva pozlaćena i sijaše se kao sunce.
Možete misliti koliko se siroti dečak uplašio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu divlji čovek ne vidi kosu.
Kad divlji čovek dođe, već je sve znao i reče:
— Odveži maramu!
Tako sinuše njegove zlatne vlasi i sva dečakova pravdanja ništa ne pomogoše. Divlji čovek reče:
— Nisi izdržao probu i ne možeš više ovde ostati. Idi u široki svet pa ćeš steci iskustvo o tome šta znači siromaštvo. Pošto ti srce nije zlo i pošto ti ja dobro želim, to ću ti jedno dopustiti: budeš li dospeo u nevolju, dođi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" — i ja ću se pojaviti i pomoći ti. Moja moć je velika, veća no što misliš da je, a zlata i srebra ima u mene u izobilju.
Tako kraljević ostavi šumu za sobom i idući po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje, dospe naposletku do jednog velikog grada. Tamo potraži rada, ali ga niko ne uposli jer nije ništa izučio čime bi se za posao mogao preporučiti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne mogoše odmah smisliti kud bi i šta bi s njim, ali kako im se svideo, rekoše mu da ostane. Naposletku uzme ga u službu kuvar, s tim da mu donosi drva i vode i čisti ognjište od pepela.
Jednom, upravo u času kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da odnese jelo na kraljevsku trpezu. On posluša i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne skide šešir, koji je i inače uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako šta još nikad ne beše dogodilo i kralj mu reče:
— Kad prilaziš kraljevskoj trpezi, moraš skinuti šešir.
— Ah, gospodaru — odgovori on — ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste.
Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u službu takva mladića i reče mu da ga odmah otera. Kuvar je, medutim, osećao sažaljenje prema njemu i razmeni ga sa baštovanovim momkom.
Sad je mladić morao u dvorskoj bašti saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i po nevremenu.
Jednom u leto, kad je bio sam u bašti i radio, a dan bio veoma topao, skide šešir da na vazduhu rashladi glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje padoše zraci u ložnicu kraljeve kćeri, koja skoči da vidi šta je to. Ugledavši mladića, dovikne mu:
— Mladiću, donesi mi kitu cveća.
On u najvećoj žurbi metne šešir na glavu, nabra divljeg poljskog cveća i veže u kiticu. Kad s tim pođe uz stepenice, susretne se s baštovanom, koji mu reče:
— Kako pred kraljevu kćer možeš izići s kitom tako prostog cveća? Brzo natrag, pa uzberi drugo; izaberi drugo; izaberi najlepše i najređe.
— O, ne — odgovori mladić — ovo divlje ima jači miris i biće joj ugodnije.
Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kći mu reče:
— Skini šešir; ne prilici da ga držiš na glavi kad si preda mnom.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:14 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538312_m

On opet odgovori:
— Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava.
Ona mu, medutim, zgrabi šešir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdžaše mu se niz rame da je bila divota gledati ih. On htede pobeći, ali ga ona uhvati za ruku, zadrža ga i da mu punu šaku dukata. Ne obzirući se na novac, on ode, da dukate baštovanu i reče:
— Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati.
Drugog dana kraljeva kći ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveća. Kad s cvećem ude u njezinu sobu, ona mu odmah zgrabi šešir da ga skine, ali ga on čvrsto držaše obadvema rukama. Ona mu opet da punu šaku dukata, ali on ih ne htede zadržati nego ih pokloni baštovanu za njegovu decu. Ni trećeg dana nije bilo drukčije: ona mu nije mogla uzeti šešir, a on ne htede njezin novac.
Nije posle toga prošlo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne znađaše da li će se moći odupreti neprijatelju, koji je bio nadmoćan i imao veliku vojsku. Tada baštovanov momak reče:
— Odrastao sam i hoću i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja.
Drugi se smejahu i rekoše:
— Kad budemo otišli, ti potraži sebi konja; jednog ćemo ti ostaviti u staji.
Posle njihova odlaska ode mladić u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji beše bangav u jednu nogu. Mladić ipak usedne na nj i sa dede, didi, i, mic po mic, krenu ka mračnoj šumi. Stigavši do nje, viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" — i to tako jakim glasom da se šuma sva orila. Divlji čovek se odmah pojavi pred njim i reče:
— Šta želiš? Mladić odgovori:
— Želim jaka konja, jer idem u rat.
— Dobićeš ga — reče divlji čovek — i dobićeš više no što tražiš.
Onda se divlji čovek vrati u šumu. Nije dugo potrajalo, kad dođe odande jedan ardžija vodeći vilena konja koji je silovito frktao, a ardžija jedva bio u stanju da ga drži. Za njim je išla velika četa ratnika, svi u gvožđu; njihovi mačevi blistali su na suncu. Mladić preda ardžiji bangava konja, usedne na onog drugog i na čelu čete pojezdi ka bojnom polju.
Kad se približio bojištu, velik deo kraljevih ljudi već je bio pao u borbi i nije mnogo trebalo pa da i oni koji su se još borili budu primorani na uzmak. Tada mladić sa gvozdenom četom navali kao oluja na neprijatelje, satirući sve koji davahu otpor. Preostali neprijateljski ratnici htedoše se povući, ali ih mladić progonjaše ustopće bijući ih i ne prestajući ih biti sve do njihova poslednjeg čoveka.
Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju četu zaobilaznim putem opet do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
— Šta želiš? — upita divlji čovek.
— Uzmi natrag svojeg konja i svoju četu, a meni daj onog mojeg.
Sve se zbude tako kako je tražio i on se vrati kući na bangavu konju.
Kad kralj opet dođe u dvor, iziđe mu u susret kći čestitajući na pobedi i poželevši mu sreću.
— Nisam ja pobedilac — reče kralj — nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom četom pritekao u pomoć.— Kći mu je želela čuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati.
— On je — reče — progonio neprijatelja i ja ga više nisam video.
Kraljeva kći uzme se raspitivati kod baštovana o mladiću, njegovu momku. Baštovan se nasmeja i reče:
— Upravo sad se vratio kući na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujući: "Evo našeg bangavca natrag!" Pitali su ga takođe: "Iza koje li si ti to živice ležao i spavao za vreme borbe?" On je, pak, odgovorio: "Učinio sam što sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije bilo!" Na to su ga još više ismejavali.
Kralj reče kćeri:
— Objaviću da priređujem trodnevnu svetkovinu i da ćeš ti tada baciti zlatnu jabuku; možda će nepoznati vitez doći.
Kad je svetkovina objavljena, ode mladić do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
— Šta želiš? — zapita ga divlji čovek.
— Želim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kćeri.
— Možeš smatrati da je već imaš — reče Gvozdeni Hans. — Dobićeš za tu priliku i crvenu opremu i da jašeš ponosita riđana.
Kada dođe dan svetkovine, dojezdi mladić, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade. Iziđe kraljeva kći i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a čim ju je uhvatio — odjezdi.
Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati jabuku, a posle toga ne zadrža se tamo ni časak nego odmah odjezdi. Kralj se naljuti i reče:
— To nije dopušteno; on mora izići preda me i kazati svoje ime. — I onda izda zapovest: bude li neznani vitez uhvatio jabuku i opet hteo pobeći — nadati se za njim, a ne bude li se dobrovoljno vratio, navaliti na njega, pa udarati i bosti.
Trećeg dana dobije mladić od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati jabuku. Ali kad s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoše za njim i jedan od njih toliko mu se približi da ga vrhom mača rani u nogu. On ipak pobeže, ali mu konj skoči tako silno da mladiću spade šlem s glave i kraljevi ljudi videše da ima zlatnu kosu. Oni se vratiše i izvestiše kralja o svemu.
Idućeg dana zapita kraljeva kći baštovana šta je s mladićem, njegovim momkom.
— Radi u bašti — reče joj baštovan. — Taj čudaković bio je i na svetkovini i tek sinoć se vratio. Mojoj deci pokazao je tri zlatne jabuke što ih je dobio.
Kralj naredi da mladić dođe preda nj i on se pojavi, i opet sa šeširom na glavi. Ali mu kraljeva kći priđe i skide šešir. Njegove zlatne vlasi padoše mu tada po ramenu, i to je bilo tako lepo da se svi divljahu.
— Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je uhvatio tri zlatne jabuke? — upita kralj.
— Jesam — odgovori on — i, evo, tu su jabuke — te ih izvadi iz džepa i pruži kralju. — A ako tražiš još više dokaza, možeš videti ranu što su mi je zadali ljudi tvojeg veličanstva kad su me progonili. Ja sam i onaj vitez koji ti je pomogao da pobediš neprijatelja.
— Kad si u stanju izvršiti takva dela, onda ti nisi baštovanski momak; reci de ko ti je otac?
— Otac mi je jedan moćan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poželim.
— Uviđam — reče kralj — da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti učiniti kakvu prijatnost?
— Možeš — odgovori mladić — i te kakvu, ako mi budeš dao svoju kćer za ženu.
Na to se kraljeva kći nasmeja i reče:
— U ovog nema okolišenja! Ali ja sam već po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije baštovanski momak. — I onda mu priđe i poljubi ga.
Na svadbu dođoše njegovi roditelji, otac i majka, i behu srećni i presrećni, jer su već bili izgubili svaku nadu da će opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi sedeli za trpezom, prestade odjednom svirka, otvoriše se vrata i ude s velikom pratnjom jedan ponositi kralj. Priđe mladiću, zagrli ga i reče:
— Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam začaran u divljeg čoveka, ali si me ti oslobodio začaranosti. Sve blago što ga imam neka je tvoje.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:15 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538311_m

O ARGELUSU

Poljska

Jedan kralj imao dva sina. Stariji, koji se zvao Argelus, bio je tako lep da ga je otac držao u posebnom zamku i uopšte ga nije puštao napolje da ga ni zli vetrić ne bi zapahnuo i naškodio mu. Kraljević je imao sve udobnosti i poslugu, ali, iako ga je kralj često posećivao i zabavljao se s njim, život mu je bio veoma dosadan i on je stalno uzdisao za slobodom.
Jednoga dana izraste u kraljevskom vrtu lepa jabuka, koja je ujutru imala zlatne cvetove a pred veče zlatne plodove. Kralj se, šetajući po vrtu, veoma radovao toj jabuci i namisli da pozove sve znamenitije knezove u državi da bi im pokazao taj čudni plod, a da ne bi, kao obično, u toku noći nestao, postavi stražu kraj jabuke. Iako stražari nisu oka s drveta skidali, niko nije znao kako su jabuke u toku noći nestale; medutim, ujutro se opet pojaviše zlatni cvetovi a uveče opet zlatne jabuke. Kralj naredi da se sledeće noći postavi dvostruka straža, ali jabuke opet nestadoše. Treće noći isto.
Ne znajući šta to treba da znači, kralj naredi da se pozove jedan čuveni čarobnjak. Ovaj reče:
— Rekao bih ti, najsvetliji kralju, ali se bojim za svoj život.
Kralj navali na njega da svakako kaže, i ovaj najzad izjavi:
— Samo tvoj sin Argelus mogao bi sačuvati to voće. Kralj se strašno naljuti pa reče:
— Huljo, ti hoćeš da moj sin pogine, ali ćeš prvo poginuti ti.
I naredi da ga ubiju.
Mlađi sin, koji je bio malo luckast, zbog čega ga kralj nije voleo, izrazi želju da čuva voće i kralj mu dozvoli. Ali kad mu voće nestade, on celu stvar ispriča starijem bratu Argelusu. Kad kralj poseti Argelusa, učini mu se veoma tužan. On ga zapita zašto je tužan, a sin mu odgovori:
— Sanjao sam danas kako imamo divnu jabuku u našem vrtu i o tome kako sam samo ja u stanju da sačuvam njene plodove.
Onda zamoli oca da mu to dozvoli, ali otac isprva nije hteo ni da čuje, a tek kad mu Argelus poče pretiti da će se ubiti, on mu, iako nerado, dopusti.
Argelus naredi da mu se namesti sto ispod začarane jabuke i uzme jednog od svojih slugu. Onda legne u krevet, ali da ne bi zaspao, čitao je razne knjige. Oko ponoći dolete sedam labudova i spuste se na jabuku. Ugledavši to, Argelus odmah ispruži ruku prema jabuci, koliko god je mogao da dosegne, i uhvati jednog labuda, od koga odmah postade vrlo lepa devojka. Ostalih šest labudova slete na zemlju i takođe se prometnu u devojke.
Prva, koju je uhvatio, bila je ukleta princeza a ostale su bile njene dvorkinje. Argelus se veoma radovao što je princeza ljubazno razgovarala sa njim i usrdno ga molila da ovde provede još tri noći, jer samo na taj način može je spasti ukletosti, ali ga je opominjala da ne zaspi. Tek što prvi zraci zasjaše, devojke se opet pretvoriše u labudove i odmah odleteše, a zlatne jabuke te noći ostadoše na drvetu. Kralj se veoma radovao tome i nije dozvolio da ih beru. Ali Argelus ništa ne reče ocu o devojkama a i svom sluzi, smatrajući da mu je najverniji, naredi da ćuti. Taj Argelusov sluga pazio se sa jednom ženom koja je bila velika čarobnica i u poverenju je ispričao svojoj milosnici dogadaj od prošle noći. Ova je, opet u poverenju, ispričala svojoj majci, a majka mu je naredila da ćuti i dala mu kožnu kesicu, rekavši:
— Kad tvoj gospodar legne, ti malo otvori kesicu i on će odmah zaspati. A kad labudovi odlete, namaži mu oči mašću iz ove teglice i on će se probuditi.
Argelus je sledeće noći vrlo pomno bdeo, ali kad mu njegov neverni sluga otvori iza leda kesicu, on, siromah, zaspa kao zaklan. Labudovi doleteše i pretvoriše se u devojke, princeza je drmusla spavača, naredila i sluzi da ga budi, ali sve uzalud, jer ovaj nije hteo da ga probudi. Kad poče da sviće, princeza s teškim prekorom poruči sluzi da mu gospodar sledeće noći bude oprezniji. Onda se devojke pretvoriše u labudove i odleteše. Tek tada sluga namaza gospodaru oči onom mašću. Kad se probudio, ispriča mu o devojkama i šta mu je jedna od njih poručila. Kraljević se veoma naljuti i sluzi još strože naredi da o svemu ćuti. Sluga se, medutim, opet poveri čarobnici, a ova mu posavetova da učini kao i prethodne noći. Sledeće noći Argelus se ponovo upinjao da ne zaspi, ali neverni sluga ispusti malo vetra iz kesice i gospodar mu odmah izgubi svest. Tada doleteše labudovi, pretvoriše se u devojke i kraljevića drmusahu, čak su ga i iz kreveta digle i vodile, ali ništa nije pomoglo. Princeza još jednom poruči preko sluge da mu gospodar bar sledeće noći ne spava ako želi da je oslobodi. Sluga to saopšti gospodaru kad ga je probudio, ali o čarobnici i kesici ne reče ništa.
Argelus je sebe ceo dan silio da zaspi kako mu se u toku noći ne bi spavalo, ali i to je bilo uzalud. Zaspao je, a kad devojke ni na koji način nisu mogle da ga probude, rekoše sluzi da ih njegov gospodar više neće videti jer moraju da odu u vrlo daleke krajeve da ispaštaju. A ako bi Argelus hteo da zna uzrok, neka premesti sa jednog klina na drugi mač što visi u zamku nad njegovim krevetom, i ovaj će mu ga pokazati.
"Ako bi, pak, hteo da nas još i traži, onda mu reci da o izlasku sunca u Crnom gradu moramo završiti naše ispaštanje".
Jadni Argelus ode u svoj zamak, a pošto mu sluga saopšti šta su devojke rekle, on premesti mač sa jednog klina na drugi. Ovaj se odmah poče micati i okrenu se prema nevernom sluzi. Videvši to, Argelus dohvati mač i odseče njime glavu pokvarenom sluzi. Tada ispriča ocu o izdaji i zamoli ga da mu dozvoli da traži svoju voljenu. Otac mu to ne htede dozvoliti, ali kad vide kako mu sin, sve više mučen tugom, vene, pusti ga i dade mu sluge, konje i novca toliko da može ispuniti svoju želju.
I Argelus krenu na put. Prošao je bio već mnoge daleke zemlje, ali mu na kraju nestade i novca. On onda prodade konje i kočije i, poslavši sluge kući, otputova sam dalje. Glad ga je veoma mučila. Jednog dana stiže u neku šumu, gde susrete trojicu mladića koji su se uzajamno tukli. On im priđe i, kazavši im da je kraljevskog roda, zapita ih zašto se spore. Mladići mu rekoše:
— Mi smo tri brata, otac nam je ostavio samo to što vidiš pred nama, to jest: stočić, bič, sedlo i konja. Ne možemo da se nagodimo oko podele, pošto sve te stvari mogu da budu od koristi samo jednome. Jer ko stavi sedlo na konja, zatim sedne na njega i pucne bičem govoreći: "Hoću da budem tamo ili tamo", u tom trenutku će tako i biti. A ko udari u stočić, konj sa sedlom i bičem odmah mora njemu da se vrati; nego, znaš šta, ti nam presudi u ovoj stvari.
Kraljević je neko vreme išao sa njima, pa najzad reče:
— I to može biti.
A zatim im se opet ponovo obrati:
— Vidite li u daljini ona tri brda koja se nalaze na istoj udaljenosti? Potrčite, dakle, sva trojica ka njima, i ko se prvi na vrh popne i natrag s njega meni vrati, taj će naslediti sve što je ostalo.
Braća pristadoše na to i potrčaše prema brdima. Argelus ih nije čekao, nego uzjaha konja i reče:
— Hoću da budem u Crnom gradu — i nestade.
Konj ga je već bio odneo nekoliko stotina milja bliže Crnom gradu, kad braća, vrativši se, primetiše prevaru. Jedan od njih onda udari u stočić i reče:
— Neka konj smesta bude ovde.
Tada konj spusti Argelusa u velike močvare, iz kojih se jedva izvukao i odakle je, sav pregladneo, stigao u jednu kuću. Domaćin ga ljubazno primi i nahrani. Argelus ga upita da li je još daleko do Crnog grada. Domaćin mu odgovori:
— Čuo sam ti ja za takav grad, ali koliko je daleko, to ti ne umem reći. Ostani, medutim, nekoliko dana kod mene, ovuda će prolaziti trgovački karavan i povorke hadžija, pa ćeš od njih moći nešto saznati.
Prođe jedna, druga i treća grupa, ali niko od njih nije znao za Crni grad. Najzad naiđe na jednog čoveka koji mu je rekao da se Crni grad nalazi sto pedeset milja odatle.
Argelus je imao još samo skupocen prsten, koji mu je ponudio ako ga odvede do Crnog grada. Ali mu onda ovaj čovek priznade da je on pobegao iz Crnog grada i zato ga može odvesti samo do granice okruga. Posle toga Argelus i sam srećno stiže do svog cilja. Išao je gradom i razmišljao šta bi trebalo da učini i kako da se raspita za svoju dragu.
Princeza i njene devojke su u to vreme već bile oslobođene ukletosti i kroz nekoliko dana trebalo je da se obavi njena svadba sa jednim čestitim knezom. Zato je bila poslala jednu svoju devojku u grad da joj kupi haljine. Ali ova, čim ugleda Argelusa, vrati se brže-bolje princezi da joj to kaže. Princeza nije htela da veruje i reče joj:
— To je nemoguće.
Onda posla i drugu i treću devojku, a kad joj se obe vratiše sa istim obaveštenjem, uveravajući je da je to onaj isti, da ga dobro poznaju, jer su ga ispod one jabuke dobro zagledale, princeza najzad i sama izađe u grad da bi ga videla. Zagledavši ga dobro, ona ga odmah poznade, srdačno se pozdravi s njim i posle nekoliko dana njih dvoje naprave u zamku veliku svadbu, na kojoj sam i ja bio. A kad posle toga krenuše na dalek put kralju, i ja sam pošao sa njima i tako ovamo dospeo.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:15 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538310_m

PEPELJUŠ PETRU

Rumunija

Bio negda jedan vrlo siromašan čovek, imao šest nejakih sinova i na jedvite jade stizao da ih othrani.
Kad su mu sinovi ojačali toliko da su mogli da rade, zamoli čovek kneza (predsednika opštine) za odobrenje da na opštinskoj utrini, na kraju sela, ogradi nešto zemljišta pa obraduje kao baštu. Tamo će zasejati malo kukuruza, malo pasulja ili krompira, leju-dve luka i druga povrća te tako olakšati sebi život.
To odobrenje je dobio.
Njegovi sinovi latiše se tada ašova i motika i prionuše svojski na posao, jer je bašta bila oveća.
Siromašni čovek se radovao što su mu deca tako vredna i uživao je u krasnim plodovima njihova rada. Svi su mu sinovi bili spretni i hitri kao mravi, a jedino najmlađi, koji se zvao Petru, beše drukčiji. Taj je po prirodi bio trom i lenj i nijedan posao nije mu se svidao — vas dan je sedeo u kutu kraj ognjišta, razgrtao pepeo, pa iz pepela vadio i jeo nadogorele ostatke uglja.
U prvoj, drugoj i trećoj godini zasejavali su kukuruz, pasulj, bundeve, konoplju, luk, salatu, krompir, a četvrte godine zasejaše detelinu, jer čovek beše pribavio jednu kravicu i dva juneta, pa je za stoku bila potrebna zelena pića.
Njihova detelina rasla je neobično lepo i brzo, kao iz vode, i s velikim zadovoljstvom mogao si naslađivati oči gledajući taj zeleni ćilim, tu mladu detelinu što se prema vetru povijala udesno i ulevo kao talasi kakvog velikog jezera.
Čovek nije propustio nijedan dan a da se nije pojavio u bašti — bojao se, siromah, da ne dođe kogod i pokrade ga, jer takve deteline nije bilo u celom ataru.
Jednom, tamo posle Uskrsa, oko Ðurđeva dne, učini se čoveku da je neko izgazio detelinu — kanda konji.
Kad to vide, pošalje čovek najstarijeg sina da obnoć čuva detelinu, naredivši mu najstrože da probdi celu noć te možda uhvati nitkova koji im pravi tako veliku štetu.
Saslušavši očevu naredbu, sin ode, rešen da ne spava cele noći. Bdeo je, do pod kraj noći, ali pred samu zoru ne mogade se više savladati, oči mu se sklopiše, obuze ga nekakva mlitavost i — zaspa.
Sunce već beše odskočilo za jedno koplje, a on je još spavao; uveliko se razdanilo, a on se nije vraćao kući. Strahujući da se mladiću nije šta dogodilo, čovek se diže i pođe u baštu da ga vidi. A kako se samo zaprepasti i kakav ga jed obuze kad zateče tamo sina gde spava hrčući, a detelinu nade tako izgaženu da je žalost bila pogledati na to pustošenje.
Videvši to, siromah čovek izli sav jed na sina, pogružena i unezverena od straha, grdnji i udaraca očevih.
— Tupane i čmavalo, zar takav oslonac da mi budeš? Pogledaj i vidi kakva nam je detelina! Tako li ti umeš da čuvaš naše dobro? Teško meni s vama! Dosta sam se jedio dok niste odrasli, a sad, kad sam poverovao da imam pomoć, eto kakvo mi je pouzdanje u tebe — ni jednu jedinu noć nisi mogao da stražariš, da ne zaspiš, čmavalo i tupane! — vikaše otac u najvećoj ljutini.
Sledeće noći pošalje drugog sina, treće noći trećeg, i tako se izređaše pet sinova, ali kao da su ih čini opčinile a ne šta drugo, nijedan ne mogade da stražari cele noći, sve ih tamo savlada san pred zoru, a baš u to doba dovodio je nečastivi nekog da izgazi detelinu. Otac se ljutio, grdio ih nemilim rečima, tukao obojkom, no uzalud — i sami sinovi su hteli — i te kako hteli! — da za sve vreme ostanu budni, ali nisu mogli da nadvladaju san. Nije bilo načina da se straža održi cele noći.
Sad je bio na redu najmlađi sin, Petru. On se diže iz svojeg kutka kraj pepela, ode majci i reče:
— Znaš šta, mati? Da mi umesiš i ispečeš pogaču od pepela, pa da vidiš neću li posramiti svu braću, mada se toliko diče svojom spretnošću i pameću.
— De, ćuti, ludove! — reče mu ljutito otac. — A koji će onda vrag jesti noću nesagoreli ugalj iz pepela? Ili si ti, možda, bolji od tvoje braće?
— Oče — odgovori Petru — primam se da pazim na detelinu. Pusti me večeras!
— Dobro — reče otac. — Ali znaj da nećeš pojesti mnogo uglja iz vatre, ako ne budeš dokučio ko li su to ti što mi gaze detelinu. Jesi li čuo? Nemoj misliti da se šalim, jer sam vas svih sit!
Majka mu spremi pogaču od pepela. Pepeljuš Petru — nadimkom Pepeljuš zvali su ga ljudi iz podsmeha — uze pogaču u torbu i o smiraju sunca uputi se ka bašti.
Stajao je na straži cele noći i nije zadremao. Kad beše pred zoru, poduhnu nekakav mlak, opojan vetar od kojeg mu trepavice i očni kapci tako otežaše da je jedva uspevao da ih ne sklopi. Ali se Pepeljuš Petru ne dade. Kad vide da se snu ne može da odupre drukčije, ode do baštenske ograde, uze s plota nekoliko trnovih grana i metnu ih oko sebe. Tako bi se, kad god bi zadremao, nabo na koji trn i san je bežao od njega tri hvata daleko.
Tako je bilo do pred sam osvit dana.
Uto se odjednom stuštiše u baštu tri konja, kao tri brda, i počeše da jure po detelini. Pepeljuš Petru se brzo pribra, učini šta učini, i uhvati sva tri. To su bili konji vila, a iz nozdrva tih konja izbijaše mlak, prijatan vetar, koji je uspavljivao svakog. Ali behu začarani tako da, čim ih ugledaju nečije oči, postanu krotki kao jaganjci i tada ih svako može da uhvati.
Kad ih Petru pohvata, htede ih odvesti kući, ocu, ali mu konji rekoše:
— Budi dobar pa nas pusti da odemo, jer smo isuviše zakasnili. S nama ne bi mogao ništa da radiš, jer mi nismo kao drugi konji. No ako nas oslobodiš, bićemo ti jednom od velike koristi.
Petru pristade da ih pusti, a oni mu onda dadoše tri ulara, bakreni, srebrni i zlatni, svaki po jedan ular, i rekoše mu:
— Kad ti, Petru, budemo potrebni, kad budeš u kakvoj nevolji, ti samo zatresi ulare i mi ćemo odmah doći i pomoći ti. Ali o nama nemoj nikom ništa govoriti.
I konja odjednom nestade kao da ih nije ni bilo. Petru uze ulare i metnu u nedra, pa pođe kući. Kod kuće reče ocu da ne brine brigu o detelini, jer ubuduće neće više biti satirana.
Potom se Petru povuče opet u svoj kutak s pepelom, a ostali nastaviše svoj posao; behu vredni i sve im krenu na dobro, te stekoše lepo imanjce.
U to vreme pronela se u onoj državi vest da ostareli car traži zeta, kojem bi, uz svoju kćer, dao presto i državu. Po njegovu nalogu objavljeno je svima i svakome da se mladići koji smeraju da osvoje ruku carevne okupe kraj prestonog grada te da jedan od njih postane njen izabranik.
Izbor je imao da se izvrši tako što će careva kći sedeti na određenu mestu i držati krunu u ruci, a takmičari će na konjima proći u trku pored nje, te onaj koji joj sabljom u tri takmičenja triput izbije krunu iz ruke — postaće carev zet.
Prema poretku koji je vladao u ono doba, u obzir su dolazila ne samo lica visokih položaja, kao inače, nego je i običan ratar mogao postati carev zet ukoliko bi se njegovoj kćeri svideo i likom i viteškim odlikama. Jer tada se mnogo držalo do čovekova oštroumlja i viteštva a ne samo do bogatstva, visoka položaja i gospodstva. Stoga car pozva ne samo sinove kneževa i careva nego i sinove ratara da dođu na svečano takmičenje, te da njegova kći izabere sebi za muža onoga koji se za to bude pokazao najdostojnijim.
I dođoše, majko mila, kao na kakav veliki vašar, mladići iz celog sveta, sinovi careva, kraljeva, knezova, plemića i ratara, obučeni jedan lepše od drugoga, na najbržim konjima, koji, činilo se, sipaju vatru iz nozdrva.
Svaki od okupljenih takmičara žarko je želeo da njemu pripadne careva kći, koja je, bog je ne ubio, bila lepa da joj srčeš vodu iz ustašca, imala veliku i krasnu državu i neizmerno bogatstvo i bila jedinica u svojih roditelja.
Za sve ovo čuo je i Pepeljuš Petru, i šta je smislio? Izišao je iz svojeg kutka te hajd, bogo mili, da i on pokaže svoje viteštvo pred carevom kćeri i dobije njezinu ruku.
Videvši da su mu sva braća otišla a da nijedan od njih nije pozvao i njega, nije premišljao dugo, nego pođe sam, a kad beše van sela, izvadi bakreni ular, zatrese ga triput i dotrča bakreni konj, crven kao plamen i brz kao arapski konji, te reče:
— Šta zapovedaš, gospodaru?
— Da me odneseš do careve kćeri i proneseš pored nje na viteški način, da bi joj izbio iz ruke krunu.
— Dobro, gospodaru, ali, de, najpre obuci odelo što ti ga donesoh i pripaši sablju, a sve ostalo biće moja briga.
I obuče Pepeljuš Petru odelo što mu ga donese konj te opasa sablju, i promeni se čovek da ga ne bi poznao i da si mu rođeni brat. Kako mu se samo sjalo odelo, sablja i mamuze — kao plamen vatre prelivajući se u crvenožuto, a njegovo lice kao sjaj večeri. Takav je bio i takva ga je doneo konj na čelo okupljenih mladića.
Nego zaboravih da vam kažem da je Pepeljuš Petru, jezdeći ka gradu, naišao na svoju braću: kola im se bila zaglibila u nekakvoj barici i jadni konji nikako da ih izvuku iz gliba. On ih poznade čim ih vide, dok oni, kad ga ugledaše, poskidaše šešire verujući da imaju pred sobom nekog carevića, tako je bio odeven i ukrašen.
— Šta je Pavele, Joane, Gico, Danilo i Jeremija — ne mogu konji da vas izvuku iz blata? — reče Petru braći.
— Ne mogu, visočanstvo — odgovoriše mu braća, čudeći se otkud on zna kako se oni zovu — slabi su jadni naši konji.
— A gde vam je Petru, vaš brat? Što ga ne povedoste sa sobom? On bi vam ramenom o levči izgurao kola iz gliba..
— Ostavi ga, visočanstvo, na miru, jer čovek kakav je on ne zaslužuje ni da mu se ime pomene.
— Tako kažete vi, ali znajte da vas Pepeljuš Petru izvlači iz blata.
Na to njegov konj duhnu jedanput iz nozdrva i odgura kola s konjima njegove braće na tri duži njiva.
Braća se čudila rečima nepoznatog mladića i glasu sličnom glasu Pepeljuševom, ali gde bi to mogao da bude on kad su znali da su ga ostavili kod kuće u njegovom kutku; a onda, otkud li mu onakvo odelo i konj. Ne, to nije mogao biti njihov brat Petru, ne, nikako!
Tako su govorila njegova braća, dok Petru mnogo pre no oni stiže do carskog grada.
A tamo — sveta i sveta koliko u gori lista. Kad on prispe, oči svih okretoše se ka njemu — a kome bi drugom! — i svi stadoše pitati kojeg li će cara sin biti. Jedni rekoše da je sin Crvenog cara, drugi da je Zelenog, nekoji su, pak, mislili da je sin Žutoga cara. Svi ga kraljevići gledahu neprijateljski jer je po svemu bio bolji od njih, a nisu znali ko je; smatrali su da je došao samo zato da poremeti njihovu sreću.
Uto zatrubiše trube, što je bio znak da počinje takmičenje.
Careva kći pope se na jedan sto izrađen s mnogo veštine i izvajan u crvenom mermeru, optočen zlatnim žicama i ukrašen dragim kamenjem koje je bleštalo kao sunce — pa sede na zlatnu stolicu držeći u ruci carsku krunu. Oni, pak, koji su želeli da imaju tu krunu i devojku, proletahu redom kraj nje na svojim kao lastavice brzim konjima, pokušavajući da sabljom izbiju krunu iz devojčine ruke. Ali se svakom posle udarca jedino prelomila sablja a da se kruna nije ni zaklatila.
U malo vremena, posle samo nekoliko časova, pred nogama careve kćeri ležala je gomila polomljenih sabalja.
Svi okupljeni gledaoci čudili su se što je mladić u bakrenoj odeći dopustio da bude poslednji.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:16 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538309_m

Kad su se svi takmičari izređali, obode Pepeljuš Petru konja te s munjevitom brzinom projuri pored devojke s krunom, a krunu udari sabljom tako silovito da samo što ne odlete u njegov kutak s pepelom.
Na to se razleže pljesak oduševljenih gledalaca i car počasti sav okupljeni svet jelom i pićem i reče da posle tri dana dođu opet svi, jer će se takmičenje nastaviti dok god koji od takmičara ne bude sabljom triput izbio krunu iz ruke njegove kćeri. Ljudi su se veselili i svi govorahu samo o mladiću u bakrenoj odeći; posle se oni koji su prebivali blizu prestonice raziđoše, dok drugi, što su došli iz udaljenijih krajeva, ostadoše tamo da čekaju nastavak takmičenja. I Pepeljuš Petre se vrati kući ili, bolje reći, u svoj kutak kraj pepela.
Kad njegova braća stigoše kući, počeše da pričaju o onom što su videli. Petru je ćutao i slušao. Posle braća rekoše kako su im se kola bila zaglibila u jednoj močvari, i da nije naišao nekakav veliki gospodin u sjajnom ruhu i pomogao im, ne bi ih odande mogli izvući. Na to se Petru u svojem kutku poče da smeje i reče im:
— A ja sam video kako je konj onog gospodina dunuo jedanput iz nozdrva i odgurao vas zajedno s kolima i konjima na tri duži od one barice.
— Otkud ti, ludove, to znaš? — zapitaše ga braća. — Otkud znaš?
— Pitate otkud to znam? Evo otkud: popeo sam se na kokošinjac i video sam bolje no vi.
I još braća ispričaše kako su se nadmetali kraljevići i kneževići da izbiju krunu iz ruke zlatokose devojke, ali kako je koji udario sabljom, ona mu se lomila nadvoje, dok se kruna nije ni zaklatila. Kad naposletku dođe i gospodin koji im pomože da se izvuku iz bare, i kad on udari sabljom, odlete kruna preko glava okupljena sveta ko zna dokle.
— A ja sam — reče Petru — video da je onaj gospodin bio osobito lepo obučen, i on i njegov konj, u viteškoj odeći od bakra, crvenoj kao plamen. S našeg kokošinjca sve se vidi.
Braća ga, po svojem običaju, izgrde pa u ljutnji odu i sruše kokošinjac govoreći da ih Petru samo ismejava, jer gde bi on s kokošinjca mogao da vidi bolje no oni koji su bili tamo.
Trećega dana, određena za skupljanje sveta i nastavak takmičenja, Pepeljuševa braća upregoše konje u laka kola, pa hajd, — krenuše put careva prestonog grada.
Kad mu braća odoše, diže se Petru iz svojeg kutka, pa pođe i on. Izišavši iz sela, izvadi iz nedara srebrni ular, zatrese triput i istog časa stvori se pred njim divan srebrni konj, koji mu donese odeću, sablju i pancir-košulju od srebra. Petru se obuče i usede na konja, koji ga brzinom vetra odnese do careva grada. Tamo je sada bilo okupljeno još više sveta nego prilikom prvog takmičenja. Odeće kraljevskih i kneževskih sinova behu od zlata i svile; u iščekivanju trke, konji su im kopali zemlju kopitima i grizli žvale.
Ali kad stiže Petru na konju nazdravanu, prekri svojim sjajem sve takmičare — prema njegovu sjaju njihov nije bio nikakav; oni ga gledahu neprijateljski, jer u njemu poznadoše pobedioca prvog takmičenja i osetiše da će pobediti i sada.
Onda otpoče borba ili igra sabljama; Petru opet ostade poslednji učesnik.
Kao u prvom, tako je bilo i u tom, drugom, takmičenju: takmičarima koji po redu udarahu krunu sabljom, sablje su se lomile u komade, a kruna se nije ni pomakla; a kad Petru dođe na red i udari krunu sabljom, ona s varnicama za sobom odlete nekud daleko.
Svi gledaoci behu zadivljeni lepotom i viteštvom toga mladića, nazivajući ga "Crvenim kraljem".
Kao i posle prvog takmičenja, car i sada dade Pepeljušu pismo s potvrdom o pobedi, a u isto vreme pozva okupljeni svet da posle tri dana dođe opet, treći i poslednji put, jer će tada biti dan konačne pobede.
Svet se raziđe, a Pepeljuš Petru ili — da ga tako nazovem — Crveni kralj vrati se opet u svoj kutak s pepelom da čeka taj treći dan i tada se jednom i on proveseli.
Kad njegova braća stigoše kući i počeše da opisuju šta su videla, Pepeljuš Petru reče kako on zna to bolje nego oni. I stade tako da im priča da su se oni čudili šta sve zna i govori baš kao da čita iz knjige.
A kad ga zapitaše otkud to da on zna sve što se tamo događalo, Petru im odgovori:
— Otkud znam? Pa popeo sam se na kočinu i sve video. A da nisam video, zar bih vam znao ispričati?
I braća se naljutiše na nj što zna bolje od njih koji su tamo bili i gledali takmičenje, te porušiše kočinu na koju se Pepeljuš, kako reče, bio popeo.
Osvanu i taj treći dan, dan nagrada, i Pepeljuševa braća krenuše ka carskoj prestonici.
Kad oni odoše, diže se Petru iz svojeg kutka pa pođe i sam. Van sela, gde ga niko nije video, zatrese triput zlatni ular i dođe, bogo mili, prekrasan konj, sav u zlatu, sa zlatnom uzdom i sedlom, i donese mu odelo protkano zlatom, zlatnu sablju, pancir košulju i mamuze, sve od suva zlata. I kad Petru obuče to odelo i pojaha konja, morao si pomisliti da je pred tobom sin Sunca, a ne ko drugi, tako je blistao i on i konj i njegova bojna oprema.
Pred prestoni carev grad sada se sleglo još mnogo više sveta nego prilikom prva dva takmičenja. Svi su tražili očima viteza koji je prvi put bio u odeći protkanoj bakrenim žicama a drugi put srebrnim, jer su znali da će samo on biti kadar da izbije krunu iz ruke careve kćeri. Svi su govorili samo o njemu i osvrtali se na sve strane izgledajući Crvenog kralja. Uto se ukaza u daljini odblesak svetlosti: to je na konju nazdravanu stizao Pepeljuš Petru u sjaju da ti oči zasenu.
Dočekan je burnim pljeskom i poklicima: "Da živi Crveni kralj!"
Samo ga sin Crnog cara gledaše s mržnjom, taj se bio jako zaljubio u lepu carevu kćer i o njemu se govorilo da je rekao kako bi dao celu državu svoga oca samo da je dobije za ženu. Ali ona nije hajala za nj, jer je želela da joj njenog budućeg muža, pored lepote, krase i odlike viteštva, a u sina Crnog cara nisi mogao naći nikakve dobre osobine, ni lepotu, ni viteštvo. To je uviđao i sam, i to ga je grizlo.
Otpoče treći čin takmičenja i Pepeljuš Petru ostade pri istom redu kao u prva dva takmičenja — bio je poslednji. Želeo je da se ne kaže kako hita da što pre stekne pravo na veličanje i gospodarenje. Ishod trećeg čina takmičenja bio je isti kao ishod prvog i drugog, jedino je on izbio sabljom krunu iz devojčine ruke i nikoji drugi takmičar...
Careva kći sedela je i čekala da joj svečano bude priveden pobedilac u takmičenju, njen budući muž i car. Ona se žarko zaljubila u njega čim ga je u prvom takmičenju videla, a isto tako i on u nju. I kad joj Pepeljuš Petru, koga narod nazva "Crveni kralj" — priđe, ona mu stavi krunu na glavu, siđe, uze ga za ruku i reče mu da ga voli i da će samo on biti izabranik njezina srca.
Uto dođe i devojčin otac, car, i dade kćeri i pobediocu u takmičenju roditeljski blagoslov, te dovedu sveštenika, koji ih venca pred očima skupljenog naroda. Nasta svatovsko veselje, a na carskoj gozbi, priređenoj u čast mladenaca, svi koji su došli da gledaju viteško takmičenje behu carevi gosti.
Petru pozva svoju braću i oca, odvede ih u sobu određenu samo za njih i reče im:
— Ja sam Pepeljuš Petru, vaš brat, i tvoj sin, oče. Bila je moja sreća što sam otišao da u našoj bašti budem na straži — konji koji su nam gazili detelinu doneli su sreću meni, a i vama.
Na to njegova braća padoše pred njim na kolena moleći ga da im oprosti, a on ih izljubi sve redom i odvede u svoj dvor.
Svadba se svadbovala celu nedelju dana, svi su se veselili, a najviše careva kći, jer je dobila savršena muža. Ostareli car predade vlast svome zetu, zvanom Crveni kralj, koji je godinama vladao blago i pametno, pa ako nije umro, živi i danas.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:17 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538307_m

FARHAD I ŠIRIN

Rusija

Nekada davno, kada su ptice i zveri umele da govore, a ruže su u stvari bile začarane devojke, živeo je u jednoj dalekoj zemlji nekakav siromah.
Siromah je imao sina Farhada.
Ostari siromah, oseti da mu se kraj bliži i pozva svoga sina, te mu reče:
— Ja nemam ni zlata ni srebra, nemam šta da ti ostavim u naslede, osim ove motike, sine moj. Ako budeš radio, bićeš i srećan. Zbogom. Zajedno sa mnom pokopaj i ovaj kovčežić, ne otvaraj ga, jer će se nesreća dogoditi.
Tako siromah umre.
A Farhad ne ispuni očev zavet, nego, iz radoznalosti, otvori kovčežić. U njemu nade jedno ogledalce.
Pogleda Farhad u ogledalo i vide u njemu cvetnu livadu, a po livadi se šetaju lepotice. Medu njima beše jedna — lepa i prelepa, baš kao vila. Farhad ne mogade odvojiti oči od nje i sruši se na zemlju bez svesti.
Dugo bi tako Farhad ležao da k njemu ne dođe njegov drug Šapur.
Vide Šapur kako njegov drug leži kao da je mrtav, a u ruci stegao ogledalo.
Šapur uze ogledalo i ugleda lepoticu: lice joj kao u vile, oči kao u gazele, kosa kao sunce sija. Sunce i mesec se prepirahu oko toga postoji li na svetu lepše devojke od nje.
Šapur istrča na ulicu, zahvati vode iz bunara i pljusnu njome Farhadovo lice. Farhad dođe k sebi, ugleda ogledalo u rukama Šapurovim i odmah se seti nepoznate lepotice. I smrknu se Farhad, tuga ga obuze, ništa ne može ni da okusi.
Tugovao on tako, tugovao, i reši najzad da pođe sa Šapurom da traži prekrasnu vilu.
Preko mnogih stepa i brda su prošli, u mnogim gradovima boravili.
I tako dođoše do grada Begovata. Oko njega se behu nadnele visoke planine.
Farhad pogleda i začudi se. Iako beše leto, drveće ne beše zeleno, nego lišće sa njega opadaše, kao u duboku jesen. Poda behu suva, a biljke uvele. Kraj presahnulih kanala stajali su ljudi izmršaveli od teška i naporna rada. Motikama i ašovima su kopali stenu.
— Ej — povika Farhad — ko ste vi i zašto kopate stenu?
I ljudi mu ispričaše kako već tri godine kopaju u steni kanal za navodnjavanje, kako bi pustili vodu u grad i oživeli polja i vrtove koji su se osušili od žege i vrućeg vetra garmsila.
Tri godine već ima kako ljudi prolivaju suze i znoj, iznureni od preteškog rada, a stena, jaka kao gvožđe, ne može se razbiti, tako da su svi napori uzaludni.
— Šapure, prijatelju moj — reče Farhad — ovi ljudi umiru od gladi i žeđi.
I Farhad, zasukavši rukave, uze u ruke očevu motiku i udari po steni. Velika snaga beše u Farhadovim rukama, pa ipak stena se ni ne pomaknu, a motika ode sva u komade. U besu, Farhad naredi da mu se donesu svi pijući i ašovi, založi vatru u kovačevom ognjištu, pretopi ih sve i iskova, zajedno sa Šapurom, jedan veliki ašov, koji ni stotinu ljudi ne bi mogli pomaći s mesta.
Farhad uze u jednu ruku ašov, zamahnu njime, zamahnu još jedanput — i stvori se kanal veći od onoga koji su ljudi kopali već tri godine. Farhad udari još jedanput ašovom, pa onda još jedanput — i planina sva zadrhta. Sruši se stenje. Obradovaše se ljudi i stadoše da pomažu Farhadu.
Gradom Begovat vladala je tada sultanija Gulcehra, koja imađaše rođaku Širin.
Širin je posmatrala sa visoke kule i videla kako jedan snažan junak ruši planinu. Tada ona otrča svojoj tetki Gulčehri i, umiljavajući joj se, izmoli je da pođe i vidi junaka.
— Ja sam se zaklela da ću se udati za onoga ko okrene Sir Darju u Gladnu stepu — reče Širin.
A Farhad se beše toliko zaneo u posao da ni ne primeti kada je došla sultanija Gulčehra sa Širin.
Htede Farhad da obriše znoj sa lica, zastade za trenutak i pogleda one koji se behu okupili oko njega, a u tom času vetar zadiže zar sa lica Širin — i Farhad vide onu istu lepoticu iz ogledala.
Samo mu se ote jedan uzdah iz grudi i Farhad pade na zemlju bez svesti.
Svi se začudiše šta se to desi sa Farhadom. Samo je njegov verni prijatelj znao šta je posredi, ali se ne usudi ništa da kaže.
Kad Farhad dođe k sebi, pogleda Širin i ne skide očiju sa nje. Postide se Širin i pogleda Farhada samo ispod trepavica, koje behu nalik na oštre strele.
I odjednom devojka zateže uzde konju, ovaj se prope i pojuri. Konj se spotače i stade hramati. Farhad dotrča, uhvati jednom rukom konja zajedno sa Širin, stavi ga sebi na leda i potrča. Kada dotrča do dvorca, spusti konja zajedno sa prekrasnom princezom kraj kapije.
Farhad ode bez reči, čak ni ne pogleda Širin. Lepotica se začudi i nekakva tuga joj se svali na srce.
Što je Farhad dalje odlazio, sve mu je teže bilo. "Zar može ona, onako tanana, rodena u svili i baršunu, da zavoli mene, prostog kamenoresca?"
I on ne htede da se vrati na kanal, već pođe u planinu, sede na kamen i nasloni glavu na ruke.
A sultanija Gulčehra priredi gozbu u čast nepoznatog neimara. I glasnici pohitaše da traže Farhada. Tražili su ga, tražili, ali ga ne nađoše i vratiše se sultaniji. Tek ga poslednji glasnik pronade na samom vrhu planine.
Dovedoše Farhada u dvorac, posadiše ga na počasno mesto.
Farhadu beše milo što može da vidi Širin, ali ne znađaše šta da čini.
I započe vesela gozba. Odjekivahu dutare, a devojke, vitke ko gazele, plesahu. A mladići se naticahu u snazi i veštini. Sve je bilo divno: i pesme, i jestiva, i igre, samo tu ne beše Širin. Farhad postajaše sve tužniji i mračniji.
Tada iziđe pred goste Širin. Lica gostiju se ozariše. Muzika je veselije odjekivala, igračice su se sve brže okretale. A Farhad i Širin nikoga nisu gledali. Za sve vreme gozbe niti su jeli niti pili, već su samo jedno drugo posmatrali.
Iznenada se pojaviše izaslanici iz carstva Iran. Glas o lepoti Širinoj preneo se po čitavom svetu i tako dođe i do padišaha te zemlje — starog i ćelavog Hosrova. Hosrov reši da dođe do takvog blaga i posla prosce Gulčehri.
Tuga smeni veselje, ućutaše zlatostruni sazi, nigde se smeh ne čuje. Gulčehra je znala da će se Hosrov ako ga odbije, razgneviti, i da će krenuti u rat protiv Begovata, rušeći sve pred sobom.
— Ej, ženo — reče izaslanik Gulčehri — moj gospodar Hosrov, car nad carevima, stoji na granici tvoje države sa mnogobrojnom vojskom i poručuje ti: "Ako princeza Širin ne pođe za mene, ni kamena na kamenu neću ostaviti od Begovata, a ohola Širin i ti poći ćete, sa konopcem oko vrata, za mojim konjima. Odgovaraj!"
Gulčehra pognu glavu i reče izaslanicima:
— Princeza Širin je još mlada, ona je nežna i plašljiva kao divokoza džejran; Širin voli strele, konje i lov, a na udaju ni ne pomišlja.
Hosrov se razgnevi što ga Širin odbi i pođe s ogromnom vojskom na grad sultanije Gulčehre.
Hosrovljeva horda se kao crni oblak približila zidinama grada Begovata.
Stadoše da dobuju veliki ratni doboši, začuše se bakarne trube, zapališe se vatre. Građani pođoše na zidine da se brane od neprijatelja.
"Meni nije mesto ovde, u gradu", reče u sebi Farhad, "muškarcu ne prilici da se krije od neprijateljskih strela."
Farhad pođe na planinu, izlomi svojim gigantskim ašovom dve stene, od kojih svaka beše velika kao kuća, i stade ih u vazduh bacati i na ruke dočekivati.
Kada neprijateljski vojnici to videše, tako se uplašiše da otrčaše Hosrovu.
— Veliki šahu — rekoše oni — tamo, na planini, strašni div se igra stenama kao jabukama.
Hosrov iziđe iz šatora, stavi dlan iznad očiju i vide kako na planini odista stoji snažan junak i baca uvis stene.
— Ej, čoveče! — povika Hosrov — ko si i šta tamo radiš?
— Ja sam bačac kamena — odgovori Farhad, a ni disanje mu ne beše ni malo ubrzano, iako svaka stena imađaše u sebi po četrdeset pudi. — Odlazi odavde, šahu Hosrove, zajedno sa svojim vojnicima, inače ću ja ove igračke početi da bacam u tvoj logor.
A Hosrov se ne uplaši, nego naredi četrdesetorici odabranih vojnika u zlatnim šlemovima i sa zlatnim štitovima da podu na planinu i da dovedu Farhada, živog ili mrtvog.
Četrdeset vojnika krenuše na planinu, a Farhad hitnu na njih stenu tako da od njih ni mrlja ne ostade.
A šaha Hosrova obuze silan gnev. Posla još četrdeset odabranih vojnika, ali i oni behu iste sudbine.
Hosrov htede da pošalje na Farhada celu svoju mnogobrojnu vojsku, ali mu tada priđe lukavi vezir i šapnu mu na uvo:
— Nedostojno je velikom šahu, sa moćnom vojskom, da se bori sa nekakvim kamenorescem. Ako ti, o, šahu, pobediš Farhada — slava tvoja će biti veća, a ako tebe pobedi Farhad, što Alah neće dopustiti, sramota će se sručiti na tvoju glavu.
— A šta ti savetuješ? — ljutito reče Hosrov. — Brže govori, inače ću dželata pozvati i...
— Zašto da zoveš dželata — odgovori lukavi vezir — gde se ne može pobediti mačem, pobeđuje se umom. O, šahu, ti želiš ruku lepotice Širin. Ona mašta o sreći narodnoj, i priča se da se zaklela da će se udati za onoga ko prvi prokopa kanal kroz planinu i pusti vodu na zemlju Gladne stepe, koju iscrpljuje suša.
Hosrov se još više razgnevi na svoga vezira i povika:
— Ja sam veliki šah velike države, a ne zemljoradnik umazan glinom. Šta, zar hoćeš da me prinudiš da u ruke uzmem ašov i da kopam zemlju? Ne, to se neće desiti.
Vezir se lukavo osmehnu i dade savet Hosrovu.
I poslaše Hosrov i vezir poslanike u Begovat. Dođoše oni u dvorac Gulčehre.
Nisu vikali, nisu pretili ratom, laskavo i smerno su se osmehivali i klanjali se do zemlje.
— Naš šah — rekoše oni — hteo je samo da iskuša hrabrost Begovaćana. I on izražava svoje divljenje i poštovanje prema njima. Ne želi Hosrov silom da stiče naklonost lepotice Širin. Ne. Hosrov je čuo da će predivna Širin poći za onoga ko prvi okrene reku Sir Darju u Gladnu stepu. Nije li tako?
Tada se diže Širin, spusti stidljivo svoje prekrasne oči i reče samo jednu reč:
— Da.
Poslanici se pokloniše i skromno se udaljiše. Uskoro stiže u dvorac, u pratnji raskošne svite, i sam šah Hosrov.
— O, najslađa medu svim princezama — reče on ja ću pokušati da ispunim tvoju želju. Noćas će Sir Darja poteci suvom zemljom Gladne stepe.
Širin se iznenadi. Nešto je steže u srcu, jer je lepota i junaštvo Farhadovo behu u samo srce ranili. Pohita ona, sa svojim dvorkinjama, iz dvorane u kojoj Gulčehra beše primila Hosrova i potrča u svoje odaje.
Širin naredi da se okupe glasnici i zapovedi im da podu na sve strane, zaustavljajući se kraj svake kolibe, svakog kućerka, svake kuće, da u doboš lupaju i objave:
"Ljudi, onaj ko danas bude okrenuo Sir Darju u Gladnu stepu, dobiće ruku princeze Širin."
Otrčaše glasnici na sve strane, pronoseći tu vest.
Kada ću poziv glasnika, Farhad zgrabi svoj ašov i pođe na kanal. Zadrhta, zaljulja se planina pod snažnim udarcima ašova, polete kamenje, pregrađujući put brzoj reci.
Hiljade ljudi sjati se da posmatra junaka Farhada, hiljade ljudi dade se na posao, kako bi pomogli Farhadu u njegovom plemenitom poslu.
A Gulčehra priredi u dvorcu veliku gozbu u čast šaha Hosrova. Pade i noć. Usred gozbe u salu nečujno ude vezir Hosrovljev i šapnu na uvo nešto svome gospodaru. Tada se Hosrov diže i, poklonivši se Gulčehri, reče:
— O, mudra Gulčehro, želja tvoje rođake, predivne Širin, ispunjena je. Voda teče u stepu.
Svi pojuriše na krov dvorca.
Širin ugleda kako u daljini blista mesec u čistom i prozračnom ogledalu vode. O njoj je narod toliko maštao — to beše voda.
Hosrov se još dublje pokloni:
— O, Širin, ispuni svoje obećanje.
Zašto se tako bolno steglo Širinino srce? "O, Farhade. gde si?" mišljaše Širin. U bezumnoj tuzi, htede ona da se baci u provaliju, ali je bila dala svoju reč. Ako se baci i pogine, Hosrov će se tada svetiti. Od grada neće ostaviti ni kamen na kamenu, a narod će pobiti.
A Širin nije znala da se pod mesečevim zracima nije blistala voda, već da to behu asure čiji je sjaj odbijao svetlost, i da one behu prostrte po zemlji i stepi, po naređenju lukavog vezira.
I otpoče svadbena gozba.
Kao mesec na tamnom nebu blistala je neopisivom lepotom Širin medu Hosrovljevim gostima. Na usnama prekrasne neveste lebdeo je osmejak, a u očima — suze. Srce njeno cepalo se i želelo da se otrgne tamo kuda ga je zvala ljubav. "Nađi ga, nađi ga!" ridalo je srce.
Zavijali su karnaji, udarali su doboši. Sto je bio pun i prepun raznoraznih jela: pilava, pečenih ovnova, kokošaka, vina, oraha, slatkiša — svega beše tu u izobilju.
Tako Širin postade Hosrovljeva žena.
Svanu jutro, i noćna varka iščeznu zajedno sa jutarnjom izmaglicom. Širin i ostali videše da tu nema nikakve vode.
Ljudi se baciše na varalicu Hosrova, ali se on samo smejaše, okružen silnom vojskom.
Neutešna, prevarena, Širin prolivaše suze.
A Farhad je celu noć radio bez odmora. Svojim snažnim ašovom lomio je stene i bacao u reku, ali ih bujica odnosaše sa sobom. Obuze gnev Farhada te dograbi planinu, nape se i pomeri je s mesta.
Zapeva Farhad pesmu o lepotici Širin, o sreći i ljubavi. Još samo malo, i reka će promeniti svoj tok! Tada Farhad zapita:
— A gde je Širin? Neka dođe i pogleda kako ja radim! Svi ćutahu pognutih glava. Ćutao je i Farhadov prijatelj Šapur. Samo je vetar tužno zašumeo:
— Farhade, Farhade, Širin je postala Hosrovljeva žena. On ju je prevario, ona ga ne voli!
Strašnom vešću potresen Farhadu se učini da mu vetar kaže: "Voli ona Hosrova."
Ne htede više Farhad da sluša šta mu vetar šapuće. On samo ću kako mu srce tiho reče: "Zašto da pevaš, Farhade — slavuj ne peva tebi. Zašto da gledaš, Farhade — oči lepotice ne gledaju tebe. Zašto da dišeš, Farhade — ruže mirišu u tuđem vrtu."
U ludome bolu, polete Farhad prema gradu. Na njegovoj steni stajala je Širin, gorko plačući.
Kad Farhad vide svoju ljubljenu, pođe k njoj, ali između njih se valjala brza Sir Darja. Pruži Farhad ruku lepotici Širin i skameni se od tuge.
Pode Širin ka Farhadu, gorke suze prolivajući, i pretvori se u kristalno prozračnu rečicu.
I dan-danas stoji u blizini Begovata na obali Sir Darje velika stena Farhad, a njoj u susret, u dubokoj dolini, teku tihe suze lepotice Širin.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 05, 2021 1:18 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538306_m

SVI CRNCI SU IMALI KRILA

SAD — crnačka

Jednom su svi crnci umeli da lete ko 'tice, al' bili su mnogo nevaljali pa su im oduzeli krila. Samo su ovde-onde, na ostrvima i u zabitnim podvodnim nizinama, ostali neki koje su preskočili, pa su i dalje umeli da lete iako su izgledali ko i ostali ljudi.
Na jednom ostrvu bio bezdušan gospodar koji je svoje | robove gonio da rade dok ne izdahnu od umora. Kako mu robovi pomru, gospodar kupi druge na njihovo mesto. I te druge ubije goneći ih da dirinče na vrelom letnjem suncu i preko podneva, iako je to bilo protiv zakona.
Jednog dana kad su mu svi crnci opet baldisali i izdahnuli, kupi od nekog trgovca robljem nove robove, koje su tek doterali tamo pravo iz Afrike, i odmah ih otera da rade na pamučnim poljima.
Nemilosrdno ih je gonio. Radili su od svitanja do mraka iz dana u dan. Gonio je i ljude i žene i decu ceo bogovetni dan, ne štedeći baš nikoga. Ni za neizdržljive žege u podne nije im dao da se odmore, iako je drveća bilo i mnogo i blizu da se sklone u 'ladovinu. I za tih najgorih časova, kad na čestitim plantažama puste crnce da se odmore. njegov nadzornik robova terao ih je da argatuju bez predaha, pa su se povodili od žege i žeđi.
Medu njima bila neka mlada žena. Dete je nosila sa sobom, ko i ostale žene, objahano na svojim kukovima, il' na krkače.
Detence zaplače. Ona mu nešto reče, umirujući ga. Nadzornik nije razumeo šta je rekla. Mlada majka bila je mnogo umorna i sva pijana od žege, pa se spotakne, posrne i padne.
Nadzornik je dušmanski oplete bičem, sve dok ne ustade i ne zatetura se napred.
Ona nešto reče nekom starcu nedaleko od nje, najstarijem muškarcu med njima, visokom i snažnom, sa račvastom bradom. Starac odgovori, al' nadzornik nije razumo šta govore. Nije im znao jezik.
Žena kopa, al' malo posle opet padne. Nadzornik je opet bičuje dok ne ustade. Ona opet reče nešto starcu. Al' starac odgovori:
— Još ne, ćerko, još ne.
Ona opet radi, mada se jedva drži na nogama.
Ubrzo se opet spotače i pada. Al' kad nadzornik potrča, vitlajući bičem da je natera da radi, ona se okrene starcu i upita:
— Je l' sad vreme, oče?
— Jes', ćerko, vreme je. Idi; i mir s tobom! — odgovori starac, pa pruži ruke k njoj... ovako.
Ona skoči pravo uvis i odlete ko 'tica, preko polja i šume.
Nadzornik i voda nadzornika trče za njom sve do ruba polja. Al' ona odlete, visoko nad njima preko ograde i preko šume. Odletela je dojeći detence.
Nadzornik potera ostale da rade i mesto nje, a sunce upeklo ko nikad. Žega tako pritisnula da neki rob ubrzo pade. Sam voda nadzornika bičevao ga dok nije ustao. Kako rob ustade, starac mu nešto doviknu nekim čudnim jezikom. Ded mi je reko i te reči, al' to je bilo tako davno da sam ih zaboravio. Čim to starac reče, rob se okrenu i nasmeja u brk vodi nadzornika, pa skoči uvis i ko galeb odlete preko polja u šume.
Ne prođe dugo, a drugi rob pade. Nadzornik ga oplete bičem, a on se okrenu starcu. Starac mu viknu i pruži ruke ko i onim dvoma, pa i on, ko oni, skoči i odlete ko tica preko polja i šume.
Voda nadzornika dreknu nadzorniku, a gospodar dreknu obojici:
— Prebi'te matorog vraga! On je kriv!
Voda nadzornika i nadzornik izmahnu bičevima i pojure na starca. I gospodar otkine vrljiku iz ograde, pa i sam pojuri da ubiju starca što je onim crncima dao moć da odlete.
Al' starac im se nasmeja u lice i nešto glasno reče svim crncima na polju, i novim i starim.
Kako im to reče, svi se setiše onog što su zaboravili i povratiše moć koju su nekad imali. Svi crnci, stari i novi, uspraviše se. Starac diže ruke, pa svi uzviknu, skoče uvis i učas odlete, ko jato vrana, preko polja, preko ograde i preko šume, a iza svih leti starac.
Muškarci su pljeskali rukama, a žene pevale. Majke su dojile nejač, a nejač se smejala i sisala i nije se bojala što leti.
Gospodar, voda nadzornika i nadzornik gledali za njima kako lete preko šume, preko reke, kilometar za kilometrom, dok najposle ne preleteše i poslednji rub sveta i iščeznuše na nebu, ko šaka lišća. Više ih nikad nisu videli.
Gde su otišli, ne znam. To mi niko nikad nije reko. Ne znam ni šta je ono starac reko... zaboravio sam. Al' kad je prelazio preko poslednje ograde, napravio je neki znak gospodaru u lice i viknuo: "Kuliba! Kuliba!" Ne znam šta to znači.
Al' samo da nađem starog crnju testeraša. On bi ti to bolje ispričo, jer je bio tamo i vido kad su ti crnci sa svojim ženama i decom odleteli. On je već mnogo, mnogo mator, prevalio je devedesetu, i pamti mnogo čudnih događaja.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 12, 2021 7:37 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538305_m

ČUDAK DŽONI JABUKOVO SEME

SAD — doseljenička

Džoni Jabukovo Seme bio je čovek o kome kruže priče kao o kakvom džinu, mada on nije bio velik rastom, kao Pol Banjan, već velik zbog onoga što je učinio.
Džonatan Čepmen, ili Džoni Jabukovo Seme — kako su ga zvali kasnije — roden je u vreme kada je Amerika bila sasvim mlada. Zajedno su rasli i drugovali: Džoni je njoj išao u pohode, a ona njega uvek i svuda rado primala. Kada se, ko zna u koje vreme, Džoni radao, u Masačusetsu je padala kiša, a s kišom puno lepih mačaka i dobrih, pouzdanih pasa. Sve te životinje su se kasnije okupile oko Džonija i svuda ga pratile. Tek što je Džoni došao na svet, kiša prestade i pojavi se duga, čiji je jedan kraj bio zakačen za brdo Monadnok, a drugi za veliku i rascvetanu krošnju jabukovog drveta u dvorištu Čepmenovih. Bezbroj jabukovih cvetova, pod čijom se težinom savijahu grane, duga je bojila svim bojama, i valjda zato tek rođeni Džoni, posle prvih četrdeset minuta života, poče da guče pružajući ruke prema krošnji jabuke. Ljudi obično ne veruju u ovu priču, ali ona je sigurno tačna, jer ju je ispričala Džonijeva dadilja. Uostalom, više puta je potvrđeno da je jedina omiljena Džonijeva igračka bila jabukova grana. Kad god bi počeo da plače, majka bi mu davala jednu manju granu jabuke, koja uvek cveta u Masačusetsu, i Džoni bi se odmah umirio. On nije, kao druga deca, lupao grančicom levodesno, niti je jeo cvetove; samo je mirisao cvetiće i držao granu, pažljivo kao da je najveća dragocenost, mirno ležeći u svojoj kolevci i smejući se sitnim laticama kao što se druga deca smeju sladoledu. Kada je Džoni malo porastao i postao dečak, majka mu jednog dana reče:
— Sine, jabuke su lepe i korisne, ali nisu jedina niti najvažnija stvar na svetu. Isto su toliko važne i druge biljke i životinje. Hajde da ti nešto pokažem...
Potom ga odvede u šumu i poče da ga upoznaje sa raznim biljkama i životinjama. Znala je dosta o tome pošto je bila polu-indijanka, pa je ubrzo mali Džoni saznao sve što se moglo saznati o domaćim i divljim životinjama, i domaćim, šumskim i livadskim biljkama. Ništa ga nije toliko radovalo kao cveće, i najlepša igra bila je za njega da stoji i divi se kakvoj životinji ili biljci, gledajući je bez ikakvog straha. Na veliko čuđenje svih ljudi, nijedna životinja nije mu ništa nažao učinila. Sve je pred Džonijem bilo dobro i krotko, sve se životinje približavahu dečaku i podmetahu mu leda da ih miluje, češe ili mazi. Ljudi uvideše da dečak nije običan i počeše ga poštovati. Kad god bi se neka životinja razbolela, odnosili su je do Džonija, koji bi s nekoliko utešnih reči i pažljivih pokreta rukom učinio da životinja istog trenutka ozdravi. Ako bi kakva šumska zver — ris, divlja mačka, vuk ili medved — slomila nogu, sama bi othramala do Džonija, koji bi joj veoma vešto i brzo pomogao, tako da je životinja odmah potom mogla da trci i skače. Čak su i zmije poštovale i volele Džonija. Štaviše, mnoge životinje kojima je pomagao nisu htele da ga napuste, već su stalno išle za njim, na svim njegovim lutanjima. Malo pomalo Džoni je naučio njihov govor, i dovoljno je bilo da kaže jednu reč na ptičjem, zverskom ili biljnom jeziku pa da sve okolne ptice, zveri ili biljke podu za njim.
Kada nije bio sa ljudima, biljkama ili životinjama, Džoni je čitao, i to najviše Ezopove basne. Kada je pošao u školu, već je bio pročitao sve što je trebalo pročitati, pa je kao od šale položio sve razrede i došao do visoke škole. I nju je ubrzo završio, ali Ezopove basne nije nikada ostavio, stalno tvrdeći da je to najbolja knjiga koja je ikada napisana.
Ubrzo pošto je završio visoku školu, Džoni se s roditeljima preselio u Pitsburg, a uskoro se Džoniju desi nešto zbog čega je počeo novi život, koji mu je doneo nadimak Jabukovo Seme. Teško je reći šta mu se to dogodilo, jer su kasnije ljudi o njemu izmislili mnoge stvari koje se uopšte nisu desile. Neki kažu da ga je ostavila devojka, neki da je poludeo od malarije od koje se bio teško razboleo, a neki tvrde da ga je konj udario u glavu. Medutim, nijedna od ovih priča nije tačna. Džoni je bio toliko dobar čovek da ga nijedna devojka nije mogla ostaviti, malariju je lako preboleo, a nijedan konj ne bi mogao da udari Džonija, pošto su konji najbolje i najpametnije životinje i uvek znaju ko im je prijatelj. A znamo da je Džoni bio najveći prijatelj svih životinja. Uostalom, Džoni se nije ni promenio, već je jednostavno postao još više onakav kakav je bio pre, a rekli smo da je još kao dečak bio neobičan.
Bilo kako bilo, Džoni se jednog dana vrati iz šetnje i reče svojim roditeljima i poznanicima:
— Ja ću od sada sav da se posvetim jabukama. To je moja dužnost, jer su jabuke najbolja stvar na svetu.
Istoga dana Džoni je posadio puno jabukovih sadnica u dvorištu Čepmenovih, i one vrlo brzo procvetaše i doneše prve plodove. Medutim, Džoni nije jabuke prodao niti pojeo, već je iz njih izvadio semenje. Zatim je nabavio još više jabukovog semena, sve to stavio u veliku torbu i pošao od kuće do kuće, potom od farme do farme i od grada do grada, sve vreme deleći semenje i učeći ljude kako da gaje jabuke. Išao je svuda po istočnim Sjedinjenim Državama.
Kada je ponovo došao kući, čekala ga je nova berba jabuka. Svuda kuda bi prošao nicale su hiljade i hiljade sadnica po mladim jabučnjacima. Bio je oktobar, i Džoni stajaše u voćnjaku, zadivljeno posmatrajući grane koje su se skoro lomile pod plodovima. Oko njega bilo je veliko i šareno društvo domaćih i divljih životinja. Ništa ne može opisati Džonijevu radost što je medu životinjama i jabukama, niti njegovu ljubav prema ružičastoj ljusci zrele jabuke, njenoj neobičnoj beloj unutrašnjosti i njenom slatkom i jakom mirisu. Bio je, izgleda, s pravom ubeđen da je jabuka najbolji dar prirode.
Dok je punio korpu zrelim plodovima za jednog siromašnog suseda, Džoni začu neobičan zvuk s obližnjeg puta. Prvo se čulo potmulo i daleko tandrkanje, koje je zvučalo nekako uspavljujuće u mirnoj farmerskoj okolini. Ali se zvuk sve više pojačavao i približavao, i Džoni najzad otrča da vidi šta se dešava.
Video je dugačak niz kola pokrivenih arnjevima, velikih i jakih kola koja su vukli konji ili volovi i u kojima su čitave porodice putovale na Zapad. Kola su bila gruba i sirotinjska, arnjevi izbledeli, stari i iskrpljeni, ali su lica putnika bila vedra i nasmejana. Putnici su pevali. Džoni ih, zadivljen, upita:
— Kuda idete, dobri ljudi?
— Idemo na Zapad, Džoni! — rekoše putnici uglas, uvek voljni da prijateljski pozdrave Džonija, već poznatog tvorca jabučnjaka. — Idemo tamo gde ima dosta zemlje za sve, gde je zemlja masna i crna kao noć, gde raste drveće visoko stotinu stopa i gde u rekama ima toliko riba da se reke mogu pregaziti.
— Hajde s nama, Džoni — reče neko. I svi drugi ponoviše ovaj poziv, jer su znali da bi bilo dobro kada bi Džoni Čepmen pošao.
— A da li na Zapadu mogu da rastu jabuke?
— Kako da ne, Džoni! — reče jedan farmer. — Tamo mogu da rastu jabuke bolje od ovih ovde. — I on pokaza na bogat Džonijev voćnjak.
U prvi mah Džoni samo što nije pošao, ali se na vreme seti kako treba da obere jabuke i pokupi sve semenje koje može naći, dobiti ili kupiti, pa se zato predomisli, pozdravi se s putnicima, otprati ih mahanjem i vrati se svojim jabukama. Bio je duboko zamišljen i, kada je sve obrao i uredio, vrlo srdačno se oprosti sa svojim jabučnjakom i svim životinjama. Pode na spavanje kao da se više neće vraćati u svoj voćnjak.
Te noći je Džoni sanjao čudan san. Video je jarko osvetljenu krošnju jabuke, a na jednoj grani sedeo je brkat čovek, odeven u lovačko odelo.
— Ja sam tvoj duh zaštitnik, Džoni — reče mu traper. — Prošao sam ovuda, pa svratih da ti kažem kako treba da pođeš na Zapad. I to odmah, bez oklevanja.
Džoniju srce zamalo da ne iskoči iz grudi, mada je spavao.
— Zapad je za velike i jake ljude — reče Džoni. — Tamo je mesto Polu Banjanu, a ne meni. Ja sam mali i slab.
— Stidi se, Džoni! — namršti se duh. — Što si takva kukavica? Ništa ti nije potrebno sem onoga što imaš. Da samo znaš koliko si potreban na Zapadu! Zamisli samo: žive jabuke, pečene jabuke, pita s jabukama, suve jabuke, kompot od jabuka, pekmez i sve drugo... Kakva bi zemlja bio Zapad bez jabuka? Kažem ti da treba da putuješ, i zato, brate moj, sutra rano put pod noge i na Zapad! Sada moram da idem. Zdravo! Nemoj da zaboraviš šta sam ti rekao!
Traper nestade. Džoni se probudi, ustade, umi se i na stolu ugleda veliku kožnu torbu punu jabukovog semena. Džoni nije bio bogat pa zato za svoj dug i naporan put uze jedno staro, dosta jako, mada iskrpljeno odelo, prebaci preko ramena torbu sa semenom, stavi na glavu "šešir" i pođe. Išao je bos jer je na to bio navikao, a i voleo je da oseća pod tabanima meku i toplu zemlju.
Ljudi koji su rano ustali toga jutra videše na putu čudnu priliku. Čovečuljak s čudnim šeširom na glavi, šeširom napravljenim od starog lonca odvaljene drške, bos i zapušten, grabio je krupnim koracima pravo na Zapad, noseći o ramenu veliku, očigledno tešku i nabijenu kožnu torbu. Neki su ga pitali zašto je lonac stavio na glavu, a Džoni im je odgovarao:
— Zašto da ga držim u ruci kada mogu na glavi?
Džoni je pošao na Zapad, ali nije imao određeni cilj, već je zastajao kod svake farme i, u dogovoru s farmerom, sadio semenje jabuka. Išao je svakoga dana, prelazio ko zna koliko kilometara, baš kao i prvog dana, sadio jabuke, objašnjavao ljudima kako da podignu sadnice, kako da ih presade, kako da potkresuju i ukrštaju voćke, kako da izvađeno seme pretvore u bogate, zdrave i rodne jabučnjake. Sve je to Džoni radio besplatno.
Kada je pred veče prvoga dana svog dugog putovanja prišao jednoj maloj i siromašnoj farmi, naiđe na devojčicu, koja se, uplašena od neobičnog čovečuljka s loncem na glavi, sakri na vrh štale. Ali Džoni je vrlo lako sklapao prijateljstva, i devojčica se uskoro iskrade iz svog skrovišta, pridruži mu se i sklopi s njim prijateljstvo. Tada Džoni izvadi iz svojih prepunih i veoma, veoma dubokih džepova par širokih i lepih svilenih traka za kosu. Devojčica ga je ushićeno gledala. To su bile prve trake koje je dobila, čak prve trake koje su dospele tako daleko na Zapad.
Kada je u društvu devojčice prišao kući, izađe im u susret njena majka, a uskoro im se pridruži i otac. Pošto je malo porazgovarao s njenim roditeljima i sporazumeo se da im napravi jabučnjak, ljudi ga pozvaše na večeru i otac porodice mu ponudi da plati za jabukovo seme.
— Ja neću novac. Moja je dužnost da sadim jabuke, jer su one najbolja stvar na svetu — reče Džoni. — Njih ne može da plati nikakav novac, a meni pare nisu ni potrebne. Bila bi prava sramota prodavati jabukovo seme.
Kad sedoše da večeraju, Džoni je tanjir uzeo tek kada se uverio da za sve ima dovoljno hrane. I s tanjirom iziđe u dvorište. Tako je uvek radio i kasnije. Govorio je kako napolju može uvek da se vidi toliko stvari da nema smisla traćiti vreme u kući.
Sledećeg dana Džoni i farmer napraviše divan jabučnjak, jer je Džoni uveče bio posadio seme, pa su do jutra nikle lepe i jake sadnice. Oko ovoga jabučnjaka Džoni se naročito trudio zbog devojčice. Pošto završiše posao, sedoše da doručkuju, a posle toga Džoni dugo čitaše porodici iz debele i raskupusane knjige.
Tako je, eto, prošao prvi dan i prva noć Džonijevog putovanja, koje ga je vodilo sve dalje na Zapad, preko farmerskih imanja i sela, do gustih tamnih šuma i prostranih prerijskih ravnica. Džoni nije sadio jabuke samo tamo gde su ljudi živeli; gde god bi našao sunčano i pogodno mesto, zastajao je i sadio ih. Zato sada širom Amerike ima toliko divljih jabuka. Pažljivo je zalivao i utapkavao zemlju u koju bi stavio seme, i unapred gradio malu ogradu da čuva mladu stabljiku što će tek nici. Bio je srećniji nego ikad u životu. Svuda je išao i svuda sretao nove prijatelje. Tamo gde su ljudi tamanili zvečarke i živeli u stalnom strahu od medveda, Džoni je išao bos i praćen svim mogućim zverima. Ljudi su ga smatrali malo luckastim, ali su bili sigurni da je čarobnjak i junačina. Svake večeri je zato nalazio poneki osvetljen prozor koji ga je zvao da stane i odmori se. A kada bi mu otvorili vrata, svi bi ga odmah prepoznali i puštali da prenoći, dobro ga nahranivši uz to. Deca su se rađala, upoznala Džonija i rasla, i svi su se sećali čudnog čovečuljka i uvek ga rado dočekivali. On je za svakoga imao poneki poklon, ili bar dobru reč, i svima je čitao iz debele raskupusane knjige. Životinje su znale da su sigurne u Džonijevom prisustvu, pa su mnoge veverice i zečevi stalno išli s njim. On bi za njih uvek našao orah, lešnik ili list kupusa.
Indijanci su bili ponajbolji Džonijevi prijatelji, mada nisu voleli većinu belih ljudi. Džonija su Indijanci smatrali za svetog čoveka, koga je poslao Veliki Manitu, i nikada ga niko nije dirao. Jednom prilikom sreo je Džoni Indijanca koji mu reče da je njegovo pleme iskopalo ratnu sekiru s namerom da protera ili pobije bele ljude. Džoni je čitavu sledeću noć išao od farme do farme i opominjao ljude, i oni se skloniše u obližnju tvrđavu. Ali kada belci htedoše da se osvete Indijancima, Džoni to nije dozvolio. Natera komandanta tvrđave i najuglednije belce da odu na pregovore s Indijancima. Sam Džoni se oko ovih pregovora veoma zauzeo i tako je sigurno sprečio najveći rat između belaca i Indijanaca u istoriji Amerike. Zato se sada ne može reći koji je od mnogih ratova što su vodeni bio najteži.
Punih četrdeset i sedam godina koračao je bosonogi Džoni i leti i zimi putevima i bogazama Amerike. Za njim su nicala stabla, jabučnjaci, voćnjaci. Male sadnice su se pretvarale u velika jabukova stabla, a zemlju je prekrivao ružičasti cvetni pokrivač. A kada je dolazilo vreme berbe jabuka, ljudi širom Amerike zahvaljivahu čudnom čovečuljku. Džoni je često prisustvovao velikim berbama i slavlju koje se tom prilikom priređivalo. Naseljenici se okupljahu iz cele okoline na velike mobe i sve ruke brahu jabuke. Kada bi posao bio gotov, žene bi na dugačke stolove postavljale hranu za sve. Svako je donosio ponešto — pečeno prase, debelu ćurku ili par velikih crnih hlebova. Tada bi se, usred obeda, odjednom pojavio Džoni Jabukovo Seme, veoma prašnjav i umoran, ali nasmejan i oran za šalu. Odmah bi dobio počasno mesto, jer su svi znali da ne bi bilo jabuka, pa ni tog veselja, da Džoni nije mnogo godina ranije prošao kroz taj kraj sadeći jabuke. Džoni je veoma voleo skupove prijatelja i zabave farmera. Domaćice su ga u takvim prilikama nudile najboljim i omiljenim njegovim jelima, mada nije baš često imao prilike da ih jede. S vremena na vreme bi neka Džonijeva veverica brzo skočila na sto da dobije parce torte s jabukama, ili bi se medved prikrao kroz žbunje i do samih Džonijevih leda da uzme krušku, ili se koja ptica krišom uvlačila pod sto da pokupi mrve. U Džonijevom prisustvu niko nije smeo da dirne životinju, ma koja ona bila.
Jednoga dana pred veče, posle ko zna koliko godina lutanja, Džoni zastade da se odmori u jednom od svojih već razvijenih i starih jabučnjaka. Postelja koju je izabrao bio je ležaj na mekoj i gustoj tamnozelenoj travi ispod razgranate jabuke. Džoni je malo čitao, dok je bilo dovoljno svetlosti, a kada sunce zade, on se ispruži i zaspa. Veverice polegaše preko njega da ga pokriju kako ne bi ozebao, a jedan zec mu se sakri pod ruku pošto je bio veoma plašljiv. Svi mirno spavahu i bejaše veoma tiho.
Tada se u krošnji jabuke nad Džonijem pojavi jarka svetlost i Džoni na grani ugleda vrlo starog trapera. Odmah se seti da je trapera video mnogo godina ranije i da je to njegov duh zaštitnik. Nekada kršan momak, traper je sada bio starac.
— Ti si moj duh zaštitnik. Kako si? — upita Džoni.
— Eh, kao što vidiš, ne baš najbolje — reče traper. — Bole me krsta, kao i tebe. Došao sam, stari moj, da ti kažem da se spremaš za dug i dalek put.
U prvi mah se Džoni zbuni, ne znajući šta to duh misli. A kada shvati, brzo reče:
— A ne, nikako! Ne mogu sada da napustim zemlju. Prvo treba da rasturim ovo seme, a zatim da pomognem u nekim berbama. Najozbiljnije ti kažem da ne mogu da idem.
— Džoni, ti tu torbu nećeš nikada isprazniti, jer je čarobna i nikada se ne prazni. Hteo-ne hteo, moraš poći, jer tamo kuda ću te odvesti ima toliko zemlje da ćeš večito moći da sadiš jabuke, a nikada da prođeš svu zemlju. Indijanci, tvoji i moji prijatelji, tu zemlju zovu Večna lovišta. Uostalom, i ti si delimično Indijanac. Tamo ima puno životinja i svega drugog, samo nam jabuke nedostaju. Moraš ići da ih posadiš.
Džoni se srdačno nasmeja i oči mu zasijaše.
— To je nešto drugo — reče i ustade. — Pođimo!
Otišli su, i više nikada niko nije video Džonija Jabukovo Seme kako luta po Americi. Ali se često događa da ga vide kako sedi na grani kakve jabuke i smeje se, okružen jarkom svetlošću. Kao duh zaštitnik svih američkih jabuka, Džoni obilazi voćnjake, sedi na granama i smeje se, sa starim loncem na glavi. On se i danas brine o jabučnjacima Sjedinjenih Država, jer kada je sunce pri zalasku sasvim bledoružičasto, ljudi ga zovu "jabukov cvet".
Tada svi kažu:
— Dobro će roditi Džonijeve jabuke ove godine.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 12, 2021 7:38 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538304_m

DVANAEST MESECI

Slovačka

Bila jedna majka i imala dve kćeri: Holena je bila njena, a Maruška pastorka. Svoju je odveć volela, a pastorku gledati nije mogla, samo zato što je Maruška bila lepša od njene Holene. Dobra Maruška nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi: spremala je kuću, kuvala, prala, šila, prela, tkala, nosila travu i bez ičije pomoći vodila brigu o kravi. Holena se samo oblačila i šetala po odajama. Maruška je, uprkos svemu, rado obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majčine ćefove, baš kao krotka ovčica. Ali, ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato što je Maruška, kako je vreme odmicalo, postajala sve lepša, a Holena sve ružnija.
Jednom pomisli majka: "Šta mi treba da lepu pastorku držim u kući; ako momci dođu na razgovor, zagledaće se u Marušku, a Holenu neće hteti". Od toga trenutka gledahu maćeha i njena kći kako da se otarase uboge Maruške; morile su je glađu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseći nevoljama, postajala svakim danom sve lepša. Majka i kći su za nju izmišljale takve muke kakve čestitom čoveku ni na um ne bi pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omiriše ljubičice.
— Idi, Maruška, donesi mi iz šume kiticu ljubičica, hoću da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati — zapovedi sestri.
— Ah, pobogu, sestrice mila, šta te je spopalo! Ko je još čuo da ljubičice rastu pod snegom? — reče uboga Maruška.
— Ti, slinavice slinava, nemaš šta da pričaš kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseš iz šume ljubičice, ubiću te! — zapreti Holena.
Maćeha dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom čvrsto zatvori. Devojka je išla kroz šumu gorko plačući. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od zime i činilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pode prema svetlucanju i stiže čak na vrh planine. Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poređano dvanaest kamenova; na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri čoveka su sedobrada, tri nešto mlada, tri još mlada, a tri sasvim mlada i najlepša medu njima. Nisu ništa govorili, već su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najvišem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je držao štap.
Maruška se zbuni i jedan trenutak je tako začuđeno stajala. Onda se osmeli, priđe i zamoli:
— Dobri ljudi, hoćete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavši glavu, javi devojci:
— Zbog čega si došla, devojčice moja, šta tražiš ovde?
— Idem po ljubičice — odgovori Maruška.
— Sada nije vreme da se ide po ljubicice.
— Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maćeha zapovedile su mi da im donesem ljubičice iz šume. Ako im ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stričevi moji, pokažite mi gde ih mogu naći.
Tada se uspravi Januar, pa priđe najmlađem mesecu, dade mu štap u ruke i reče:
— Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. U istom trenutku vatra silnije buknu, sneg poče kopneti, napupeše grane, a pod bukvama se začeše izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaše pupoljci — nastade proleće. U grmlju, pod lisnatom odećom, rascvetaše se tada i ljubičice, a bilo ih je toliko da se Maruški činilo kao da se nekakav plavi pokrivač razastire po zemlji.
— Brzo beri, Maruška, hitaj! — reče joj Mart.
Radosno je Maruška brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubičica. Potom se mesecima lepo zahvali i veselo požuri kući.
Začudi se Holena, začudi se maćeha spazivši Marušku gde nosi ljubičice: pohitaše i otvoriše joj vrata; uto miris ljubičica ispuni celu odaju.
— Gde si ih nabrala? — upita je oštro Holena.
— Tamo gore. U šumi, pod grmljem, rastu i ima ih puno — odgovori Maruška.
Holena uze ljubičice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uživa, a sestri nije rekla ni "omiriši ih". Drugog dana, dok je sedela kraj peći, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavši joj:
— Idi, Maruška, i donesi mi iz šume jagoda!
— Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nađem jagode? Od koga si to čula da pod snegom uspevaju jagode? — uzviknu Maruška.
— Ti, slinavice slinava, šta još pričaš kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseš, ubiću te! — zapreti joj zla Holena.
Majka opet dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom čvrsto zatvori. Gorko plačući, devojka iđaše kroz šumu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutaše devojka, lutaše dugo; glad ju je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radošću se ka njemu uputi. Ponovo dođe do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je još uvek bio na vrhu.
— Dobri ljudi, hoćete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! — zamoli Maruška.
Okrenuvši glavu, reče joj Januar:
— Zašto si ponovo došla, šta ovde tražiš?
— Idem po jagode — odgovori Maruška.
— Zar ne vidiš da je zima, a na snegu jagode ne rastu — veli Januar.
— Pa ja to znam — tužno odvrati Maruška — ali sestra Holena i maćeha su mi naredile da donesem jagode; ako ih ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stričevi moji, pokažite mi gde da ih nađem.
Diže se Januar, priđe mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu štap u ruke i reče:
— Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. Visoko suknu plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drveće se zaodenu listom, ptice započeše pesmu, crveni cvetovi se u šumi rascvetaše — nastade leto. Radosna Maruška poče brati jagode.
Začudi se Holena, začudi se maćeha kada videše da Maruška donosi kući punu pregaču jagoda. Potrčaše obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuća ispuni mirisom jagoda.
— Gde si ih nabrala? — upita je radoznalo Holena.
— Gore, u šumi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama — odgovori joj Maruška.
Holena uze jagode, najede se dosita, i maćeha se najede, a Maruški ne rekoše ni "uzmi jednu". Jagode su bile tako ukusne da ukusnije u životu nisu okusile. Poželeše da ih imaju još, i to što više.
— Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u šumu! — reče najednom Holena. — Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako ću naći to mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pođe u šumu. Bilo je puno snega, nigde stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad ugleda u daljini svetlo. Pode ka njemu. Stiže na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primače vatri i ispruži ruke da bi se ogrejala, a ne pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje.
— Zašto si došla, šta tražiš? — ljutito upita Januar.
— Što me pitaš, starkeljo, ne moraš ti znati kamo idem — odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pođe dalje u šumu.
Januar nabra čelo i mahnu štapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a sneg poče da pada tako gusto kao da se rasipaju perine nošene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije išla, posrtala. A sneg je neprestance zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena grdi Marušku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kožuhu mrznu.
Majka je čekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta što Holene još nema. Prolaze časovi, a Holena ne dolazi.
"Zar su je jagode začarale kad se od njih ne može da odvoji? Moram otići da sama pogledam šta je s njom", pomisli naposletku maćeha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u šumu za Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaše Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po šumi.
Maruška skuva ručak, pobrinu se o kravi, a Holene i maćehe ni od korova. "Gde li su se tako dugo zadržale?" pitala se Maruška sedajući uz preslicu. Već je puno vreteno, već je u kući zatamnelo, a Holena i maćeha se ne vraćaju. "Ah, zaboga, šta li im se dogodilo!" čudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani prozor. Nebo se sija, zemlja se svetli — čovek se ne vidi. Tužna, zatvori prozor.
Izjutra ih je čekala na doručak, čekala na ručak, ali ne dočeka ni Holenu ni maćehu, nikada više. Obe su se u šumi smrzle. Ostala je dobroj Maruški koliba i kravica, i komadić polja, našao se tome i domaćin, pa su ona i on živeli dobro i spokojno.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 12, 2021 7:39 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538302_m

KUJUNDŽIJA

Sudan

Jedan vrlo bogat čovek imao dva sina. Čovek reče:
— Bogatstvo se stiče i rastiče. Ali znanje koje se stekne — ostaje uvek imanje.
Dugo je o tom razmišljao; naposletku se odluči za dva zanata: starijeg sina da da izuči limarski zanat, a mlađeg, koji je bio lep dečak, kujundžijski.
Kad mu obadva sina temeljno naučiše sve što dobar limar i dobar kujundžija moraju znati, otac im reče:
— Sad, sinovi moji, nije više potrebno da radite poslove zanata koje ste izučili. Ja sam dovoljno imućan da vam obojici mogu dati ono što vam treba. Izaberite trgovačke poslove koji vam se najviše sviđaju i trgujte. Ako se dogodi da u trgovanju budete imali teškoća i neuspeha, vratite se svojim zanatima. Ali tek u takvu slučaju.
Tako se obadva njegova sina pojave na bazaru kao trgovci. Uzmu u zakup dva dućana, urede ih, snabdeju robom i počnu trgovati, ne zajednički, nego svaki za sebe. Trgovačkim poslom bavili su se dok im je otac bio živ, a i nekoliko godina posle njegove smrti. Za to vreme propadne im sav očev imetak te postanu puki siromasi. Tada stariji brat reče mlađem:
— Odsad nećemo moći pozivati prijatelje na svetkovanja, ni dovoditi devojke da se zabavljamo, ni piti vino.
Mlađi reče:
— Jest, brate, ništa od svega toga neće više biti, jer smo već straćili sve što smo nasledili od oca.
Mati primeti da su joj sinovi veoma potišteni. Mati reče:
— Zašto ste, sinovi moji, tako potišteni? Pošto sam vam sama razdelila očevu imovinu, znam kolika je ona bila. A pošto sam videla kako živite i šta radite, znam i to da ste dosad morali izgubiti sve što ste od oca nasledili. Bice da ste s tog razloga tako potišteni i žalosni.
Sinovi rekoše:
— Ti, majko, sasvim pravo rasuđuješ. Tako je kako kažeš. Mati reče:
— Kad je tako, onda ne treba, mislim, da budete žalosni. Vaš otac je bio pametan čovek i kao pametan čovek dao vas je obadvojicu na zanat. Zanate ste naučili kako valja. Vratite se sada poslu zanatlija i izdržavajte se zaradom što je kao zanatlije budete imali. Ako vam taj rad bude katkad težak, setite se veselih časova što ste ih dosad proveli i tako ćete iz svojeg ranijeg života sa zadovoljstvom izvuci uvek i korist i osveženje.
Sinovi se saglase s majkom i zahvale joj na savetu i njezinim razumnim i utešnim rečima.
Limar se vrati svome bivšem majstoru i postane njegov pomoćnik. Pokazao se kao sposoban i priležan radnik i majstor je bio njime zadovoljan. Stari nije imao sina, ali je imao kćer, i kad je uvideo kako bi mu teško bilo naći bolja zeta, da trgovačkom sinu kćer za ženu, a sam se počne sve više povlačiti s posla.
Mlađi pak sin, koji je bio kujundžija i vrlo lep momak, nastani se u majčinoj kući i nedaleko od nje otvori malu radionicu. Majka mu je u svemu išla naruku i često mu govorila:
— Veruj mi da će ti zarada što je budeš dobio ovakvim radom doneti više radosti nego sve nasledstvo. Još mu majka i ovo reče:
— Sinko, radi svakom i za svakog, i svi će te voleti. Samo te opominjem da se jednog čuvaš: budi na oprezu od onih koji dolaze iz pustinje. Medu njima ima ljudi koji ponude čoveku najbolju stvar, a sprva je i dadu, ali samo sa svrhom da onog kome je dadu upropaste za svoj račun i u svoju korist. Tvoj mi je otac rekao na umoru da te na ovo opomenem za vremena.
Kujundžija reče:
— Imaću, majko, na umu tvoju opomenu.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 12, 2021 7:39 pm

Kujundžija je bio vredan radnik, a pošto je uz to bio i vrlo preduzimljiv, dobro je zarađivao. Zbog njegove mladosti i lepote žene su se, naravno, radije obraćale njemu da im izradi nakite nego starim i mrzovoljnim kujundžijama. Pri svemu tom, on je katkad morao raditi mnogo i premnogo, a katkad pak sedeti skrštenih ruku, jer nije imao dovoljno sredstava da svoje najbolje zamisli pretvori vlastitim zlatom i srebrom u umetnička dela, a onda čeka dok ne naiđu ljubitelji takvih dela i kupe ih.
Jednog dana zastane kod njega na trgu čovek o kojem je mladi kujundžija već bio čuo da trguje zlatom i da je vrlo bogat. Trgovac zlatom sedne kod njega i zapodene s njim razgovor. Pre no što će otići, reče mu:
— Ti mi se vidiš valjan mladić i sposoban radnik. Koliko zarađuješ zanatskim radom?
Kujundžija reče:
— Kako kad. Biva da jednog dana zaradim stotinu pjastara, po kojeg dana pedeset, katkad pak dva ili samo jedan pjaster, a bogme mnogih, mnogih dana upravo ni jedan.
Trgovac zlatom reče:
— To je premalo za tako sposobna mladića kao što si ti. Uzmi ovu grančicu, položi je na lonac s kalajem i istopi je. Ono što budeš dobio, neka je tvoje! — I davši mu jednu crvenu grančicu, trgovac zlatom ode.
Kujundžija pođe smesta jednom susedu koji je imao mnogo kalaja i reče mu:
— Pozajmi mi, prijatelju, činiju kalaja!
Prijatelj mu da kalaj. Kujundžija pohita s njim u radionicu, napuni kalajem sud za topljenje, položi na nj crvenu grančicu i istopi je. A kad se istopljeni kalaj s grančicom ohladio, imao je šta i videti: u sudu se nalazilo čisto zlato. On ga proda, isplati prijatelju dug za pozajmljeni kalaj i tako, zahvaljujući daru stranog trgovca zlatom, dođe do znatne svote novca.
Posle nekoliko dana onaj bogati trgovac zlatom pojavi se opet na trgu. Kujundžija potekne za njim i zamoli ga da svrati malo kod njega. A kad se trgovac odazva njegovu pozivu i sede, kujundžija mu reče:
— Hteo sam da te pitam koliko treba da ti predam od novca što sam ga dobio za prodano zlato? Bogati trgovac se nasmeši i reče:
— To sam ti već pre kazao. Ti si pošten i sposoban mlad čovek, ali ja nisam imao na umu to što ti misliš da sam imao. Onaj komadić crvena drveta ja sam ti poklonio. A ono što si njime zaradio, to je tvoje.
Kujundžija pade svome dobrotvoru pred noge i reče:
— Oče moj, čime sam zaslužio takvu dobrotu? Oče moj, kako da ti za toliku dobrotu zahvalim?
Trgovac zlatom reče:
— Ti mi se, mladi čoveče, sviđaš, i to je dovoljno. A sad kad sam se uverio u to da si mi bezgranično zahvalan — drag si mi kao moje rođeno dete. Evo hoću da te naučim kako se pravi zlato te da za sav život ne budeš više imao nikakvih briga.
U znak zahvalnosti, mladi kujundžija htede se opet baciti pred noge starog trgovca zlatom, ali stari reče:
— Ostavi sad to. Nego dede da počnemo odmah da učimo. Treba samo da se negde brzo potkrepimo ručkom, jer nam valja poći na jedan kraci put. Da ti, možda, nije stan gdegod u blizini?
Mladi kujundžija reče:
— Stanujem nedaleko odavde, kod majke. Brzo ću da zaključam radionicu, pa možemo poći zajedno. Ti pojaši magarca i kreni, a ja ću odmah za tobom pešice.
Tako stari trgovac zlatom usedne na magarca i pođe označenim pravcem; hitri mladi kujundžija pristiže ga ubrzo.
Kad je bogatog trgovca zlatom doveo do kuće, uvede ga u sobu i ponudi ga da sedne, te mladi kujundžija reče:
— Pričekaj časak, ja ću se brzo vratiti; idem da se javim majci. Ona će nam spremiti nešto za ručak. — I to rekavši, ode preko k majci da razgovara s njom.
Videvši ga gde dolazi, majka mu, kršeći ruke, iziđe u susret i reče:
— Sine moj, sine moj, koga li si samo doveo u moj i svoj dom? Pa to je upravo onaj čovek od koga sam te odvraćala. On mladim ljudima učini sprva po kakvo dobročinstvo da im posle, kad mu je to od koristi, dođe glave. To je čovek o kojem nam je tvoj otac na umoru rekao da ga se čuvamo. Prodi ga se, sine, i pobrini se za to da nam što pre ode iz kuće. Učini tako kako te majka moli i preklinje.
Ali joj mladi kujundžija odvrati ljutito:
— Majko, o svima bogatim i neobičnim ljudima mnogo se priča. Ostavi me danas na miru. Nego, umesto pričanja, spremi nam brzo dobar ručak, jer ćemo posle on i ja poći nekud. Evo ti malo zlata pa kupi šta treba i nadi nam kakva dečaka da nas posluži. — I ne upuštajući se dalje ni u kakva objašnjenja s majkom, vrati se mladi kujundžija trgovcu zlatom.
Posle nekog vremena javi mu majka — po sluščetu kojeg je za ovu priliku brzo našla — da je ručak spremljen, i sin joj s trgovcem prede u trpezariju.
Kad s ručkom behu pri kraju, bogati trgovac zlatom izvadi krišom iz džepa jednu bočicu i nekoliko kapi tečnosti iz nje saspe u šerbet mladog kujundžije. Čim mladić otpi malo šerbeta, onesvesti se i pade nauznak kao mrtav pijan. Ne časeći časa, bogati trgovac zlatom podigne ga, iznese iz sobe i položi na magarca, pokrije ga svega velikom vrećom, a onda i sam sedne na magarca pa kasom prođe kroz grad i gradsku kapiju.
S onesvešćenim kujundžijom ode trgovac zlatom daleko, daleko u pustinju. Tek sutradan zastane na jednom mestu, položi mladića na pesak i duhne mu u nozdrve nekakav prašak. Taj prašak dovede mladića k svesti. Podigne glavu, pogleda oko sebe i zapita trgovca:
— Kako se to dogodilo da se iz kuće svoje majke nađem odjednom u ovoj pustinji? Trgovac zlatom reče:
— To je tek prvi deo događaja. Nas dvojica nalazimo se na putu k jednom mestu gde raste drveće od čijih se grana i grančica pravi zlato. Poveo sam te sa sobom zato da i ti ovu stvar najpre naučiš, a posle uživaš u koristima što ih budeš imao od toga znanja.
Potpuno umiren ovim rečima, mladi kujundžija raspoloži se još više kad mu trgovac zlatom pokaza u daljini brda na kojima je raslo ovo čudotvorno drveće. I kad trgovac zlatom pojaha magarca i krenu, on je pored njega pešačio bodro i veselo. Tako su išli sve dok ne stigoše do pred podnožje brda. Padine ovih brda bile su, medutim, više stotina stopa tako strmo stenje da nigde nije bilo mogućno popeti se na njih.
Trgovac zlatom reče:
— Vidiš li ona stabla tamo gore na ivici stene? To su ti ta čudotvorna stabla čije drvo pretvara kalaj u zlato. Tvoj zadatak sastoji se samo u tome da čim budeš bio gore, nakupiš što je mogućno više sasušenih grana tog drveća i baciš ih ovamo meni. A kad budeš sišao s brda, podelićemo medu sobom sve što budeš nakupio i dobacio mi.
Mladi kujundžija reče:
— To mi se čini pravo i u redu. Ali kako da se popnem na brdo?
Trgovac zlatom se osmehne i reče:
— Ima za to načina i odmah ću ti ga pokazati. Trgovac zlatom bio je poveo sa sobom jednog ovna. Zakolje ga, i dok je još iz ovna tekla krv na pesak, reče:
— Pogledaj, sinko, onog velikog orla kako kruži vazduhom tamo iznad brda. On traži hranu za svoje orliće i već je osmotrio ovna. Mi ćemo ovako postupiti: ja ću ovna odrati, ušiću te u njegovo runo, a onda ću otići malo dalje.
Čim se budem udaljio od tebe, orao će sleteti i odneće te.
Kad budeš bio na brdu, prorezaćeš ovnujsku kožu ovim malim nožem što ti ga dajem, izvući ćeš se iz nje i odmah ćeš se predati poslu; odlomićeš što veći broj sasušenih grana s onog drveća pomoću kojeg se dobiva zlato, pokupićeš ih i bacićeš ih ovamo meni. Te grane podelićemo čim budeš sišao s brda.
Kako vidiš, izvršenje tvojeg zadatka je vrlo prosto.
Mladi kujundžija reče:
— Zaista je vrlo prosto. Ušij me brzo u ovnujsko runo!
Trgovac zlatom ušije mladića u runo i ode s magarcem malo dalje.
Posle nekoliko trenutaka, stušti se orao s visine, odnese u ovnujsku kožu ušivena mladića na brdo i spusti ga na granje jednog drveta blizu gnezda u kojem su se nalazili njegovi orlići.
Da uplaši orla, mladi kujundžija počne tada odjednom gromko vikati, orao odlete, on proreže ovnujsku kožu i izvuče se iz nje.
Pogledavši oko sebe, vide da se nalazi medu drvećem čije su grane bile upravo onakve kao ona grančica koju mu je trgovac zlatom bio dao i kojom je istopljeni kalaj pretvorio u čisto zlato. Daleko, daleko u nizini ugleda starog trgovca gde stoji kraj magarca.
Mladi kujundžija uzme brzo lomiti sasušene grane ovog drveća i bacati ih niz brdo. A kad je smatrao da ih je dovoljno nakupio i bacio, reče samom sebi:
— Već je vreme da iziđem iz ove šume i siđem s brda.
Onda počne tražiti najpodesnije mesto s kojeg bi pošao nizbrdo. Ali isto onako kao što ranije nije mogao ugledati kakvu bilo stazu kojom bi se uspeo na brdo, isto tako ne nade sada nikakvu putanju kojom bi s njega sišao. Tako priđe samoj ivici brdske padine i doviknu trgovcu zlatom:
— Kako da siđem s brda?
Dole stari trgovac pokupi sve grane što mu ih je mladi kujundžija bacio s brda, napuni njima vreću i natovari na magarca. Na mladićevo pitanje kako da siđe s brda, odgovori:
— Mnogi su se već našli tamo gde si sad ti, ali se nijedan nije otud vratio. Obazri se malo oko sebe pa ćeš se lako u to uveriti.
I to rekavši, potera magarc i krene kroz pustinju natrag ka dalekom gradu.
Mladi kujundžija zade dublje u šumu. Što je dalje išao, sve je češće nailazio na kosture ljudi koji su tamo poumirali od gladi i žeđi. Stari trgovac je zaista pravo kazao da su mnogi ostavili na ovom brdu svoje kosti. Mladi kujundžija reče samom sebi:
— Neću da umrem tako brzo. Potražiću spas na drugoj strani brda.
I onda se kroz šumu uputi na drugu stranu brda. Išao je i išao, i činilo mu se da ovoj šumi sa čudotvornim drvećem nema kraja. Svuda je nailazio na kosti ljudi koji su poumirali od gladi. Naposletku ukaza mu se kroz proređena crvena stabla čistina i sve oko njega postade svetlije.
Već se bio zamorio, ali je išao dalje i dalje. Na ljudske kosti nailazio je sve ređe, a prelazeći preko jedne velike gole ravnice, ne vide ih nigde više. Idući dalje tom ravnicom, ugleda na obzorju šumarak o kojem je odmah pomislio da je vrt i usred tog šumarka jedan visok gasr — zgradu s kulom. Prikupi svu snagu i stigne do gasra. Ali pred samom kapijom, kad je pružio ruku da je otvori, padne od iznemoglosti i onesvesti se.
Kad opet dođe k sebi, nalazio se u prostranoj sobi, položen na meke jastuke, udišući vazduh slatka mirisa; oko njega stajalo je sedam vrlo lepih devojaka. Kad otvori oči, najstarija reče:
— Gledajte samo kako su mu i oči lepe!
Jedne od njih poteknu da mu donesu piće za osveženje, a druge narede sluškinjama da pred njim mahalicama hlade vazduh. Pribravši se, mladi kujundžija se malo podigne i zapita:
— Gde li se to ja nalazim?
Na to mu jedna od devojaka odgovori:
— Ti se nalaziš u kući kćeri kralja aldana. Tada im mladi kujundžija ispriča svoje doživljaje, a kad je svršio, najstarija devojka reče:
— Tako taj opaki čovek čini već odavno, tokom mnogih godina, i to stalno iz godine u godinu. Svake godine žrtvuje u ovnujskom runu po jednog mladog čoveka da bi se dokopao grana sa zlatotvorna drveća. I svi lepi mladići, njegove žrtve, poumirali su u šumi crvenih stabala, svi osim tebe, koji si stigao do našeg gasra. Sad moraš ostati kod nas godinu dana. Kad se godina bude navršila, opaki čovek doći će opet da mu naš orao odnese na brdo u ovnujsko runo zašivena mladića, jednu novu njegovu žrtvu. Mi ćemo te tada na jednom od naših mladih orlova poslati tamo da dokrajčiš njegove zločine i ubiješ ga.
Mladi kujundžija reče:
— Ne mogu zamisliti ništa prijatnije od godišnjeg boravka kod vas, u vašem društvu. Samo mi je žao što će mi majku mučiti za to vreme velike brige za mene.
I mladi kujundžija ostane godinu dana u gasru aldanovih kćeri. Za sve to vreme gostile su ga i negovale kao da je sin kakva sultana. Svaka mu je želja bivala ispunjena, i on je ubrzo naučio provoditi život prinčeva koji umeju uživati u dobrima što ih daje bogatije društvo. Vreme mu je brzo prolazilo i zato se veoma iznenadi kad su mu sedam sestara jednoga dana s velikom žalošću rekle:
— Ti si sada skoro godinu dana proživeo s nama i mi smo te zavolele kao brata. Za nekoliko dana bogati trgovac zlatom opet će doći. Tada ćeš nas morati ostaviti.
I mladi kujundžija primi njihove reči s velikom žalošću.
Posle nekoliko dana jedna od sestara dođe mu s jednim mladim orlom, a druga mu donese i preda u ruke mač. One mu rekoše:
— Tvoje vreme se navršilo. Sad najpre poleti na orlu i donesi nam glavu toga opakog čoveka. Mladiću pak koga je on doveo da ga pošalje na brdo ponesi malo crvena drveta i predaj mu ga.
Mladi čovek oprosti se sa sestrama, pripaše mač i usedne na orla. Orao brzo poleti s njim ka šumi drveća crvenih grana i sleti kraj same ivice brdske padine. Mladi kujundžija sjaše i baci pogled u nizinu. Dole je stajao stari trgovac zlatom zajedno s jednim mladićem, i upravo u tom trenutku vadio je nož da zakolje ovna.
Mladi kujundžija hitro odlomi s drveća nekoliko suhih grana, usedne na orla i odmah izvadi mač iz korica. Stari trgovac zlatom je još klao ovna kad mu je iza leda sleteo orao i opazio je kujundžiju tek kad je ovaj već bio zamahnuo mačem. Trgovčeva odrubljena glava padne pred noge mladića kojeg je taj opaki čovek bio doveo.
— O, zašto ubi dobrog, starog čoveka? — uzviknu mladić.
Kujundžija reče:
— Taj čovek nije bio dobar!
Zatim ispriča mladiću sve što je sam bio doživeo i šta su, na mnogo strašniji način, doživeli pre njega mnogi drugi mladi ljudi.
Tako mladić sazna u kakvoj se opasnosti nalazio i zahvali kujundžiji što ga je spasao. Onda mu kujundžija reče:
— Sada ti, prijatelju, uzmi magarca opakog čoveka i vrati se kući putem kojim si došao, i što je mogućno brže. A evo ti ovo nekoliko sasušenih crvenih grana koje će ti koristiti da u vascelom svojem životu ne osetiš bedu ni oskudicu. Šta treba da učiniš s ovim granama, to već znaš; tome te je opaki čovek naučio.
Potom turi mač u korice, povadi iz trgovčevih džepova i uzme praškove i sve drugo čime se opaki čovek u izvođenju svojih zločinačkih dela služio, dohvati njegovu odrubljenu glavu i usedne na orla, koji smesta poleti ka gasru kćeri kralja aldana.
Kad prispe u njihov dom, preda im, po obećanju, glavu tog ubice mnogih mladih ljudi. One mu zahvale i uzmu ga moliti da ostane kod njih još koje vreme, ali im mladi kujundžija odgovori kako se sad, po svršenom zadatku, mora što pre vratiti kući, gde ga već tako dugo čeka brižna majka. Teška srca saglase se sedam kćeri kralja aldana s njegovom odlukom. Plačući uzmu oproštaj od njega i svaka ga, za uspomenu, daruje po jednim dragocenim darom. Potom mladi čovek usedne na orla, svrati u šumu zlatotvorna drveća, gde uzme i ponese sa sobom nekoliko sasušenih crvenih grana, a onda potera moćnu pticu da što brže odleti s njim u zavičaj.
Majka mladog kujundžije bila je još u životu. Sedam aldanovih kćeri javljalo joj se češće u snu utešnim rečima da će joj se sin u ne odveć dalekoj budućnosti vratiti kući kao veoma ugledan čovek. Ona je, istina, toliko plakala za njim da je od silnog plača bila oslepela, ali kad joj se prispeli sin obisnu o vrat i poljubi je, ponovo je progledala.
Mladi kujundžija vratio se kući s velikim blagom, a za vreme boravka kod aldanovih kćeri, njegova priroda toliko se izmenila da niko nije hteo verovati kako je to onaj isti kujundžija koji je jednog dana bio nestao.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 12, 2021 7:40 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538301_m

BOGATAŠ I GOLJIN SIN

Švedska

Živeo negde jedan bogati seljak koji je iz godine u godinu bivao sve bogatiji: imao je na više mesta vrlo lepa imanja, prave male spahiluke. Zvao se Petar, ali zbog njegova bogatstva svi su ga zvali Petar Gavan. A živeo u udžerici kraj bogataševa doma i jedan siromašak koji osim žene i gomile dece nije imao ništa drugo na svetu. Ime mu je bilo Jan, ali zbog njegova siromaštva svi su ga zvali Jan Golja.
Petar Gavan, koji je bio tako neobično bogat, bio je uz to i pravi i oholi škrtac — a bogataši su često takvi — i što je koji čovek bio siromašniji, pokazivao se prema njemu tim većom tvrdicom. Drukciji je bio sa gospodom i sebi ravnim bogatašima: tad mu nikakvi izdaci nisu bili preveliki ni gozbe preskupe, jer je hteo da stekne njihovo uvaženje.
Ali mada je bio neizmerno bogat, Petar Gavan nije bio nikad zadovoljan i u dnu duše zavideo je Janu Golji na mnogoj deci, jer sam nije imao ni jedno dete, koje bi upravljalo mnogim njegovim imanjima kad on jednom bude ostareo. Žena mu je iz bliza i iz daleka tražila lekare i nadrilekare da joj pomognu. Ali je sve bilo uzaman, jer za boljku ovakve vrste još nije nikla biljka u koje bi bilo moći od pomoći.
— Sve mi ide uz dlaku — govorio je Petar Gavan, i kad god se u Jana našla prinova, buknula bi u njemu zavist, i on bi svoju pesmu ponovo počinjao iz početka.
Dogodilo se jedne večeri da neka stara žena prođe onuda i zamoli u njega sklonište preko noći. Zar za tako šta da mu se obraća nekakva slepica? Nije njegov dom — dom staraca i starica, reče, a zatim joj zatvori vrata pred nosem.
Starica morade poći dalje i onda se s istom molbom obrati Janu Golji.
O, primio bi je od sveg srca rado, kaže Jan, ali žena mu je upravo na babinjama, i zbog toga ne zna gde bi i kako bi u svojoj udžerici smestio putnicu namernicu.
— Kad je tako — reče stara — onda sam došla baš u pravo vreme, jer ja se u te stvari razumem. I to rekavši, ude u sobu.
— Pa ovo je izvanredno lepo detence! — reče videvši muškarčića na grudima porodilje. — Taj će jednom u životu daleko doterati! I zbog toga valja vam zamoliti Petra Gavana da mu bude kršteni kum.
Jan i žena mu samo se zgledaše. Jer pre bi sunce pocrnelo nego što bi se Petar Gavan spustio tako nisko da bude kršteni kum detetu takvih golja kakvi su Jan i njegova žena.
— Čovek se rada kao siromah — reče starica — ali će vaš sin biti jednom bogat. A ni Petar Gavan, koji danas izigrava velika gospodina, nije bio odeven kad je došao na svet. I zbog toga, Jane, učini kako ti kažem.
Jan Golja počeše se za uvetom, a zatim se uzme češati svuda po glavi. Ali je starica ostala uporna i pošto je pripadala onoj vrsti ljudi koji znaju više no drugi, posluša je Jan, ode Petru Gavanu i kaže mu s kakvom je molbom došao.
— Jesi li ti pao na teme? — reče mu bogataš. — Zar ja da budem kršteni kum golaćeviću takvoga golje kao što si ti? Tornjaj se odavde, i to smesta, ako želiš da se vratiš kući čitav!
I to rekavši, tresne vratima pred njim da se sve orilo.
"To bi i bilo premnogo za siromašne ljude — okumiti se s takvim bogatašem", mislio je u sebi Jan vraćajući se otud čvrsta koraka.
Kad dođe kući, zapita ga starica kako je tekla stvar i Jan morade da ispriča po istini: da nije bilo onako kako je ona zamislila.
— To izlazi na isto — reče stara — jer tvoj će sin biti ipak onaj koji će ga naslediti, i sve što je Petar Gavan stekao i scicijašio, on će jednog dana dobiti. Samo to morate zadržati za sebe — dodade starica — inače će — ovo vam kažem da znate — doći do teškoća.
Dobro, dobro, oni će o tome ćutati, to je jasno.
Sutradan izvadi starica iz svoje kotarice lepo odelce, uredi dete, ukrasi ga, odnese ga svešteniku te bude kršten i dobije ime Petar.
Ali se Petar Gavan stalno jedio što nema dece. I kako mu ih žena nije darovala, slože se njih dvoje da kupe jedno dete i usvoje ga. To, dabogme, mora biti lepo dete, ali ne sme biti skupo. I toga radi pođe Petar Gavan Janu Golji.
— A je l' ti — reče mu — ti imaš mnogo dece?
— Bogme imam, neka su mi živa i zdrava! — kaže Jan. — S mojom dečurlijom je kao s tvojim imanjima: jedva da ih možeš izbrojati.
— Mda. A ja nemam dece — reče Petar Gavan — pa da mi prodaš svog najmlađeg sinčića.
Jan kaže da se ne razume u trgovanje, a naročito ne u trgovanje takvom robom. Ali se onda seti reči one starice, i tako razmena dobara bude izvršena. Jan dobije mericu ovsa, a Petar Gavan njegova sinčića. Gavan obeća da će mu sina doživotno hraniti i izdržavati, pa se čak na to i zakune.
Kad je prošlo neko vreme, počne opet s Petrom Gavanom stara pesma: jest, imao je dete, ali to nije bila krv njegove krvi ni izdanak njegove loze. Žena mu morade ponovo tražiti pomoć lekara i nadrilekara, ali sad s mnogo više sreće no dotad: posle uspešna lečenja, nade se u kolevci u domu Petra Gavana jedna — ćerkica. Gavan je sad bio u sedmom nebu i smatrao je da mu je onaj golaćević, sin Jana Golje, suvišan. Ali kad ga je već uzeo, nije mu zasad ostajalo šta drugo no da ga i zadrži, a posle će videti šta će i kako će s njim.
Jan Golja i njegova žena bili su, naravno, zadovoljni novim stanjem u domu Petra Gavana. Gledajući dečaka kako se igra s lepom, ljupkom devojčicom, oni su ih već videli kao buduće mladence. Jer u reči one starice čvrsto su verovali i bili u tom tako nepokolebljivi kao da već imaju u džepu Gavanov novac.
Jednoga dana izleti Janovoj ženi iz usta proročanstvo one starice. Čim ga je izbrbljala, pokajala se, ali reči, kad jednom izlete, više se u usta ne vraćaju, nego samo dobivaju sve snažnija krila. Sad su obletale sav onaj kraj i nisu se smirile dok nisu doprle do ušiju i samog Petra Gavana. Ono na šta je Gavan skoro bio zaboravio, počne mu se opet vrteti po glavi; da je ovaj njegov usvojenik samo jedan golaćević, a kad se takvi najedu, udari im to u glavu i počnu se zanositi kojekakvim mislima. "Sad se igra s mojom ćerkicom, a nije isključeno da će mu se na kraju prohteti da mi postane zet", govorio je sam sebi. Zbog toga se uznemiri i stane razmišljati kako da ga se otarasi.
Slučaj je bio takav da je Petar Gavan imao sestru koja je prebivala daleko, daleko, severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova. I jednog dana kaže dečaku da joj odnese njegovo pismo, ali da dobro pazi na nj, jer to je, veli, osobito važno pismo. Šta je u njemu bilo sadržano, to mu nije kazao. A pisao je sestri da odvede dečaka na most iznad velikih slapova i gurne ga da se stropošta u vodu.
Dečak pohita što je brže mogao. O sutonu našao se usred šume, ne znajući kako da dođe do čije kuće gde bi prenoćio. Uto se sretne s jednom starom ženom, a to je, u stvari, bila upravo ona starica koja ga je kao novorođenče nosila na krštenje i bila mu kuma, samo što to dečak nije znao.
— Kud si pošao, momčiću? — zapita ga.
— Pošao sam k sestri Petra Gavana, koja prebiva severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova — odgovori dečak. — Nosim njegovo pismo i treba da joj ga predam. Ali, draga bakice, da li bi bila tako dobra da me primiš na prenoćište?
Hoće, hoće, kaže starica, njezina kuća je tu blizu.
Tako dečak pođe s njom, a čim je zaspao, uzme mu starica pismo i ode brzo k učitelju koji je prebivao u kući kraj same šume. Zamoli ga da joj pročita pismo i on joj ga pročita.
— Opaku nameru ima u glavi taj Petar Gavan — reče stara — ali se ne usuđuje da je sam svojom rukom izvrši. Nego, neće ni ovako ostvariti svoju zamisao!
A onda zamoli učitelja da napiše drugo pismo: preporučuje sestri da bude dobra prema dečaku i drži ga kao svoje rođeno dete dok on, Petar Gavan, ne bude došao po njega — tako je glasila poruka u ovom drugom pismu. Potom se brzo vrati kući i kad je dečak ujutru ustao, pismo se nalazilo u njegovu džepu. Momčić zahvali starici na ljubaznom prijemu i pođe dalje.
Kad je stigao do sestre Petra Gavana, ona pročita bratovo pismo i primi dečaka najlepše i najljubaznije, i njemu je kod nje bilo tako kako je samo mogao poželeti. Što je vreme više prolazilo, ona ga je sve većma volela, jer je bio učtiv i poslušan i jer je u njega bila snažna jezgra dobrote.
Ali ma kako da mu je kod nje dobro bilo, on je ipak često čeznuo za kućom; možda ga je želja vukla kući i zbog toga što je ponekad mislio na devojče s kojim se igrao dok su bili mali i s kojim se i posle tako lepo slagao.
Godine su prolazile jedna za drugom, dečak se razvio u visoka, snažnog mladića, a Petar Gavan nikako da dođe po njega niti da šta javi. Sedeo je na svojem imanju i razmišljao o tome za koga da uda kćer, jer je ona već bila u godinama za udaju i valjalo je jednog dana rešiti se — njoj: da prestane devovati, a njemu: da je udomi.
Kći mu, medutim, o udaji ni da čuje: ne treba joj, kaže, čovek. Ali bi ovde-onde zapitala oca kad će se mladić vratiti kući; i što je bila starija, sve bi mu se češće obraćala s tim pitanjem, tako da Petar Gavan poče da strahuje od pomisli da mu se sestra možda nije držala uputstva u njegovu pismu. Gospode, ako je Goljin sin živ! Samo bi mu to trebalo! Te tako jednog dana upregne konje u kola i krene k sestri. Hteo je iz njezinih usta da čuje i tako se uveri u to da je mladić već odavno mrtav.
Kad je tamo prispeo, stajao je njegov golaćević na dvorištu! Petar Gavan se osetio u tom trenutku tako kao da će sići s uma.
— Zašto nisi učinila ono što sam ti pisao da učiniš? — upita sestru.
— Pa zar nisam učinila? — odgovori mu sestra. — Zar ga nisam držala sasvim kao svoje rođeno dete, onako kako si me zamolio u pismu? — I to rekavši, pruži mu pismo.
Gavan ga je čitao i čitao, gledao u pismo i gledao toliko da mu oči umalo nisu iskočile iz glave, jer pismo je bilo napisano tako kao da ga je pisala njegova ruka.
— Sve mi ide uz dlaku! — reče, i da je smeo, smoždio bi mladića na mestu. Ali nije smeo, nego napiše ženi pismo i naredi joj u njemu da pođe s mladićem do visoke peći i gurne ga u užarenu peć; ne učini li tako, moraće se sama sručiti u peć kad se on bude vratio kući.
Onda pismo pruži mladiću i zamoli da ga odnese kući. On, Petar Gavan, vratiće se kući kad bude izvršeno ono što je u pismu naredio da se izvrši.
Mladić smesta krene na put i kad je bilo uveče, nade se usred guste šume, gde se sretne s onom staricom.
— Odakle li dolaziš? — zapita ga.
— Dolazim od Petra Gavana, koji je u gostima kod svoje sestre, i nosim pismo njegovoj ženi — odgovori joj mladić. A zatim je zamoli:
— Ah, draga bakice, primi me i sad na prenoćište.
Hoće, hoće, kaže mu starica, i rado će ga primiti, te tako podu dalje zajedno. Kad je pak mladić zaspao, uzme mu starica pismo, ode s njim do učitelja i zamoli ga da joj pročita pismo, što on i učini.
— Sad je smislio nešto drugo đavolsko i gura ženu da to izvrši — kaže učitelj.
— Ali od njegove namere neće biti ništa ni sad! — reče starica.
Tako, po njezinoj molbi, napiše učitelj drugo pismo. U tom drugom pismu poručuje Gavan ženi da smesta sa kćerju i njihovim usvojenikom, sinom Jana Golje, ode svešteniku i zamoli ga da oglasi veridbu ovo dvoje mladih. Ne bude li tako uradila, baciće je u visoku peć kad se bude vratio kući — tako je stajalo u pismu.
Potom starica požuri kući i kad se mladić izjutra probudio, pismo je bilo u njegovu džepu. On zahvali starici na ljubaznu prijemu i onda ode.
Kad je stigao kući i kad ga je ugledala žena Petra Gavana, razrogačila je oči, a još ih je većma razrogačila kad je pročitala muževo pismo. "Mnogo šta čuje čovek u životu, ali ovako nešto ni sanjati ne bih mogla", reče u sebi. Ali ne želeći ni najmanje da je muž baci u visoku peć, prizove kćer. I gle čuda! — sad joj kći odjedanput dobi volju da se uda. Tako odu odmah svešteniku i zamole ga da oglasi veridbu dvoje mladih, kćeri Petra Gavana i sina Jana Golje.
U nedelju, na dan prvog oglasa veridbe, Gavanova žena priredi pravu svetkovinu: u svima prozorima na kući gorele su sveće. Ugledavši s brežuljka svoj dom u žarkoj svetlosti, Petar Gavan, koji se vraćao od sestre, mislio je da mu je u kući izbio požar. A kad je čuo šta se dogodilo, zamalo da pukne od besa.
Pojuri k ženi u sobu i tresne pesnicom o sto da je sve pucalo.
— Šta si ti to uradila dok sam bio van kuće? — drekne na nju. — Šta te je navelo na to da mi skuvaš ovakvu poparu? Zašto nisi učinila onako kako piše u pismu?
— Zar nisam učinila onako kako piše u tvojem pismu? — odgovori mu žena. — Zar nisam bila kod sveštenika, zamolila ga da oglasi veridbu naše kćeri i sina Jana Golje i priredila pravu svetkovinu? — reče mužu i pruži mu njegovo pismo.
Petar Gavan uzme čitati pismo i čitao ga je dotle dok nije požuteo i pozeleneo, jer je pismo bilo napisano upravo onako kako on piše, njegovim pravim pravcatim rukopisom.
— Čini mi se — reče naposletku — da je sam đavo umešao ovde svoje prste.
Onda pozove sina Jana Golje.
— Ti to kao hoćeš da mi postaneš zet, je li, ti? — reče mu. — E, brajče, ne ide to tako naprečac! Nego prvo pođi k divu na kraj sveta, taj ume da odgovori na sva pitanja. Pitaj ga: zašto meni uvek sve ide uz dlaku? Doneseš li mi odgovor, dobićeš moju kćer za ženu; inače od tog posla ne može biti ništa.
Mladić nije bio nimalo ushićen time što mu valja poći na kraj sveta, a nije, dabogme, imao ni razlog da se raduje što ostavlja dragu devojku. Ona pak, kći Gavanova, molila je oca i preklinjala da ga ne šalje na put do na kraj sveta, plakala je i plakala da samo što nije oslepela od plača, ali joj otac ostade tvrda i neumoljiva srca — mladić je morao krenuti na put. Sad je Petar Gavan verovao da je dobio igru, jer onaj div na kraju sveta bio je ljudožder — to je Gavan znao!
Dugo je mladiću valjalo putovati do na kraj sveta: morao je proći kroz tri kraljevine da donde dospe. Kad dođe do prvog kraljevskog dvora, dočeka ga na stepenicama sam kralj.
— Kud si pošao, mladiću? — zapita ga.
— Kad si pošao divu na kraj sveta — reče kralj — onda budi dobar, dragi mladiću, pa ga pitaj šta je i kako je s mojom kćerju, koja mi je nestala pre sedam godina.
— Pokušaću — kaže mladić. — Dobijem li odgovor na jedno pitanje, dobiću, valjda, i na više pitanja.
Onda ga kralj lepo primi i počasti i snabde ga bogato namirnicama. Mladić mu zahvali i pođe dalje na put dok ne ugleda jedno brdo, tako strašno veliko i visoko kakva nigde drugde u celom svetu nije bilo. To je bio kraj sveta, i div koji je umeo da odgovori na sva pitanja prebivao je u tom brdu. Da bi se dospelo do njegova prebivališta, moralo se preći preko velike reke. Na obali je bio čamac, a u čamcu je sedela jedna stara, ružna žena. Mladić je zamoli da ga preveze preko.
— Hoćeš li k divu? — upita starica. Da, hoće, kaže joj; hoće da ga pita zašto Petru Gavanu uvek sve ide uz dlaku.
— Ah, dragi mladiću — reče stara žena — onda ga pitaj i to dokle ću još sedeti ovde, jer ima već tri stotine godina otkako se nalazim u ovom čamcu.
— Pokušaću — kaže joj mladić i ona ga onda preveze preko reke.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Ned Sep 12, 2021 7:41 pm

U brdu su bila vrata i mladić nije pravo znao treba li da ude ili da ne ude, jer se u bravi na vratima nalazio ključ. Onda stegne srce, otvori vrata i ude u veliku dvoranu, čiji su se zidovi sijali kao suvo zlato. U dvorani je sedela prelepa, nežna mlada devojka sa preslicom, na kojoj je prela najtananije zlatne niti.
— Odavno nisam videla čestita čoveka — reče mu devojka — ali kako si, dragi mladiću, dospeo ovamo i šta tražiš ovde?
— Poslao me ovamo Petar Gavan — odgovori joj mladić. — Naredio mi je da mnogo pozdravim diva i pitam ga: zašto njemu, Gavanu, uvek sve ide uz dlaku. Kad bih mogao razgovarati s ocem divom?
— Kad bi mogao razgovarati s divom? O, dragi mladiću, ti ne znaš šta govoriš — kaže mu lepa devojka. — Sad nije kod kuće, izišao je, ali ako te bude zatekao ovde kad se vrati, progutaće te u slast, i to odjedanput, kao zalogaj.
— To bi, bogme, bilo neprijatno — reče mladić. — Ali ja, u svakom slučaju, moram s njim razgovarati, jer mi ga još valja pitati o ovom i onom — i on joj ispriča sve naloge što ih je primio. A kad joj pomenu kralja koji je pre sedam godina izgubio kćer, ona uzdahnu i reče:
— O, zamisli samo kad bi taj kralj bio moj otac! Jest, moram ti pomoći kako budem znala i mogla. I zamisli samo kako bi bilo kad bismo imali sreću da zajedno odemo odavde.
Onda mu pokaže zlatan mač koji je visio o zidu.
— Pokušaj da vidiš možeš li ga podići — kaže mu. Mladić pokuša časkom, ali ga ne uzmože podići.
— Popij jedan gutljaj iz ove boce! — kaže mu devojka, i to pomože: sad je mogao skinuti mač sa zida.
— Popij još jedan gutljaj! — kaže mu opet, i on tako učini: sad je išlo mnogo bolje, sad je mogao podići mač visoko. A onda ispije bocu do dna, i to mu toliko poveća snagu da je teškim mačem mogao mahati kako je hteo, tako lako kao da ima u ruci vrbov prut.
— Sad se uvuci pod postelju i pokrij se ovom medvedom kožom da ti div ne oseti miris — kaže mu devojka.
Mladić učini tako. Zavuče se pod postelju i pokrije se medvedom kožom do preko ušiju.
U istom času div s hukom ude u sobu.
— Huuu! — reče šireći nozdrve. — Osećam ljudsku krv.
— Jest, to je mogućno — reče princeza. — Maločas doleteo ti je jastreb s velikom koskom u kljunu. To je svakako bila ljudska kost kad ti tako golica nos.
— Jedna jedina koska ne može tako jako mirisati — kaže div.
— Jest, da, ali sećam se, čini mi se, da su bile dve koske — reče ona.
— E, dobro, dobro — kaže div, a onda sedne i uzme joj pričati o svojim junačkim delima, o tome koliko je ljudi tog dana prožderao i tako dalje. Potom je došlo vreme da se spava i tako oni legnu i div zaspi.
Odjednom se princeza trgne.
— Ah! — krikne i okrene se u postelji.
— Šta je? — zapita div.
— Ah, sanjala sam nešto smešno — odgovori princeza.
— A šta si to sanjala? — upita div.
— Sanjala sam o nekom ko se zove Petar Gavan i taj me pitao zašto njemu uvek sve ide uz dlaku — kaže mu ona.
— To dolazi odatle što neće da uzme za zeta mladića koji mu je suđen — reče div, zatim ponovo zaspi i zahrče da je brdo ječalo. Ali odjedanput princeza se opet trgne.
— Ah, ah! — krikne i okrene se u postelji.
— No, šta je sad? — pita div i počne se ljutiti.
— Ah, sanjala sam nešto smešno — odgovori ona.
— Šta si to sanjala? — pita je div.
— Sanjala sam o jednom kralju koji je imao u vrtu nekakvu sasvim čudnovatu voćku — odgovori princeza. — Sve jabuke s te voćke bile su crvene na jednoj strani, a bele na drugoj; kako je to mogućno?
Div joj na to pitanje odgovori:
— To dolazi od silnog zlata i srebra što je tamo zakopano u vreme kad su svi carevi i kraljevi sveta ratovali medu sobom.
I okrenuvši se k zidu, stade opet hrkati da se brdo treslo.
Ali se princeza odjednom trgne.
— Ah, ah, ah! — krikne i obrne se u postelji.
— Šta ti je sad? — drekne div, već sasvim ljut i osoran.
— Ah, sanjala sam nešto neobično — reče princeza.
— No, šta si sanjala? — upita je div.
— Sanjala sam o nekom kralju koji je imao izvor najbistrije i najpitkije vode kakve nije nigde u svetu, a sad je voda u njemu zagađena i prljava kao lokva. Ah, dobri moj — reče — kaži mi kako je to mogućno?
Div joj na to pitanje odgovori:
— To je zbog strvine jednog konja koji je zakopan tamo kraj izvora. Treba strvinu iskopati i izvor će opet biti čist kao što je nekad bio. Ali sad me ostavi na miru s tim svojim sanjanjem.
I okrenuvši se k zidu, počne hrkati da je sve pucalo.
Ali se princeza odjednom trgne.
— Ah, ah, ah, ah! — krikne i prevrne se u postelji.
— Šta li je opet? — drekne div, sad već sasvim besan.
— Ah, sanjala sam nešto neobično — reče princeza.
— Šta si to sanjala? — vikao je div.
— Sanjala sam — kaže mu ona — o jednom kralju koji me je pitao šta je i kako je s njegovom pre sedam godina nestalom kćerju. A ja bih htela da znam ko je taj kralj.
Div joj na to pitanje odgovori:
— Taj kralj je tvoj otac. Ali može on pitati i razbijati glavu pitanjem koliko god hoće, ti ostaješ tu gde si. A sad me ostavi naposletku na miru sa svojim snovima; jesi li razumela?
Zatim se okrete k zidu, zaspi i tako zahrka da se brdo treslo i pucalo kao da ga je zahvatila olujina.
Ali najednom trgne se princeza i opet:
— Ah, ah, ah, ah, ah! — krikne i okrene se u postelji. Div skoči.
— Šta ti je opet? — izdere se na nju vrlo grubo, jer sad je bio van sebe od besa.
— Ah, najmiliji i najbolji tatice — reče princeza — trgla sam se, nisam mogla drukčije, jer sam sanjala nešto tako čudnovato.
— To je nekakvo strašno sanjanje ove noći — kaže joj. — Ti inače ne sanjaš takve ni tolike snove. Pa de, šta si sad sanjala? — drekne besno.
— Sanjala sam — kaže princeza — kako me starica sa čamca na reci pita dokle će još morati ostati u čamcu. Div joj na to pitanje odgovori:
— Ostaće donde dok ne bude dobila zamenu. A dobiće je tada kad neko sedne u čamac na njezino mesto, a ona skoči na zemlju i rekne: "Sad sedi ti ovde toliko vremena koliko sam ja sedela." — Onda će ona biti slobodna, a onaj koji bude u čamcu, ostaće umesto nje. Ali ako me sada ne budeš ostavila na miru da mogu spavati, glavu ću ti odseci — reče joj na kraju, skine sa zida mač i položi ga kraj sebe u postelju. Onda zaspi i zahrče da se sve orilo kao kad puca grom za gromom.
Dobivši od diva odgovor na sva pitanja, izmigolji se princeza iz postelje; u isto vreme izvuče se i mladić iz svojeg skrovišta, pa, ne časeći časa, dohvati mač i jednim silnim udarcem odseče divu glavu. Sad je princeza bila slobodna i njih dvoje potrče odmah k reci ostavivši mrtva diva u lokvi njegove divovske krvi.
Kad dođoše do čamca, zapita starica mladića da li je od diva dobio odgovor na njezino pitanje.
— Prvo nas prevezi preko, pa ćeš onda čuti njegov odgovor — reče joj mladić.
Dobro, prevešće ih. A kad iziđoše iz čamca i stadoše na zemlju, okrete se mladić i reče joj:
— Kad idući put budeš nekog prevozila, treba da staneš nogom na zemlju, a onom ko za tobom ostane u čamcu da kažeš: "Sedi sad ti ovde toliko koliko sam ja sedela!" — Onda ćeš biti slobodna, a onaj drugi ostaće u čamcu umesto tebe.
— Trebalo je da mi kažeš pre no što sam te prevezla, pa bi sad ti sedeo ovde mesto mene ljutito je vikala starica za njim i princezom.
Onda su išli istim putem kojim je mladić bio došao i kad stigoše do kraljevskog dvora u kojem je prebivao princezin otac, može se zamisliti kako su ih tamo dočekali raširenih ruku. Kralj se tako radovao da se to ne može izraziti rečima. Mladića prosto nije hteo pustiti da ode, jer je želeo da mu on bude zet i naslednik, a ta njegova želja je bila potpuno razumljiva. Kao njen otac, tako je mislila i princeza, i ona ga je molila i molila da ne ode od nje, ali je on ostao pri onom što je već na početku rekao: mora, veli, kući da saopšti odgovor Petru Gavanu, a osim toga — a ovo je kazao samo princezi, koja je čula šta je div rekao — neko ga kod kuće očekuje s velikom čežnjom.
Pošto je bilo nemoguće zadržati ga, opremi ga kralj za put kako se samo moglo poželeti: da mu lepa odela, konje i kola, tako da je mladić pošao od njega kao najotmeniji plemić.
Zatim prispe u drugu prestonicu, i kad su tamo učinili onako kako je div rekao da treba učiniti, poteče u izvoru voda pitka kao najbolje vino. I ovaj kralj obdari ga mnogim darovima, a potom mladić ode do trećeg kraljevskog dvora. Tamo naredi da se kopa s obeju strana jabuke, dok se nije iskopalo tako strašno mnogo zlata i srebra da se to ni prikazati ne može. Kralj mu da pola od svega iskopanog blaga.
Tako je sin Jana Golje postao pravi veliki gospodin, i Petar Gavan stajao je s kapom u ruci kad je u svojem dvorištu prilazio sjajnim kolima, gotovo verujući da mu dolazi kralj da se pozdravi s tako znamenitom ličnošću kao što je on, Petar Gavan.
Kad vide ko je taj što sedi u kolima, može se zamisliti kako je razrogačio oči. A kad ću divov odgovor, smesta naredi da se što brže spremi sve što je potrebno za svadbu njegove kćeri i sina Jana Golje.
To je bilo svetkovanje i svadbovanje tako sjajno kako se odavno a možda i nikad pre toga nije ni čulo ni videlo. Gavan, tvrdica kakva se samo zamisliti može, davao je sada novac i šakom i kapom samo da svadbovanje bude što velelepnije.
Medu svatima bili su i sestra Petra Gavana i starica kojoj Gavan negda nije hteo dati ni da prenoći u njegovu domu i koja je krstila Goljina sina, i Jan Golja sa ženom i svom njihovom tevabijom, svi u novim novcatim odelima i haljinama. Svatovsku gozbu spremilo je sedam kuvarica iz prestonice, a toliko je ljudi došlo u svatove da im se konji nisu mogli izbrojati. Svati su igrali i pevali, ijujukali i opet igrali, jeli i pili kao da su bili u svatovima samog kralja.
Sad bi Petar Gavan zaista mogao biti zadovoljan, jer bolja zeta ne bi nikad našao ma koliko ga tražio. Ali, uprkos svemu, on nije bio istinski zadovoljan. Nije mu išlo u glavu da je golaćević bogatiji od njega, a jedio se i što mu je zet bio nerasudan i ne uze sve što je div imao, nego je ostavio da leži sve tamo gde je bilo; a što čak ni ključ od divovih vrata nije poneo sa sobom, to mu baš nikako nije davalo mira.
I tako Petar Gavan upregne jednog dana konje u kola i ode, a da niko nije znao reči kuda ni kamo. On je, medutim, otišao na kraj sveta da uzme sve ono što je div imao.
Kad je došao na reku, ude u čamac i starica ga zamoli da sedne. Čim je Gavan seo, ona se u jednom skoku nade na zemlji i okrenuvši se k njemu, reče:
— Sad sedi ti ovde toliko koliko sam ja sedela! — I tako Petar Gavan ostade da sedi u čamcu, i sedi tamo i danas i zuri u zlato što se sija iz divove otvorene dvorane.
Ali je njegovoj kćeri i sinu Jana Golje sasvim dobro i oni žive u zajedničkoj sreći i zadovoljstvu. A živi i onaj ko je poslednji ispričao ovu pripovetku.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Pon Sep 20, 2021 2:39 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538300_m

JABUKA KOJA PLAČE I JABUKA KOJA SE SMEJE

Turska

Bio neki car koji je imao tri sina. Dok je jednog dana njegov najmlađi sin sedeo u zamku, dođe jedna starica da zahvati vode sa izvora ispod zamka. Mladić se baci malim kamenom i polomi staričin krčag. Starica ništa ne reče, ode po drugi krčag i ponovo dođe na izvor. Dečak ponovo baci kamen, polomi krčag, a starica ode. Sutradan se starica pojavi na izvoru sa novim krčagom. Čim je ugleda, mladić ponovo baci kamen i razbi krčag.
Starica reče:
— Hej, sinko, molim gospoda da se jabuka koja plače zaljubi u jabuku koja se smeje — i udalji se.
Prođe pet dana i dečaka poče da muči ono što je starica rekla. I zaista, jabuka koja plače zaljubila se u jabuku koja se smeje. Iz dana u dan dečak je bledeo i venuo. I car ću da mu se sin razboleo. Pogledali su ga hodže i vidari, ali nikako nisu mogli da objasne razlog mladićeve patnje. Jednog dana ponovo dođe jedan vidar i reče caru:
— On je bolestan od ljubavne patnje. Mladić na kraju reče ocu da se jabuka koja plače zaljubila u jabuku koja se smeje. Car će na to:
— Šta da radimo sada, sine? Mladić odgovori:
— Dozvoli mi da idem i da ih nađem. Car, opet:
— Kuda ćeš u takvom stanju? Kako ćeš znati gde su. Pusti!
— Svakako ću ići i naći ću ih — odgovori mladić.
— I mi ćemo ići s njim. Sigurno ćemo naći te jabuke — rekoše ocu starija braća.
Sva tri brata krenuše zajedno na put.
Dugo su išli preko brda, dolina i ravnica i jednog dana stigoše do neke česme. Na česmi videše jedan natpis. Pročitaše: ko ide jednim od ova tri puta, doći će, ko ide drugim doći će ili neće, a ko krene trećim putem nikako neće doći. Braća se sporazumeše da najstariji krene putem kojim se dolazi, srednji putem kojim se dolazi ili ne dolazi, a najmlađi onim kojim se ne dolazi.
— Ali kako ćemo znati, ko se vratio, a ko nije — rekoše.
Na to najmlađi brat reče:
— Skinimo prstenje sa ruku i stavimo ga ispod ovog kamena. Onaj ko dođe kasnije, znaće ko je sa kog puta stigao.
Tako i učiniše i svaki krenu putem koji je izabrao. Najstariji carević stiže u jednu zemlju, ude u jedan hamam i osta tamo da radi kao hamamski momak. Srednji brat, kad stiže u neku zemlju, ude u jednu kafanu i osta tamo kao kafedžija.
Da se vratimo najmlađem bratu. I on, pošto je prešao dug put, stiže jednoga dana do nekog izvora i vide staricu kako zahvata vode. Mladić je upita:
— Bako, hoćeš li mi dati prenoćište za večeras? " Starica odgovori:
— Ah, sinko, imam jednu kućicu, kad legnem noge mi štrče. Gde da te primim?
Mladić joj dade pregršt zlatnika:
— Aman, bako, nadi mi jedno mesto. Starica uze zlatnike i povede mladića svojoj kući govoreći:
— Pođi, sine, pođi, imam i kuću i sobu, a ko će mi drugi i doći!
Malo su jeli i pili. Sedeći tako, mladić upita:
— Bako, kažu da ima jabuka koja plače i jabuka koja se smeje, znaš li gde su?
Čim to ču, starica zalepi mladiću ćušku:
— Ćuti, ovde je zabranjeno da se to spominje. Kada to reče, mladić joj dade još jedan pregršt zlatnika. Obradovana time, starica reče:
— Sine, sutra ćeš ustati i otići na onu goru tamo. Tamo dolazi jedan pastir. On je pastir dvorca u kome su jabuka koja plače i jabuka koja se smeje. Ako uspeš da ga odobrovoljiš i uđeš u dvorac, tamo ćeš naći jabuke. Samo, kada ih budeš uzeo dođi pravo k meni.
Sutradan mladić ustade rano, ode na onu goru i tamo vide pastira kako napasa ovce. Priđe i pozdravi ga. Sedoše i počeše da razgovaraju. Na kraju, on spomenu pastiru jabuku koja plače i jabuku koja se smeje.
Čim to ču, pastir ga tako udari da mu se mozak zavrte. Kada mu mladić reče "Zaboga, pastiru, zašto me udaraš", pastir ga još jednom udari rekavši:
— Ćuti, ovde je zabranjeno da se o tome govori. Mladić mu dade pregršt zlatnika. Kada vide zlatnike, pastir omekša i reče mladiću:
— Ja ću sada da zakoljem jednu ovcu; od njene kože ću napraviti mešinu. Kada naveče poteram ovce u dvorac, ti ćeš se umešati medu njih, jer ih broje kada ulaze u dvorac. Ti ćeš ići kao one i sa njima ćeš ući u dvorac. A zatim, noću, kada svi budu zaspali, popećeš se na najviši sprat. Tiho ćeš ući u odaju sa desne strane. Devojka leži u postelji, a jabuke stoje na polici. Ako budeš mogao uzećeš ih, a ako te uhvate biće zla.
Pastir ustade i zakla jednu ovcu; mladića stavi u mešinu, potera ovce i uputi se ka dvorcu. Mladić ude medu ovce dok su ih brojali na ulazu u dvorac.
Spusti se noć i svi u dvorcu zaspaše. Mladić izađe iz mešine i lagano pođe gore. Otvori odaju koju mu je pomenuo pastir. U sredini je bila jedna postelja, a u njoj lepotica crnih obrva, svetloplavih očiju, kose rasute poput srme sa mladežima na vratu. Bila je lepa da joj nije bilo ravne na svetu. Dok ju je mladić dugo sav ushićen gledao, jedna jabuka sa police poče grohotom da se smeje, a druga da rida, kao da se nešto dogodilo. Mladić odmah pobeže na vrata i vrati se medu ovce.
Od galame ovih jabuka, devojka se probudi, pogleda i vide da nema nikog, iziđe napolje i pošto nikog ne nade, ponovo se vrati u odaju. — Ah vi, lažljivice, prevarile ste me — reče i opet leže u postelju. Nakon kratkog vremena devojka je ponovo zaspala. Mladić se još jednom pope gore, lagano otvori odaju i ude. Kada krenu prema jabukama, jedna se opet nasmeja, a druga zaplaka, a on ponovo pobeže. Devojka se na to probudi i vide da nema nikog.
— Hej, vi, bezobraznice. Već drugi put me budite iz sna. Istući ću vas ako opet budete nešto napravile — reče i leže.
Čim je zaspala, mladić ponovo dođe, otvori vrata i krenu pravo ka jabukama. Kad htede da ih dohvati sa police, jabuke udariše u smeh i plač. Mladić ponovo pobeže. Devojka se probudi — nikog nema.
— Ah, vi bestidnice! Jeste li poludele noćas? Tri puta me budite iz sna. Kakav je to način? — reče, ošamari i jednu i drugu i ponovo leže.
Prošlo je podosta vremena. Mladić je ponovo otvorio odaju i krenuo prema polici. Uzeo je jednu jabuku, pogledao, nikakvog glasa, uzeo je i drugu, izašao i otišao medu ovce. U stvari, jabuke su se naljutile i zato nisu pustile nikakav glas.
Došlo je jutro. Pastir je isterao ovce i otišao u planinu. Mladić je izašao iz mešine i ponovo dao pastiru pregršt zlatnika. Oprostio se i krenuo staričinoj kući. Kad starica vide mladića, stavi malo vode u posudu, zakla jednu kokošku i njenu krv pusti u vodu. Stavi u vodu jednu dasku i reče mladiću da sedne na dasku.
Vratimo se dvorcu gde su bile jabuke.
Kada se devojka probudila, pogledala je gore-dole i videla da na polici nema jabuka. Tada je briznula u plač:
— Jao meni! Noćas su mi ukradene jabuke. Tri puta su me budile, ali ja nisam mogla da shvatim. A ono, dolazio lopov.
Kada ovo ću car, naredi da se zatvore kapije tvrđave. Pretražili su unutrašnjost grada i ništa nisu mogli da nadu.
Zvezdočatci su gledali sudbinu i videli kako onaj koji je ukrao jabuke plovi lađom po nekom krvavom moru. Rekli su:
— Care, ovaj je čovek daleko izmakao. A mi ne znamo ni gde je to krvavo more.
Na kraju su odustali od traženja jabuka. Kapije tvrđave su bile ponovo otvorene. Mladić dade starici još malo zlatnika. Pošto se od nje oprostio, pođe on putem kojim je došao. Jednog dana stiže do česme gde se rastao od braće. Podiže kamen ispod koga su stavili prstenje i vide da niko nije dolazio. Uze svoj prsten i krenu putem kojim je otišao srednji brat.
Idući preko brda, dolina i ravnica, pijući vode sa potoka, sedeći u pustinjama, slušajući pevanje ptica, stiže jednog dana u nepoznatu zemlju. Ude u jednu kafanu da popije kafu i ispuši čibuk. Vide da mu je brat tu kafedžija, ali ga ovaj ne pozna. Nakon kratkog vremena, on ga pozva i upita odakle je i tako ubrzo shvati da mu je on brat. Braća ustadoše i krenuše zajedno na put. Opet stigoše do one česme. Podigoše kamen i videše da stariji brat još nije stigao. Uzeše još jedan prsten i krenuše putem kojim je otišao najstariji brat. Idući tako, opet stigoše do jedne nepoznate zemlje. Dva brata rekoše:
— Hajdemo u neki hamam da se okupamo, a posle da potražimo brata.
Uđoše u jedan hamam. U tom je hamamu njihov brat radio kao hamamski momak. Oni se okupaše i izađoše iz hamama. Pozvaše hamamskog momka i rekoše mu ko su. Zatim se sva trojica zaputiše onoj česmi. Kada stigoše uzeše i treći prsten i krenuše u svoju zemlju.
Starija braća usput upitaše najmlađeg da li je našao jabuke. On reče da jeste i izvuče ih ispod pazuha. Čim videše jabuke i sami se zaljubiše.
— Brate, neka jabuke malo ostanu kod nas, pa ćemo ti ih opet vratiti — rekoše.
On se složi i dade im jabuke. Posle toga njegova starija braća rekoše jedan drugom:
— Ubijmo ga! Neka jedna jabuka ostane kod tebe, a druga kod mene.
Tako su tri brata stigla u jednu kafanu. Hteli su tu malo da posede i da nešto pojedu. Od kafedžije zatražiše jednu asuru i on im donese.
U bašti je bio jedan nepokriven bunar na koji oni staviše asuru. Najmlađi brat, misleći da je asura prostrta za odmaranje, sede na nju i upade u bunar. Za to vreme su njegova braća mirno popila kafu, ispušila po čibuk i krenula u svoju zemlju.
Pošto u bunaru nije bilo vode, mladić se nije udavio, ali se onesvestio. On je tamo ostao dok su njegova braća stigla u zemlju. Kada ih otac upita gde im je najmlađi brat, oni odgovoriše:
— Mi smo išli i našli jabuku koja se smeje i jabuku koja plače. On je otišao putem kojim se ne vraća i nije se vratio.
Otac se zaplaka i reče:
— Sigurno će doći.
Za to vreme je mladić u bunaru došao k svesti. Počeo on da doziva ljude. Kafedžija koji je šetao po bašti čuo glas iz bunara, spustio jednog čoveka u bunar i on je izvukao mladića. Upitali su ga kako je upao u bunar i on im ispričao šta mu se desilo. Zatim je ustao i zaputio se u svoju zemlju, ali nije došao očevoj kući. Došao je u jednu kalajdžijsku radnju i tu postao šegrt.
I dok je on tamo šegrtovao, otac devojke koja je bila vlasnica onih jabuka napravi brojanicu od hiljadu zrnaca, dade je ljudima rekavši im:
— Uzmite ovu brojanicu i obiđite sve zemlje. Neka ljudi pričaju šta im se dogodilo. Ko izdrži do kraja ove brojanice, on je taj koji je ukrao jabuke. Uhvatite ga i dovedite.
Ljudi su uzeli brojanicu, obišli svaku zemlju, ali niko nije mogao da izvuče brojanicu. Na kraju stigoše u zemlju mladića koji je ukrao jabuke. Baš kada su prolazili ispred kalajdžijske radnje mladić reče:
— Majstore, ja ću izvući onu brojanicu. Ovaj o tome obavesti ljude koji doneše brojanicu i rekoše:
— Hajde da vidimo, izvlači! A mladić tada reče:
— Hoću, ali ću to učiniti pred mojim carem.
Oni uzeše mladića i odvedoše ga caru mladićeve zemlje i objasniše mu o čemu je reč. Mladić sede, poče da priča šta mu se dogodilo i da izvlači brojanicu. Baš kada je rekao kako su ga njegova braća bacila u bunar, brojanica se završila. Tada car shvati da je to njegov najmlađi sin, ustade i privuče mladića u zagrljaj:
— Ah, sine moj, koliko si ti preturio preko glave, a da ja ništa o tome nisam znao.
Braću koja su uzela jabuke odmah pogubiše a mladića, zajedno sa jabukama, predadoše ljudima. Ovi ga povedoše caru zemlje u kojoj su jabuke bile ukradene.
I tako stigoše oni u zemlju iz koje su ukradene jabuke a mladića izvedoše pred cara. Kad ga car vide zapovedi mu da i pred njim izvuče brojanicu. Mladić je uze, ispriča sve od početka do kraja i izvuče brojanicu.
Car reče:
— Sinko, ti si ukrao ove jabuke, ali i moja ćerka ne može bez njih. Dođi, daću ti svoju kćer, a vas dvoje se više nemojte rastavljati od ovih jabuka.
— Sa zadovoljstvom — reče mladić i prihvati carevu ponudu.
Devojka i mladić se venčaše i provedoše svadbu koja je trajala četrdeset dana i četrdeset noći.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Bajke iz celog sveta Pon Sep 20, 2021 2:40 pm

Bajke iz celog sveta - Page 3 34538299_m

BAJKA O IVANU-CAREVIĆU, ŽAR-PTICI I SIVOME VUKU

Ukrajina

Živeo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronović. Imao taj car sina carevića: najstarijeg — Dimitrija-carevića, srednjeg — Vasilija-carevića i najmlađeg — Ivana-carevića. Car Vislav Andronović imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne beše. U tom vrtu su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih. Imađaše car jednu omiljenu jabuku. Na toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata.
Navadi se žar-ptica da doleće u carev vrt. Perje joj beše od zlata, a oči nalik na istočnjački kristal. Svake noći bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku, stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela.
Caru Vislavu Andronoviću beše veoma žao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im reče:
— Deco moja draga, ko od vas može da uhvati u mom vrtu žar-pticu? Onome ko je bude živu uhvatio daću još za života polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.
Tada carevići rekoše uglas:
— Milostivi gospodaru, oče naš, vaše carsko veličanstvo! Sa velikom radošću ćemo se truditi da uhvatimo žar-pticu živu.
Prve noći pođe u vrt Dimitrije-carević da čuva stražu. Kad sede pod jabuku sa koje je žar-ptica jabuke otresala, zaspa i ne ću kada je žar-ptica doletela i jabuke otresla. Car Vislav Andronović pozva ujutru svoga sina Dimitrija-carevića i pita ga:
— Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
Carević odgovori ocu:
— Ne, milostivi oče gospodaru! Noćas nije doletela.
Druge noći pođe u vrt Vasilije carević da čuva stražu. Sede pod onu istu jabuku i kako je sedeo tako je i zaspao, te ne ću kada žar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav pozva k sebi i upita:
— Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
— Ne, milostivi oče gospodaru! Noćas nije doletela.
Treće noći pođe u vrt Ivan-carević da čuva stražu i sede pod onu istu jabuku.
Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu sveća. Dolete žar-ptica, sede na jabuku i poče tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carević vešto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadržati. Ote se žar-ptica i odlete, a Ivanu-careviću ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, čim se car Vislav probudi, ode Ivan-carević k njemu i dade mu pero žar-ptice. Obradova se car što je najmlađi sin uspeo makar jedno pero žar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i sjajno, da bi u mračnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnoštvo sveća. Car Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono čuva.
Otada žar-ptica nije više doletala u vrt.
Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i reče im:
— Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, pođite i nađite mi žar-pticu te je živu donesite. A ono što sam ranije obećao dobiće onaj koji mi žar-pticu donese.
Carevići Dimitrije i Vasilije uzeše od oca blagoslov i krenuše da traže žar-pticu sami, jer im je bilo krivo što je Ivan-carević uspeo da iščupa žar-ptici pero iz repa. A Ivan-carević stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu reče:
— Sine moj mili! Čedo moje drago! Ti si još mlad i neuk za tako dalek i težak put. Nemoj se od mene odvajati! I tako su braća tvoja pošla. A ako i ti odeš, sva trojica se nećete skoro vratiti. Ja sam već star i smrt mi se približava. Ako mi gospod bog uzme život za vreme vašeg odsustva, ko će umesto mene carstvom upravljati? Može doći do bune i nesloge medu narodom, a ko će to smirivati? Ili se našoj zemlji može približiti neprijatelj, a vojsku neće imati ko da predvodi.
Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadrži Ivan-acarevića, ne pođe mu to za rukom, te Ivan-carević uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pođe na put, ni sam ne znajući kud.
Išao on tako putem, išao, te stiže, najzad, na jedno široko polje. A u polju stoji stub, i na stubu zapisane reči: "Onaj ko pođe od ovoga stuba pravo, taj će biti gladan i jadan; ko pođe na desnu stranu, taj će biti živ i zdrav, a konj će mu biti mrtav; a ko pođe na levu stranu, sam će biti ubijen, a konj će mu živ i zdrav ostati."
Pročita Ivan-carević ovaj natpis i krene na desnu stranu. Mišljaše: konj će mi biti ubijen, ali ja ću ostati živ pa ću sebi kasnije naći drugog konja.
Išao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi vuk te mu reče:
— Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! Na stubu si pročitao šta je napisano: da će konj tvoj mrtav biti. Zašto onda ovuda ideš?
Izgovori vuk te reči, rastrže konja na dve polovine i ode.
Ivanu-careviću bi žao konja, zaplaka gorko i pođe pešice. Išao tako čitav dan, umori se i htede malo da odahne, kada ga dostiže sivi vuk i reče mu:
— Žao mi je, Ivane careviću, što si se tako hodajući izmučio. Žao mi je i što sam tvoga dobrog konja rastrgao. Uzjaši mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zašto?
Ivan-carević reče sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk brže od konja i ne prođe dugo a vuk ga donese usred noći do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i reče:
— E, Ivane-careviću, sidi sa mene, sivoga vuka, i pređi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida, nalazi se vrt, a u vrtu žar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi žar-pticu, ali kavez ne diraj. Ako kavez uzmeš, nećeš moći iz vrta izići: odmah će te uhvatiti.
Preskoči Ivan-carević preko zida i nade se u vrtu. Spazi žar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi pticu iz kaveza i pođe natrag, pa promisli i reče u sebi:
"Šta će mi ptica bez kaveza? Kud ću sa njom?" Vrati se i tek što skide zlatni kavez, odjednom nešto zagrme i zatutnji po celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile žice sprovedene.
Stražari se odmah probudiše, dotrčaše u vrt, uhvatiše Ivana-carevića sa žar pticom i dovedoše ga svome caru Dolmatu.
Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevića i povika:
— Kako te nije stid, mladi čoveče, da kradeš! Ko si i odakle si, čiji si sin i kako te zovu? Ivan-carević mu odgovori:
— Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovića, a zovu me Ivan-carević. Tvoja žar-ptica se navadila da nam svake noći doleće u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene jabuke mog oca. Sve je drvo već obrala. I otac me je poslao da pronađem žar-pticu i da mu je donesem.
— Eh, ti, mladiću, Ivane-careviću — reče car Dolmat — zar se tako radi? Da si došao meni, ja bih ti časno i pošteno žar-pticu dao. A šta će biti sada ako ja po celome carstvu razglasim kako si ti nečasno postupio. Ali slušaj, Ivane-careviću! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i doneseš mi od cara Afrona konja zlatogrivog, oprostiću ti grešku i uz velike počasti ću ti žar-pticu dati. A ako to ne izvršiš, razglasiću po čitavom carstvu da si lopov nečastan.
Ivan-carević napusti cara Dolmata tužan i žalostan obećavši da će mu dovesti konja zlatogrivog.
Dođe on sivome vuku te mu ispriča sve što mu je zadao car Dolmat.
— Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! — reče mu sivi vuk. — Zašto me ne posluša, zašto uze zlatni kavez?
— Kriv sam pred tobom — odvrati mu Ivan-carević.
— Dobro, hajde! — na to će vuk. — Uzjaši mene, sivoga vuka, odneću te kuda treba.
Uzajaha Ivan-carević vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio on tako, jurio, najzad stiže, usred noći u carstvo cara Afrona.
Kada stigoše do carskih konjušnica od beloga kamena, sivi vuk reče Ivanu-careviću:
— Udi, Ivane-careviću, u konjušnicu. Svi stražari čvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inače će zlo biti.
Ivan-carević ude u konjušnicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu uzdu, polakomi se. Tek što je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjušnicama, kao da su u tu uzdu bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrčaše, Ivana-carevića uhvatiše i odvedoše caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati:
— Zdravo da si, mladiću! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime?
Ivan-carević mu odgovori:
— Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovića, a ime mi je Ivan-carević.
— Eh, ti, mladi junače, Ivane-careviću! — reče mu car Afron. — Zar to časni junak može da radi? Da si došao k meni, ja bih ti časno i pošteno zlatogrivog konja dao. A šta će biti sada ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu nečasno postupio? Ali poslušaj, Ivane-careviću! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda, devet voda u deseto carstvo i dovedeš mi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i duša tuguju, ja ću ti pogrešku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivati. A ako to ne izvršiš, po čitavom carstvu ću razglasiti da si ti nečastan lopov i da si nečasno delo u mome carstvu počinio.
Tada Ivan-carević obeća caru Afronu da će mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad iziđe iz odaja, gorko zaplaka.
Dođe sivome vuku i ispriča sve šta mu se desilo.
— Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! — reče mu sivi vuk. — Zašto me ne posluša, zašto uze zlatnu uzdu?
— Kriv sam pred tobom! — odvrati mu Ivan-carević.
— Dobro, hajde! — nastavi sivi vuk. — Uzjaši mene, sivoga vuka, ja ću te odneti kud treba.
Uzjaha Ivan-carević vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio je on tako brzo kao što se u priči priča, i dojuri do carstva u kome je živela princeza Jelena Prekrasna. Kada stiže do zlatne ograde koja je okružavala prekrasan vrt, vuk će careviću:
— Sidi, Ivane-careviću, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo došli, te me čekaj na širokom polju ispod hrasta zelenog.
Pode Ivan-carević kud mu je zapoveđeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i čekaše da iziđe u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred veče, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh postao prijatniji i prohladan, iziđe princeza Jelena Prekrasna u vrt da se šeta sa svojim dvorkinjama i pratiljama. Kada dođe do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on odjednom preskoči ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoči natrag i dade se u trk. Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carević očekivao i reče mu:
— Ivane-careviću, sedni mi brzo na leda!
Ivan-carević sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i dvorkinje koje su šetale po vrtu zajedno sa princezom, otrčaše u dvorac i poslaše poteru ne bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako goniči bili hitri, ne uspeše da stignu sivoga vuka pa se vratiše.
Dok je Ivan-carević sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi se on u nju, a i ona u Ivana-carevića. Kada sivi vuk dođe do carstva cara Afrona, Ivan-carević morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carević se tada ražalosti i poče suze prolivati. Sivi vuk ga upita:
— Zašto plačeš, Ivane-careviću? Ivan-carević mu na to odgovori:
— Sivi vuče, prijatelju moj! Kako da ne plačem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna duše prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a ako je ne predam, car Afron će mi čast ukaljati u svim zemljama.
— Služio sam te mnogo, Ivane-careviću — reče sivi vuk — učiniću ti još i ovo. Poslušaj me, Ivane-careviću: ja ću se načiniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i uzmi konja zlatogrivog. Car će misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjašeš konja zlatogrivog i odeš daleko, tada ću ja izmoliti cara Afrona da iziđem na široko polje u šetnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti — i ja ću se opet stvoriti kraj tebe.
Tek što sivi vuk izgovori te reči, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu, tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carević uze sivoga vuka i pođe u dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni reče da ga čeka izvan grada. Kada Ivan-carević dođe caru Afronu sa tobožnjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma obradova što je dobio blago koje je odavno želeo. Povede lažnu princezu, a konja zlatogrivog predade Ivanu-careviću. Ivan-carević uzjaha konja i iziđe izvan grada. Smesti na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata.
Sivi vuk je živeo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a četvrtog dana dođe caru moleći ga da se prošeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublažila. A car Afron odgovori:
— Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja ću za tebe sve učiniti, pustiću te u polje ravno da se prošetaš.
I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da podu sa prekrasnom princezom u šetnju u polje široko.
A Ivan-carević išao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da ne zaboravi na sivoga vuka. Seti se i reče:
— Ah, gde li je moj sivi vuk?
Tek što je to rekao, stade sivi vuk pred carevića i reče mu:
— Uzjaši, careviću, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jaše na konju zlatogrivom.
Ivan-carević uzjaha sivoga vuka te tako pođoše u carstvo cara Dolmata. Išli oni, išli i kada stigoše na tri vrste od tog carstva, Ivan-carević stade moliti sivoga vuka:
— Saslušaj me, prijatelju dragi, vuče sivi! Mnogo si mi dobra učinio, učini mi još i ovo poslednje. Evo šta ćeš učiniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od ovoga konja.
Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carević ostavi prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pođe u dvorac caru Dolmatu.
Čim stiže, spazi ga car Dolmat gde jaše na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i iziđe iz svojih odaja. Dočeka carevića na dvorištu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoše oni za trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trećega dana predade car Dolmat Ivanu-careviću žar-pticu sa zlatnim kavezom.
Uze carević žar-pticu, iziđe iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom Jelenom i pođe u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovica.
Car Dolmat htede sutradan da projaše na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla, uzjaha i krenu u široko polje. Tek što je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata, pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stiže Ivana-carevića.
— Careviću Ivane! — reče on. — Uzjaši mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka jaše na konju zlatogrivom.
Carević Ivan uzjaha sivoga vuka i pođoše na put. Kada stigoše do onoga mesta gde je sivi vuk rastrgao konja Ivanu-careviću, vuk se zaustavi i reče:
— E, pa, Ivane-careviću, dosta sam te verno i pošteno služio. Na ovome mestu sam tvoga konja rastrgao, dovde sam te i doneo. Siđi s mene, sivoga vuka, sada imaš konja zlatogrivog, uzjaši njega i putuj kud ti je drago. A ja ti više nisam sluga.
Tek što to izgovori, sivi vuk iščeze. Ivan-carević zaplaka gorko za sivim vukom i pođe dalje sa svojom prekrasnom princezom.
Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom leže pod jedno drvo da se malo odmori od vrućine koja beše pripekla. Zlatogrivog konja priveza za drvo, a kavez sa žar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako ležali na travi, uhvati ih san.
Za to vreme braća Ivana-carevića — Dimitrije i Vasilije — lutajući po raznim carstvima i ne našavši žar-pticu, vraćahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naiđoše oni na svoga usnulog brata Ivana-carevića i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledaše na travi žar-pticu u zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomiše se i smisliše kako da ubiju svoga brata Ivana-carevića.
Carević Dimitrije isuka mač iz korica, probode Ivana-carevića i saseče ga. Zatim razbudi prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati:
— Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, čija si kći i kako ti je ime?
Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevića mrtvog, prepade se i stade gorke suze prolivati. Kroz plač ona govoraše:
— Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carević koga ste vi strašnoj smrti predali. Da ste vi bili pravi junaci, izišli biste s njim na ravno polje i živoga ga pobedili. A vi ubiste čoveka u snu, i kakvu ste pohvalu zaslužili? Čovek u snu je isto što i mrtav čovek.
Tada carević Dimitrije prisloni svoj mač na grudi prekrasne princeze Jelene i reče joj:
— Slušaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u našim rukama. Mi ćemo te povesti ocu našem, caru Vislavu Andronoviću, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i žar-pticu i konja zlatogrivog. Ako to ne rečeš, odmah ću te ubiti!
Prekrasna princeza Jelena uplaši se smrti i obeća da će govoriti onako kako su joj zapovedili.
Tada carević Dimitrije i carević Vasilije baciše kocku kome će pripasti prekrasna princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade careviću Vasiliju, a zlatogrivi konj — careviću Dimitriju. Tada carević Vasilije povede prekrasnu princezu Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carević Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze žar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronoviću. Tako oni krenuše dalje.
Ivan-carević ležaše mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naiđe tuda sivi vuk te pozna po mirisu Ivana-carevića. Htede da mu pomogne, da ga oživi, ali nije znao kako to da učini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrančića koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju spuste. Sakri se vuk iza žbuna i tek što se gavrani spustiše na zemlju, vuk iskoči iza žbuna, zgrabi jednoga gavrančića i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran reče:
— Zdravo da si, sivi vuče! Ne diraj mi moje mlade ptice, ono ti ništa nije skrivilo.
— Slušaj, Gavrane Gavranoviću! — reče sivi vuk. — Tvoje ptice neću dirnuti i pustiću ga živa i zdrava, ako mi nešto učiniš. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje mi donesi mrtvu i živu vodu.
Tada Gavran Gavranović odgovori vuku:
— Ovo ću ti učiniti, ali mi sina ne diraj.
Tek što to izgovori, gavran odlete.
Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom živa voda, a u drugom — mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrancica na dva dela, poprska ga mrtvom vodom — i gavrančić sraste ponovo, poprska ga živom vodom — gavrančić se prenu i polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevića mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska ga živom vodom, a Ivan-carević ustade i progovori:
— Ah, kako sam dugo spavao!
Sivi vuk mu na to odgovori:
— Da, Ivane-careviću, spavao bi ti večno da mene ne beše. Tvoja braća te ubiše i sa sobom odvedoše prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i žar-pticu. Sada bez odlaganja pohitaj da što pre stigneš u svoju zemlju. Tvoj brat carević Vasilije ženi se danas tvojom nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi što pre stigao tamo, uzjaši mene, sivoga vuka, i ja ću te odneti.
Ivan-carević uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovića.
Ne prođe dugo, a oni stigoše u grad. Ivan-carević sjaha sa sivoga vuka, pođe u grad i kada stiže u dvorac, zateče carevića Vasilija gde se ženi prekrasnom princezom Jelenom.
Ivan-carević ude u palatu, a čim ga Jelena Prekrasna spazi, skoči odmah iza stola, stade ga grliti i ljubiti te povika:
— Ovo je moj dragi suđenik, Ivan-carević, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi!
Tada se car Vislav Andronović diže sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o čemu ona to govori. Jelena Prekrasna mu ispriča celu istinu, šta je i kako je bilo: kako je Ivan-carević došao do nje, do konja zlatogrivog i žar-ptice, kako su ga starija braća ubila dok je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kaže kako su oni sve to našli.
Car Vislav se razgnevi i naredi da careviće Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu.
Ivan-carević se oženi prekrasnom princezom Jelenom i živeo je s njom u slozi i ljubavi, tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

» Ljudi iz celog sveta
» ClipArt za decu
» Romanovi — sveta carska porodica