Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Oči
U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako
počinju da se sapliću. Primetiš to po iskracalom odelu, koje ostavljaš mladjem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice. »Ne
zidaj vrata veća od kuće «, kazu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću"
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reći
ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu
predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Razglednice
U doba mog detinjstva igrao sam se pošte. Sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prišapnuo, najlepše što sam čuo i video tog dana.
Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem. I puštao niz vetar.
I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lišće i čitam odgovore pisane rukopisom žilica koje venu. Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da čitam. Nije teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš. Kroz trepavice. I dišem polako vetar, A vetar se i ne čuje drukčije, sem nozdrvama i usnama.
2.
Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj strani piše nam Iaoce sa neke pošte stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna - najviši je."
Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, I 553; "Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni znati da ništa ne zna".
Zar ti to ne 1iči po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reči putuju kroz vekove, svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve izvrne naopako, po svome. Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu žita."
3.
Noć polagano zri. Čuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kiše.
Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu.
Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um.
Otkrića
Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći. Ništa ja ne znam o znanju, sine moj. Istorija otkrića možda i nije red, nego nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo.
Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka: "Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."
Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje je početak hiljadu novih početaka. I nemoj ga se nikad stideti.
Svetlost znanja je slična svetlosti vasione. Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo.
2.
Ja, koji ne znam šta je čulo starosti i samoće, jer okružen sam stalno ogledalima dečjih očiju, posmatram ovaj život kao nešto šareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtešku igre i vrtešku neznanja koja je kruna mudrosti.
Izlazim iz svog tela. Pevač sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar sam i svetac koji je sišao sa freske. Mozeš me upotrebiti kao nalepnicu.
Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. Učenja kažu da je to nemoguće. A vidiš, moguće je, jer sve činim neznanjem.
3.
Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slična tebi, već sebi samoj".
Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se seti sebe".
"Jer znanje se" - kaže Platon - "u ljude ne unosi učenjem. Donosis ga rođenjem na ovaj svet".
Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je da pitaš Ajnštajna. Taj je sve izbrisao, i sve počeo iz početka.
Brižljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji, ošamućeni od sreće, likuju što uspevaju na nov način da izgovore neku potpuno istu stvar.

Mogućnosti
Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu«.
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja? Važna je upotreba nti. Još nisam nosio košulju od paukove svile.
Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kiše jedu velike puteve".
Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što postoji ponašanje čoveka, sine moj, tako postoji i ponašanje njegovih misli.
Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudrošću, a ne naukom". I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnošću".
Kjerkegor kaže: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«.
A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je ispod toga nešto potpuno suprotno. Obojica su u pravu.
Ovako kaže Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavši ih, mi bismo upropastili naše druženje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica na tom čudesnom putu između Sada i Ovde ipak ponekad sretati?"
Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti objasnim neke stvari.

Zbirka: Akvareli

Drhtava Pesma
Osećam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se.
Prestižu
Nesto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osećam nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči.
A tata kaže: još si balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstvo da ozari.
Plačem od sreće.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo čuj me: laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
- Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako ko i ja balava za divne stvari.

Zagonetka
pogodi kako se raste. pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kiše, do neke zvezde daleke
i više i jos više u čudne neke plave.
pogodi dali kroz kragnu, kroz nogavice, rukavice, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? zažmuri pa pogodi.
a mada nije ni važno da se unapred setiš.
možda se najlepše raste kad ništa ne primetiš. možda se najlepše biva veći, još jači, najveći, - ćuteći sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir što se u tebe stvori, pa gori, beskrajno gori, i nikako da izgori.
i niko nezna šta je.
A on traje. I traje.

Ljubav
Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristaništa i mosta, niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu gde trava ima okus vode, peska i sunca.
Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti užinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukroćenom zvrku na temenu za koji su me večito čupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera, i svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada više, nikada više, nećemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečeg vrlo važnog, nečeg toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Rođendanska pesma
Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene.
posle su došle kolevke, cucle i zubi, i ostali. i noć kad smi kmečali. i pelene. pelene. pelene.
svejedno je dali su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je košava bila, ili je mećava bila, ja mislim; oni su videli sva sunca kad su nas stvorili. zato je kosa bebama meka i topla kao svila.
ja mislim da su se voleli i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas, najlepše oko i dlan. i zeleli su da budemo najbolji na ovom svetu. da li se ikad upitaš, ličiš li na njihov san?
mama i tata su stari već i kažu; ljubav vene. a ljubav nihova ostaje i u nama se širi. i nastavlja se. nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri.

Pesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da,mora da je tako

Proleće
Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.
Tu negde, blizu al ne znam gde je, vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
Sad sunce, eno, kao vreteno ispreda gradom nešto šareno i - miriše. Reci mi zašto s tobom u hodu odjednom danas govorim tiše i zašto misli nekud odu, pa samo trepćem i ništa više? Kad ispod lipa senke se ruše, zašto sam tako odjednom smušen, pa kad te kući iz škole pratim, sve ne bih hteo da se vratim, već dugo stojim i dugo ćutim pod vetrom toplim i suncem žutim, a u glavu mi nebo stalo i još malo Čega malo?
Svega pomalo!
Ako se setim, ja ću ti reći i - uteći.

Najljubavnija pesma
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave i oni tako leže u ćosku bespomoćni i bačeni.
Neko u ovoj sobi neće više da bude dete,
Neko u ovoj sobi tri dana ne moze da ruča. Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.

Krila
Ako hoćes da odletiš - sklopi oči i sve jače veruj, veruj kao nikad u sve što se čini čudno.
Nemoj da mi smešno mašeš ko glupave vetrenjače svakom vetru, svakoj ptici, brzopleto, uzaludno.
Svako dete ima krila, samo mora da se seti gde mu rastu sakrivena i - odmah će da poleti.
Neko nađe svoja krila u tatinom novčaniku.
Neko proda svoja krila. Neko uvek tuđa krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljudi od nevolje. Lete ljudi od parade.
Nekom mama krila veze.
Nekom mama krila sreže.
Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.
Al divno je, al najteže, kad u glavi nađeš krila.
I obletiš maštom samo Za trnutak sve visine.
I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.

Stranica iz dnevnika
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ona je jedna neozbiljna najobičnija balavica.
Mi stariji, mi iz osmog razreda, stavimo ruke u džepove i zviždućemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojčice.
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog, postaću najgori đak u školi.
Kad bi jastuci progovorili
Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni.
Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao lađe, velike bele lađe, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu.

..A onda i prva ljubav
1
Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da čita - nek slobodno zažmuri. Ali pazite dobro: ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri, pitanje veće od brda, i jedna treperava duša što veruje u čuda, i ako se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti rađaju, onda je sasvim svejedno dali žmurite ili ne žmurite jer čuda se već događaju.
Junaci, nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!
razumem sve vaše brige i nespretnosti
i strah,
i evo: pomažem danas svakom da se seti što se bez razlog duri i smeška u isti mah. Junaci , nos u jastuk! Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje i kažem: bas nije nagovaranje
Ko neće dalje da sluša - neka zapuši uši. Važno je šta je skriveno u nama, u duši.
A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu
2
Evo o prvoj ljubavi još samo nešto malo: nek ne zaboravi niko - ona je iapk večna. Ona je kao nebo što se uskovitlalo kad je u zoru palo u ogledala rečna. Ona će ostati sramežljiva i vitka u nekim budućim staricama koje sad krišom sanjaju odrezane vitice i žure da završe sve zadatke na vreme, i u nekim budućim penzionerima koji gaze po blatu i skakuću po baricama, skupljaju sličice fudbalera i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme. Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće kad se najviše hoće, a niko ne zna šta hoće.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prođu mnoge lepote i svenu mnogi cvetovi, jedino prva ljubav ostaće negde u oku, u nekim običnim stvarima, u požutelim spomenarima kao večno novi nepoznati svetovi.
Zato i vredi sanjati, zato i vredi želeti, - šta nas se ostalo tiče!
Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti ove šarene reči koje na pesmu liče.
3
Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora ovde negde na čelu i celog života te prati
Rađa se prva tuga i prva ljubomora i prvi put se pati.
I odjednom ti drugčije izgleda čitav svet. Nešto u glavi gori, nešto tutnja i vri.
To nije kao matematika. Tu su dva i dva često - pet A često - nisu ni tri.
Ne pitaj zašto odkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.
Ne pitaj odkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak, već neko zbog ljubavi plače i trepavice mu slane i rukavi mu slani kao presoljeni ručak i kao okeani.
Uostalom
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli. Izvoli, samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako - ti kaži, a ako nije isto - onda sve se ovo ne važi.

Snovi
Velike ruke imaju ušće koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici Ja imam samo san, običan malecki san u kome za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici
U zoru od svega toga čitavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivičene zelenim.
I uopšte, zvedo i ptico, uopšte - celi svete, divno je kad se u nama čekanje javi, pa se od toga na usni nešto rumeno isplete i nešto graorasto i zeleno u glavi.
Kako se sanja
Treba nešto da se usni Ali kako? Treba da se usni tako da ne bude baš ovako i onako, već da bude i ovako i onako. Ako treba da se usni, onda - tako.
Kad kraičak levog oka sjaj zalije, kad kraičak desnog oka bol zalije, kad kraičak desnog uha dah zalije,
kad kraičak desnog uha smeh zalije, ne pitaj si ni: šta li je, ni: čemu je, ni: da li je?
Uzmi malo sna u saku i protrljaj oči svoje.
I odjednom znaćeš: to je.
Koje?
Moje ili tvoje? Ne benavi, svete plavi, ko da moje nije tvoje, ko da tvoje nije moje.

Usne
Usne jedino zato postoje da s nekim podeliš nešto svoje.
Kad dlanovima pritisneš čelo. Tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, - svima je ispričaj, - svima javi.
Kad jedno leto u pege čelo oko nosa se zgusne, sav svet nek sazna šta se to htelo, što se to srelo što se to smelo i što su odjednom slađe usne.
Usne su da se nešto šapne.
Usne su da se nešto nasluti. Zatim da na njih zvezda kapne i da se prvi poljubac nikom. nikada nikom ne prećuti.
Usne jedino za to postoje da s nekim podeliš nešto svoje.

Nosač
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresairan da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana,dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskračale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Tu negde, blizu al' ne znam gde je,
vetar se topli, vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše. Prošle su kiše.
Sad sunce, eno,
kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno, i miriše...

Znaš li koliko sam puta poželeo da budem Sunce u tvom osmehu od koga ćeš blistati celoga života...

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim: "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna. Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.''

U celom svetu kad pišu bajke
- bio jednom, bilo jednom,
uveravaju te da je to istina.
Jedino u Zakavkazju počinju bajku:
Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruj ako hoćeš a možda i ne moraš.
Kad je reč o meni stvar treba završiti zakavkaski:
''Bio jednom, a možda i nije bio...''