Magija Beograda

First topic message reminder :



Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

RIBLJA ČORBA

Na reci Savi Ada Ciganlija.
Uz Adu privezan splav na burićima.
Na splavu kafana „Embargo“. Drže je tri ortaka: Boban, Drlja i Ciga, pa je zbog toga zovu još i „Kod tri sankcije“.
Sava nikada čistija.
To je zbog toga što uzvodno ne radi nijedna fabrika.
Beograd je, tako, i ne htevši, postao prvi ekološki grad na svetu!
Gosti retki, slučajni.
Boban, Drlja i Ciga kuvaju najbolju riblju čorbu na reci.
Nevolja je samo u tome što se napiju dok se čorba skuva.
A čorba se kuva lagano, na tihoj vatri. U njoj četiri vrste ribe: smuđ, deverika, šaran i som. Voda, kao što je red, rečna, zahvata se kazančetom. Boban i Ciga leže u travi na obali, piju „banatski rizling“ i sećaju se dobrih starih vremena. Ribe skaču iz vode, nervozne što ih niko ne lovi. Samo što same ne uskoče u kazan iznad vatre.
Nekada davno poznavao sam jednog čoveka koji je bio zaljubljen u riblju čorbu. Bio je to slikar Jarak, rodom iz Čačaka. Za vreme Drugog svetskog rata bio je u nemačkom logoru i toliko je tamo izgladneo da više nikada nije mogao da se najede.
Stizao bi pred „Šumatovac“ negde oko jedanaest sati pre podne sa tek završenom slikom, a slikao je samo cveće. To cveće krilo je u sebi neku čudnu tihu radost. Jarakovi buketi utešili su mnoge razočarane beogradske dame. Jarak bi prislonio platno uz stolicu i naručio dupli gulaš. Bio je debeljuškast čovek niskog rasta i sede bujne kose koja je svetlela kao lampa. U trenutku kada bi počeo da jede, cveće je koštalo koliko i dupli gulaš s pivom. Ali, što je više naručivao, cena slike je rasla. Pravo je čudo gde su mogli da stanu svi ti gulaši, bečke šnicle i pljeskavice kod tako malog čoveka kao što je bio Jarak. Kod palačinki za dve osobe neko bi naišao i kupio sliku, a Jarak bi odlazio da prilegne.
Najčešće je sanjao riblju čorbu. Imao je genijalan projekat – da se probuši Zemljina kugla tako da voda iz Tihog okeana procuri s druge strane planete, naravno gde bi drugde no u Čačku, koji je za Jaraka oduvek bio centar sveta.
Govorio je u zanosu:
„I onda, razumeš baćo, pošto je morska voda slana, a u njoj sve one ribe, ona bi, naravno, prolazila kroz centar Zemlje koji je, kao što se zna, užaren i tako bi se skuvala sama od sebe, pa bi već gotova, vruća izlazila na onu drugu rupu u Čačku, gde bismo mi, razumeš, postavili veliki kazan i klopali do mile volje!“
No, vratimo se splavu „Embargo“, gde su dve od tri sankcije, Boban i Ciga, kuvali savsku riblju čorbu, sanjajući da im iznenada naiđu bogati gosti i izvade ih iz bule u koju su zapadali već nedeljama.
U tom trenutku nailazi treći ortak Drlja i nosi odnekud pečenu svinjsku glavu. Da li ju je dobio ili ukrao, ne zna se, tek kupio je sigurno nije! Da voli da ukrade – voli!
Jedanput, tako, morao nešto ranije da se digne, a nije imao sata, pa zdipio budilnik u samoposluzi na Čukarici. Stavio ga pod umašćeni slamni šešir, ali kad je došao na red kod kase, budilnik zazvoni svom snagom! Svi se okrenuše prema njemu, ali se Drlja nimalo ne zbuni:
„Oprostite, gospođice!“, nagne se kasirki, „koje mi uvo zvoni?“
Mezete tako Boban, Drlja i Ciga onu svinjsku glavu, dok se riblja čorba ne skuva, ali se ispostavi da je svinjsko uvo nedopečeno, pa ga Boban baci u kazanče da se dokuva i zaboravi potpuno na njega.
Uveče, nekim čudom, naiđu neki zaista bogati gosti. Došli da dožive savski sumrak i da upoznaju originalne Adadžije. Naravno, naruče za početak riblju čorbu.
Odjedanput jedna dama cikne i padne u nesvest – u njenom tanjiru našlo se ono svinjsko uvo!
Pozovu Cigu da se objasne.
„Jeste li vi kelner?“, pitaju ga, gledajući beli stolnjak kojim se opasao kao keceljom.
„Ne, ja sam brodski stolar!“
„Zovite mi kelnera“, kaže gospodin u belom odelu.
Pošalju mu Drlju.
„Je li ovo riblja čorba?“, pita drugi gospodin u crnom odelu s belim čarapama i „roleksom“ na ruci.
„Jeste!“, priznaje Drlja.
„Pa šta je ovo?“, pokaže mu gospodin uvo.
„To je od soma!“, kaže Drlja.
„Zovite mi gazdu!“
Najzad stiže bunovni Boban, kojeg su jedva probudili.
„Šta je ovo?“
„Uvo“, odgovara Boban mirno.
„Otkud uvo u ribljoj čorbi?“
„Reći ću vam u poverenju – tako panduri prisluškuju goste!“, odgovara Boban i pojede svinjsko uvo koje je, najzad, bilo kako treba, pa ode da nastavi san.

MLADALAČKO LUDILO

Opisaću vam čudnovati susret koji je doživeo jedan moj prijatelj, pesnik, kada se jednoga jutra probudio iznenada otrežnjen u duševnoj bolnici. Svraćao je povremeno u tu ludnicu kada se zaželi normalnog sveta i prijatnog razgovora; tamo bi ga besplatno podšišali, obrijali i nahranili i niko se nije smejao kada bi tvrdio da je „Gete i da je dobio dete“. Dakle, tog jutra, taj pesnik pokraj svog kreveta zateče osamdesetogodišnju staricu sede kose upletene u kike kako preskače konopac.
– A od čega vi bolujete, gospođo? – zapita on.
– Od mladalačkog ludila! – procvrkuta stara dama.
Zaista, sredovečni Beograd kao da je oboleo od mladalačkog ludila. Dede trče do izbezumljenosti po parkovima i trim-stazama, svejedno što je onaj Amerikanac koji je izmislio džoging, trčeći umro od kapi. Što kažu pijanci: „Pio je na litre, a umro od kapi!“
Pokojni Zuko Džumhur sedeo je jednog prolećnog dana sa nekim prijateljem za astalom krčme na rivi u Herceg-Novom, kad pokraj njih, kao bez duše protrča neki njihov vršnjak u trenerci, sav u goloj vodi:
– Pogledaj onu budalu! – reče Zuko Džumhur prijatelju. – Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu, a on, budala, žuri da ih što prije potroši!
Starimo, starimo, dragi moj čitaoče, i tu se, nažalost, ne da ništa učiniti. Ne pretrčavamo više ulicu i ne igramo se koride sa automobilima: osvrćemo se oprezno, levo i desno, a na sredini – osetimo se odjedanput usamljenim i bespomoćnim, tako nezaštićenim i dotrajalim. Neko to podnosi lakše, neko teže, a neko ne pristaje na starost.
Šetajući po trim-stazi u Košutnjaku, naiđoh na jedan balvan.
– Pređi me! – reče on.
Prešao sam ga i naišao na ogradu:
– Preskoči me! – reče ograda.
Preskočio sam je, kada mi se na putu ispreči jarak:
– Obiđi me! – reče jarak, pa sam i njega obišao i stigao do jedne table na drvetu:
A SADA UDAHNITE TRI PUTA DUBOKO I LAGANO ISPUŠTAJTE VAZDUH!
Udahnuo sam tri puta duboko i lagano ispuštao vazduh sve dok ga sasvim nisam ispustio. Isplazih jezik i za svaki slučaj rekoh još i „Aaaaa…“, mada nigde nije pisalo da treba, a onda, zapalih cigaretu.
– Pušite na trim-stazi? – zapanji se jedan moj vršnjak, koji se veoma dobro držao. Moj vršnjak, koji se dobro držao, bio je odeven u trenerku i stigao me je tačno na mestu gde je trebalo udahnuti tri puta duboko i lagano ispuštati vazduh. Da nije bilo mog vršnjaka, koji se dobro držao, pomislio bih da sam zalutao u Alisinu zemlju čuda i da ću svakog časa susresti onog belog zeca koji neprestano kasni. Ali, to nije bila bajka. To je bila samo trim-staza za ljude koji se dobro drže.
– Pušte na trim-stazi, a? – ponovi on zgroženo dok sam pušeći sedeo na balvanu i klatario nogama. Uhvatio me je na delu, pa pokušah da skrenem razgovor na drugu temu:
– Kažite mi, molim vas, da li je za zdravlje korisnije da se tuca ili da se trči?
– Naučno je dokazano – reče on – da je vođenje ljubavi daleko korisnije po zdravlje, jer se prilikom tog čina pokrene čitav organizam.
– Pa zašto onda trčite? – upitah.
– Vidite, za ljubav je potrebno dvoje, a to je često teško postići, dok su za trčanje potrebne samo patike! – reče i otrča preko polja.
Jedan hrvatski pesnik, čije ime neću spominjati da ne bi ispalo kako smo pre rata bili prijatelji (zbog čega bi u svojoj zemlji mogao da ima neprilika), napisao je antologijsku pesmu o ovome o čemu vam pričam:

Uredno stariti
stariti što brže.
Najgori su mi oni
koji se dobro drže.
Oni što su ostavili
duvan, žene i piće
I sve poduzeli
da na sebe ne liče…

Ali današnji gradovi napravljeni su isključivo za mlade. Uzalud obilazim stolove na trotoarima – zauzeli ih čopori klinaca. Ne postoji više nijedan dansing u kome bih zamolio neku svoju vršnjakinju sa boricama u uglu očiju za jedan engliš-valcer iz filma Ljubav popodne. A mrzi me da silazim u podrume i tresem se kao šlogirani majmun. Hoću da kažem: volim da se dodirujem dok igram. Volim da šapućem nežne reči u uvo. Volim da se volim!
Diktatura mladosti steže me oko struka, oko grudi, oko bokova, oko nogu i oko srca. Izgleda mi smešno da u ovim godinama nosim u rukama žensku torbicu za sitnije predmete ili da na kaiš okačim fišeklije. Moja lična karta, koju nosim u zadnjem džepu pantalona, sva je već pohabana. Policija ne može da me identifikuje zbog toga što mi je fotografija izlomljena. Upropaštavam najskuplje kaiševe za pantalone bušeći na njima šrafcigerom potrebnu rupu koja nije predviđena.
Nemam više s kim da jedem – svi drže dijete!
Čiče trče sumanuto po trim-stazama i znoje se u saunama. Poslednjih godina otkrili su tenis. Neki od njih su se u mladosti prehranjivali skupljanjem lopti otmenom svetu i zaklinjali se tamo iza žice da će, kad pobede, preorati sva teniska igrališta. Sada lopte sakupljaju neki drugi klinci, a oni viču jedni drugima „gem“ i „brejk“! Odvratno su preplanuli. Nepodnošljivo su mladi. Izbezumljujuće.
Gradovi su preplavnjeni mladim starcima i lažnim mladićima; bakama koje svojim unukama izgledaju kao starije sestre.
Moji vršnjaci svake subote igraju fudbal ili košarku. Malo-malo jedan slomije nogu, drugom riknula kičma, trećem riknula glava. A što je najgore, i kad smršaju dvesta grama za vreme utakmice, svrate odmah u kafanu pokraj igrališta: popiju gajbu piva, smažu tepsiju pihtija, pa posle navale na glavu u škembetu i podobijaju po dve kile na težini.
Ali što jest, jest, bar nisu kod kuće.

RIKVERC

U poslednje vreme počeo je da dolazi na Adu Ciganliju jedan novajlija s novim čamcem i još novijim motorom. Doktor! Dok se izležavamo na splavu, u sidrištu, iz čiste dosade dvojica starih adadžija, Isa i Mile Pile, uđu u vodu i obrnu elisu motora naopačke, pa nastave da dremaju na škrtom suncu.
Najzad, i on stiže na sidrište. Ulazi u čamac i licka ga, priključuje crevo od rezervoara i pali motor… Ali, čamac počinje da plovi unatraške, krmom. Umalo se nije razbio o druge. Doktor, potpuno zapanjen, dodaje gas, ali čamac plovi i dalje unazad!
„Šta je ovo ljudi, pobogu?“, pita Isu i Mileta Pileta.
„Stvar je sigurno u benzinu, koliko se ja u to razumem“, kaže Mile Pile.
„Kako u benzinu?“
„Gde si kupio taj benzin?“, pita ga Isa.
„Na Čukarici“, odgovara Doktor.
„Znao sam…“, kaže filozofski Mile Pile.
„Šta nije u redu s benzinom sa Čukarice?“
„Ta pumpa prodaje gorivo za rikverc, iz Albanije“, kaže Mile Pile. „U tome je štos!“
„Na Banovom brdu gorivo iz Grčke prodaju za pramčanu plovidbu“, dodaje znalački Isa.
Doktor se pakuje, seda u kola i odlazi na Banovo brdo.
Mile Pile i Isa ulaze u Savu i vraćaju elisu motora u prvobitni položaj. Kada se Doktor vrati i sipa novo gorivo, čamac se kreće kako treba.
„Šta da radim sa ovim benzinom za rikverc?“, pita. „Treba li, možda, vama?“
„Blagodarimo“, zahvaljuje Isa. „Mi ionako živimo u rikverc!“

POVRATAK

Decembar je mesec kada Zapad pušta naše da obiđu svoje. Zapad ih, naravno, pušta za svoj Božić, a ne za naš, ali oni ukradu još po koji dan tek da ih želja mine za badnjacima, pošto su im već dojadile samo jelke.
Evo ih, dakle, posle mnogo vremena u svom gradu, a Beograd, prilično propao, baš kao i prva ljubav koja je predugo bila bez šminke i nove garderobe, pa digla ruke od sebe i prepustila se pogačicama sa čvarcima i jogurtu. Još uvek, naime, liči na sebe, onu staru, čarobnu i jedinstvenu, ali kao da je iz nje izbledeo onaj skriveni tajanstveni sjaj koji je činio nezamenljivom. Kada je prekrije sneg, ta stara ljubav izgleda kao da je u skupocenom belom krznu polame lisice, ali čim se on otopi, izroni na videlo neutešna propast; sa fasada otpada malter, krune se starinski ukrasi, a blato iz Malog Mokrog Luga i Batajnice potuljeno puzi i uvlači se u sam neprikosnoveni centar. Beograd se kao okitio lampionima i svetlećim girlandama ali malo-malo, pa sijalice crkavaju od tuge za boljim vremenima.
Toliko su čeznuli u belom svetu da ga vide i sad, kad su došli puni nostalgije i slatkih očekivanja, kaju se što su uopšte i dolazili – grad je bio lepši dok su ga tamo sanjali. Ko je, naime, tamo mogao i da zamisli miris kiselog kupusa iz bureta u podrumu koji se diže zajedno sa vonjem mnogobrojnih zaprški uz stepenište, prožimajući sve stanove u zgradi zadahom Balkana i istočne Evrope koja još nije raskrstila sa prošlim vremenima? I ko zna zbog čega, u rodnoj trpezariji, u lusteru sa dvanaest grla, škilji još samo jedna sijalica?
I tako, naš čovek sa Zapada, posle ko zna koliko vremena, ponovo spava u svojoj nekadašnjoj dečijoj sobici, a keva mu produžava postelju sa hoklicom, jer je u međuvremenu prerastao svoj ležaj. Leži tako budan u nezagrejanoj sobi i gleda izlepljene postere po zidovima: Džems Din, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, psihodelična silueta Menhetna, stare patike obešene o klin i gitara bez žica, uramljena diploma i pismo prijatelja koji ga je pozvao da napusti sve i počne novi život na Zapadu – stvari zbog kojih je otišao tamo odakle se sada vratio kao pobednik posle toliko godina. Budeći želju za velikim svetom, razglednice su nas i odvele tamo. I sve, nekako, kao da se smanjilo. Zar je moguće da sam u ovako maleckoj kuhinji učio za diplomski? – pita se naš čovek. Ona se jedina i grejala zimi, a kredenac na kome je stajala, baš kao i danas, vaga sa tegovima i mesingani avan sa tučkom, izgledali su mu, kada je bio mali, veći od katedrale Notr Dam. Spavaća soba se, naravno, zimi nije grejala, pa su on i brat izvlačili palidrvca ko će prvi u ledeni krevet, čija je posteljina naprosto krckala od hladnoće, kako bi zagrejao postelju onome drugome. Baba je imala privilegiju; njoj su u remi starog šporeta zagrevali crep i umotan u peškir, stavljali ispod jorgana pre nego što legne. Ćale je u avliji cepao drva na panju psujući život i ko mu ga dade, a kupali su se samo subotom popodne u tučanoj kadi, naloživši sat pre toga vatru ispod crvenog limenog kazana (bojlerovog dede po majci), sa manometrom za pritisak pare koji je brektao i pućkao poput lokomotive na pruzi uskog koloseka. Ko se tuširao tada svaki dan? Samo kurve i američki špijuni! Srbi su oduvek mislili da se preteranim kupanjem tanji koža. Kupali smo se samo onda kada se zaista zaprljamo, pa opet, niko nije smrdeo, nego mirisao na „šihtov“ sapun, a kosa na sirće. Otkada naš čovek iz belog sveta nije u nozdrvama osetio uzbudljivi miris sirćeta na koji su mirisale kose beogradskih devojaka. Sada se tamo, gde živi, tušira svakog dana i ujutru i uveče posle posla, pa opet nikako ne može da iz kože odagna zadah uzaludnosti.
Keva da se pojede od muke: htela da okreči stan pre no što on dođe a moler obećao ali još nije završio trpezariju. Uz to, svaki dan pijan. O merdevinama i kofama rasutim po stanu da i ne govorimo. Prava propast!
Što se tiče jela, nastaje prava orgija zaboravljenih ukusa. Najpre, tu su sarme sa suvim svinjskim rebrima kuvane u šerpi sa belim tufnama, obijene ivice koja se mestimično crni baš kao i dotrajale vilice preživeiih suseda i kumova na ručku. Keva, naime, ne veruje „cepter“ posuđu čiju joj je garnituru jedanput poklonio: kuva i dalje u staroj šerpi koju pamti još iz mladosti, a „cepter“ čuva u kredencu i pokazuje ga samo gostima da se pohvali sinom. Navikla je, kaže, na svoju staru šerpu i tačno joj zna meru. Zlate se i podrhtavaju pihtije, cedi se sir iz proje, izležavaju se jabuke u šlafroku… Posle svake sarme, naš čovek iz belog sveta, računa koliko će morati dugo da džogira kada se tamo vrati; svaki čvarak podiže mu crtu na tablici pritiska i šećera u glavi, baca ga u osećanje krivice pred budućim susretom sa skupim lekarom koji se bavi njegovim zdravljem, ali kavurma i podvarak njegove keve dobijaju tu unapred izgubljenu bitku. „Jedanput se živi!“ misli. „Baš me briga šta će reći Elza preko ovsenih pahuljica, kada se vratim. Ali, od sutra“, zaklinje se, „ni zalogaja više od onog predviđenog na kosmonautskoj dijetalnoj tablici!“
A ujutru se pojavio moler sa još dva pomoćnika da završi trpezariju i odnese alat, pa u deset sati, kao što je red, poslao šegrta u pekaru i mesaru da im kupi doručak. Naš čovek iz belog sveta u to vreme ušao slučajno u sobu, kad ima šta da vidi: pred njima najlepša mrtva priroda na raširenim novinama – pola kile švargle, feferone-otrovnice iz tegle i tek ispečen hleb ružičaste, hrskave kore. Kazao im „Prijatno“, a oni u glas odgovorili „Hvala, izvolite“, što je on jedva dočekao.
I evo prizora od koga bi se njegovi službenici, tamo u belom svetu, sledili: moćni čovek sedi na prekrivenoj kofi sa bojom breskve i komada rukama sa tri molera veknu belog hleba, gušeći se usput švarglom i pivom koje pije ravno iz boce.

BUDALA

– Budalo! – doviknula mi je kroz otvoreni prozor nekih brzih i skupih kola lepotica koja je vozila vratolomnom brzinom jedva me izbegavši na pešačkom prelazu.
Dobro, da se popilo, popilo se, ne kažem. Stajao sam nasred pešačkog prelaza i lak skupocenih kola gotovo da me je okrznuo. Dogodilo se to tačno na mestu gde se spajaju Skadarska i Ulica 29. novembra.
„Budalo!“ bilo mi je doviknuto iz same blizine, mladim glasom u kome je bilo neke čudne beogradske lepote, kombinacija mangupskog, neurotično ženstvenog, što obožavam kod Beograđanki.
Stajao sam, tako, na vrhu Skadarlije, tačno preko puta „Dva bela goluba“ i gledao u njenu dubinu, odakle su, kao iz devetog kruga pakla kuljali muzika i oblaci dima od roštilja. Posle prolaska kroz ovu ulicu, naime, čovek koji drži do sebe mora obavezno da opere kosu ako neće da mu ona miriše na ćevapčiće, pljeskavice i giros. I stojeći tako shvatio sam usred noći kakva sam zaista budala bio.
Sve je počelo pre više od četrdeset godina (čitav jedan ljudski vek), kada sam jedne noći, u jednoj maloj kujni u straćari pokraj „Tri šešira“ za stolom sedeo sa Zukom Džumhurom, arhitektom Uglješom Bogunovićem – Jogijem, i još nekim ljudima i kada je Jogiju u toj maloj ilegalnoj kafani pala na pamet ideja da podigne Skadarliju iz mrtvih. Fenjeri u njoj su bili polupani, kaldrma izrovana i po ko zna koji put krpljena, a u tri preostale kafane čkiljile su lampe, sijalica ulepljenih od muva. Istina, ovde se dobro i jeftino jelo: čorbast pasulj, škembići, papci u saftu i naravno, špriceri. Posle slavne romantične prošlosti, Skadarlija, o kojoj su ispisane najlepše stranice srpske književnosti, kao da je pogasila svoje zvezde u periodu realnog socijalizma sa ljudskim likom.
I tako, krenuli smo od početka. Najpre je Jogi pretvorio Skadarliju u prvu pešačku zonu Beograda, zatim je Zuko Džumhur napravio predivne lustere u „Tri šešira“ od svežnjeva rakijskih čokanjčića iliti polića, koji su se iskrili poput najskupocenijeg muranskog kristala. Onda su Zuko i Jogi dovukli u Beograd odnekud iz Vojvodine tri divne kaljeve peći iz devetnaestog veka i napravili od njih jednu u „Zlatnom bokalu“ gde i danas greje. Vajarka Milica Ribnikar napravila je na vrhu Skadarske divnu fontanu, a slikar Mario Maskareli ukrasio je portretima znamenitih ličnosti restoran „Ima dana“. Posle smo Jogi i ja izmislili „Dva bela goluba“ gde i danas stoje na zidovima moji davni pasteli.
Uskoro, stvar je počela da se kreće vrtoglavo. U Skadarliju su, vođeni nostalgijom, nagrnuli mladi ljudi iz spavaonica grada. Prostor u ovoj ulici, u kojoj smo promenili čak i kaldrmu, postao je najskuplji u Beogradu, mnogo skuplji nego u Njujorku.
Srušena je do temelja i ponovo napravljena kuća u kojoj je svoje poslednje godine proživeo Ðura Jakšić. Ta kuća, zemljanog patosa, sa dva vlažna sobička, bila je toliko uboga da Ðura Jakšić nije nikoga primao u nju, stideći se njene bede. Sada je pesnik i slikar najzad dobio prostranu kuću koju je zasluživao, sa kancelarijom direktora i restoranom u podrumu, a uskoro i kafanskom baštom ispred nje. Vajar, Jovan Soldatović, postavio je ispred kuće jednu od najlepših skulptura u gradu koja predstavlja pesnika kako, sa zabačenim šeširom na glavi, sedi pomalo nakresan, odlučujući se da li uopšte da uđe u svoju kuću. Moj stari prijatelj Žika Pljeskavica, čija je to kafana, legendarni borac protiv „mekdonaldovih“ hamburgera, postavio je ispred spomenika Ðuri i lep astal na koji ponekad konobari iznesu litar belog i sifon. Ima li lepšeg okruženja za jednog pesnika!
Mnogi od mojih prijatelja sa kojima sam kao mlad pisac vraćao sjaj staroj Skadarliji već su mrtvi, ali njihovi duhovi ponekad, u blago jesenje veče, još uvek lutaju kroz ovu slavnu ulicu, jedva se provlačeći kroz stolove od kojih se kaldrma gotovo ne vidi.
Umesto ljubavi u skadarlijskim restoranima obavezna je večera. Poslednji stanari, u ono malo preostalih stambenih zgrada, spavaju sa vatom u ušima i već se pomalo tresu od neke nepoznate bolesti. Mačke su se sakrile u kontejnere, a psi lutalice izbegavaju ovu četvrt.
Stajao sam tako na vrhu Skadarlije dok mi je onaj divni raskošni mladi glas još uvek odjekivao u ušima: „Budalo!“
Ta devojka me nije zgazila svojim autom, već svojim glasom.
Ako bude čitala ovaj mali napis, saznaće da je bila u pravu.
Zaista sam pre četrdeset godina bio prava pravcata budala što sam Skadarliju dizao iz mrtvih.

SKADARLIJA

Spuštajući se niz kaldrmu Skadarske ulice ka Bajlonijevoj pijaci, svakog jutra prolazim pokraj bronzanog Ðure Jakšića koga je izlio i postavio ispred kuće broj trideset i četiri sjajni vajar Jovan Soldatović. Ogrnut pelerinom, sa šeširom zabačenim na potiljak, moj komšija Ðura sedi ispred kuće u kojoj je 1878. umro, kao da se mamuran vratio u zoru, pa odlučio da malo odahne i dođe sebi posle neprospavane noći, pre no što uđe i zaspi.
Skadarlija je ujutru obrijana i umivena, poput pijanca koji želi da sakrije tragove lude noći. Ona liči na provincijsku ulicu zalutalu usred velegrada. Bakice sede na klupama, konobari čitaju novine, a stolnjaci su uštirkani i sveži. Prvo jesenje lišće traži iščezle pesnike na koje bi palo i tako ušlo u neki sonet.
– Dobro jutro, komšija! – pozdravljam za svaki slučaj Ðuru Jakšića. Ponekad od njega, onako komšijski, pozajmim malo plave boje sa njegove Devojke u plavom.
– Kako idu slike? – pitam reda radi.
– Nikako… – odgovara bronzani slikar.
Tako isto, izgledao je onog dana kada se vratio sa Drinskog bojišta, gde je bio ratni izveštač. Bilo je to 1876. za vreme Srpsko-turskog rata, kada se družio sa italijanskim dobrovoljcem, garibaldincem sa Drine, Antoniom Paganinijem.
„Stideći se bednog kraja u kome je stanovao, pesnik nije otkrivao svoju adresu ni rođacima, ni najboljim prijateljima…“ zabeležio je Arsa Pajević. Danas deca sede u bronzanom Ðurinom krilu.
Nešto više Ðurine kuće, u Zetskoj ulici broj dva, stoji ploča na kojoj sažeto piše: „Kuća se ova Branislavu Nušiću radovala“. Milan Predić zapisuje: „Obično, ujutru ugledam Nušića kako ide preko ogromne avlije, neispavan, žut od dima i kafane. Ta noćna bdenja, makar bez mnogo alkohola, ubijala su njegovu životnu snagu…“
I drugi savremenici, sećajući se Nušićevih sedeljki po Skadarliji, tvrde da on nije nikada previše pio nego je najviše pušio cigarete, ispijao bezbroj šoljica crne kafe i zabavljao društvo svojim pričama.
Petog oktobra 1908. jedan drugi stanovnik Skadarlije, Jovan Dučić, izbačen privremeno iz diplomatske službe zbog nezavršenog fakulteta, radi kao novinar godinu dana u „Politici“ i piše na vest o austrijskoj aneksiji Bosne proglas Beograđani, otadžbina je u opasnosti! Na taj poziv, na današnji Trg republike izlazi polovina Beograda, koji je tada imao pedesetak hiljada stanovnika. Sedmog oktobra Branislav Nušić, legendarni Ben Akiba, takođe „Politikin“ novinar, predvodi Beograđane da demonstriraju pred Ministarstvom inostranih dela. Demonstranti ga usput podižu na belog konja ispred kojeg korača izvesni Milisav, barjaktar džinovskog rasta sa srpskom trobojkom u rukama. Guran demonstrantima, Nušić na konju koji se propinje i rže, upade tako u hol Ministarstva gde se za glavu hvata poslužitelj Jovan govoreći:
– Ne, zaboga, ne gospodine Nušiću! Nećete valjda, sa konjem u Ministarstvo?
Održavajući se sa mukom u sedlu raspomamljenog belca, Nušić mu odgovara:
– Nije ovo prvi konj, gospodine Jovo, koji je ušao u ovo ministarstvo. Pisci i novinari, glumci i boemi upisuju se u dobrovoljce za Drinski front; tu je Vladislav Ribnikar, osnivač „Politike“, legendarni Diša Stevanović, na čijim je plećima ležala čitava redakcija, nezaobilazni Jovan Dučić…
U jesen 1994. donose mi pred vrata kuće u Skadarskoj belog konja, škotske pasmine. To je White Horse. Popijemo belog konja i preselimo se kod „Dva jelena“. Pada noć. Počinje skadarlijski haos pun kakofonije.
– Kakav ste to vi narod? – pita me slučajni gost, stranac.
– Lud – odgovaram, prisećajući se divnog naslova knjige pokojnog Jove Raškovića.
Ni kraće ulice, ni više muzike u Evropi. Orkestar tamburica pun optimizma započinje pesmu
Haj, trula građa, potonula lađa. Ispred Ðurine kuće, ansambl muzičkih veterana svira besplatno za skadarlijski narod Oh, my darling I love you, didu lidu du…
Čuveni beogradski pesnik Petar Pajić, rodom iz Valjeva, penje se na podijum i gromkim glasom recituje svoju pesmu:

„Sede Srbi u kafani
što pijani, što poklani!
Leže Srbi pokraj druma,
Iz glava im nikla šuma…“

U tom trenutku, u „Dva jelena“ zagrmi ruski duvački orkestar Marš na Drinu! Otkud sad Rusi? Pola njih su Kozaci, a ostatak preostao posle gostovanja hora ruske armije „Aleksandrov“ i izgubio se. Dirigent nije uspeo da ih pohvata i vrati u Rusiju.
Na to naši zatule Rjabinušku, pa zajedno sa Rusima opale Ðurđevdan! Odnekud se pojavi neki bivši tenor koji prospe belkanto Vratiću se u Sorento. Petar Pajić grmi s podijuma:

„A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave…
Srpskog vođu Karađorđa,
Ubio je drugi vođa.
Mesto gde je bilo klanje,
Srbi zovu Radovanje.“

Slušajući O, sole mio, jedan lokalni pijanac kaže filozofski: „Tenor nije zanimanje – to je mentalno stanje!“
Kada je opšti krešendo doživeo vrhunac, pojaviše se Dragačevci sa izubijanim i ulubljenim trubama. Hej, zelen oraj pao na oranje, mala moja jesi l‘ za… Tri Rusa se nađoše pod stolom, a tri Beograđanke na stolu! Zovu ih „stolovačama“ To je jače od njih. Iz kafane „Šešir moj“ zacičaše tamburice Cigana iz ravnice: Letu štuke, letu avijoni… Svako svira svoju muziku, svako hoće da nadjača onog drugog.
Skadarlija počinje da liči na Burbon strit u Nju Orleansu.

ČUVARI SKADARLIJSKE KAPIJE

U Skadarliju se kolima ulazi kroz veliku kapiju od kovanog gvožđa, tačno na mestu gde se završava Gospodar Jevremova a započinje Skadarska ulica. Tu kapiju preko dana čuva čika Lale, bivši novinar u penziji, a uveče, i preko noći, jedan Mića, strasni igrač šaha i veliki čitač. Čika Laletov posao je manje zanimljiv u toku dana, a naročito izjutra, kada u Skadarliju ulaze uglavnom kamioni sa različitim pićima, kola za snabdevanje i male hladnjače za meso i ribu za restorane… S vremena na vreme, u ovu strmu kaldrmisanu ulicu, pre podne, uđe i oklopljeni furgon koji donosi svež novac u Narodnu banku. Ali, sve u svemu, čika Lale može mirno da popije svoje pivo za stolom u društvu sa pesnikom Ðurom Jakšićem, u bronzi, ispred kuće u kojoj je živeo i umro.
Da je slučajno pisac, Mića bi svake večeri mogao da napiše nekoliko priča ili romana o onima koji ulaze u Skadarliju i o onima koji je pred zoru napuštaju. Dolaze oko osam sati, svečano odeveni, sa damama koje su uložile silan trud u taj večernji izlazak. Neravna kaldrma ove ulice, krvni je neprijatelj njihovih visokih potpetica koje se krive i često lome sudarajući se sa pustim turskim vremenima. Puni velikih očekivanja i nasmejani, ovi srećni parovi rasuće se po obližnjim restoranima u kojima će im se dogoditi, možda, prava čuda. Neko će isprositi buduću nevestu, a nekom će pući naoko čvrsta dugogodišnja veza, kad je to najmanje očekivao. Mića će tako imati priliku da isprati neke gošće sa suznim očima i rastopljenom šminkom, a takođe i da vidi kako odlaze zagrljeni neki parovi koji su kroz njegovu kapiju ušli u potpuno drugom sastavu. On će, takođe, dočekati i sveže izbrijane muzičare sa njihovim instrumentima, a ispratiti ih pred zoru sa izraslom bradom i razlabavljenim kravatama na više ne tako belim ovratnicima. Otključavaće i zaključavaće zarđali katanac na Skadarlijskoj kapiji, a ponekad, kad stignu visoki državni gosti u dugim crnim kolima zatamnjenih stakala, ostaće privremeno bez posla, jer će njegovo mesto zauzeti čitav odred neupadljivo odevenih ljudi u sivom sa blagim ispupčenjem ispod pazuha. I Mića i ja smo svojim očima videli lorda Ovena, na primer, kako sa Sajrusom Vensom jede ćevapčiće sa lukom i pije belo vino. Mora da mu se Beograd učinio, što se tiče muškog dela stanovništva, najelegantnijim gradom u Evropi jer su za svim stolovima „Tri šešira“ sedeli muškarci u besprekornim odelima koji su pili samo voćne sokove, budno motreći na visoke goste. Jedino je orkestar bio stalni i uspešno je odsvirao pesmu koja bolje od ičega tumači politiku zemlje u kojoj su se našli visoki gosti: „Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, da prodamo, da prodamo, samo da igramo!“ No, ne može se baš reći da život u Skadarskoj protiče bez problema. Moj problem, naime, jeste u tome da se neopaženo spustim do Bajlonijeve pijace, a još veći, kako da se isto tako popnem uz nju pored niza stolova izbačenih na ulicu, za kojima već od rane zore (neki gosti nisu ni odlazili kući), sede oni koje poznajem i koji me zovu da im se pridružim na po jedno piće. Teško žabu u vodu naterati! No, ja sam ipak karakter i uvek se vratim kući sa punim zembiljem, kao pravi domaćin, samo što često povrće i meso ne stignu baš za ručak nego za večeru! Na tim prepodnevnim sedeljkama pod otvorenim nebom, često dobijam pozive da odem nekome u goste ili čujem priče koje posle zapišem i od kojih živim.
Zove me teko jedan vinopija u njegovu vikendicu negde na Dunavu. Obećava da će mi prirediti pravu gozbu – gusku na rumunski način.
– Kako se sprema guska na rumunski način? – pitam ga.
– Najpre se ukrade, a onda se peče kao kokoška!
Drugi, opet, koji stanuje u Skadarskoj, ne ide danima kući jer mu se stan mala. On ne veruje u novotarije, niti u modu da sve sobe budu samo u belom. Više voli, kaže, „štriclu“ sa šarama sa valjka i linijom koja odvaja plafon od zidova. Juče je išao da obiđe moleraj, ali je majstor bio mrtav pijan i spavao je na vrh merdevina, ona linija išla je gore-dole, iskrivljena i neravna. Kada je stavio primedbu na to, moler se razbudi i umiri ga rekavši da će se „ispraviti i zategnuti kada se osuši!“.
Nisam neka važna ličnost, ali sam ipak dobro čuvan u ovom gradu. Čuvaju me čika Lale po danu, i dobri Mića po noći. Pošto često nemam novca da im ostavim napojnicu, kao što je red, teška su vremena, ostavljam im ovaj mali medaljon o čuvarima Skadarlijske kapije.

TULUZ-LOTREK U SKADARLIJI

Što sam stariji, sve ređe napuštam Skadarliju… Ako ovoliko Beograđana svake noći dolazi ovamo, u kaldrmisanu Sakadarsku, što bih ja išao tamo odakle oni dobrovoljno stižu. Valjda je ovde najbolje – inače ne bi dolazili.
Sedim, tako, često na uglu Zetske i Skadarske, gde se, kao da je pala s neba, u staru i zapuštenu optičarsku radnju uselila galerija „Monmartr“, vlasništvo gospodina Pjera Božovića koji je dobar deo svog zanimljivog života proveo u Francuskoj, pa je zbog nostalgije, svojoj galeriji dao ime čuvenog pariskog kvarta u kome žive slikari. Zanimljivo, Sakadarlija, ona stara, nikada nije bila poznata po slikarima – više po glumcima i pesnicima. Slikari, naime, vole visinu, tavane i mansarde gde je svetlo najbolje, a kirije najniže, a ovaj kraj nije obilovao višespratnicama već potleušicama i čatrljama gde pijanom čoveku nije pretila opasnost da padne s visoka.
Ovaj hroničar imao je retku privilegiju da njegova slika, u slavu Tuluz-Lotreka, postane na neki način zaštitni znak ove galerije. Na jednoj staroj krpi za posuđe, na kojoj se nalazio Lotrekov Aristid Brijan, čuveni pariski šansonjer s kraja veka, krpi koja je pre dvadesetak godina kupljena na buvljoj pijaci u Klinjankuru u Parizu, naslikao sam portret Tuluz-Lotreka, koji se sasvim dobro odomaćio u Skadarliji. Po noći, kada Pjer i njegovi gosti odu kućama, Tuluz-Lotrek se izvlači iz svog rama i odlazi preko puta na lepinju sa gulašem od bubrega u pekari Spasojević, a zatim, zavučen u najtamniji ugao, pijucka lozovaču u „Dva jelena“ sve do jutra, kada ga viđaju kako posrće uz Skadarsku i uvlači se kroz ključaonicu u Pjerovu galeriju vraćajući se u svoj ram.
Ponekad Pjer odlazi na sat-dva zbog nekog posla pa me ostavlja da čuvam „Monmartr“ i razgovaram sa posetiocima i kupcima. Kao honorar dobijam viski. Pijem ga bez leda kao što to rade i sami Škotlanđani koji su ga i izmislili. Da je viskiju potreban led – kažu oni – mi bismo ga tako i flaširali!
Kad Skadarlija opusti razgovaram sa okačenim slikama. Poznavao sam njihove autore, a sa nekima se i družio. Neki od njih nisu razgovarali jedan sa drugim u životu, ali vreme ih je izmirilo. Sada su tu, u Skadarliji, i čekaju strpljivo šta će se dogoditi sa njihovim imenima i delima. Oni imaju beskrajno mnogo vremena. A slike putuju kroz to vreme menjajući vlasnike i zidove soba.

KALEMEGDANSKA ŠETNJA

Postoji na Kalemegdanu jedna lepa šetačka staza u senci stare tvrđave, zgodna za ljubavnike i poražene koji se klone tuđih pogleda. Kada je lepo vreme, tom stazom šetaju dva starca, jedan penzionisani crnogorski general i njegov zemljak, informbiroovac. Obojica potiču iz ljute Crmnice. Na Golom otoku general je nekada davno bio islednik starom informbiroovcu, inače, svom ratnom drugu.
Obojica su visoki, koščati i preki ijudi. Kada spavaju posle ručka, njihove porodice idu na prstima. Kao rođeni Crmničani, obojica su tvrdoglavi. Mada znaju da će se svakog dana sresti na stazi na kojoj se moraju mirnoići dodirnuvši se gotovo ramenima, nijedan od njih ne odustaje i ne menja vreme i mesto podnevne šetnje. Izgleda da je to, prećutno, pitanje časti.
General, kada se o tome povede reč, ima običaj da kaže:
„Da nismo mi njih 1948. zatvorili, zatvorili bi oni nas!“
Stari informbiroovac i dalje tvrdi da je već te godine Josif Visarionovič bio potpuno pravu. On je još tada video kuda vodi revizionizam. Vizionar! Šta se desilo? Eto šta! Rasprodali su carevinu američkim kapitalistima i slugama imperijalizma!
Kada se mimoiđu, svako gleda preda se, skupljenih veđa, mrko, ćutljivo… Peti put, zastanu za trenutak u hodu, pogledaju se, a u ugaslim staračkim očima blesne stara iskra mržnje:
„I ja tebi istom mjerom“, procedi general.

INFLACIJA

Jedna stara dama, koja stanuje u Kosovskoj, svakoga dana odlazi u Tašmajdanski park. Pri tom, ona mora da prođe bučnu Takovsku ulicu ispod Glavne pošte. Na uglu Kosovske i Takovske postoji semafor na kojem najduže u gradu gori crveno svetlo. To najbolje znaju gradski dečaci, koji baš na tom uglu skaču na automobile i peru prednja stakla. Između crvenog i zelenog, oni uspevaju da obrade tri do četiri šoferšajbne. Ne može se baš reći da je to neko naročito pranje stakala, pa se vozači ljute i viču na njih, ali klinci su već oguglali. Zamahnu dva-tri puta prljavom krpom i brisačem i traže da im se plati. Vozači im plaćaju, samo da ih se reše. Ipak, ta deca ne otimaju i ne kradu; pokušavaju da zarađuju već od malih nogu!
Stara gospođa o kojoj je reč, inače lekar u penziji, koja godinama prelazi Takovsku ulicu baš na tom mestu, poznaje gotovo svakog od tih dečaka, a jedan joj je naročito simpatičan – rastao joj je, moglo bi se reći, pred očima. Danas je to već lep vižljast momak tamne kovrdžaste kose, hitar, vredan, predvodnik male grupe.
Kako vreme prolazi, lepa stara dama je sve niža i pogrbljenija, a dečak sve viši i snažniji. On iz zaleta skače na zaustavljena kola i baca se na stakla, kao da kroti bika a ne mašinu.
Blokada je. Beda. Inflacija… Stara dama uporno odlazi na Tašmajdan, više ne tako elegantna kao nekada. Odjedanput, momak ostavlja krpu i sunđer, zaustavlja jednim pokretom gospođu i gura joj u ruke debeo svežanj papirnih novčanica!
Stara dama je potpuno zbunjena. Još joj nikada niko u životu nije gurao novac na taj način. Ona pokušava da mu vrati svežanj, ali on je već na drugim kolima i briše šoferšajbnu brzim, odlučnim pokretima.
„Molim vas…“, muca stara dama i pruža mu novac, ali njen tihi glas se ne čuje u brundanju zaustavljenih kola. „Molim vas…“
„Uzmi!“, doviknu joj dečak. „Meni ne treba! Imam ja toga koliko hoćeš.“
Ošamućena, ona prelazi ulicu stežući u šaci svežanj s kojim ne zna šta da čini. Onda ulazi u malu Rusku crkvu iz koje dopire pevanje pomešano sa mirisom tamjana. Stavlja zgužvani novac na pult i uzima dve tanke sveće. Pali ih za žive i mrtve i moli se za onog dečaka, njegove roditelje, za sve nas u bedi koja nas je snašla.
A onda se vraća kući i piše mi pismo o ovom slučaju, koji vam nespretno prepričavam.
Možda će onaj dečak sa ugla Kosovske i Takovske, slučajno, pročitati ove redove i doznati na šta je potrošen njegov novac.

NA PIJACI

Onaj ko ne odlazi na pijacu nikada neće upoznati srpski narod. Jeste da taj narod voli da zakine na kantaru, jeste da voli da ukrade, jeste da voli da se cenjka, ali kad završi s tim i kad uspe u toj svojoj sitnoj igri kada čovek raširi zembilj da mu u njega saspu luk ili krompir, tačno onda, kada je prevara gotova, a s lukavstvom i kaišarenjem završeno, seljak će vas pogledati, onako iskosa, malo ispod oka, setiće se na trenutak Boga, i jednim širokim pokretom, kao da blagosilja, dometnuće jedan krompir ili glavicu luka više da se iskupi pred ljudima i pred nebom!
„Ajde“, kazaće, „nećemo ni ti ni ja zbog ovoga da propadnemo!“
Na Zapadu vam niko neće zakinuti ni gram (tamo su i vage i duše elektronske), ali vam neće ni dodati na kupljeno ni zrnce leće više nego što ste platili. Neka mi zakinu i pola kile; onaj jedan jedini krompir pride dragoceniji mi je od čitave berbe krompira u Ajdahu!
Još nešto, naš narod poseduje urođenu megalomaniju… Nikada vam ne stave na kantar onoliko koliko tražite, uvek više. Ako želite kilogram jabuka, na kantaru se uvek nekako nađe kilo i po i uvek vas seljanka pita je l‘ može dva kila? Vi kažete da hoćete samo kilo, a ona već stavila dva i savetuje vam:
„Uzmi, bre, dva! Bolje da pretekne nego da ti nedobudne!“

O STARIM VREMENIMA

Zabavljeni burnim istorijskim događajima, mnogi od nas i ne primećuju smenjivanje godišnjih doba. Izgubili smo naivnost i čednost prohujalih vremena. Dignemo, tako, pogled s novina, kad ono – napolju proleće, a mi već ostarili: mlade lepotice prolaze kroz nas kao kroz vazduh. Čujem jednu kako priča svojoj drugarici za nekog da je užasno star i da ima sigurno četrdeset godina! Na vitkim plećima im mali rančevi, kao da su svakog časa spremne da otputuju u neku obećanu zemlju i pustolovinu. Naši ruksaci bili su glomazni i teški; ili oni planinarski, kada smo se još peli na visine, ili oni okupacijski, što se u njima nose najnužnije stvari za izbeglištvo i šverc. Sve češće gledamo u svoje prijatelje u čituljama i govorimo za nekog ko je umro sa sedamdeset pet: Šteta, mlad čovek! A gotovo do juče imali smo dvadeset i čekali da nam se sklone s puta starci od trideset i pet…
Što se tiče godišnjih doba, čekali smo njihovu smenu kao što se nekada čekalo da retki bioskopi promene film.
Ima još jedna stvar koja se iz osnova promenila u našem porodičnom životu a da gotovo niko nije ni primetio: deca nam danas izlaze iz kuće u vreme kada smo mi morali da se vraćamo, i to sa strahom od očeva. Mlađi Beograđani naime, izlaze obično u ponoć a vraćaju se kući pred zoru. Da su makar bančili, bilo bi nam lakše; nastavili bi svetlu tradiciju svojih očeva. Ovako, šta je bilo – pili koka-kolu! Zašto izlaze tako kasno? Zato što se diskoteke u koje idu otvaraju pre ponoći. Ako dođu, na primer, u devet, ispašće budale. Da ne bi pokupili neku traumu zbog toga, mada nerado, puštamo ih kao što i ostali puštaju svoju decu. Sa blagom setom sećam se prepirke mog prijatelja, Dalmatinca, sa njegovim ocem koji je jedanput počeo da viče na njega kad se kasno vratio.
„Ali, tata, ja sam u pubertetu, nemoj da vičeš na mene!“
„Budi di oćeš“, odgovorio je otac, „ali da si mi do deset uri doma!“
U naše vreme, naime, još nije bio pronađen pubertet, a takođe ni klimakterijum. Što je najgore, nije bilo pronađeno ni spavanje do dva popodne. Nisam nikakvo staro džangrizalo, ali šta će ti momci postići u životu ako doručkuju u pola tri?
Da li je to stvar starosti ili toga što sam i ja dočekivao mnoge zore, ali u ponoć mi se već drema, a kada mi se dogodi (a događa mi se) da negde zaglavim do tri, potrebno mi je tri dana da dođem sebi.
Istina, sada kada je vreme pomereno za sat unapred u letnjim mesecima, mnogo mi je lakše pošto vreme računam po starom. Ako spavam do jedanaest, vadim se da sam u stvari spavao do deset! Ako ostanem do jedan to je samo ponoć.
Po starom vremenu, moj pas Arčibald budio me je tačno u pola devet ujutru ližući mi sanjive kapke, što je bio znak da obučem dve različite cipele i da ga, još bunovan, izvedem u park da bi se popiškio u podnožju nekog značajnog istorijskog spomenika. Očekivao sam od njega da će, kao svetsko kuče, sa pedigreom boljim od moga, i sam da shvati potrebu za stizanjem sveta pomeranjem jednog sata unapred i da ću najzad moći da spavam do pola deset, kao i svi ostali pošteni umetnici u ovom gradu koje niko nigde ne čeka. Koješta! On me i dalje budi u pola devet, po starom. Nešto mislim: valjda Arči bolje zna koliko je sati od svih međunarodnih dogovora.

IVANJSKI VENAC

Ma koliko bile siromašne, ma koliko jedva sastavljale kraj s krajem, i ma koliko se pogađale sa seljacima oko svakog paradajza ili plavog patlidžana, stare Beograđanke se nikada neće cenjkati kada na pijaci kupuju ivanjski venac. Odneće ga kući i obesiti iznad vrata, rizikujući da pri tom padnu sa klimave hoklice i polome kuk ili nogu. Radile su to pre onoga rata, kačile ga za vreme okupacije i rizikovale da ih proglase bogomoljkama posle oslobođenja, ali venac je uprkos svemu uvek bio tu, obešen na ulazu u stan. Stari Beograd se na svoj tihi, postojani način branio od zla tim dirljivim vencem ispletenim od poljskog cveća. Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ulazio u mnoštvo kuća, ali nigde na svetu nisam video narod koji drži venac iznad vrata. Zanimljivo, venaca ima neuporedivo više u sirotinjskim kućama, a gotovo da ih uopšte nema u novim luksuznim zgradama sa staklenim ulazima i mermernim holovima. Najmanje ih je na Novom Beogradu, a najviše u Starom gradu i na Vračaru. U vremenima kada se religija smatrala „opijumom za narod“, rejonskim, komitetskim i kućnim žbirima i dostavljačima bilo je lako da na osnovu venaca utvrde u kome se stanu kriju pobožne osobe. Oni, naravno, nisu znali da je pletenje venaca čisto paganski običaj i da sa hrišćanstvom ima isto toliko veze koliko i žito sa šlagom.
„U narodnim verovanjima“, tvrde etnolozi, „cveće upleteno u obliku kruga ima izuzetno jaku magijsku moć koja čuva od zlih očiju, demona i uroka. Kada se plete o praznicima, venac predstavlja samo sunce koje će pomoći ljudima da godina bude plodna. Ivandanjski venci čuvaju se tokom čitave godine, jer se veruje da imaju lekovitu moć.“
U ovom času ne možemo očekivati pomoć ni od koga, sem možda, od tog nežnog venca upletenog cveća što miriše na neka davna srećna polja.

NOVI STANARI

Koliko li sam samo do sada u Beogradu promenio stanova!
Nigde tako ne mrze nove stanare kao ovde. Čovek dođe u neki zapušteni stan i počne da ga prepravlja i renovira. Poruši po koji pregradni zid, prebaci kuhinju tamo gde je bila ostava, majstori mu premeste cev za vodu i priključak za telefon, izbuše zidove da bi uveli trofaznu struju koje nije bilo, a čitava zgrada ga mrzi iz dubine duše!
Oni sa prvog sprata bune se što se niz stepenište iznosi šut, oni iznad protestuju zbog buke, a oni sa strane, što gaze po rasutom pesku i cementu. Predsednik kućnog saveta zove inspekciju iz opštine koja zatiče ravnodušne majstore kako sa novina, umesto stolnjaka, doručkuju uz mlako pivo iz boce.
Majstori, pomalo filozofi, već se navikli na tu vrstu stare mržnje. Sležu ramenima i objašnjavaju da ništa ne znaju; rečeno im tako da urade.
Poreklo te mržnje je veoma jednostavno. Ko je taj novi stanar, uopšte, da premešta zidove, buši rupe i menja boju vrata kada su oni pre njega, mnogo fini ljudi, starosedeoci, živeli tamo godinama ništa ne menjajući i šta im je falilo; eno, sad hobluje parket – čitava kuća se trese kao da je dobila napad epilepsije; sigurno će još i da ga lakira, svi ćemo se potrovati! A oni ranije, mazali jednom godišnje parket-mašću i nikome nisu smetali. I odakle mu samo pare za ovaj stan? Tu nisu čista posla. Spuštaju se sa novim stanarom liftom ćuteći, a u očima im se iskri neskrivena mržnja.
Kada se u Nju Hempširu useljavaju Smitovi u staru drvenu kuću i kada počnu da popravljaju trem i farbaju šalone, Džonsonovi iz susedstva navlače i sami radne kombinezone i dolaze da pomognu; Henrijeva žena donosi pitu od jabuka, a dok se kuća pravi, Smitova deca jedu kod Mek-Kinlijevih. Svi se raduju što se stara kuća diže iz mrtvih.
Beograđani ne umeju da žive danas, odmah i sada. Oni neprestano čekaju da se nešto istorijski reši, pa da onda počnu da žive. Gospod Bog im je poklonio ovaj dan a na njima je hoće li ga živeti do daske ili proćerdati. Sede tako, bistre visoku politiku i raspravljaju o tome kako smo sami na svetu i kako nas niko ne voli (čak ni mi sami sebe) i računaju kad će se probuditi uspavani veliki ruski medved da ih uzme u zaštitu. Hoće li Kina uzvratiti Americi ekonomski udarac? Da li će se Zapadna Evropa oteti Americi ili neće? A već godinu dana zjapi razvaljena brava na kapiji. Neko ukrao sijalicu iz lifta. Podrum se ne zaključava jer je u bravu gurnuta žvakaća guma. Živi se u stanovima okrečenim poslednji put pre petnaest godina u kojima se po pločicama u kuhinji nahvatala masna plesan od hiljada zaprški.
Stanovi ne sive preko noći, već gotovo neprimetno, iz dana u dan, kao i njihovi stanari. Tek kada se okreče zidovi moguće je videti kako je požutela drvenarija prozora i vrata.
Beograđani ne umeju da se bave malim stvarima. Najpre istorija, a onda popravka slavine koja godinu dana curi u kupatilu. Oni sada čekaju izbore. Ako pobede njihovi, zidovi će tog jutra pobeleti sami od sebe, proradiće ponovo sijalice u liftu a pronaći će se i ključ od zajedničke vešernice. Niko neće bacati đubre u svetlarnik niti krasti tuđu poštu iz sandučeta. Za ulazak u bolji i čistiji život treba najpre kupiti otirač za noge.
U međuvremenu, onaj novi stanar se uselio u renovirani stan, okačio tablu s imenom na vrata a tragovi boje već izbledeli po stepeništu i dvorištu.
Ali, gle, stan na četvrtom spratu kupio neki novi, ruši zidove, premešta vrata, zastakljuje terasu. Od buke ne može da se spava posle ručka. Uz sve to, doveo i kuče. Onaj stari novi stanar, koji se pripitomio i već pije kafu po komšiluku, ogovara ga na sva usta. Preti da će dovesti inspekciju. Ima, kaže, dobre veze u opštini.

SLATKO OGOVARANJE

Svakome od nas, ponekad se desi da ga ponese bujica nagomilanih misli i reči u kakvom društvu gde se zatekne, i da, uživajući u sopstvenom glasu i pažnji koju probudi kod slušalaca, izrekne mnoge stvari koje, inače, nikada ne bi izgovorio. Nošen na krilima tog uzbuđenja, britkih rečenica, sudova i osuda osoba o kojima se povela reč, čovek naprosto ne može da se zaustavi i ne pomišljajući da će njegova mišljenja i opaske jedanput svakako stići najčudnijim putevima do onih kojih su se ticale, i izazvati nepomirljivu mržnju i bes.
Kad se nađem u opasnosti da mi se to dogodi, uvek pomislim na majku Zuke Džumhura, krhku begovicu kao ptica sićušnog rasta i ptičijih pokreta, koja je volela da odlazi u posete i ženska društva svojih prijateljica što su po ceo dan ogovarale komšiluk, grad i državu. Kada god bi zaustila da nešto kaže, u sebi bi se obratila svom jeziku: „Ako budeš šutio“, kazala bi mu, „častiću te kad se vratimo kući!“
I zaista, ako bi je jezik poslušao i ostajao nem pred slatkim izazovima ogovaranja, ova stara muslimanka bi po povratku kući pripremila urmašice i grickajući govorila:
„Evo ti, jedi, častim te što si šutio…“
Obećao sam svom jeziku (koji i nije baš kratak), da ću ga častiti ako danas ne bude pričao o politici.
Da imam jaja, napravio bih mu hemendegz, ali nemam šunke!

RECEPT

Otkako je beogradski narod osiromašio sve je više pecaroša na obalama njegovih reka. Peca i onaj koji nikada nije pecao! Sede, ćute, gledaju u vodu i čekaju da uhvate zlatnu ribicu koja će im ispuniti tri želje. Prva od njih je da prestane ova beda i da više ne moraju pecati i svakog dana jesti ribu koja im je već dojadila. Srbi, naime, jedu ribu samo kad moraju – uglavnom za posne slave kao što je Sveti Nikola. Danas na Adi Ciganliji gotovo da nema splava na kome se ne krčka riblja čorba. Svako ima svoj način na koji je spravlja i svako, naravno, smatra da je njegova najukusnija. Po Adi se razmilele novinarke ženskih listova pa uredno zapisuju recepte za čorbu, fiš-paprikaš i „pijanog šarana“… Na nekim splavovima ne zna se ko je pijaniji: šaran ili kuvar! Stigla tako i televizijska ekipa na splav kod Ise Baksuza koji, kao, kuva najbolju riblju čorbu na celoj Savi. U direktnom prenosu pitaju ga za recept:
„Najpre zahvatim kazanče savske vode“, počne priču Isa Baksuz, „zatim u nju stavim tri vrste ribe, deveriku, smuđa i šarana, a može i riblje ikre (ako imadne); dodam malo šargarepe, lovorovog lista i rakijsku čašicu aleve paprike. U drugoj posudi kuvam očišćeni crni luk. Kada se luk skuva, propasiram ga i sipam u kazanče. Biber i ostali začini, naravno, podrazumeva se. Čorba je gotova kad nestane pene s površine. Tada skidam kazanče sa vatre i sve prospem u Savu, pa nabijem – prase na ražanj!“

O BEOGRADU

Na madridskom trgu Puerta del Sol (Vrata sunca), utisnut je u asfalt mesingani beleg i oznaka – Km. 0. Nulti kilometar! Beleg se nalazi okružen tajanstvenim rečima:
ORIGEN LAS CARPETTERAS RADIALES
Ma gde da su, svi Španci mere daljine od ove tako jednostavne a tako sudbonosne tačke, koja predstavlja centar španskog sveta.
Stojim na nultom kilometru i, naravno, mislim na Beograd (a, i na šta bih drugo?), pitajući se, gde bi se nalazila ta zamišljena tačka, da je nekim čudom utisnuta u beogradski asfalt? Za mene, to je onaj komad trotoara na početku Knez Mihailove ispred „Ruskog cara“, gde sam prestajao mnoge godine svog života, pridržavajući leđima jedno drvo da ne padne na šetače.
Taj beleg u Beogradu bio bi veoma korisna stvar. Rasejani po svetu, po njemu bismo mogli da merimo koliko smo daleko odlutali od svoje suštine.
Čovek, naime, mora da ima bar jednu važnu tačku u životu da ne zaluta i da se ne izgubi među drugim ljudima, drugim narodima… Beleg kod „Ruskog cara“ je ta blagoslovena mera za nas.
Posle svih lutanja po svetu, čini mi se da sam najzad nešto važno shvatio. Stvar je više nego jednostavna: ko živi bliže toj zamišljenoj tački – srećniji je od drugih Beograđana, ma gde živeli, ma koliko bili uspešni i bogati.
Po meni, najsrećniji su, verovatno, oni, koji stanuju u zgradi iznad, pa beleg mogu da vide svakog jutra kroz prozor!
I pored svih očiglednih prednosti Beograda nad drugim gradovima, uvek se nađe neko zakeralo iz provincije, koje u podne, usred terazijske gužve, kaže sa gađenjem:
„E, ne bih živeo u Beogradu, da mi svakog dana daju po milion!“
Najpre, niti ga ko tera da živi ovde, niti mu ko, uopšte, nudi milion!
Častio sam svoju staru pisaću mašinu novom crnom trakom i izvukao otkucani tekst.
Posle čitanja, Beograd mi se toliko dopao, da bih čak i sam, rado živeo u njemu.
Da mi daju milion dnevno!
Kad malo bolje razmislim, ovaj grad nije baš najbolje mesto za ljude ozbiljnih zanimanja, za političare, ekonomiste, pravnike, planere, naučnike i sličan svet, ali je stvarno idealan za pisce!
Beogradski pisci uopšte ne moraju da upotrebljavaju maštu.
Dovoljno je samo da ujutru otvore jednu od lokalnih radio-stanica ili pročitaju novine: koliko čuda neviđenih! U odnosu na svakog prosečnog Beograđanina, francuski nadrealisti su puki amateri operisani od fantazije! Uostalom, zar se, sem u Parizu, nadrealizam nije u svoje vreme primio jedino ovde, u Beogradu! Jadni Amerikanci, Francuzi, siroti Englezi i Šveđani… Koliko se samo muče da smisle nešto nelogično i čudno, što u Beogradu svaki literarni početnik dobija svakog jutra na tanjim!
U kom vas to gradu na svetu već ujutru radio-spikeri obaveštavaju koliko dugo tog dana nećete imati struje ili vode?
Pa zbog onih bednih nekoliko minuta nestanka struje u Njujorku, napisano je brdo knjiga i snimljeno nekoliko filmova, a sociolozi i psiholozi objavili su čitave biblioteke naučnih studija.
I u kom to gradu na svetu, koji leži na dve velike reke, često nema vode?
Ono što Beograđanin može da izdrži bez roptanja, ubilo bi svakog prosečnog Evropljanina, a o osetljivim Amerikancima i da ne govorimo!
Ko bi od njih, na primer, mogao da prezimi bez grejanja i osvetljenja? Da baulja sa baterijskom lampom ili kapavom svećom kroz zavejani, kao bunar tamni centar grada?
Ali niko nam ne može tako dugo ukrasti električnu energiju koliko mi dugo možemo da spavamo!
I ko bi od tih razmaženih stranaca izašao živ i zdrav iz zagađene Save u kojoj se još uvek kupamo bez ikakvih posledica? Strefila bi ga i kuga i kolera – a, nama, hvala Bogu, ništa! To je zbog toga što se još od malih nogu, kao deca, navikavamo na surove uslove života, pa smo postali prirodno imuni. Svako beogradsko dete, zajedno sa neopranim voćem, pojede u detinjstvu najmanje tri i po kilograma različitih bakterija, bacila i ameba. Posle bolesti od nas beže glavom bez obzira, kao da smo zarazni!
U Beogradu postoji teorija, da je preteranim svakodnevnim tuširanjem zapadni svet toliko istanjio kožu, da bacili lako prolaze kroz nju, kao miš kroz švajcarski sir. To ni iz daleka nije slučaj sa nama! Mada već odavno posedujemo bojlere sa vrućom vodom, kupanje upražnjavamo, uglavnom, subotom, kao i naši preci.
Beogradski pijanci su, inače, najizdržljivija stvorenja na svetu.
Lako je Francuzima i Italijanima da piju svoja čuvena vina: lako je Rusima da se opijaju votkom i Škotima, viskijem – voleo bih da ih vidim sledećeg jutra, posle dva litra popijenog „Banatskog rizlinga“, najpopularnijeg vina beogradskih špriceraša!
Ne verujem da postoji ijedan grad na svetu, gde se toliko pijanaca svakog jutra zaklinje da više u životu nikada neće pipnuti vino, kao u Beogradu, gde „Banatski rizling“, od milošte zovu još i „vinom sa govornom manom“, jer se od njega celog sledećeg dana – zapliće jezikom.
Beogradsko leto spasonosno prekriva raskošnom zelenom spavaćicom od treperavih krošnji neutešno propale fasade sa kojih se u prah i pepeo krune kitnjasti secesionistički ukrasi. Zašto smo ih tako zapustili? Je li to, možda, dokaz podsvesnog bekstva u odnegovanu amneziju, pomoću koje zaboravljamo vreme kada je idilični, dvospratni Beograd zaista negovao sebe i svoje ušuškane građanske domove? Ili kompleks prema očevima i dedovima, kojima nismo ravni? Orvelovsko brisanje prošlosti?
Zaneseni uspesima, preskačući vekove, uspeli smo da gotovo preko noći podignemo najmodernije građevine, ali ne i da sačuvamo brave na vratima toaleta u hotelima. Neuništivi vekovni vonj zaprške i roštilja uvlači se nezadrživo i u najlepša arhitektonska zdanja pomoću kojih smo nameravali da pobedimo vreme i mentalitet. Ne treba zaboraviti: U Beogradu živi mnogo više ljudi alergičnih na lipe u cvatu, nego na glavu u škembetu.
Najpouzdaniji znak da u jednom gradu ide loše je kad se u njemu pojave Italijani u ogromnim količinama. Zanimljivo, kada nam je išlo dobro i kada smo imali svega, naši su se susedi retko pojavljivali u Beogradu. U svojoj urođenoj prepotenciji, u to vreme smo išli toliko daleko, da nas je čak bilo pomalo sramota odlaziti u Italiju, u kupovinu. Beograđanke su se vraćale sa šopinga iz Londona, Pariza, Njujorka… Bila je to slatka osveta za one godine kada su nam Italijani odveli preko mora najlepše devojke i mladiće, najdarovitije sportiste i slikare, najsočniji bejbi-bif. Onda smo postali preskupi za naše susede preko mora. Jednostavno, nije ih bilo nigde! I evo, stvar se opet ponavlja. Ponovo nam odvode najlepše devojke i ubijaju najređu divljač po rodnim nam šumama i gorama.
Italijanskim čistačima cipela, naši čistači čiste cipele.
Šta je to ekonomska kriza?
Ekonomska kriza je kad nam stignu u Beograd rođaci i prijatelji koji žive na Zapadu, pa nas gledaju u čudu: svačega se tamo o nama načitali i naslušali, a nama, hvala Bogu, još uvek ništa, samo nam se malčice istanjili đonovi na cipelama marke „bali“ preostalih iz boljih vremena, samo nam se probili laktovi na starim džemperima od kašmira, pa na njih prišili kožne zakrpe (kao, to je otmeno!), samo iz ormana poizvlačili demodirane sakoe sa preširokim reverima i, uopšte, više ne mirišemo na kozmetiku, već na same sebe i ono što smo tog jutra popili.
A kada nas pitaju kako nam je, lažemo da nam nikada nije bilo bolje, jer smo navikli kroz istoriju da se držimo ponosno, a sve u sebi mislimo: doći će i vama još jedanput ona čuvena kriza iz hiljadu devetsto i neke, kada su bankari leteli kroz prozore oblakodera, ćutimo i trpimo, a kad nas pitaju: je l‘ treba nešto da vam pošaljemo, mi odgovaramo: Ma, kakvi! Ništa nam ne treba. Imamo svega dovoljno!
Ako to nije kriza, onda ne znam šta je?
„Kuhinju smo prebacili u ostavu (šta će nam tako velika kuhinja?), tako da smo dobili dnevnu sobu, a od spavaće sobe pregrađene plakarom, dve potpuno odvojene prostorije – jednu za nas, drugu za dete, koje će uskoro, morati da ima svoj prostor. Kupatilo je dovoljno veliko, da moj muž može u njemu da drži svoju malu foto-laboratoriju (to mu je, naime, hobi!), srećom, predsoblje je veće, nego inače; dovoljno je prostrano da se u njega smesti zamrzivač u kome čuvamo svinjsku polutku i smrznute višnje. U stvari, ja naš jednosoban stan nikada ne bih menjala za dvosobni, onih preko puta: njihov jeste da je veći po broju kvadrata, ali ima strašno nezgodan raspored!“
U Beogradu sve kasni.
Kasne godišnja doba, kasne autobusi, vozovi, avioni, kasne čak i ljubavnici na sastanke…
Pre vremena stižu, samo računi za vodu, struju, telefon, kiriju, televiziju, iznošenje đubreta, otplate kredita i računi „dajnersa“ za koje smo se lakoverno nadali da nikada neće stići, koliko smo daleko putovali da kupujemo.
Hoće li zakasniti i Nova godina?
Kada bi to zavisilo od našeg urođenog talenta za organizaciju i tačnost, pretpostavljam da bi stigla tek negde na proleće.
Ako se složimo s tim da je u Beogradu, ma koliko to bio fini, kulturan grad, Jelovnik još uvek najčitaniji ukoričeni tekst, od početka pismenosti do danas, onda je prilično začuđujuće, što još nijedanput, ni u jednom listu nisam pročitao ni najkraći prikaz ovog, nesumnjivo najuspešnijeg bestselera svih vremena. Recenziraju se i prikazuju najdosadnije knjige, pišu se panegirici bednim zbirčicama stihova, objavljuju se studije o romanima štampanim u svega petsto primeraka (koji se, uzgred budi rečeno, prodaju deset godina!), dodeljuju se najviša priznanja esejima koje niko nije uzeo u ruke, a prelazi se ćutanjem preko Jelovnika – najomiljenijeg štiva izgladnele milionske armije čitalaca. Na kraju, i sami pisci, a i kritičari, posle promocija svojih dela, na kojima je prisustvovala isključivo uža rodbina, uzimaju u ruke jelovnike, koje godinama elitistički zaobilaze u svojoj literaturi i s pažnjom ih izučavaju.
Naravno, deo krivice snose i sami pisci jelovnika, jer najčešće ostaju anonimni. Potpisuje se jedino Upravnik restorana, čija bi uloga odgovarala funkciji Glavnog urednika, a na prste se mogu izbrojati kafane u Beogradu, koje su ikada zaposlile nekog lektora ili korektora, zbog čega se čak i u elitnim restoranima mogu pronaći stilski neujednačeni primerci Jelovnika.
Gus’ pasulj sos suva rebra, šatoobrijan za dve osobe, tornado od Rosinija, hemendeks sa šunkom i jajima, kremenadle, pile minjon, pečurke od šampinjona na rizotu od pirinča…
Gotovo da nema ozbiljnijeg lista ili nedeljnika u svetu, koji decenijama ne neguje i rubriku posvećenu kulinarstvu i restoranima. Naročito obučeni kritičari obilaze, testiraju, ocenjuju i prate jelovnike, kuhinje i vinske karte. U tom pogledu mi smo još uvek na razini usmene književnosti; naša obaveštenost u Beogradu, staje u jednu jedinu rečenicu: „Čuo sam da se tamo dobro jede!“
A, opet, ima li bogatije teme od Jelovnika? Koliko mogućnosti za uvod već pri njegovom vrhu (hladna i topla predjela), koliko zapleta u špagetima! Koliko katarze na završetku obeda, kada nas muči dilema, da li suva pita sa orasima ili palačinke sa džemom!Istorija je zabeležila da je Beograd rušen do temelja četrdesetak puta. Naravno, niko nije pisao o tome, koliko su ga puta rušili arhitekti, da bi uklonili sve što bi ih moglo podsećati na staro.
Nikla su tako, veličanstvena, moderna naselja bez dimnjaka, prodavnica, kafana, pisoara i ostava, duž autoputa što visoke strane goste vodi od aerodroma do centra grada.
Turska kaldrma u Skadarliji je zamenjena asfaltom, da bi tridesetak godina kasnije, zbog turističko-nostalgičnih razloga, asfalt bio ponovo zamenjen turskom kaldrmom!
Porušen je stari Dorćol, sa idejom da se Novim Dorćolom dočara nezamenljiva, jedinstvena atmosfera starog Dorćola.
Posle plejade arhitekata megalomana, graditelja Potemkinovih sela, stasala je generacija arhitekata nostalgičara, koja patinira grad gde god stigne.
Genetski naviknuti da im grad s vremena na vreme bude porušen do temelja, i sami Beograđani čeznu da im se sruši kuća u kojoj stanuju, pa da dobiju stan u nekoj novogradnji.
Svakog jutra, spikeri lokalnih radio-stanica odgovaraju na pitanja nestrpljivih slušalaca, kada će im kuća biti srušena?
Zamislite kako bi to zvučalo nekom Londoncu, na primer, da ujutru čuje preko radija sledeću rečenicu:
„Na žalost, vaša kuća u Karnabi stritu nije predviđena za rušenje u dogledno vreme!“
Uputstvo za upotrebu:
Leti, Beograd treba srkati na slamku.
U julu, on se pretvara u lekovitu provincijsku banju za neurotičare i nerotkinje.
Pre svega, potrebno je opustiti se za nekim senovitim stolom sa pogledom na belo vino, sifon i uzbudljive trotoare, kojima kulja uznemirena lepota, što ne zna šta bi sa sobom.
Grad ponovo pronalazi svoju, već odavno izgubljenu ljudsku meru i pretvara se u palanku.
Plašeći se večernje usamljenosti, oni koji nisu na mom, panično telefoniraju jedni drugima: „Šta radiš večeras?“
Oni, opet, koji odlaze na more, gledaju sa zavišću svoje, dovoljno hrabre sugrađane, koji umeju da se odupru bauku letovanja što kruži Evropom. Odlaze bespomoćno da se dobrovoljno predaju na milost i nemilost teroru tog obaveznog rituala, koji svojom besmislenom prisilom, podseća na čekanje Nove godine.
Ilegalni ljubavnici najzad imaju na raspolaganju po desetak opustelih stanova u kojima zalivaju fikuse i hrane papagaje.
Jedan moj rasejani prijatelj podavio je svu silu papagaja, jer ih je zalivao, umesto cveća. Rododendroni su uvenuli od preterane ptičije hrane.
Plivajući u mlakoj Savi, hipohondri se brižljivo trude da obiđu bakterije i pivske boce, što klimajući grlićima, nostalgično plove da se uliju u Dunav, pa u Crno more.
Beograđani, inače hrabri ljudi, vekovima osećaju urođen strah samo od dve stvari: od leda u piću i od promaje! Zbog toga je led u Beogradu decenijama u dubokoj ilegalnosti. Dobija se isključivo ako je gost u srodstvu sa konobarom i to krišom, da drugi ne vide. To je, verovatno, zbog toga što u delu frižidera za duboko zamrzavanje, Beograđani, uglavnom, drže meso.
Prijatelje i poznanike, kod kojih odlazim u goste, delim u dve osnovne grupe i još nikada nisam pogrešio: oni koji imaju viski kod kuće, nikada nemaju leda! I obratno.
Kod nas se još uvek veruje da od leda boli grlo i da se upale krajnici. Kada bi to bilo tačno, najmanje tri četvrtine stanovnika Sjedinjenih Američkih Država bilo bi ovog časa po bolnicama. Zahvaljujući tom starom strahu, u Beogradu služimo hladna predjela, a tople koka-kole…
Drugi tradicionalni ba-bau-strah odnosi se na promaju.
Šta je promaja? Običan sobni vetar! Beograđani, koji mirno šetaju po najvećoj košavi, užasavaju se otvorenih vrata i prozora, čak i u avgustu. Kada na temperaturi od trideset i pet stepeni u hladu, pokušate da otvorite prozor u taksiju, vozač će vas istog časa izbaciti napolje ili će, u najboljem slučaju, ako ste fizički jači od njega, kazati, to jest, zavapiti: „Zatvaraj to, ko Boga te molim, ubi me promaja!“ U Beogradu, tako, otkrivamo pravu retkost – vetar koji ubija.
Sledi i čuveno objašnjenje: „Vid’o bi’ ja tebe da si po ceo dan u kolima. Promaja mi odvali bubrege!“
Valjda zbog toga, u Beogradu i postoje svega dva-tri automobila sa otvorenim krovovima.
Ali, ni njihovi vozači neće dugo.
Jedanput davno, kažu, prodavao neki čovek kuću za tri hiljade onih para. Ali kuća ne vredi više od hiljadu! – bunio se kupac, a domaćin mu odgovorio da kuća, istina, ne vredi toliko, ali da desni komšija vredi za hiljadu, a i levi isto!
U Njujorku, na primer, retko ćete na vratima nekog stana videti pločicu sa imenom i prezimenom. Apartmani su označeni samo slovom i brojem: D-16, C-24, F-18… Tamo nikada nisam uspeo da upoznam nijednog svog komšiju. Uostalom, kako kazati detetu: „Trči do C-25 i pozajmi šoljicu ulja!“ Istini za volju, tamo niko i ne ostaje bez dovoljno ulja.
Što se tiče nas, odrasli smo pozajmljujući od komšiluka sirće, kvasac, jaja, malo šećera, hleba ili alata… U svakoj našoj kujni u ovom trenutku nalaze se bar dva komšijska tanjira, šerpa ili rende, koje još nismo vratili. Neko zvoni: „Poslala mama jabuke u šlafroku!“ Dobri komšijski običaji nalažu da se nikada ne vraća prazna posuda u kojoj smo nešto dobili. Tako u onaj tanjir od jabuka u šlafroku stavljamo brže-bolje, tri parčeta naše lenje pite.
Kad ih imamo, komšije su nam, inače, mnogo bliže i od najbliže rodbine. Njih smo izabrali sami – rođake, nismo!
Komšije su znale svaku stvar koju smo imali u kući; pred njima nije bilo ničeg da se krije. Ostavljali smo im preko leta ključeve od stana da zalivaju cveće i hrane ptice.
Na blagom septembarskom suncu, Beograd se lenjo umiva kao veliki sanjivi mačor…
Zahvati levom šapom Savu – opere Novi Beograd!
Zahvati desnom Dunav, pa spere sivu skramu sa starih zdanja od Kalemegdana do Slavije.
Strese sa sebe skele i pokaže svojim građanima da nisu tikve bez korena; da potiču od Beograđana koji su umeli da podignu palate, koje svojom neoklasičnom lepotom mogu da se mere sa najlepšim zgradama Beča i Pariza.
Razgrne, zatim, sećanje i otkrije da su ga pola veka namerno posipali pepelom i čađu kao Pepeljugu, samo da ne stigne na veliki bal ostalih evropskih gradova – samo da izgubi pamćenje i zaboravi ko je i kakav je nekada bio…
Čak je i nova bakama kupola na Hramu svetog Save pozelenela od zadivljenih pogleda onih koji nas vole!
Srećom, crkva je na vreme odvojena od države, jer bi, sigurno, i ona u međuvremenu propala, kao i tolike druge stvari koje su bile pod državnom zaštitom.
Beograd je ove jeseni toliko lep, da bih čak i ja rado živeo u njemu!
Početkom septembra vraćaju se sa mora naši što žive po Evropi. Ostaće u Beogradu dan-dva na proputovanju. Sa njima strane supruge, sveže kao rotkvice u avgustu… Ma koliko da su se trudile da potamne, južno sunce im nije vratilo mladost, pa su zbog toga, verovatno, neprestano ljute. Bronzani ten nije uspeo da prikrije uvelost kože koja podseća na naboranu površinu peščane pustinje. Onako dimljene, kao sarage, okićene zveckavim nakitom, sede poput živog prekora među nama, zanetim uspomenama…
Ima li ičeg goreg od muškog društva, kada za stolom sedi i jedna strana dama, koja ne zna ni reči srpskog? O, mučenja!
„Čemu se sada smejete? – pita Elizabet. – Speak English, George!“
Prevedeni vicevi umiru u mukama pored slanika. Mujo, Haso i Fata… Englez, Rus i Srbin! Kada čuje čemu smo urlali od smeha, Elizabet će sigurno pomisliti da smo čisti imbecili! I jesmo.
„A znate li ono, kada je drug Tito naredio da Prozor mora pasti? I pao je! Posle su ga odneli kod stakloresca. Kada smo u školi učili ofanzive, pita me profesor znam li ja, uopšte, gde je Ključ? Kako da ne znam! Pa, gde je? Ključ je pod otiračem…“
„Speak English, George!“
Muke s prevođenjem počinju već kod predjela: „A šta je ovo? – pita Elizabet. – Cheese?“
„Ne, nije sir. To je kajmak!“
„Ko zna kako se na engleskom kaže, kajmak?“
Niko ne zna. Kako da joj objasnimo?
„Pazite, gospođo, to nije sir, mada je sličan siru; nije ni mileram, ni puter, ni mocarela, ni krem… To imamo samo mi, Srbi. Kaj-mak!“
Pršut, naravno, jedemo prstima. Elizabet, nožem i viljuškom. Pita može li da dobije i parče dinje? Kakve dinje? Otkud dinja ide uz pršut! Svašta.
Pre pola sata smo je ubeđivali da su Srbi u srednjem veku na svojim dvorovima izmislili viljuške, u vreme dok su njeni Anglosaksonci kao divljaci komadali meso rukama, a sada sami jedemo pršut prstima! Kada se jede viljuškom i nožem, pršut i nije pršut. Neke stvari se apsolutno moraju jesti prstima. Jagnjetina, na primer.
Zanimljivo, samo Elizabet upotrebljava salvetu. Naše stoje nedirnute. Sećam se, u detinjstvu, posle ručka u kući smo se svi brisali jednom krpom. „Hej, dodaj mi tu krpu!“ Stotinu puta isprana, izbledela lanena krpa moje mladosti… Salvete su postavljane pokraj tanjira samo kad dođu gosti, da vide da i njih imamo. Pa, i tada, kada se slučajno mašiš za salvetu, baba te preseče pogledom i ti se opet obrišeš onom krpom. Ko će ponovo da pere i štirka! Zbog toga je moja generacija i dan-danas sa salvetama na – vi…
Kao što i samo ime kaže, srpska salata se sastoji od sitno iseckanog luka, paradajza, paprike-babure, krastavca i ljute papričice. Njene granice su nepostojane: čim se pospe sirom, istog časa prelazi u „šopsku“!
Međutim, srpska salata zvanično ne postoji. Pretražio sam gomilu kuvara, naših i stranih i ni u jednom nisam pronašao nešto slično.
Najpouzdaniji Veliki narodni kuvar pominje sto dvadeset različitih salata, među kojima se nalaze čak i recepti za francusku, italijansku, grčku, rusku i englesku salatu; samo nema ni traga, srpskoj!
Do sada smo u svetskim jelovnicima (istina, sasvim pri dnu) bili poznati isključivo po voćnoj salati Salade de frui Macedoine, koja je, kažu, dobila svoje ime po tome, što je grčka pokrajina Makedonija početkom prošlog veka bila toliko usitnjena i rasparčana da je postala simbol najveće moguće izmešanosti.
Srpska salata je, na žalost, još iseckanija! Ima u njoj i suza (od crnog luka) i ljutine (od papričica); rasparčana je i izmešana baš kao i današnji politički život Srba.
Hoće li od nas napraviti salatu ili ćemo je, jednostavno, smazati i tako rešiti taj problem – na nama je.
Ponekad, odjednom poželimo jednu mirnu, pomalo dosadnu nedelju pre podne, u kakvom malom mestu najzabačenije provincije; astal zastrt crveno-belim kariranim stolnjakom, nedeljne novine i onu obaveznu ritualnu kafu, takozvani „komplet“, sa ratlukom probodenim čačkalicom i zamagljenom čašom hladne vode.
Pre rata, gotovo da nije bilo manjeg mesta u Srbiji, koje na glavnoj ulici nije imalo kafanu zvučnog imena – „Evropa“! Mermerni stočići, novine na okvirima od trske i stara muška društva, koja se već više od pola veka redovno sastaju nedeljom za istim stolom… Znalo se: u „Bristolu“ su sedeli trgovci i kalfe, u „Srbiji“ zanatlije, a u „Evropi“ gde je kafa bila skuplja za nekoliko para, profesori, apotekar, lekar, lokalni novinari, mesni pesnik i gosti sa strane. Danas je ostalo još samo nekoliko „Evropa“. Dotrajale, zapuštene kafančine olajnisanog patosa i škiljavog svetla, ove trošne građevine poslednji su tragovi naše vekovne pritajene ljubavi i čežnje za Evropom.
Posle rata institucija zvana „Evropa“ kao da je namerno uništavana. Njene secesionističke tapete prebojene su masnom, sivomaslinastom bojom, nestali su okviri od trske i muzička kapela, a nekadašnje svetilište kafe i razgovora, pretvoreno je u restoran društvene ishrane, kao da je neko hteo da uništi čak i samo sećanje na poslednji trag građanskog jezgra u povoju, da pokida i poslednje niti koje su nas simbolično vezivale za Evropu.
Jedanput davno, bio sam još dečak, u tramvaju broj dva ustupio sam mesto jednoj „postarijoj“ dami od tridesetak godina.
Jutros mi je u istom tramvaju ustupila sedište jedna ljupka devojčica od osamnaest!
Između ta dva događaja protekao je moj život, vrteći se neprestano u krug, baš kao i tramvaj „dvojka“…
Stariji Beograđani još pamte čuvenog kobasičara gosn Rosuleka, Čeha, koji je imao mesaru i kod koga su se, pre rata, za dinar mogle kupiti, takozvane, sitnice u fišeku – ostaci narezanih švargli, šunkarice, džigernjača, krvavica i salama, krajevi kobasica, parizera ili safalade – sve ono, što nam danas prodaju za skupe pare.
Gosn Rosulek, gosn Smejkal i gosn Novotni, lično su sedeli za kasama u svojim mesarama, čistim kao apoteke, pili crno vino i mezetili švarglu, negujući tradiciju svojih predaka, Čeha, koji su iz srednje Evrope preneli u Srbiju delikatni kobasičarski zanat. Od ove čudesne češke trojke, izbegao je zaboravu samo jedan – pan Rosulek, zapamćen po „sitnicama“ koje je, kupivši prethodno četvrt hleba za pola dinara, uzimao siromašniji beogradski svet da obraduje decu za večeru.
Veliki pisci, naravno, obrađuju velike teme (tako reći, čitave polutke, plećke i butove), ja, lično, obožavam „sitnice“ pana Rosuleka i prodajem vam ih budzašto, bolje rečeno: pošto kupio, po to i prodao!
Kad ujutru stanem pred ogledalo – kaže jedan – ne znam da li da se obrijem ili da se ubijem!
Stoje ispod tezge na Palilulskoj pijaci i piju vinjake iz „unučadi“. Pada krupan, vlažan sneg…
– Za domovinu me veže, samo sila zemljine teže! – pevuši drugi, pocupkujući od zime.
Treći traži da platim turu:
– Piši, bre!
– O čemu?
– Pa, o ovome… – pokazuje neodređeno rukom preko pijace, na čijim se tezgama lede gomilice šargarepe.
U ovom neurotičnom gradu, čini se da su to savršeno srećni ljudi. Izgubili su sve što su mogli da izgube i više im niko ništa ne može. Ne takmiče se. Ne bore se. Na okupu su, u svojim teškim, izbledelim zimskim kaputima, kao u pokretnim kućama. Mali klub jutarnjih ptica…
Stojim sa njima zaboravljajući kuda sam krenuo.
– Piši, bre!
Kako da mu objasnim, da ovo vreme nije za pisanje, nego za čitanje?
Poznato je da Beograđani imaju urođeno podozrenje prema Savi i Dunavu, od kojih su se brižljivo ogradili kolosecima, sajmištima, magacinima, zidovima, ružnom Karađorđevom kroz koju tutnje teški kamioni… Čak su i čitavu flotu brodova-raketa (koje su nekada plovile čak do Ðerdapa), izneli na suvo, jer je na kopnu sigurnije! Istina, Beograđani već godinama čeznu za tim, da neko ukloni prepreke između grada i reka, ali Beograd kao da ima preča posla!
Najzad, ovog proleća, rekama su dozlogrdile te svakodnevne jadikovke, nadošle su kao nikada do sada i počele da se dižu prema svom starom snu – gradu koji ih je vekovima izbegavao. „Ako neće breg Muhamedu, hoće Muhamed bregu!“ Ali Štab za odbranu protiv Save i Dunava bio je spreman, pa su se reke rezignirano povukle u svoja korita, ostavivši iza sebe rojeve neuništivih komaraca.
Kao i druga generacija komaraca, koja je postala otporna na insekticide, tako je i druga generacija Beograđana otporna na sve režime i vlasti koji su se smenjivali i svakodnevna poskupljenja, od kojih bi već odavno uginuo svaki prosečni Evropljanin.
Beograđanima, hvala Bogu – još uvek ništa!
Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u Botaničku baštu da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli…
Nije lako biti drvo u Beogradu.
Na Knez Mihailovoj ulici nalazila se poslastičarnica „Međed“ – san svih beogradskih dečaka. Da bi dokazao lojalnost novim vlastima, Međed je iznad tezge sa alvom, baklavama i kadaifom, okačio ogromne fotografije celog Politbiroa. Jednoga dana moj prijatelj koji je pomalo mucao (istina, samo kad govori), uđe u poslastičarnicu i upita vlasnika:
„Ooooooprostite, gosn Meeeeđede, zzašto vam ovve ssslike nnnisu mmalo mmanje, a ttttulumbe mmmalo vvveće?“
Stojim na raskrsnici i posmatram vozače; svi odreda imaju napregnuta, preteća lica. Čim se onom ispred u koloni ne upali motor i ne krene, odmah mu histerično trube i urlaju: Ko ti dade volan u ruke, seljačino? Pogledaj, danas svako vozi!
Čvrste vilice i napete vratne žile, snažni zglobovi, divlji sjaj u očima – svako je svakome krvni neprijatelj; kreću istog časa da se pobiju nasmrt zbog ogrebanog branika ili neke sitne, nepriznate prednosti…
Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu „ubacivanje šibice u čašu“.
To je, inače, jedini sport kojim sam se strasno bavio čitavog života.
Pred „Kalenić“ stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju po koje žestoko piće („klin se klinom izbija“), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu; bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibica u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu…
U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom (kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice, igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledališta, poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu: „Blago meni“, kaže, „što moj čo‘ek nije ništa!“
U Beogradu danas niko ni o čemu drugom ne govori sem o politici! I ako vas pitaju šta mislite o tome, vaš odgovor im uopšte nije važan; oni samo očekuju šlagvort da razviju svoj monolog, svoje mišljenje, svoju teoriju o izlasku iz krize. I niko nikoga ne može da ubedi u suprotno! U tom pogledu Beograd je grad gluvih.
Beograd je, inače, i grad izuzetne bliskosti. Svi čitaju iste novine, idu na iste pijace, gledaju iste televizijske programe. To je, verovatno, jedini grad na svetu gde se svakog jutra prepričava sinoćni televizijski program.
„Videste li ono sinoć?“ ulazi čovek u kancelariju i zna: svi su videli ono sinoć!
Ne kaže šta, ne govori kada i, zaista, svi prisutni odmah znaju na šta misli!
Možete li da zamislite nekog njujorškog činovnika kako ulazi ujutru u svoj ofis u banci na Volstritu i pita kolege jesu li videli ono sinoć, u gradu koji ima četrdesetak televizijskih programa? Koje ono? Šta sinoć? Gde? Na kom kanalu? U koje vreme? Na italijanskom? Španskom? Grčkom? Kineskom?
A mi odmah znamo i odgovaramo:
„Bruka jedna! Ko ga samo pusti na mali ekran? Sramota! Super! Što ne daju više takvih stvari?! Pojeo ga, bre, za doručak! Danas, sigurno, ne sme da izađe iz kuće…“
Eto zbog čega ne živim u Njujorku! Niko ne bi znao da mi odgovori na tako jednostavno pitanje kao što je: „Videste li ono sinoć?“
Na Zapadu i ne primećujemo čime se ko greje. Nigde peći, nigde radijatora – toplota im ide iz patosa ili sa tavanice!
S druge strane, u Beogradu, ako zimi nećeš da se smrzavaš, moraš da imaš najmanje pet-šest vrsta grejanja. Kakvo bogatstvo imaginacije! Kad nestane struje, Beograđani uključuju nafta-peći. Nema li nafte, upali će plinske grejalice! Nestane li plina na tržištu, tu su nam termoukumulacione peći. Srećom, nismo porušili ni kaljeve, a u podrumu ostalo nešto uglja i drva iz boljih vremena… U kuhinji nam šporet, zvani „fijaker“ (keva ni za živu glavu nije htela da se odvoji od njega), a na tavanu, za svaki slučaj, zlu ne trebalo, čuvamo i staru bubnjaru, iz okupacije, koja se loži piljevinom i raznim otpacima, može i novinama! Sakupljaćemo gajbice po pijacama, ali se nećemo smrzavati niti se na milost i nemilost prepustiti samo jednoj vrsti grejanja.
Mnoge beogradske kuće, tako, liče na bogato opremljene muzeje istorije grejanja kroz vekove! Smejali im se mi ili ne, oni će se zato grejati, bilo šta bilo, a mi – videćemo!
Beograđani su izdržljiviji i snalažljivij i od žitelja mnogih svetskih glavnih gradova, koje je blagostanje razmazilo, a sigurnost opustila. Oni nikome ništa ne veruju i spremni su da nadigraju svaki sistem, svaku ideologiju – da prežive svaku nevolju.
„Oprostite, gospodine!“, pita jedna dama mog starog prijatelja, slikara Cibeta Jeremića, koji upravo slika Ušće sa Kalemegdanske tvrđave, „Je li ono Ratno ostrvo?“
„Ne! Predratno!“, mrzovoljno odgovara slikar.
Uz nedeljni ručak od kuvane govedine i restovanog krompira, Beograđanke su uvek pripremale i sos od paradajza, sve dok se nije pojavio kečap.
U naše krajeve kečap je stigao nekako u isto vreme s počecima demokratizacije.
Zaista, kečap i demokratija imaju neke sličnosti.
Uzimate bocu tog paradajz-sosa u ruke i tresete njom, koliko god hoćete, a iz grlića iscure tek dve do tri kapi. Iznervirani i gladni, udarite dlanom prejako dno boce, a kečap iznenada izleti sav napolje i upropasti i jelo i odelo.
I s demokratijom i s kečapom treba biti oprezan.
Otkako je kafana, u kojoj su se nalazili poslednjih četrdeset godina svakog podneva, postala preskupa za njihove sve manje penzije, viđaju se retko, samo u prolazu… Pomalo im je neprijatno što su od uglednih ljudi spali na niske grane. Žene im ulažu sve više napora da iz dotrajalih, usjajenih odela izvuku peglom preko mokre krpe blesak nekadašnje elegancije. Pomrli su konobari koji su ih pamtili kao goste široke ruke. Raspala su se velika društva za sastavljenim stolovima, gde se svako otima da plati svoju turu.
Sreću se na Kalemegdanu postiđeni životom, pogleda uprtog preda se, u šetnji koja kao da nema kraja. Pogledaju se ispod oka u prolazu:
„Alo!“
„A!“
„Inače?“
„Eto…“
„Pomalo. A ti?“
„Isto.“
„U zdravlje!
„Ajd‘ zdravo!”
I sve je rečeno.
Poslali jednog policajca u civilu da ispita da li se u nekom beogradskom kafiću uživa droga. Otišao, dakle, on tamo, nalaktio se uz šank, popio pet sokova od jabuke i umalo nije ogluveo od prejake muzike, a kada se vratio u stanicu, podneo ovakav izveštaj:
„Ma kakva droga! Ta deca nemaju ni za cigarete. Saviju jednu cigaru, pa je dodaju jedno drugom da povuku dim-dva!“
– Ja sam prisiljen da budem ovo što jesam! – kaže mi taksista, očigledno uvređen životom, dok me vozi na Adu Ciganliju.
– Svi smo prisiljeni da budemo ovo što jesmo… – tešim ga, razmišljajući o tome koliko se velikih filozofa krije u našim svakodnevnim, na izgled običnim, saputnicima.
„Ja sam prisiljen da budem ovo što jesam.“
Ova, tako tačna rečenica, bila bi, možda, okosnica sistema nekog francuskog novog filozofa; o njoj bi se pisali eseji i studije, bila bi prevođena, izučavana i navođena, kao i sentenca „Mislim, dakle, postojim!“, a moga taksistu, umesto da nagrade, policajci kažnjavaju zato što je ušao u pogrešnom smeru na Adu Ciganliju.
Pa ti budi filozof u Srbiji!

NEKAD I SAD

Priča se da je jedan Beograđanin vodio ceo dan svog gosta da mu pokaže grad i njegovo čudo.
Najzad, kada su izmoreni seli pred neku kafanu da popiju pivo, domaćin duboko uzdahnu i reče:
– Šteta, što ovde niste došli pre trideset godina…
– Je l‘ kad je Beograd zaista bio Beograd? – upita gost.
– Ne, već kad sam ja zaista bio ja!

ĆAO

Niko ne ume da mi tačno kaže, koje godine nas je u Beogradu okupirao ćao! – kratki italijanski pozdrav, koji su veoma brzo prihvatili i stari i mladi i najmlađi Beograđani?
Možda je ćao stiglo zajedno sa pesmom O bela ćao, ćao, ko zna?
Ali, zašto ne, Zdravstvujte! Ahoooj? Zašto ne: Helooou! Ili: Salut!
Zašto baš, ćao?
Nismo ni primetili kako je to ćao, ta beda od pozdrava u tri slova (uspravno) istisnula iz Beograda sve ostale pozdrave; ono tako dirljivo, predratno, na primer:
Ljubim ruke! (skraćeno: ru-ke!) Rukoljub gospođa mami!
Dobro jutro! Dobar dan! Dobro veče! Do viđenja!
I ono, preteće, prekorevajuće, napredno i strogo (ali pravično):
Zdravo, druže! Zdravo, drugarice!
Kako nam se samo to ćao, to malo ćiu-ći-ćao! uvuklo u mali mozak, u ušnu školjku, u Eustahijevu trubu!
Poludeću od njega!
Ajd’ ćao!

Stara krivudava Skadarska ulica, po kojoj je ceo kraj dobio ime Skadarlija, početkom dvadesetog veka do drugog svetskog rata, bila je carstvo beogradske boemije, ali istovremeno i kulturno sastajalište velikana pozorišne scene, pera, misli...
Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović;
Drugi red: Slobodan Jovanović i Milorad Mitrović;
Treći red: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović,
Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić. –

Đura Jakšić, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Bora Stanković, Vasko Popa, Tin Ujević, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Bata Stojković... samo su pojedine ličnosti koje su rado svraćale u kafane širom Srbije i Jugoslavije, nekadašnja popularna stecišta književnika i umetnika.

Savu, Mlavu i Moravu
Prelazeći ja,
Tebe sam se zaželeo
I lakoga sna.

Natoči mi čašu vina
Iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
Pomog’o ti Bog!

Tako je svoje besane noći Đura Jakšić pretakao u poeziju. I nije bio jedini... U kafanama, naročito skadarlijskim, družili su se, smejali, pili, pevali, dobijali inspiraciju i stvarali poznati pisci. Pojam "boem" je zbog njih danas zbog romansiran, mističan, a mnogi se pitaju da li takve ličnosti i dalje postoje...

Ko je bio Toša iz Tošinog bunara?

Tamo gde se završavaju Paviljoni i novobeogradski blokovi, a počinju obronci Bežanijske kose stoji ulica koja ih graniči. Ona nosi ime Tošin bunar, što je mnogima uveliko „ušlo u uvo“, pa se više niko i ne pita po kojem Toši i kakvom bunaru je ovo mesto ponelo tako neobično ime.



Kada neko krene u potragu za auto-delovima ili drvnom galanterijom, obično dobije savet da krene ka Tošinom bunaru. Tu su se već decenijama ugnezdile zanatlije i proizvođači koji imaju sitnice koje mnoge savremene radnje nemaju, pa je po tome ovaj deo grada postao poznat.
Tamo gde se završavaju Paviljoni i novobeogradski blokovi, a počinju obronci Bežanijske kose stoji ulica koja ih graniči. Ona nosi ime Tošin bunar, što je mnogima uveliko „ušlo u uvo“, pa se više niko i ne pita po kojem Toši i kakvom bunaru je ovo mesto ponelo tako neobično ime.

Kolibe i bašte

Hroničari predratnog vremena na Novom Beogradu, poput dr Jovana Markovića, beleže kako su pre Drugog svetskog rata ovde postojala tri centra oko kojih je bila koncentrisana divlja gradnja. Oni su se nalazili u okolini Starog sajmišta, pored Starog aerodroma gde je niklo radničko naselje, a tu je bilo i naselje Tošin bunar, sa kolibama i baštama koje su okruživale brojne vinograde. Istini za volju, tu je bilo najviše močvara i bara.
"Najpre je nastalo naselje Tošin bunar, kao periferija Zemuna", beleži dr Marković. "Tamo gde se sada nalazi Studentski grad, prostirale su se privatne bašte i vinogradi sa kolibama čuvara. Vremenom je naselje Tošin bunar postalo sastavni deo Zemuna. To neugledno naselje nije se mnogo razlikovalo od beogradske Jatagan male. U njemu se ništa nije izmenilo sve do 1948. godine kada je započeta izgradnja Studentskog grada i paviljona. Tokom izgradnje Novog Beograda, deo Ulice Tošin bunar do nadvožnjaka pruge ostao je u sastavu Zemuna, a njen duži deo prema Bežaniji postao je prvo veće gradilište novog grada."
Još je interesantnije kada „zaronimo“ u dalju prošlost i probamo da nađemo odakle ovoj ulici takvo ime. Po svemu sudeći, dobila je naziv po istoimenoj kafani, a ova po Toši Apostoloviću.
Hroničar starog Beograda Milan Jovanović Stojimirović kaže kako je „negde u 18. veku, kada su se Austrijanci povukli iz Beograda, u Zemun s njima prešao i Teodor Apostolović, Južnosrbijanac, koji nije hteo da ostane pod Turcima“.
"Kao bogat kupac marve i „trgovac sa pečatom“, on je u Zemunu ubrzo postao ugledna ličnost, crkveni tutor i „stub pravoslavlja“", beleži Jovanović Stojimirović u hronici „Siluete starog Beograda“. Taj bogati Apostolović počeo je pod starost da pati od očiju toliko da nije mogao da razlikuje srebrne od zlatnih valuta, pa je išao po crkvama i molio Svetog Nikolu da mu povrati vid.

U knjizi „Znameniti zemunski Srbi“ koju je davne 1913. godine napisao Vladimir Nikolić, zabeležno je da je Toša Apostolović rođen 1745, a da je umro 1810. godine. Autori Čukić i Kokotović beleže čak i da je Apostolović bio predsednik Zemunske crkvene opštine, u doba kada je Zemun imao oko 6.000 stanovnika, a pozivaju se i na dokument Crkvene uprave koji je upravo Toša Apostolović potpisao, i to na dan 15. maja 1784. godine.
Kako dalje beleži hroničar, „zanet za tu pobožnu misao, on je jedne noći usnio čudan san. Javio mu se Sveti Nikola i rekao: „Tošo, sine, izađi na Bežanijsku kosu i ponesi jedno prazno bure od dva akova, pa ga spusti tamo niz brdo. Gde ono stane, kupi tu zemlju i iskopaj u njoj jedan bunar, pa zasadi oko njega drveće i umivaj oči tom vodom da povratiš sebi vid“. Navodno je svetac Toši u snu naložio i da posle to mesto pokloni Srpskom zemunskom opštestvu (opštini), kao i svoju zadužbinu, da ga narod po tome pominje.

Bunar i kafana
Doduše, neki hroničari kažu da je „naš„ Toša u stvari bio poreklom Grk, i da mu je pravo ime bilo Teodoros Apostolos, a da ga je dolaskom ovde prilagodio našem podneblju. Bilo kako bilo, Toša je učinio kako mu je rečeno, a odmah pošto je iskopao bunar napravljena je kafana pored tog mesta. I danas je poznata kao „Tošin bunar“, a bila je popularna i pod imenom „Džakarta“.
Stari upravnici ovog restorana svojevremeno su nam govorili, ne samo da je do izgradnje Studentskog grada tu zaista postojao bunar, već da je imao i đeram, tako tipičan za stari Srem onoga doba.

Kada su počele radne akcije na podizanju Novog Beograda, nekome je, eto, ovaj bunar zasmetao i on je zatrpan, konačno ostavljajući raskršće ove ulice sa drumom koji vodi naviše, ka „11. aprilu“.

Kafana, koja je takođe bila u Tošinom vlasništvu, bila je svratište kočijaša i putnika. U tom periodu, na mestu današnjeg Studentskog grada, baš uz kafanu o kojoj govorimo, nalazila se i Trošarina. Tamo su seljaci, koji su donosili robu na zemunsku pijacu, plaćali taksu.

Tošin bunar je počeo ozbiljnije da se naseljava tek između dva rata. Do tada su tu bile samo kolibe za čuvare vinograda i bašta. Kuće uz dugačku ulicu povezivale su Zemun i Novo naselje, odnosno Stari aerodrom.

Skadarlija – najlepši sokak stare boemije
Od stare beogradske četvrti, na koju se podsećamo ovim fotografijama, malo toga je ostalo: trošne kuće, hanovi, kafane i njeni legendarni stanovnici preselili su se u uspomene

Зетска улица у Београду пре 85 година (Фотографије из „Политикине” фотодокументације)
Džombasta, turska kaldrma i kućice oblepljene blatom, sa krovovima od ćeramide. Poneka je imala i doksate. Dvorišta ograđena tarabama iza kojih su se nazirale uređene bašte i česme. Takvu sliku Skadarlije od pre 85 godina ne morate da zamišljate. U fotodokumentaciji „Politike” postoje autentične fotografije o izgledu Skadarske i Zetske ulice iz 1933. godine kad su mnoge kućice uporno odolevale zubu vremena, a druge su rušene da bi ustupile mesto modernim zgradama.
Naša prestonica je 1900. godine imala oko 90.000 stanovnika i čak 14 skadarlijskih kafana. U njima se živelo skromno i najčešće su bile utočište siromašnih. Deca su se bezbrižno igrala u kaldrmisanom sokaku, s jeseni su tuda prolazili nadničari da bi, sekirom i ručnom testerom, stanovnicima celog kraja spremili drva za duge i ledene zimske noći, domaćice su išle na Bajlonijevu pijacu, a one druge su se povrćem i voćem snabdevale iz svojih bašti.

Kafane su opstale

Što se kafana tiče, najveći broj je porušen, neke su opstale, pa traju i danas, ali je zato ulaz u Skadarliju potpuno promenjen. Fotografi su zabeležili da je tih godina već postojala zgrada sadašnjeg Doma Vojske, kao i ona na početku aktuelnog Bulevara despota Stefana.
O prošlosti Skadarlije ispisane su mnoge stranice, ali samo fotografije mogu da dočaraju kako je izgledala pre skoro devet decenija. Turci i Srbi je naseljavaju 1835. godine, podižući prve kuće sa baštama, tako da je zauzimala prostor između Stambol kapije i Vidin kapije. Kroz centar tadašnje Skadarske ulice prolazio je zid, a iznad njega vodovod, povezujući Terazije i česme u skadarlijskoj mahali. U podnožju zida brzo su počeli da se grade hanovi, preteče kafana.


Nekada su se deca igrala u Skadarliji
U Zetskoj i Skadarskoj ulici oko 1933. godine još je bilo kuća sa doksatom. Da bi okolina promenila izgled i dobila veće i modernije zgrade, pojedine kuće su morale da budu srušene. Autentičnost je najduže sačuvala Skadarska ulica, krivudava, uska, sa kaldrmom i potočićem koji je, kad padne kiša ili se topi sneg, tekao po sredini. Upamćen je tu i poneki jendek, posebno omražen od kafanskih gostiju.
Mnoge kuće su opstajale i tridesetih godina 20. veka, što se vidi i na nekoliko fotografija. Malobrojne ulične svetiljke nisu bile dovoljne da proteraju mrak, u kućama bi čkiljila poneka sijalica.
Menjala je lice Skadarlija, dobijala nove žitelje i nove kafane. Nekih, nažalost, odavno nema: „Bum keler”, „Vuk Karadžić”, „Bandist”, „Mala pivara”. Stalni gosti bili su glumci, pesnici, slikari, pripovedači, novinari. Ko zna koliko je prijateljstava ovde iskovano, vina i rakije popijeno, razne hrane utrošeno. I mnoge ljubavi su baš u skadarlijskim kafanama buknule. Neke su imale srećan kraj, druge su ostale neostvarene. Pisac Janko Veselinović je bio zaljubljen u glumicu Velu Negrinovu „za kojom je uzdisalo pola Beograda”.
Ljubav se nije posrećila ni pesniku Vojislavu Iliću. Stihovima je ovekovečio lepotu glumice Zorke Kolarović Teodosić, ali ni to nije pomoglo „da ga primeti”. Nažalost, ona je u poznim godinama od svih bila zaboravljena...

Omiljeno mesto srpskih pisaca

Skadarlija je bila i ostala najlepši sokak stare beogradske boemije. Važilo je pravilo „da ako nisi viđen u Skadarliji, nisi boem”. Čuveni frulaš Sava Jeremić počeo je da svira 1928. godine upravo u ovdašnjim kafanama. Skadarlijska dama ovog doba, glumica Ljiljana Jakšić skoro dve decenije se druži sa gostima, recitujući stihove Tina Ujevića, Đure Jakšića, Vladislava Petkovića Disa, Duška Radovića.
– Goste doživljavam kao da su došli kod mene u kuću pa nastojim da ih zabavim, da im veče bude što prijatnije – kaže ona.
Od stare Skadarlije, na koju se podsećamo ovim fotografijama, gotovo da je malo toga ostalo. Trošne kuće, hanovi, kafane i, naravno, mnogi njeni legendarni stanovnici preselili su se u uspomene gde im je, sasvim sigurno, najlepše i najsigurnije.

Stvarali je dobri ljudi

Poznati violinista i hroničar Skadarlije Jovan Malešević Tuto s oduševljenjem i nostalgijom je govorio o ovoj boemskoj četvrti: „Skadarliju su stvarali dobri, porodični ljudi, domaćini, trgovci, ugledni građani, ali i mnogi koji su imali boemsku crtu, bili slobodniji u ophođenju i čije su profesije slobodnije – slikari, pisci, novinari, glumci. Svi su voleli pesmu. Onu pravu, narodnu muziku. Voleli su da slušaju i moju violinu. Često su mi govorili: Sviraj, Tuto, ne prestaj!”

Dert do zore zbog Sofke

Čuvena pevačica sevdalinki Sofka Nikolić Skadarliju je davne 1932. godine opisala ovako:
„Zima, sneg pošteno napadao, čeka se Nova godina. Idemo iz jedne u drugu kafanu, ja, moj muž Paja Nikolić, koji je svirao violinu, i još 25 njegovih muzičara. Skadarlija se ori od pesme, igre i veselja. Gazim sneg u svečanim cipelama, haljina mi se vuče po njemu, ogrnuta sam nekim lakim kaputom, ali hladnoću ne osećam. Urnebes je nastao kad smo, tačno u ponoć, ušli u kafanu „Tri šešira”, kako je i bilo dogovoreno. Zapevam onu čuvenu pesmu „Kolika je Jahorina planina”, a odmah potom i „Cojle, Manojle”. Počnu da lete čaše i tanjiri, srča na sve strane. Niko ne sedi, svi pevaju i aplaudiraju. Dert kakav se retko viđa. I, tako do zore. Sledeće večeri sve ispočetka. Naravno, u nekoj drugoj skadarlijskoj kafani...”

Hroničar Beograda Kosta Dimitrijević zabeležio je sećanje na trenutak kada je 1920. godine Tin stigao u Beograd, sa kožnom torbom punom knjiga i rukopisa i uputio se pravo u čuvenu „literarnu” kafanu „Moskva” gde je slučajno seo za sto pesnika i boema Rake Drainca.

– Govorio je neumorno, razvijajući teze po svojoj volji, ređajući arabeske događaja, mozaike likova, simfoniju zbivanja. Slušao sam ga kao nikog do tada. Prvi put sam se zadivio zlatousnosti čoveka – pričao je Drainac tada.  

Ovo Tinovo i Drainčevo prijateljstvo u kafanama kod „Tri šešira”, „Bums-kelera”, u siromaštvu, ovekovečeno je u anegdotama, poput one u kojoj kelner pita Drainca šta želi da poruči, a ovaj mu kaže:
– Ništa!. Kada je kelner isto to pitao i Tina, on je odgovorio: – Isto to, samo sa čašom vode! Strašno sam žedan... Najviše prepričavani događaj u vezi sa težnjom Tina Ujevića da skanladizuje malograđansku skučenost jeste prizor kada je trebio vaške u „Moskvi”. Danas bi to bio vrlo uspešan umetnički performans...

Pričalo se i o tome kako je prezadužen bežao od razgoropađenih gazdarica ostavljajući knjige i rukopise, kako je novac ušivao u kaput, pa onda ostajao i bez kaputa, kako je radio u antikvarnici čuvenog Vlajka Ignjatovića Marsovca, pa ga je nagovorio da pošalje telegram na Mars. Njih dvojica sročili su tekst pošiljke: „Stanovnicima Marsa – Vasiona, javite imate li antikvarnih stvari. Antikvarnica `Guslar` Vlajka Ignjačevića – Beograd – Kralja Aleksandra 60 – SHS, Evropa, Zemlja”. Tako je Ignjačević prozvan Marsovcem.

Najburlesknije je svakako bilo skadarlijsko boemsko krunisanje Tina Ujevića, u podrumu „Bums-kelera”, kod gazda Pere Svilenog. Kako je pisao Kosta Dimitrijević, novine su izvestile o tome: u ponoć, uz cigansku muziku Tin je bio nošen na rukama, a zatim krunisan kraljevskom kapom od kartona. Karnevalsku atmosferu upotpunio je govorom, u kojem je škakljivim izrazima „detronizovao” članove kraljevske porodice. Zbog ovog „verbalnog delikta” Tin je bio uhapšen, a zatim i proteran iz Beograda 1925, da bi se posle godinu dana vratio.

Mira Alečković
BALADA BEOGRADU

Bulevarom sam tvojim jednog davnog aprila
očima upijala plamen koji će zauvek žeći,
teturave noge u rastopljen asfalt ugibala
kojim su tekle reke pakla i bol moj njima tekao
kotrljala se trotoarom jedna dečja glava,
kolica dečja presečena napola,
igračka kartonska nožem prepolovljena od zlurade šale

Videla sam te prvi put onakvog kakav jesi, moj grade,
mojih snova iz noći
kada se tupim nožem delje nestrpljenje
da što pre dođe Ona žuđena i pomiluje te rukama,
Ona željena i ponese te krilima,
Ona najlepša, koja se krila u bagrenju staze
iza Hajdučke česme
i koju nikad na vreme ne nazoveš pravim imenom Ljubavi
Ona koja se uvlačila u skromne sobice studentske i đačke
a ti si je krio dragu i mladu nevernicu
koja godine svake nove oči napija otrovom snova
i svakog proleća novim rukama nacrta krila želja
a što da mi pričaš o Njoj, Slobodi, kada sam tebe
u njoj već videla
videla prvi put gledanog šesnaest kratkih godina,
šesnaest godina ćaskanja, šaptanja, tapkanja rukama
po tuđoj lopti u parku
s đevrekom u ruci s koga se sezam kruni,
viđenog na srcu s vašara iz porte Svetosavske

Topole, topole, topole kod “Šest topola”
I glas na vetru rasut, oluja crna za nama
u Košutnjaku
I pogažene trave i kamenje s pruge razletelo
I moje noge begunice iza sasvim tuđe ograde
gde sam tražila zaštitu snova od prve kiše kuršuma
i brisala iz očiju sliku žene s prostreljenim detetom
na slomljenim rukama
Gde si Košutnjače, da iz očiju košute drveta tvoja strah
izgone
da sa Hajdučke česme popiju snagu viloviti
ja jesam da jesam pregršt ljubavi i pramen topline
i nisam da jesam trn onaj koji te krišom potkači
pri kraju na krvavoj stazi

A šta se koga tiče šta sam kad gore platani
i pramen nečije kose visi u parku o grani
a šta se koga tiče ko sam kad s najvišeg sprata
i ko zna s kog sprata snova čovek u plamen pada
i vriskom zove sav grad i kamen i drvo i mene
da ga spasemo smrti a ona ga već povela
i svi sem njega vide da njega više nema

Ja sam se svitkavog oka od suza iz rata vratila
posle sam te Kalemegdanom tražila, topole naše ljubila,
kamenje naše grlila, Kalemegdanske klupe pretražila,
čekala sam te tamo gde sam te bila izgubila…

Tvrđavo Kelta gde su ti kameni dvorovi
kulo Sigina gde su ti čvrsti dunumi
gde su pletare crvene od sitne sreće čoveka
koji se raduje samo što živi, što nije nabijen na kolju
i što mu glavu u zemlji, nad zemljom ne kljuju vrane

Plačem bagrenjem sa Zvezdare koje sam svojim rukama sadila
jecaj me srušenih krovova do kostiju stresa
plačem pustoćom one sobe u kojoj milujem otete knjige
rukama
ulicama prerivenim od nasilja onog aprila
očima deset mostova koje još nismo sagradili
ustima sirotih koje još nismo nahranili
rukama dece koju još nismo lepo obukli
zvukovima svih roken-rola, kola,
i najigranije igre

koju još nismo čuli, koja još nije izmišljena
svim ritmovima koji su ikada u tebi tukli…
Plačem i prkosom što si još uvek ostao, što smo u tebi
ostali,
od radosti što ćeš onaj iz snova grad beli, zmajevati
jednoga dana biti.

Prođoše vekovi, srce ti tesnili, tukli
a ono buntovno, mlado hoće da razbije međe.
Grade moj dušom beli, starih, tamnih fasada,
i svetlih nada za one koji po prokopima još uvek stanuju

Ogledala tvojih ulica budućih već me opijaju treznu
i cveće tvojih parkova budućih me zanosi
i mostovi beli budući tvojih reka me raspinju
kao želja da se sastave dve moje ljubavi
jedne koja do ljubavi nije mogla da doraste
i druge koja od ljubavi nije mogla da se ugasi
Beograde, ali ne onaj sa mašnom dečjom na žici
Karađorđevog parka
ustima čeličnih pasa raskidan
i ne onaj psima turskim izujedan na bedemima
ni čovek na kalemegdanskoj terasi u smrtnim jaucima
živ besnim psima
glave na koljima
i ne onaj obešenih na Terazijama
već onaj koji pita sa vešala: gde ste ljudi, da li vas ima ?
Duge sam dane čežnje u tebi grade brojala
sve što sam volela, sve što sam želela
iz tebe je voljeno, iz tebe je željeno moj grade,
tvojim suncem i plavilom tvojih voda
nekad se samo s Dunavom i Savom mešala Volga
kao ono u Košutnjaku
i Vltava ili Sena
nekad je samo Košutnjak načas smenila
šuma Fontenbloa ili neka daleka ruska gora
ili ko zna koja šuma i koje vode pena
gdegod sam bila ja i ti si bio
gdegod sam sanjala ja i ti si snio
gdegod sam žudela i ti si bio žudan
kadgod sam bdela i ti si bio budan.
Briga što te mimoišla bila mi je košava lanjska
briga što ti je prišla bila je gradonosna kiša

Mene će jednom poneti nevoljno onom ulicom
što je nanizala cveće kome se niko ne veseli
ali ti nikad ne bi smeo otići u prah i pepeo
zbog onih koji su goreli, zbog onih koji su te voleli
ti moraš uvek ostati iz snova Beograd beli

I kad od tebe pođem ostaću u tebi moj grade
neutešno drveće u oku mom ostati neće
meko zelenilo radovaće tuđe oči
neplodna ulica smrti davno je zasuta cvećem
i oštre munje misli zapožariće druga čela
i uvek zadivljujuće smelu će mladost da nose
oni koji će opet s tobom da budu mladi.
Šta da ti kažem, ne znam šta ću ti reći pred polazak
kroz mene ko mladom šumom sva tvoja prošlost šeta
a ja bih da ti kažem nešto lepo, moj grade,
možda s prkosom onih koji slobodu žele
reći ću da smo iz tebe
voleli sve ljude sveta.

Pariz, 1953.