Magija Beograda

First topic message reminder :



Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

EDIPOVCI

Sudeći po tome koliko se Beograđanke žale, nigde na svetu ne živi toliko edipovaca, kao u našem belom gradu! Ako je to, zaista, tačno, onda je to, verovatno, zbog toga, što se nigde na svetu samohrane majke ne namuče toliko da izvedu sinove na put, kao kod nas, pa im posle teško pada što se uvek pojavi neka grozomornica, koja nije ni prstom mrdnula, a odvede im jedinca.
Kako prepoznati sina-edipovca?
U početku, dok vas osvaja, drage moje, on deluje savršeno normalno i vi ste zapanjene kako ga već ranije nije otkrila neka druga srećnica. Uskoro, kada se udate, videćete već, zbog čega nije!
Nikada nećete skuvati punjene tikvice bolje od njegove mame.
Pasulju će uvek nedostajati ono nešto posebno, možda, lovorov list ili malo šargarepe, ne znam?
Za razliku od vas, njegova mama mu je uvek peglala crtu na rukavima košulje.
I baš onda, kada najzad imate slobodan dan, on će morati da vodi mamu na specijalistički pregled.
Ona će, naravno, uvek biti bolesna kada god je pritisnete u ćošak sa logikom, a nadživeće sve oko sebe, najmanje četvrt veka!
Bože me oprosti, kao da je jedva čekala da joj muž-bekrija i nasilnik, umre, pa da najzad, ostane sama sa svojim mezimcem.
Ona će, naravno, mrzeti vašu kratku suknju i odbijaće da razgleda fotografije sa letovanja, gde se pojavljujete bez gornjeg dela kostima.
Ona će bolje od vas znati kako se vaspitava vaše rođeno dete!
Siroti edipovac će, tako, biti stalno između dve vatre.
Na kraju, pašće i čuveno pitanje: ili ona ili ja? Šta mislite, za koju će se od vas dve odlučiti? A onda ćete i vi jednoga lepog dana dobiti snaju…

SVADBA

Mladenci su bili, zaista, mladi i lepi i odlučili su da se venčaju sami, samo sa dva svedoka.
Pripadnici nove, pomalo otkačene generacije, želeli su da opale šamar malograđanskim ritualima i da pred matičara stanu u izlizanim farmerkama i patikama.
Na venčanje će stići sa dva motocikla (bez burmi i cveća u celofanu) i istoga dana otputovati u nepoznatom pravcu, pošto popiju koka-kole u svom kafiću.
Nema venčanice, nema smokinga i leptir-mašne, nema dosadne familije u opštini, ni svečanog ručka u hotelu, ni orkestra koji tuli međugradske pesme, ni pijanih rođaka, ni glupih dosetki tipa:
„Što da tebi bude bolje nego nama!“
„Videćeš, kad sad ona okrene drugi list.“
„Kume, izgore ti kesa!“
„Neću da se mešam!“, kazala je njegova majka. „Ako je tebi dobra, dobra je i meni, ne mislim ja sa njom da živim, ali da znaš; niko me neće sprečiti da dođem na venčanje svom sinu jedincu, pa makar da padnu mrtve glave!“
Pristali su, ali se ispostavilo da mladina majka plače već nedelju dana i da je dobila lupanje srca, pa su morali da pozovu i nju, naravno, sa ocem, koji ne bi preživeo da svi budu tamo, sem njega. Pošto su doznali o čemu se radi, dedu i babu umalo nije strefio šlog, pa su pozvali i njih dvoje, ali mlada nije imala dedu, pa će njenu baku (koja je, u stvari, i podigla), pratiti venčani kum, koji, inače, nigde ne odlazi bez svoje druge žene, jer ga ne pušta samog.
Možete li da zamislite šta bi se desilo da nisu pozvali i njenu sestru od tetke i njegovu braću od stričeva i ujaka! Pa, ti ne bi sa njima do kraja života progovorili ni reči.
Ali mamina mlađa sestra, mladina tetka (koja će, naravno, doći sa mužem) nema kome da ostavi dvoje dece, pa će povesti i njih, da pridržavaju šlep od venčanice.
„Kakve venčanice?“ zapanjila se mlada. „Pa ja ću se venčati u farmerkama!“
„E, nećeš, bogami!“, vrisnula je njena majka. „Ne mogu deca da ti pridržavaju nogavice! Kad se budeš drugi put venčavala, venčavaj se kako hoćeš; sada ćeš ovako, kako ti ja kažem!“
Onda su morali da pozovu i kumove kumova, stričeve, ujake i tetke sa muževima, snaje, svekrve, tašte i tastove, šurake i šurnjaje, naravno i jetrve, zaove, pašenoge, kao i devere iz njihovih brakova, a odnekud se pojavio i stari svat, pa je otpala ideja da se na venčanje ode sa dva motocikla, nego su iznajmili trideset taksija, koje je karanfilima i peškirima sjajno okitio komšija iz dvorišta, koga su, takođe, morali da pozovu, ali on, stvarno nije mnogo smetao, jer su pozvali, kao što je već red, i mladoženjine šefove i kolege iz firme (da se ne uvrede), a najavili su se i drugovi iz vojske, na šta je mlada pozvala drugarice iz razreda i profesorku klavira, uz koju je došao i klavir-štimer, koji je, opet, jeftino angažovao šestočlani ansambl i posebno, penzionisanog tenora iz operskog hora, da kada zatreba, izvuče visoko C, a tercu mu, kao što se zna, uvek drži njegova prijateljica, takođe, penzionisana horistkinja, posle čega su pozvali dva fotografa da čitavu stvar ovekoveče, da bi, posle, pozvali i…
I evo ih, u povoljno iznajmljenom restoranu društvene ishrane, u kome su stolovi postavljeni u obliku džinovskog slova II. Ona u beloj venčanici. On, u crnom odelu sa leptir-mašnom, liči na otpuštenog konobara.
Sede među dvesta šezdeset i sedam pripitih zvanica, između dve porodice koje se podozrivo odmeravaju sa blagom mržnjom, uz zvuke pesme „Digla noge na papuču, pa sve viče: neću! – a na kuma namiguju da se kola kreću!“
U njihov san o venčanju u farmerkama lagano se uvlači zadah luka sa stola, na kome se raspada nedopečena, dlakava prasetina među prevrnutim bocama piva.

BEOGRADSKI RAZGOVORI

Evo šta Beograđanke nikada ne bi smele da kažu svojim muževima:
Gde ćeš?
Gde si bio?
Opet piješ?
To ti je treća!
Pogledaj šta si napravio od sebe!
Krajnje je vreme da se istuširaš!
Ne moraš da se okrećeš za svakom suknjom…
Opet si pravio budalu od sebe!
Kuda ćemo na zimovanje?
Već su svi uplatili za Novu godinu.
Zar sam zbog toga žrtvovala svoju karijeru?
Koliko kutija pušiš dnevno?
Misliš li da niko nije primetio kako celo veče buljiš u nju?
Zar sam ja debil?
Pogledaj, gola sam! Nemam šta da obučem…
Naravno da ne možeš da večeraš, kad si već jeo kod nje!
Kakva je, takva je, moja majka nam je uvek čuvala decu. A, šta je sa tvojim roditeljima?
Kako je ja ne poznajem?
Mogu li i ja na to momačko veče?
Upropastio si mi život!

Evo, šta Beograđani nikada ne bi smeli da kažu svojim suprugama:
Gde ćeš?
Gde si bila?
S kim si bila?
Ista si majka!
Kad će taj ručak?
Ne lupaj tim štiklama!
Samo ti još kuče treba!
Nisam ja te sreće da ostanem udovac…
Nemoj sada – ujutru ćemo…
Opet nema hleba!
Lepo je meni moja mama govorila…
Nemoj da potrošiš svu toplu vodu!
Dosta mi je tvog klavira iz detinjstva!
Studirala engleski jesi, ali diplomirala – nisi…
Opet si bila kod frizera?
Dokle ćeš da kasniš?
I ti to zoveš večerom?
Kako to moja mama kuva!
Zar ti nisam juče dao?
Šta će ti? Imaš već pet pari…
Niko ti ne valja…
Pa, okreni već jedanput taj list!
Šta izvodiš sa tom kosom?
Gde mi je ona košulja?
„Otkad nismo spavali?“. Kako da spavam sa istražnim sudijom?
Imaš li ti, uopšte, prijateljice, kao ostale žene?
U slučaju da neko od nas dvoje, ne daj Bože, umre – je se selim na more…
Ovo nije brak – ovo je ludnica!
Zini da ti kažem!

LETOVANJE

Slobodane! Slooobooodaneeee! Smesta izlazi iz mora! Ni sekundu više! Pogledaj, kako si pomodreo! Zubi ti cvokoću! Smesta napolje, je l‘ me čuješ?
Kaži mu i ti da izađe napolje! Ti si mu otac! Pogledaj, sav je plav!
Pa, ti nisi normalan! Tebe baš briga! To je čovek da izludi!
To dete bi pored tebe moglo i da se udavi, a da ti ne mrdneš ni malim prstom! Kao što nisi mrdnuo ni onda, kada me je onaj saobraćajac izvređao na mrtvo ime. Šta si radio? Zacenio si se od smeha, umesto da me zaštitiš kao čovek!
Ja, prva počela? Samo sam ti kazala da si, zaista, vozio prebrzo i da uvek voziš prebrzo i da misliš da si najpametniji i da si preticao onu cisternu i da ću, ako tako nastaviš, izaći sa detetom nasred magistrale, a on ti je onda, vratio vozačku dozvolu i kazao da neće da te kažnjava (je l‘ tako bilo?), jer si već kažnjen što imaš ženu kao što sam ja! Jeste, to je rekao! A, ti nisi mrdnuo ni malim prstom! Šta? Šta je trebalo da radiš? Ne, nije trebalo da se tučeš sa njim, ali mogao si bar da mu odgovoriš, a ne da se smeješ kao kakav debil!
E, to je stvarno… Pitam se samo, zbog čega si se, uopšte, i ženio? Pa, tebi bi, u stvari, najbolje bilo da si sam! Ti, uopšte, i nisi za brak. Hajde, lepo skloni te novine i priznaj; je l‘ da, da bi ti bilo mnogo lepše da si sam, bez nas dvoje, a? Hajde, budi makar jednom čovek i priznaj!
Gospode, kome ja govorim?
Šta on radi po čitav bogovetni dan? Ili spava ili čita novine ili pije pivo… I to mi se zove letovanje!
Pet puta bih se bolje provela da sam lepo ostala u Beogradu. Zamračila bih sobe, napravila promaju i bar bih se pošteno ispavala.
Ovako, šta? Godinu dana čekam ove bedne dve nedelje na moru, a na plažu dolazimo u podne, kad normalan svet već odlazi na ručak.
Ti si mi to omogućio? Šta ti imaš kome da omogućavaš? I šta si mi to omogućio, molim te?
Da stanujem u nekom dimnjaku, šesto osamdeset stepenica iznad magistrale? Jeste, tačno šesto osamdeset! Juče sam brojala…
Da se kupam na ovoj smrdljivoj javnoj plaži koja bazdi na kokosovo ulje?
Da se pravim kako ne vidim da neprestano buljiš u ove kurve bez gornjeg dela kostima? Misliš da nisam primetila kako ih posmatraš? – Zašto i ja ne skinem gornji deo? Zato što sam bila budala, što sam dojila dete i upropastila grudi, a ne kao ove, koje samo na sebe misle! Eto, zašto ga ne skidam, ako već hoćeš da znaš!
Drugi ljudi vode svoje žene na sve te Hamlete, Magbete, Betovene i Šopene, a ti nas izvodiš na roštilj! Kao da nisam mogla da jedem ćevapčiće i u Beogradu, gde su mnogo bolji i ne smrde na maslinovo ulje?
Šta si mi još omogućio? Da šipčim do pijace i natrag i pravim vam sendviče za plažu, da tamo slučajno ne bismo trošili! A, izračunaj samo koliko svaki dan potrošiš na cigarete i piva? Samo izračunaj!
Šta sam ja Bogu zgrešila? Pogledaj samo druge muževe i druge žene! Šetaju lepo ljudi uveče po obali, drže se za ruke, razgovaraju… Imaju šta da kažu jedni drugima. Ne bulje u novine i u čašu!
Gospode! Pa, on je zaspao! E, ovo je stvarno…
Slooobodanee! Sloobodaneee! Da si smesta izašao iz vode!

IZ KONTEJNERA

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre.
Nad njim nagnuta mlada žena u olinjaloj bundi, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica. Ona liči na Belinijevog anđela. Ona izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i morske pene.
Devojčica kaže majci: „Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže:
„Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Sumrak. Gore kontejneri kao da gori Beograd. Neko baca neugašeni žar iz peći u đubre, pa se nad gradom viju sive perjanice dima, kao ulične kadionice upaljene za spas naših duša.
Stojim zapanjen pred tim prizorom.
Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim uđe u kuću.
Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu. Naftaši, bankari, industrijalci… Niko da pokloni česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci su opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu.
Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine?
Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, do pola popijeni jogurt. Dotrajale cipele. Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je!
Ta naša mala zadužbina, nekada se zvala sevap. Šta je sevap?
To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu.
Gore kontejneri, viju se perjanice nad Beogradom…
Stara gospoda u prevrnutim grombi-kaputima od pre rata, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, po neki otkotrljali krompir, zaboravljenu šargarepu, dva zelena lista salate…
Prevrću kontejnere i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubro-selektori! Jedan nosi karirani kačket mog druga Peđe. Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…
A, iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“
I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu.
U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

LIFTOVI

Kada Beograđani požele da se vinu do urbanih evropskih visina, čine to najzapuštenijim liftovima na svetu. Zaneti krupnijim temama, oni kao da, gotovo, i ne primećuju male, prljave liftovske teme, mada su sa njima svakodnevno suočeni.
Čini se da bi se liftovi u našim novogradnjama peli do najviših spratova i bez motora: podizao bi ih topli, užegli zadah, što se podiže iz podruma…
I možete slobodno da krenete u posetu i u ne znam kako lepo namešten stan – pravu evropsku oazu otmenosti, udobnosti i elegancije, ako se taj enterijer, slučajno, nalazi na nekom višem spratu, moraćete da se dovezete do njega u pravoj pokretnoj izrezbarenoj kapeli jednog neverovatnog mentaliteta.
Čim se nađe pritešnjen klaustrofobičnom usamljenošću tog pokretnog sanduka obešenog o neizvesne sajle nad zastrašujućim ponorom, izgleda da iz našeg čoveka, hteo on to ili ne hteo, šikne nezadrživom silinom želja da izrazi svoj pritajeni, destruktivni erotski nagon i dugo potiskivani ego. U tim časovima on se hvata prvog oštrog predmeta koji napipa u džepu i poput robijaša u samici, strasno urezuje svoje ime i datum istorijske vožnje, da nekako ostavi trag pokolenjima koja dolaze.
Ako su zidovi kabine metalni, naš čovek poteže ključ ili šrafciger, dok se u liftovima drvene, lakirane oplate u njemu budi prastari nagon da pastoralno rezbari perorezom, ispod koga se rađaju uzbudljivo raskrečena ženska tela i pojedini njihovi detalji, u stilu najlascivnije naivne umetnosti. Dame, naravno, upotrebljavaju, pri tom, ruž za usne, krejone za oči i turpijice za nokte, a neki se pripremaju za stvaralačku ekstazu još pre no što uđu u lift, pa u njega stižu opremljeni flomasterima i sprejovima u boji.
Možda je u pitanju naše iskonsko nepoverenje prema belosvetskim novotarijama (kao što je lift, na primer), pa mu se zbog toga svetimo dok nas podiže u civilizacijske visine ili spušta u balkansko prizemlje.
Naravno, čitanje liftovskih poruka u obliku hijeroglifa može da bude korisno i poučno. Čovek koji prvi put ulazi u neku zgradu, na prvu ljubavnu dugo očekivanu večeru sa izvesnom Vesnom, na primer, upoznaje se tako već u liftu sa erotskim životom stanara. Držeći buket u ruci, on saznaje ko je baš u tom liftu vodio ljubav sa izabranicom njegovog srca, sa kim ga je posle sve varala, a zatim može da pročita i njen demanti, ugreban makazicama za nokte (dvostruka drhtava linija Vesninog srca), gde za dotičnog tvrdi da nije ni za šta, da laže i da je peder.
Zidovi naših liftova, sem što sa njih saznajemo ko je koga i kako, ko s kim, a ko protiv koga, otkrivaju često i skrivenu političku pripadnost svojih putnika: na njima zatičemo šovinističke parole, mrtvačke glave, kukaste krstove, vešala, anarhističke znakove i druge simbole najrazličitijih izopačenosti.
Zbog toga nas ona preostala, zamućena ogledala po liftovima toliko mrze, da u njima nikada ne izgledamo lepo. Istina, u kabinama je, obično, loše svetlo. To je zbog toga što stanari kradu sijalice, pa su one koje nisu pokradene, osigurane žičanim pancir-navlakama ili ukrštenim metalnim šipkama, jedva u stanju da osvetle same sebe.
Istina, da nije poruka koje godinama pažljivo izučavam, u liftovima bih se osećao strašno glupo sa slučajnim saputnicima, koji vam duvaju dim u lice i ne skidaju šešire u prisustvu dama. Vožnja je prekratko vreme za poznanstvo, a predugo ako se putuje do kraja. No, to putovanje ima ipak i svojih draži, ako se lift zaustavlja na svakom spratu. Tada, u jednom jedinom blesku možete da se upoznate sa svim mogućim vrstama stanara, tih najmodernijih, korbizjeovskih građevina, koje su podobijale najvažnije nagrade za arhitekturu, ali ne i za sadržaj.
Na nekim spratovima odmorišta su poluzastakljena, polupregrađena, pretvorena u magacine i ostave (stari frižideri i ormani); na drugim cvetaju prave zimske bašte, suše se tepisi, naslonjeni su na zidove teški trkački motocikli; na trećim žive psi i mačke ili trunu dotrajali kauči…
Pred mnogim vratima, ispod mesinganih pločica punih akademskih titula i zvanja, uredno su poređane nanule na ponjavicama.
Mi smo sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj otirače za noge vezuju za kućne pragove najdebljim lancima. Tamo gde nema lanaca i katanaca, budite sigurni, nema ni otirača!

MAŽESTIK

Tri stola u jednom starom, otmenom beogradskom kafeu, koji pamti i bolje dane.
Tri stola za kojima više od četrdeset godina sede isti gosti.
Tri zavađena stola na tri kraja kafane.
Za prvim stolom, stari Beograđani: leptir-mašne, crni štapovi i strane novine kupljene u kiosku na Terazijama. Oni piju kapucinere i pričaju o balovima u Aero-klubu, o Vajfertu, Bajloniju, Teokarevićima i Mitićima…
Za drugim stolom, veterani: penzionisani visoki policajci, bivši islednici i njihove žrtve… Vreme ih izmirilo. Čitaju „Borbu“, piju lozovaču „13. juli“ i upravo osvajaju Livno, Duvno, Glamoč, pošto su Prozor i Ključ, već pali do deset sati.
Za trećim stolom penzionisani glumci. Ispijaju mala bela vina iz bokalčića. Stara subreta pita ostarelog karakternog ljubavnika: „Reci, jesmo li se mi ono jebali pre rata?“
On se ne seća.
Povremeno sedim za svakim od tri stola.
Veterani mi prebacuju: „Što sjediš s onom bandom?“
Stari Beograđani se zgražaju: „Šta ćete sa onim ubicama? Znate li samo, šta su radili četrdeset i pete?“
I jedni i drugi se ljute kad sedim sa glumcima, jer su obični „cirkusanti“, a neki od njih su igrali i za vreme okupacije.
Glumcima je svejedno: oni su dovoljni sami sebi – oni se još uvek prepiru ko je imao više aplauza trideset i neke.
Ima nešto zajedničko za sva tri stola: kada neko umre, svi izbegavaju da ga pomenu i istog časa menjaju temu.
Tri stola, tri usamljena ostrva u moru koka-kole, nasred nemirne modre pučine džinsa. Oko njih, mlada vitka tela, uzbudljivi bokovi, preplanula leđa, sjaj očnjaka, blesak beonjača…
Tri stola u kafani koju su osvojili dečaci i devojčice, što se sporazumevaju nekim svojim tajnim, nemuštim jezikom od pedesetak reči. Niti piju, niti jedu, niti se sećaju prošlosti koje nemaju. Možda čekaju budućnost koja ništa ne obećava? Stoje i ćute, zadovoljni što su na okupu.
Niko ne zna zašto, niko ne zna kako, niko ne zna kada, tek jednoga dana, jedne večeri, kao po prećutnom dogovoru, beogradska mladež osvaja neki ugao, neki trg, parkić ili kafanu u kojoj je do tada čamilo dvoje-troje gostiju. Jedne godine je to „Lovac“, druge „Mažestik“, treće „Galerija“ ili „Manjež“, „Stupica“ ili „Madera“… Sada se talasaju oko tri stola, koja još uvek prodaju akcije „Lojda“, osluškuju aplauze i ubijaju Nemce.
Što su stariji i zaboravniji, stari Beograđani sami sebi izgledaju sve otmenije i bogatije; glumci su sve slavniji, a veterani sve hrabriji i zaslužniji za pobedu. Da nije njih, izgleda da bi Nemci dan-danas sedeli u ovoj kafani.
Pošto odsede svoje, starci se dižu i odlaze kućama na ručak. Čekaju ih džangrizave žene, ljute što kasne.
Čistačice tada, ispod stola za kojim su sedeli veterani, pometu mitraljeske čaure i neeksplodirane granate, mrtve i ranjene…
Iza starih glumaca ostanu uvele ruže i požuteli programi.
Iza starih Beograđana ne ostane ništa, sem rasutog pepela.
Gospođa Smrt sedi u garderobi, puši i čeka da im pridrži kapute.

SREĆA

Pričaju stariji ljudi da su predratni bogataši živeli u Beogradu prilično skromno. Neki od njih su išli u iznošenim, iskrzalim odelima i neprestano se žalili da su pred bankrotom! To je, verovatno, zbog toga, što su poznavali mentalitet svojih sugrađana. Beograđani su plemeniti ljudi: oni najviše vole svoje bližnje kada su sasvim nisko, u bedi, na dnu. Čim se neko malo izdigne iznad njih, oni svim silama hoće da ga svuku dole. Novo odelo, nov automobil, skup nameštaj ili samo čovek koji se smeje i deluje kao da mu sve ide sjajno u životu – izazivaju mržnju. U ovom gradu najpametnije je biti potpuno neprimetan. Niko i ništa!
Međutim, današnji bogati ljudi, koji su stekli imetke preko noći, trude se iz petnih žila da budu primećeni! Oni voze kola koja staju čitava bogatstva, nose teške zlatne lance i skupocene ručne satove; prave svadbe koje basnoslovno koštaju i kupuju kuće nekadašnjih bogataša. Čak i grobnice! Kao da se trude da što pre dospeju u kriminalnu hroniku.
Pa, ipak, jesu li srećni? Ne verujem.
„Nije sve u novcu; dosta toga je i u zlatnim polugama ili nekretninama!“ (misao nepoznatog filozofa sa Ade).
Šta je, onda, sreća?
Možda je to sasvim jednostavna stvar; možda se sastoji samo od količine slobodnog vremena koje možemo da posvetimo sebi i bližnjima?
Sreća je kada usred zime osvane sunce, ili sreća je kada za vikend pada kiša, a mi ostali u gradu, pa možemo siti da se naspavamo.
Sreća je i to, kada vidimo dvoje staraca koji su proveli ceo život zajedno, kako, držeći se za ruke, polako i pipavo prelaze neku raskrsnicu, okruženi nepoznatim svetom iz neke sasvim različite epohe od njihove, dovoljni sami sebi, svedoci davnih dana i događaja, iščezlih lica, čuvari tajne…
„Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan“, kaže stara poslovica iz Gruzije, „onda se dobro napij’ Ako želiš da budeš srećan godinu dana, zaljubi se u lepu ženu. Ali ako hoćeš da budeš srećan celoga života, onda pij dobro vino sa starim prijateljima!“
Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?
Ukratko, sreća je kada mi se u kući zatekne pola boce viskija, a nemam leda i kada, baš u tom trenutku naiđe prolećna oluja s gradom.
Istrčim tada na ulicu sa čašom i čekam da led počne da pada s neba u moj viski.

MAKEDONSKA ULICA

Ne pravimo se mnogo važni! Istina, kuće u Makedonskoj ulici danas su mnogo više, nego početkom veka, ali kafana ima neuporedivo manje!
Idući u redakciju, novinari „Politike“ morali su nekada da budu mnogo čvršći karakteri nego danas da bi se probili do svojih pisaćih stolova i odoleli iskušenjima da svrate na piće i meze u „Zoru“, „Kolarac“, „Bulevar“, „Pašonu“, kod „Kineskog cara“, „Persijskog šaha“, „Ginića“, „Mladog Arapina“, „Knez Mihaila“ ili kod „Muse“, „Dve megdandžije“, „Dva bela goluba“, da ne nabrajamo buregdžinice, poslastičarnice i ilegalne dvorišne pajzlove sa dva-tri rasklimatana stola…
I danas je to, naravno, teško, jer se u ovom beogradskom „Fleet Street“-u, poput scili, haribdi i sirena, nalaze izlozi „Šumatovca“, „Grmeča“ i „Lipe“ iza kojih zločesti mačori i lisice vrebaju novinarske Pinokije, objašnjavajući im da je nepristojno biti ambiciozan i da će novine, ionako, izaći i bez njih!
Pre no što je postala ulica, Makedonska je pre samo stotinjak godina bila običan seoski drum, koji je povezivao grad sa obližnjom Palilulom, gde su živeli čuveni baštovani, doseljeni iz Pirota i Knjaževca pod vladavinom Kneza Miloša.
U senovitim, zelenim baštama gajeni su plavi patlidžani, kakvih nigde nije bilo; rasle dinje i lubenice, beli i crni luk, crvene paprike, koje, kažu, nisu imale takmaca, đikljala raznovrsna zelen, a bilo je i divnih krušaka, jabuka, solunskog grožđa i drenka „koje je bilo slađe od meda, a mirisalo na tamjan“, čak i smokava od kojih se spremalo tradicionalno beogradsko slatko!
I dan-danas sve to raste na Paliluli, naravno, u konzervama i po samoposlugama, podignutim na trošnim temeljima nekadašnjih palilulskih krčmi, koje su nosile poetična imena „Mesečina“, „Pseto koje laje“, „Soskina češma“, „Sedam Švaba“, „Veseli dvori Ive Zagorice“…
„Krajem prošlog i početkom ovog veka“, piše pokojni Nikola Trajković u svom Spomenaru, „u ovoj ulici je bila postavljena veoma loša, džombasta kaldrma, tako da, kada se tuda prolazilo, ulica je izgledala mnogo duža nego što je bila. Negde pre Balkanskih ratova presvučena je asfaltom i kao da se nekako skratila, pa su se ljudi u čudu pitali šta to bi sa njihovom ulicom.“
Danas, kada koračate pokraj taksi-stanice, zlatara, butika, knjižara i muzičkih prodavnica, hodajte tiše i skromnije, jer gazite po istoriji!
Makedonska ulica uliva se u Trg republike ili bolje rečeno savija okuku prema Terazijama, gde sam imao retku privilegiju, da često sedim pred kafanama sa gosn Nikolom Trajkovićem, piscem i vrsnim prevodiocem francuskih pesnika, koji mi je, hladeći se žirado-šeširom, pričao da su pre jednog veka, na Terazijama živeli besni psi, koji su se krili po rupčagama, a od gladi bili već skoro podivljali.
„Poznato je da se oko svake turske varoši okupljalo mnogo pasa“, govorio mi je gosn Trajković. „Otac mi je pričao kako je posle odlaska Turske prolazio preko Terazija i jedva se odbranio od pasa koji su besomučno na njega kidisali, jer je nosio suvo meso i slaninu. To mesto je i leti, pri mesečini, bilo nepristupačno zbog udaljenosti i mraka, jer su se svetiljke na Stambol-kapiji gasile već po akšamu, pa su psi lutalice samo vrebali žrtvu…“
Verovatno su se taj strah i ta mržnja, sačuvali i do današnjih vremena – Beograd je, naime, jedan od retkih evropskih gradova u kojima nije dozvoljeno da se psi uvode u kafane, restorane, hotele i taksije! U Parizu, Briselu, Londonu ili Njujorku, gotovo da nema bistroa ili paba, gde ispod tezge ne leži neka lenja kuca.
Ali naši seoski preci govore iz nas da je psu mesto u avliji, na lancu, a ne na vrhu solitera, nebu pod oblake! Beogradski kučići su zbog toga usamljeni kao deca-jedinci u novogradnjama. Izvode ih tri puta dnevno da se popiške, onjuše, nadišu i, eventualno, natrče, ako je to, uopšte dozvoljeno.

BULEVAR

Pitao me jedan stranac na proputovanju, kako da upozna Beograd za jedan sat? Toliko je, naime, imao slobodnog vremena.
Poveo sam ga peške uz Bulevar…
U Beogradu imamo mnogo više bulevarskih listova, nego pravih bulevara.
Ipak, Bulevar kralja Aleksandra je najzanimljiviji i najduži.
Ta široka ulica oivičena drvoredom, naša je prošlost, sadašnjost i budućnost!
Najpre sam mu, naravno, pokazao njen pompezni, sumorno-sivi, monumentalni početak – Trg Marksa i Engelsa, jedinstveni spomenik socijalističkom realizmu u arhitekturi. Ko bi poverovao da je na ovom mestu pre jednog veka, bila klanica ovnova?
Kao i ostale stvari kod nas, i bulevari se rađaju iz ideologije. Tu nam je i Dom sindikata, kameni bedem koji svojim grudima zaustavlja bure i vetrove što se spuštaju prema Centru. Ovde je bilo gnezdo propale ideologije; redakcije listova „Borba“ i „Komunist“, časopis „Socijalizam“, knjižara „Komunist“, Muzej radničkog pokreta…
Na samo stotinjak koraka severnije, pokazao sam mu stari Dvor sa dvorskim parkom i Skupštinu preko puta. Skupština je, inače, bila ograđena predivnom kitnjastom ogradom od kovanog gvožđa (baš kao i dvorski park), koja je posle Revolucije uklonjena, kao simbol koji je sprečavao narod da dođe do vlasti. Simbol je posle neko ukrao i ogradio njime svoju vilu.
Na samo dvesta koraka od nekadašnjeg Trga Marksa i Engelsa, danas Trga Nikole Pašića, nalazi se radnja koja prodaje crkvene potrepštine; ona miriše na tamjan i slatko pravoslavlje. Tu je moguće kupiti slavske čirake, sveće, kandila, ikone, Sveto pismo i molitvenike… U Crkvi svetoga Marka, preko puta, moguće je pomoliti se za duše i onih sa početka i onih sa kraja Bulevara, a takođe, i uzeti avionsku kartu za bilo koji kraj sveta u poslovnici JAT Ervejza ili iz Glavne pošte, nekome preko Okeana, poslati paket.
Ne treba zaboraviti da je Bulevar pre sto i nešto godina, bio, u stvari, seoski drum, koji je polazio sa imanja čuvenog Marka Buljubaše i da su na njemu živele barudžije (majstori za pravljenje baruta), koje je knez Miloš oprezno udaljio iz grada, da neko ne nastrada ako barutane odu u vazduh.
Vi sada koračate jednom istorijskom stazom – kazao sam strancu, dok smo šetali – za koju je jedan stari hroničar napisao da se njom „u kišne dane jedva prolazilo od velikog blata, a leti od isto tako velike prašine. U svom dugom hodu, ova staza je bila oivičena zapuštenim grobljanskim spomenicima, siromašnim dućančićima staretinara, oborima stočne pijace, močvarama sa trskom i drugim barskim rastinjem, pa usamljenim seoskim mehanama na golim ledinama, gde je besnela košava…“
Posle petnaestak minuta bavili smo se malo naukom i književnošću, grickajući, usput, kikiriki. Pokazao sam mu Pravni i Tehnički fakultet, a takođe, i spomenike našim velikanima, Nikoli Tesli i Vuku Karadžiću.
U hotelu „Metropol“ zaronismo u svetsku atmosferu. Posmatrali smo barske dame, kako za šankom mrzovoljno pijuckaju kapućina, čekajući kuvajtske šeike, koji su skoknuli do beogradske džamije da malo klanjaju.
Zatim smo prošetali kroz „trbuh Beograda“, pijacu na Ðermu i našli se na Lionu, koji je dobio svoje ime zahvaljujući tradicionalnoj, nikada uzvraćenoj ljubavi Beograđana prema Francuskoj.
Što smo se više peli uz Bulevar, kuće su bivale sve manje i manje, a prodavnice siromašnije, roba jeftinija.
Korak po korak, iščezavale su knjižare, butici, kafići, zlatare, veliki izlozi salona nameštaja i automobila, muzičke i prodavnice elektronike, a iz sumraka prošlosti, pojavljivale su se ćevabdžinice, limarske radnje sa koritima, furunama, čunkovima i krovnim petlovima za dimnjake, burekdžinice, skromne bakalnice, kiosci sa semenkama, leblebijama i kikirikijem… Cicane haljine i „šlafroci“, karirane „porhetske“ košulje i duboke cipele na šniranje, smenili su bunde i šešire. Pamučne gaće dugačkih nogavica, papuče, jeftini broševi i ogrlice lažnog bisera – male pokretne radnje na izvrnutim kartonskim kutijama… Na svakom ćošku, vrte se primitivni ruleti, zvani trange-frange.
Palanka je uporno i nezaustavljivo usisavala Bulevar, koji je samo kilometar niže, onako slavno započeo, sve dok ga nije pretvorila u Smederevski drum, oivičen straćarama, štalama, čardacima, vajatima i vulkanizerima. Bio je sumoran, maglovit dan i naše rodno blato pripremalo se na osvajački pohod prema centru, niz Bulevar.
Ima li igde na svetu slične ulice, u kojoj je moguće videti sve te stvari, vekove i mentalitet?
Vi ste, zaista, bogata zemlja! – kazao je stranac umoran od čuda.

SITNICE

Decenijama sam sakupljao sitnice, koje me rastužuju. Danas je to već velika zbirka. Zaveštaću je Beogradu. Evo šta se u njoj nalazi:
Tu su psi koji liče na svoje gospodare, i obratno.
Postariji Beograđani sa crnim kapetanskim kapama iz Pireja, a nikad u životu nisu plovili.
Bivši strasni pušač kada siše praznu muštiklu i sredovečni Šef Protokola na kiši, dok drži kišobran mlađem političaru koji bi mogao da mu bude sin.
Sveže nafrizirane gospođe uoči državnih praznika, čije se frizure još puše od hauba
uniseks odeveni stari bračni par, bivši igrači bugi-vugija, kada na rođendanu svoje dece izvode uigrane figure iz pedeset i neke, a deca ih zapanjeno gledaju
a tu su i muž i žena koji oslovljavaju jedno drugo sa tata i mama.
Rečenica: Neću da me prave budalom za moj novac! Nije stvar u parama, nego u principu!
Kamin sa sijalicom ispod crvenog staniola, umesto vatre
Alpska kuća na obali Dunava, u Grockoj jazavičari odeveni u prsluke od škotskog tvida, da se ne prehlade
„barberi“ šal preko domaćeg mantila lažni „roleks“ iz Singapura „drina“ u kutiji „marlboro“-a mantili sa dva lica
lica muzičara na svadbama
bele čarape u crnim cipelama i crni kamen sa zlatnim monogramom na prstenu
ćelavci sa predugim zulufima feministkinje bez grudi krzneni volan
veseljak, poznat po tome što zna najnovije viceve. Za njega kažu da je „kao stvoren za društvo“ i on to mora neprestano da dokazuje, učeći kod kuće viceve napamet.
Sklepani novogodišlji orkestar, sastavljen od inženjera mašinstva, poreznika, zubara i sajdžije, koji su nekada davno, svirali po igrankama
tabla u staničnom hotelu: „Mole se cenjeni gosti da ne čiste zavesama cipele!“
hotelska soba sa pogledom na zid, umesto na pučinu
garderoba posle propalog koncerta sa buketom karanfila od Uprave
iseljenici iz Amerike (država Ohajo) na odmoru u Beogradu. Oni daju pevaču u Skadarliji jedan dolar i pitaju domaćina, zbog čega se ovaj uvredio?
Garsonjera pozajmljena od prijatelja-neženje od tri do šest. Plahte na postelji upile su znoj mnogih nepoznatih ljubavnika. U frižideru pola boce slepljenog pomorandžinog soka, okamenjeno parče sira i jogurt star pola godine. Ubuđali indijski orah. Ledena pustoš i gole stope u prašini paloj po parketu. Osećanje da je i ova ljubav propala…
ček, umesto svadbenog poklona.
slikar na otvaranju svoje izložbe, koji ne zna šta bi sa rukama dok ga kritičar neumereno hvali, kao da je već umro.
I još neke tužne stvari…

GENETSKI LIZ

Ispitujući Zapadnjake o tome šta ih kod nas najviše čudi, primetio sam da ih zapanjuju stvari na koje smo toliko navikli, da ih, uopšte, i ne primećujemo!
Na primer, topla koka-kola i, obično, hladan čaj! Zatim, to, što se u Beogradu ni na jednom mestu uz čaj ne služi i mleko. Oni, naime, ne shvataju da mi čaj pijemo samo kada smo bolesni, a mleko dok smo deca.
Zanimljivo, kod nas se konjak služi kao aperitiv, a ne kao dižestiv! Poslednjih godina, iz otmenosti, naši ga piju s ledom, što izluđuje sirote Francuze, koji su konjak i izmislili. Njima jedna boca „Napoleona“, koju mi slistimo dok si rek‘o britva, traje nekoliko meseci. Kada je mi dokrajčimo za sat vremena, prelazimo na nešto poznato; vinjak i pivo – kombinacija zvana „beton“!
Kada dođu prvi put u Beograd, stranci se obično zapanje što zelena salata nije sveža. Ako dođu drugi put, zapanjiće se što je, uopšte, ima!
Za razliku od nas, Zapadnjaci nikad ne daju pare kafanskoj muzici. Zaista, kako čovek da lumpuje u Beču? Pa, neće, valjda, novčanicu zataći u žice harfe na kojoj preludira neka stara dama ili je tutnuti čelisti u gudalo, dok izvodi potpurije iz opereta Žaka Ofenbaha?
Čude ih još i papirnate salvete u otmenim restoranima.
Ako naruče vino, dobiće čaše za vodu (takozvane „špricerske“), a da bi im servirali prave, moraće da traže „stolovače“, kao da postoje neke druge, recimo, „lusteruše“! Oni se nikad neće navići na to, da vino kvare sodom, niti na to, da im kelner, čim donese piće, istovremeno i naplaćuje, da ne bi, valjda, pobegli.
Nije moguće, pitaju, da je morska riba na kontinentu dva puta jeftinija i da je ima mnogo više, nego na moru, gde je love?
Englezi ne mogu nikako da se naviknu na činjenicu da naši kelneri sede sa gostima, a šoferi sa direktorima koje voze.
Rusi nam zameraju što, dok pijemo oštra pića, ništa ne jedemo.
Amerikanci ne mogu da shvate rečenicu: „Ostavi da pušim!“
Mi smo jedini grad na svetu koji je spojio dve nespojive stvari: pagansko žito i srednjoevropski šlag!
U našim najmodernijim hotelima, najpre polome brave na toaletima, gde, inače, retko gde ima toalet-papira, a najveći broj aparata za sušenje ruku, jednostavno, ne radi! Nisu retke ni rupe na klozetskim vratima, što dokazuje našu bolesnu radoznalost prema licima suprotnog pola, u intimnim trenucima.
Postoji i čuveni beogradski desert za muškarce: žvakanje, takozvane, pokretne čačkalice, koja šeta s kraja na kraj usta.
Naravno, niko ne može da razume što se malo ne strpimo ako smo već toliko gladni, nego jedemo i na groblju?
U hotelu „Hajat“ su preterali sa otmenošću; račun za večeru donose na toplom tanjiru!
U svojim memoarima, Igor Stravinski piše da u Beogradu, na koncertima, najviše aplauza dobija cveće! Koliko iznesenih buketa, toliko novih aplauza! Poslednji buket izaziva najveće ovacije!
Na scenu, posle koncerta istrčava uzbuđena devojka i kaže popularnom kantautoru:
„Omiljeni pevaču, ovo je vaše omiljeno cveće, a ovo vam je kusur!“
Beograđani toliko vole klavirske sonate da ne mogu da se uzdrže da ne aplaudiraju između stavova!
Dok Zapadnjaci u taksiju sede uvek na zadnjim sedištima, mi bratski sedimo uz vozača i posle tri minuta ogovaramo državu.
Srbi, inače, mnogo češće ljube ruke popovima, nego damama.
Zašto uvek liznemo cigaretu, pre no što je zapalimo? Zbog toga što nam preci nisu pušili kupovne cigarete, nego su ih zavijali od domaćeg duvana.
To je genetski liz!

SVAKODNEVNE BESMISLICE

Buduće istraživače naravi i mentaliteta Beograđana, svakako će jednoga dana zanimati u kakve su sve besmislice verovali današnji stanovnici glavnoga grada. Da se ne zaboravi, ostavljam im u nasleđe nekoliko gluposti koje me vesele, što je neoboriv dokaz da sam još živ.
Između ostalog, moji sugrađani naivno veruju da se pivo, kada se prelije preko čaše, može zaustaviti umakanjem kažiprsta u penu. Mada su kafane prepune tipova koji jedan drugom guraju prljave prste u čaše; još nisam video da je nekome pošlo za rukom bilo šta drugo, sem da ispoliva stolnjak i napuni manžetne pivom.
Beograđani su izmislili i neverovatnu stvar da se fleke od crnog vina na belim pantalonama uspešno vade ako se po njima istog časa pospe belo vino. Zbog toga je Beograd – grad pijanih pantalona, jer meša pića! Neverovatna stvar: Kada umaste odeću, oni je sole na tom mestu, iako se ta vrsta fleka, kao što je poznato, najuspešnije vadi makazama.
Pitaćete se, svakako, kakve veze ima polaganje ispita sa vodom? Nikakve. Ali kada neko iz kuće krene da polaže kakav ispit, za njim će majka ili baba uvek prosuti punu čašu vode niz stepenice, zbog čega su već mnogi polomili noge i ruke okliznuvši se, dok su ostali stigli na fakultete potpuno mokri. Usput se kaže: Da teče kao voda!
Čmičak – upala očnog kapka, dobija se, naravno, isključivo namigivanjem, a oni koji zauzmu mesto za ćoškom astala, nikada se neće udati, niti oženiti.
Ako vas slučajno zaboli zub, stariji Beograđani će vam savetovati da na žar cigarete pospete malo šećera, zatvorite nozdrvu na suprotnoj strani od one na kojoj vas boli i da udišete taj dimljeni šerbet sve dok se ne onesvestite. Postoji i drugi način: držati na bolesnom zubu izvesno vreme ljutu rakiju. Zbog toga su mnogi od nas još od detinjstva postali skloni piću.
Lubenica se, po mnogima, leti najdublje ohladi ako se uvije u mokru krpu i ostavi na suncu: čovek će najlepše pocrneti ako se sunča u hladu ispod treperave krošnje, a biće mu mnogo svežije ako umesto vode sa ledom, leti pije vruć čaj. Neverovatno!
Mnogi Beograđani se hvale da se godinama briju istim žiletima koje oštre trljanjem o unutrašnjost vlažne čaše, a drugi opet, tvrde da mineralna voda neće izvetriti iz boce, ako se u grlić stavi drška kašičice za kafu. Zbog čega kašičica, a ne patent-zatvarač ili klasičan zapušač, ostaće večita tajna.
Uz to, mnogi još uvek naivno veruju da zapaljena sveća na stolu skuplja dim cigareta i da se pokidani kaiš automobilskog ventilatora u motoru, može uspešno zameniti uvijenom najlon-čarapom, što je dobro opravdanje pred ljubomornom suprugom, ako slučajno u kolima pronađe taj ženski odevni predmet.
Mada nisu fetišisti, mladi Beograđani obožavaju „mercedesov“ znak. Kad god im se pruži prilika, oni ga lome, čupaju i odnose kao talisman, pa najveći broj „mercedesa“ u Beogradu, bez ponosnog kružnog simbola na haubi, deluje kuso, kao tiganj bez drške.
Iako žive u vremenu sintetičkih boja, Beograđani tvrdoglavo ostaju verni najprimitivnijem materijalu za bojenje zidova, popularno nazvanom – „štricla“, od koje leđa i laktovi ostaju uvek beli. Oni, naime, tvrde da zidovi prebojeni polikolorom ili presvučeni tapetama, „ne mogu da dišu“ i da se zbog toga znoje! To je, verovatno, plod straha da se zidovi, slučajno, ne prehlade i ne razbole. Ne bi me ništa iznenadilo da zagovornici klasične brašnjave štricle počnu da svoje zidove izvode na Kalemegdan, da bi se nadisali.

PROLEĆE

Dvadeset i prvog marta izlazimo iz dugog, tamnog, zimskog tunela klecavih kolena, sa čežnjom u dnu stomaka.
Neke nove lepotice, deca prigradskih naselja i novobeogradskih stambenih blokova odbacuju zimske kapute i sanjivo izlaze iz njihovih čaura, kao leptiri iz trapavih svilenih buba. I same zapanjene iznenadnom lepotom koju poseduju, sapliću se, prolazeći kroz poglede pune divljenja.
Muškarčine, Beograđani, potomci ustanika i bundžija, koji se vekovima stide da nose ulicom cveće, ne mogu da odole kitici zumbula, kupuju je zbunjeno i kriju u plastičnu kesu sa mesom i lukom.
Uznemirene prolećem i nezadovoljne, njihove ljutite supruge tada zaboravljaju na čuvenu, unapred pripremljenu rečenicu: „Tri dana nisam izašla iz kuće! I to mi je neki život…“
Proleće je, kada jedan postariji „maderaš“, koji je u poznim godinama dobio ćerku, odlazi da sačeka malu ispred škole i da je vrati kući. Ima veliku dioptriju, a omamio ga mart. Sačeka da se završi
nastava i uzme dete za ruku. Dovede ga kući, a ženapita gde im je mezimica? Kako, gde je? Evo je! Doveo sam je!
Nesrećniče, vrišti žena, pa to, uopšte, nije naša kćerka!
Stari zavodnik je, naime, odveo kući prvo dete koje ga je uhvatilo za ruku.
U proleće, bršljan preobražava kućerine pune zajedničkih stanova u zelene palate iz Tmove Ružice.
U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
– Gospode – pitaju – zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve…
– Tačno! – odgovara Gospod Bog. – Ali sam joj zato dao i Srbe!

BERBERIN NEMAČKOG KONZULA

U burnim vremenima, kada padaju do juče svemoćni ljudi, pa ne znaju šta će sa njima, jer ostaju bez posla i zanimanja, uvek se setim gosn Save, starog beogradskog frizera i njegove priče o zanatu.
„Znate šta, nije na odmet imati neki zanat u rukama!“ govorio mi je u svom dvorištu dok smo pili kafu. „Na kraju krajeva, danas vam od vlasti nema neke velike vajde. Danas jesi, sutra nisi…“
Ispekao je frizerski zanat početkom veka u jednoj banatskoj varoši kod starog nemačkog majstora, prešao Dunav i tridesetih se godina zaposlio kao mladi kalfa u najboljoj berbernici na Terazijama.
Jednoga dana pred radnjom se zaustavi crni „mercedes“. „Ima li koga od frizera da zna nemački?“ pitao je šofer. Majstor pošalje gosn Savu, pošto je odlično vladao mađarskim, rumunskim i nemačkim i od tada je redovno podšišivao nemačkog konzula u vili na Dedinju. Poznato je, naime, da ambasadori i konzuli ne odlaze da gube vreme po berbernicama kao ostali svet, nego im se dolazi na noge. Takav je običaj. Inače, kaže gosn Sava, konzul je imao nezgodnu, četvrtastu glavu (pravi Prus), ali je on uspevao da ga tako lepo podšiša i da mu modelira frizuru, da je ovaj bio prezadovoljan i nije više mogao bez njega.
U to vreme, gosn Sava je imao dva nova odela sašivena od prvorazrednog engleskog štofa, nosio je sive kamašne boje golubijeg perja, „borsalino“ šešir i rukavice i odlazio pasionirano na matineje u školu za okretne igre, u Pašićevoj ulici. Tamo se upoznao i družio sa nekim mladim Crnogorcima, studentima, koji su vazda bili bez para, pa ih je podšišivao besplatno; nije ni znao da su bili komunisti.
I šišajući, tako, različite glave: glupe i mudre, bogate i siromašne, žive i mrtve, pobeđene i poražene, shvatio je jednu stvar: svako je osetljiv na svoju frizuru! I onaj kome su ostale samo tri dlake na glavi, želi da mu budu lepo raspoređene.
Onog dana kada je bombardovan Beograd, gosn Sava i njegov gazda sedeli su sami u radnji, čiji su izlozi bili polomljeni od detonacijea i čuvali da im neko ne raznese inventar. Dva dana kasnije, pred salonom se zaustavio crni „mercedes“, prašnjav i izrešetan mecima, u pratnji dva motocikla sa nemačkom vojnom policijom.
„Wer ist hier Friseur Sava?“,{1} dreknu nemački policajac sa šmajserom na grudima. „Schnell, schnell!“{2}
To je sigurno, zbog onih komunista sa kojima sam se družio, mislio je gosn Sava, dok se sa suzama u očima opraštao sa gazdom, koji mu je, kaže, bio kao drugi otac. Poneo je sa sobom kožnu torbu sa „solingenovim“ alatom. Neka ga sahrane sa njim.
Ni mrtvog ni živog, strpali su ga u onaj „mercedes“ i odveli u jednu vilu na Dedinju, gde ga je čekao nemački komandant grada Beograda. Šta je bilo? Onaj predratni Konzul, preporučio gosn Savu svom prijatelju Generalu, a ovaj ga, posle, ostavio u nasledstvo drugom i tako ih je šišao sve redom. Koga je mogao da spase sa spiskova za streljanje – spasao je. Koga nije, pokoj mu duši!
Ćetrdeset i četvrte grmelo je na sve strane po Beogradu. Čika Sava i njegov ostareli gazda sedeli su opet u praznoj radnji polomljenih stakala, kad se pred salonom zaustavi crni „mercedes“ u pratnji dva motocikla sa naoružanim partizanima.
„Ðe je ođe majstor Savo?“ dreknu krupan partizan sa ruskom mašinkom na grudima, tako da se čika Savi lepo odsekoše noge od straha.
E, sad sam, stvarno, nagrabusio! Mislio je dok su ga trpali u kola. Šta mi bi da šišam nemačke generale! Za svaki slučaj, ako ga ne streljaju, nego strpaju u zatvor, poneo je svoju staru torbu sa alatom, da mu se nađe pri ruci.
Odvezoše ga na Dedinje u neku napuštenu vilu, gde ga je čekao slavni partizanski general. Kada je, najzad, ušao unutra, zapanjen prepozna onog studenta, Crnogorca, što ga je besplatno podšišivao pre rata u berbernici na Terazijama i još mu pozajmljivao pare. Bio je potpuno osedeo i zarastao, pa je tražio da mu odmah pronađu gosn Savu da ga podšiša, kako samo on to ume! I tako je jedno vreme šišao partizanske generale i živeo od toga, mada je gazda hteo da prepiše salon na njegovo ime. Nije pristao. Navikao se da mu cela radnja stane u torbu sa mesinganim bravama. Unutra je imao sve što mu je bilo potrebno; tamo gde otvori torbu i izvadi alat i pribor – to mu je radnja! Uzdao se jedino u svoje zlatne ruke i poštenje. Kome je mogao da pomogne – pomagao je – odmogao nije nikome!
Posmatram gosn Savu dok pažljivo četka svoj crni kaput i „geštraft“ pantalone i pakuje torbu sa „solingenovim“ alatom.
„Evo, pogledajte,“ kaže, „osamdeset i četiri su mi godine i, prirodno, ruke mi drhte, ali kad uhvatim mašinu za šišanje, odmah prestanu da mi se tresu!“
„Kuda ćete, gosn Savo?“ pitam ga.
„Idem na Dedinje da podšišam gosn nemačkog Konzula!“
„Ko vas je preporučio?“ pitam ga, dok ga pratim kroz baštu.
„Onaj naš General, kad je bio vojni ataše u Bonu…“
Gosn Sava izlazi uspravan kao motka za zastavu, noseći elegantno svoje osamdeset i četiri godine kroz kapiju, pred kojom već čeka crni „mercedes“. Livrejisani šofer otvara mu sa poštovanjem stražnja vrata, pa on, najpre, pažljivo smešta svoju staru kožnu torbu, a onda sebe, i odlazi mašući mi kroz zatamnjena stakla.

GROF

Zbog njegovog izuzetno otmenog izgleda i ponašanja, zvali su ga Grof, mada je celoga života služio kao kelner u noćnoj smeni. Iz godina kada je još radio, ostala mu je navika da po danu spava a noću bdi.
Stizao je posle ponoći za naš sto, sveže izbrijan i ispeglan. Na ivicama njegovog „borsalina“ mogla se učiti povest bede. U velikoj tašni, od koje se nikada nije odvajao, iščezavale su jučerašnje novine, dopola popušene cigarete, uveli karanfili…
Govorio je da ostatke mesa skuplja za svoju mačku.
Umro je one godine kada na vrata kafane „Manjež“ obesiše tablu na kojoj je pisalo da je VEČERA OBAVEZNA.
Kažu da u njegovoj samačkoj sobi nisu pronašli nikakvu mačku.

PORTRET

U zimu 1941. tata je naručio od poznatog beogradskog slikara portret moje mame u prirodnoj veličini. Mama je pozirala tri nedelje. Slikar je neprestano odlagao da završi to platno, mada je primio predujam. Verovatno se zaljubio u moju mamu, koja je u to vreme bila prava lepotica.
U proleće se zaratilo. Tata je otišao u rat i poginuo već na početku. Nas dve ostadosmo same. Mama je najpre prodavala stvari, a onda je radila po tuđim kućama. Ostarila je preko noći. Da bi nekako preživeo, slikar je, verovatno nekom prodao mamin portret. Ko zna ko je sve kupovao, i gde je sve visila ta slika?
Jednoga dana posle rata, neko nam reče da se mamin portret prodaje u staretinarnici kod Ignjačevića, zvanog Marsovac, u bivšoj Hartvigovoj ulici. Otišle smo tamo. Tada sam imala devet godina i svega se dobro sećam. Dućan je bio dubok i polumračan, zatrpan starudijom. Iznad vrata je visila ispunjena zmija, ispod koje je pisalo: „Zmija Piton. Uhvaćen na Tašmajdanu.“ Mamin portret je stajao blizu ulaza, tako da ie na njega lepo padalo svetlo. Tek tada se uverih koliko je nekada bila lepa. Senka slamnatog šešira sa plavom vrpcom padala je na njene ogromne tamne oči i rastvorenu knjigu u krilu. Bila je odevena u belu haljinu bez rukava. Videlo se da je portret rađen sa mnogo ljubavi. Stajale smo pred njim vrlo dugo.
– Koliko košta? – upita najzad mama staretinara.
– Dvadeset hiljada… – odgovori starac.
U to vreme, to su bile ogromne pare. Nas dve smo živele čitav mesec sa dve hiljade. Ali slikar je pre rata bio jedan od najboljih.
Mama me uze za ruku i krenu ka izlazu.
– Oprostite, gospođo! – zaustavi nas staretinar, pokazujući portret. – Jeste li to vi na ovoj slici?
Mama mu ne odgovori odmah. Pogledala je svoje upropašćene ruke, otresla nevidljivu mrvicu sa izbledele haljine, dodirnula kosu u kojoj je već bilo mnogo sedih.
– Nisam… – reče, i mi izađosmo iz dućana.

JELOVNIK

Ne čudim se nimalo što su Srbi posle toliko godina najzad pobedili Turke, ni predaji ključeva Kalemegdanske tvrđave 1867. se ne čudim, niti se čudim Ali Riza-paši, turskom komandantu gradova, koji posle svega odlazi na svečanu večeru u čast svog poraza, ne čudim se ni knezu Mihailu Obrenoviću koji mu priređuje taj banket: sve su to lepo vaspitani, svetski ljudi, sve je to stvar istorije i diplomatije; samo se jednom čudim – jelovniku sa te svečane večere petog aprila 1867. On me zaista zapanjuje!

Huitres
Potage a la Reine
Cassolettes de riz d’Agneau
Turbot a la Chambort
Filets de Boeuf,
Jardiniere
Sautefilets de Beccasses
Epigrames d’Agneau au pois
Aspic d ’Homard en belle vue
Asperges Artichauts
Punch Imperial
Faisan Perdreaux rdtis
Pilaw
Gelee de Marasquin aux fruits
Charlotte a la Russe
Baklava
Fromage glacee
Dessert{3}

Zapanjuje me kako su tog petog aprila 1867. stigle do Beograda sveže ostrige, koliko su dugo putovale iz Stona ili negde iz Soluna, kako su prenesene preko neprohodnih planina, drumovima izlokanim proletnjim bujicama – odakle led da se ne pokvare (ili su donete u hrastovim buradima u morskoj vodi?) – preko divljih reka, kroz tamne šume i opasnosti – ostrige u Beogradu, petog aprila 1867, one me zapanjuju!

KAPA

– Skini kapu! – naredi sudija za prekršaje Lepom Žoržu, koji je sa drugarima nasred sobe čekao da počne ispitivanje.
– Skini kapu! – ponovi povišenim tonom.
Lepi Žorž je ćutao i gledao pred sebe. Ostali u njega.
– Poslednji put ti kažem da skineš kapu! – viknu sudija. – Nalaziš se na službenom mestu, a ne na ulici!
Lepi Žorž je snuždeno posmatrao vrhove dotrajalih cipela.
– Skini kapu! – dreknu sudija. – Inače ćemo ti je mi skinuti!
– Skini kapu… – zamoliše ga i drugovi.
Lepi Žorž je gledao u tavanicu kao da od nje očekuje pomoć.
– Skini kapu! – naredi sudija dvojici milicionera, koji uđoše na njegov poziv.
Kapa je, inače, bila francuska, natučena do obrva Lepog Žorža.
Krupniji milicioner priđe mladiću i jednim pokretom mu strže kapu. Žorž se nije branio. Te večeri se spremao za igranku.
U kosi je imao papilotne.

KIKIRIKI

Jedna tamnokosa devojčica ulazi tačno u ponoć u „Tri lista duvana“.
Prilazi stolovima u predugom kišnom mantilu, nasleđenom od majke, prilazi stolu i stoji, bez reči, držeći u rukama otvorenu školsku torbu. U toj torbi nema sveski, nema pernice, ni udžbenika – u njoj je kikiriki.
Ispekla ga u remi njena mama.
Od prošlogodišnjih sveski za lepo pisanje, tata je uvio fišeke – pedeset fišeka sa kosim i pravim, ispod kojih crvenim mastilom piše „Pet minus“.
Devojčica stoji i ćuti, a njena školska torba otvara se pred gostima poput čudne tamne školjke sa misterioznim plodovima.
Neko kaže:
Sramota, ko ovo dozvoljava!
Rasipnici otkupljuju deset fišeka odjedanput.
Bivši tenori samo za nju izvlače visoko C i kupuju tri fišeka.
Dvoje zaljubljenih razmotavaju njen fišek i šapuću stihove na slovo S: „Isa i Sana, eno, nose srnama so i seno…“
A jedan pijanac zuri u mrak rastvorene tašne i čini mu se da vidi svoj grob i kako ga spuštaju u hladnu crnu zemlju, a jedan hipohondar pita devojčicu da li je kikiriki prethodno opran, a ljubitelj zagonetki pokušava da izračuna koliko zrna kikirikija prosečno stane u jedan fišek, a poslovni čovek joj daje sto dinara da je se reši, ali ona mu ih vraća i kaže da prodaje kikiriki, a ne prosi – i u tom trenutku nailazi šef sale pa devojčicu izbacuje na ulicu, a svi ćute kao zaliveni i prave se da ih zanima dno čaše ili tanjira.
Sedim i razmišljam o tome koliko nas malo stvari deli od trenutka kada će naše kćerke prodavati kikiriki, a mi čekati da se vrate pred zoru i zaspu sa palcem u ustima.

KUĆA NA DRVETU

Sredinom pedesetih godina, beogradski arhitekta Peđa Isus, prozvan tako zbog svoje riđe brade, sagradio je kuću na jednom stablu pokraj reke Save.
Ponekad smo spavali u toj kući budeći se zajedno sa pticama iz obližnjeg gnezda. Pošto je drvo raslo, kuća je svake godine bivala viša za jedan sprat.
U toj kući naučili smo da se ne mora uvek živeti na zemlji. No, neki popadaše iz nje (stablo ih se otreslo), još i danas čujem njihove tupe udarce o svakodnevnicu.
Ponekad se sretnemo na pešačkim prelazima. Gledamo se kroz stakla automobila i procenjujemo količinu propasti na svojim licima.

KALENIĆA PIJACA

Primetili ste, svakako, da se u novinama redovno prikazuju i najdosadniji pozorišni komadi (koji su, istina, imali premijere, ali ne i reprize); beznačajne zbirke stihova štampane u jedva stotinak primeraka, nagrađeni romani s petnaestak čitalaca, ali na njihovim stranama ne možete pronaći ni jedan prikaz neke beogradske pijace – te veličanstvene predstave koju selo svakog dana izvodi poput kakvog veselog pučkog teatra u samom centru grada pred rekordnim brojem gledalaca. To je, verovatno, zbog toga što beogradski intelektualci duboko preziru ono od čega žive, mada ne odbijaju da, sem duhovne hrane, troše i onu sa pijace.
Kada pišu o nekom pozorišnom festivalu, na primer, kritičari ga uvek upoređuju s prošlogodišnjim, mada su svi festivali, kao što se zna, uglavnom isti.
Kalenićeva pijaca je uvek drugačija, neponovljiva, ali o njoj nigde nećete pročitati ni retka! Kada bih pisao osvrt, svakako bih istakao da su jagode ovog proleća mnogo krupnije nego prošle godine, ali da nisu slatke, jer je sezona bila kišna. Što se tiče rotkvica, one su crvenije i hrskavije nego ikada, a mladi luk je glavatiji nego ranije.
Pozorišni kritičari kao da ispisuju uvek jednu te istu kritiku, u kojoj se menjaju samo autori dela. Uvod je, tako, uvek najduži i posvećen je piscu i njegovoj drami. Sledi potom osvrt na režiju, a zatim prikaz glumačke igre, gde protagonisti dobijaju po nekoliko zasebnih reči, dok je ostatak ansambla, poput ožalošćene porodice, strpan đuture u jednu jedinu deljivu rečenicu. Sve se završava večnom opaskom: „Scenografija ukusna, kostimi adekvatni“. Još nisam sreo pozorišnog kritičara koji bi svoj prikaz započeo opisom nekog kostima ili svetla na sceni. Zbog toga, u ovom osvrtu na Kalenića pijacu, beležim da je osvetljenje bilo sivkasto s odblescima na krovovima tezgi, a da su kostimi glavnih junaka bili, uglavnom, seljački!
Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenića pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno. Reč Čubura je turskog porekla, a označava širok i plitak bunar gde izvire voda iz zemlje. Takav bunar nalazio se davno preko puta legendarne kafane „Čubura“, gde je sada park. Krajem devetnaestog veka kraj je bio gotovo nenastanjen, obrastao ševarom. Beograđani su tu dolazili da love divlje patke. Kako piše jedan stari hroničar, „na Čuburi se danonoćno pilo i veselilo. Pesmu su u ranu zoru započinjali petlovi, baš kada su pevanje završavale bekrije uz pratnju ciganskih orkestara…“ Nije, stoga, nikakvo čudo što je ovaj blagosloveni kraj, oduvek okrenut životu i napajan njegovim živim vrelom, iznedrio najraskošniju beogradsku pijacu – pravi mali Vavilon, u kojem se čuju sva narečja srpskog, izmešana sa ciganskim, albanskim, makedonskim i jezicima istočnoevropske braće – švercera i preprodavaca.
Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljom i njenim plodovima. Kada se ulazi u pijacu od kafane „Kalenić“, čovek kao da stiže na pramac Nojeve barke; tu se prodaju tek oštenjeni kučići rase „čuburskog lajatora“, ptice-pevačice, zečevi, golubovi-prevrtači i ribe za akvarijume…
Ma koliko živeo po svetu, kao rođeni provincijalac nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara prodaju lubenice! Za nas je lubenica oduvek znak zrelog leta što zamire; jednostavno, ne prija nam u februaru. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja.
Pojava prvih trešanja na njenoj raskošnoj sceni bila je prava svečanost. Prve trešnje su se kupovale na vezice (da se obraduju deca), a one vezane peteljkama u paru kačile su se za uvo kao prolećne minđuše. Još nisam video lepši nakit! Šta me se tiču decembarske trešnje u Njujorku? One me samo sujeverno lišavaju slatkog iščekivanja onih pravih, uz koje se, kada se prvi put jedu, obavezno zamisli neka želja, koja će se sigurno ispuniti! Penjemo se na tresnju u nekom čuburskom dvorištu i beremo ih poluzrele, orošene brilijantima sitnih kapljica. Usput krišom gledamo naga bedra vršnjakinja, još nesvesnih svoje privlačnosti, na drvetu iznad naših glava…
Moram da priznam, do dana današnjeg nisam uspeo da otkrijem zbog čega se u otmenim zapadnim restoranima dinja jede sa pršutom? To mi se, uopšte, ne slaže; naročito dinja u martu!
Više ne čekamo jagode u maju, ni grožđe u avgustu. Ono se i kod nas prodaje usred ciče zime, sve dok ne izdahne od upale pluća. Moderni svet nam je pobrkao ritam godišnjih doba. Ali, novembarske ruže ne mirišu.
Ma koliko dugo trunuo u izlogu, kokosov orah nikada neće naučiti srpski.
Ovom modernom teroru opiru se uspešno još jedino mladi krompirići. Nemoguće ih je negde videti van sezone. Ovog proleća, oni su glavni adut Kalenića pijace!
Izgubivši, dakle, prirodni ritam smenjivanja godišnjih doba, izgubili smo i sposobnost da uživamo u ukusu njihovih plodova.
Kalenića pijaca je zbog toga neka vrsta lekovite banje, gde se uspešno leče ravnodušnost i blaziranost belosvetskih tipova, koji bi na nju, kao na terapiju, morali da dolaze bar dva puta nedeljno.

PET MINUTA VLASTI

Mi smo zaista genijalan narod!
Zaustavite prvog Beograđanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor Nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvređen što ga tek sad zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se čime bavio.
Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvređeno što im još niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam. Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata i soba pretvorenih u kuhinje.
Čuvena beogradska rečenica „Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti…“ najrečitije govori o njihovoj urođenoj žudnji za vladanjem nad drugima.
Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje!
Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.
Kritičari smatraju da u svojim sabranim delima još uvek niste dali sebe.
Lekar zahteva da prestanete sa pušenjem.
Prijatelji govore da mnogo pijete.
Žena vam se meša u brak.
„Da meni daju vlast samo pet minuta…“ ispoveda vam se kelner gledajući popreko šefa sale.
Susretao sam godinama jednog čikicu u samoposluzi. Dobar dan! Dobar dan. Simpatičan, tih, činio se povučen.
Jedne godine pozivaju me na vojnu vežbu. Uniforma obavezna.
Niko u njoj ne izgleda smešnije od mene.
U sedam ujutru ulazim u mesnu zajednicu, koja bazdi na neko davno iščezlo vreme. Izbledele fotografije s radnih akcija iz kojih je zbrisala čak i boja od dosade. Ispred slika stoji niko drugi do onaj čikica, potpuno izmenjen, strog, prek i kočoperan – umanjeni komandant.
„Zbooooor!“
Postrojavamo se preko volje.
„Miiiiirnooooo! Na parove razbroooooojs!“
„Prvi! Drugi! Prvi! Drugi! Prvi…“
„Drugovi, zdravo!“
„Ćao!“ kažemo mi mlako.
„Ostav!“
Ne mogu da ga prepoznam.
„Šta čekate? Limun?“ urla na nas. Ispostavlja se da je odavno penzionisani kapetan, koji nije mogao dalje da napreduje, ali još uvek žarko želi da komanduje.
Odjedanput postajemo ponovo vojnici; više ne tako mladi i vitki. Nestaju nekuda bez traga naše porodice, ugled, godine, sve ono što smo uradili u životu, pred ovim povampirenim komandantom, koji će se već sutra ujutru ponovo pretvoriti u beznačajnog tihog penzionera s plastičnom kesom u rukama. Jednim jedinim potezom izbrisao nas je nevidljivom gumicom svoje male vlasti. Sada ima svojih pet minuta!
Moj vojni raspored, zajedno s još dvojicom sredovečnih komšija: Zoološki vrt!
„Mirnooooo! Uvuci stomak!“
„Već sam ga uvukao!“ kaže jedan.
„Drugovi, u slučaju, razumiješ li ti, bombardovanja ili atomskog udara, vi imate odgovornu dužnost, razumiješ, da ubijate divlje životinje, koje će, razumiješ li, bježati iz kaveza i ugrožavati, šta, drugovi? Živote naših drugova i drugarica, drugovi! Jer, drugovi, čovjek je naše najveće bogatstvo! Ima ovdje drugovi književnika, koji se smiju… S takvima ćemo lako! Njima je, razumiješ li, izgleda, ovo smiješno. Ali mi, razumiješ li, moramo radit‘ kao da će sto godina biti mir, drugovi, a spremat‘ se, razumiješ li, kao da će sjutra izbiti rat! Naprijed, maaaarš!“
Sedimo s praznim puškama za stolovima malog bifea Zoološkog vrta i pijemo lozovače. Umesto belih miševa, vidim sive slonove. Klimaju surlama na shvatajući šta će im se desiti u slučaju, razumiješ li, atomskog udara.
Gledaju u čudu. Verovatno misle da se nešto snima.
„Šta radite tu?“ pita me jedna dama sa unukom.
„Čekam da ubijem slonicu Cicu…“
Lep dan za velike sive slonove.
U tri sata pojavljuje se onaj čikica okružen svitom.
Skačemo na noge i stajemo mirno.
„Vrlo dobro, drugovi vojnici!“
„Služimo narodu!“ odgovaramo složno, a onda, zajedno, pijemo još po jedno piće s komandantom… Njegovih pet minuta je isteklo…

BEOGRAÐANIN U ŠVAJCARSKOJ

Ima nešto prokleto u nama! Čim napustimo Beograd (u kojem nam, inače, obično sve smeta), istog časa počinje da nam nedostaje.
Zaželimo se, valjda, svoje bede.
U švajcarskom raju tražimo dlaku u jajetu.
Durimo se, ogovaramo i zakeramo…
Zagorčavamo život svojim domaćinima, da pokažemo kako nismo impresionirani njihovim blagostanjem.
Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci – na polutke!
Istina, paradajz im je lepši i veći od našeg, ali nema ukusa. Naš kvrgav, nikakav, a jedeš ga samog, kao jabuku!
Krastavce jedu neoljuštene. Salatu služe nezačinjenu, a ne znamo kako se na njihovom kaže – karafindl!
Nema šta, paprike su im dva puta veće od naših i nema nijedne natrule, ali nisu za punjenje. Debele su i nekako vodenaste.
Sirevi im plesnivi. Naročito „rokfor“.
Jorgovan im ne miriše.
A ni ovdašnji Srbi nisu kao obični Srbi! Ðurđevdan šestog maja pao u ponedeljak, a oni ga slave tek dvanaestog, u nedelju, jer tada ne rade. Ðurđevdan je Ðurđevdan! Ne čeka on vikend da se proslavlja. Valjda je srpska slava starija od švajcarskog vikenda!
Stanujemo kod bogatih rođaka, ali šta im vredi bogatstvo kad nemaju kad da ga troše? Uzgred, deca im ne znaju ni reči srpskog! Švajcarkinje ih uzele pod svoje.
Jedna keva, tako, došla u Lozanu u goste kod ćerke udate za Švajcarca, pa da ih obraduje, da i oni jednom pojedu nešto pošteno, zavila tridesetak sarmica (jagnjeće maramice, za svaki slučaj, donela iz Beograda), a oni iz učtivosti razmrljavili jedva po jednu. Ćerka se ubi prevodeći unucima o kakvom se to nacionalnom čudu radi. Džaba. Ostale silne sarme. Keva ih tri dana sama jela da se ne bace. Grehota je.
Posle ručka piju kafu u salonu, kao da su sami sebi u gostima, a ne u kuhinji gde je najslađe.
Došlo joj da malo gleda u šolju, pa je prevrnula u tacnu da se ocedi, kad ono, šolja potpuno čista, bez soca! Nema u njoj ni radosti u kući, ni očekivanog dobitka, ni crnomanjastog uniformisanog lica, ni ljubavi, ni plavuše koja radi o glavi; ne stoje u njoj ni suze, ni put – ničeg nema u švajcarskoj šolji. Prazna. Kakva im kafa, takav im život!
Često sam se pitao: zašto u Švajcarskoj živi toliko Srba?
Sad znam.
Kada su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.
Ja, jesam.

BEKSTVO

„A uzmite ovaj slučaj!“ umeša se pred ponoć „Pod lipom“ čovek iz ugla koji je do tada ćutao i slušao naše priče o licima nestalim bez traga:
„Moj ujak, duša od čoveka, jedan od onih koji kao da žive samo zbog drugih, bio je čitavog života stalno nešto kriv ujni! Brojala mu je svaki izlazak, svaku čašu i svaku popušenu cigaretu. Gde si bio? S kim? Što srčeš supu? Opet čačkaš nos…
A onda im se udala ćerka, jedinica. Svadba je bila tipična beogradska… Sastavljeni stolovi u „Slaviji“, za kojima sede dve porodice koje se gledaju s podozrenjem, i orkestar koji preko volje izvodi starogradske melodije. U vrhu stola mladenci su izdržavali sav taj kuluk, čekajući vreme da krenu na svadbeno putovanje.
Večito kriv ujak ćutao je i valjao kuglice od hleba, dok je iz ujne, kao iz uvređenog javnog tužioca, isijavala kisela mrzovolja, tako da se gotovo mogla sipati u vino umesto sode. Ima, tako, žena koje uopšte ne primećuju ni kataklizme, ni ratove, večito usredsređene samo na jednu stvar – da uteraju muža što dublje u krivicu!
Najzad, dođe vreme da ja i ujak odvezemo mladence na aerodrom. Posle ćemo se vratiti na svadbu, po ujnu.
Kada smo se izljubili i kad oni uđoše u avion, ujak je dugo gledao dok su se smanjivali na nebu, sve dok potpuno ne nestadoše, a onda me zamoli da ga odvezem do kuće, samo da nešto uzme…
U kući me ponudi pićem i reče mi da sačekam. Plašio sam se ujne koju smo ostavili na svadbi i već sam je video kako sikće na ujaka što kasni.
Ujak je skinuo omanji kofer sa ormana, stavio u njega košulje, nešto rublja i dve knjige i zamolio me da ga odvezem na železničku stanicu. Čitavim putem nismo progovorili ni reč. Mogu da zamislim šta je sve ujna smislila da mu kaže i kako da ga kazni, dok je satima čekala za onim sastavljenim stolovima među nepoznatim svetom.
Oprostili smo se na peronu i on uđe nasumice u prvi vagon, a da nije ni pogledao kuda ide voz.
Niko od nas nikada više nije ga video…“

DULE GLAVONJA

Neka bude zabeleženo: Dule Glavonja sa Ade Ciganlije, nije dočekao Prvi maj 1989. – dan kada smuđevi skaču od sreće iz reke, jer su doživeli još jedno leto
dan kada dečaci (to je stvar časti) prvi put ulaze u prolećnu Savu
dan kada se bosonogim, sredovečnim domaćicama odjedanput, potpuno bez razloga, trči po vlažnoj travi ispod vrba
a, muževima spava sa novinama preko lica dan kada se kalafatiraju stare šiklje, pa sve miriše na katran i firnajz
dan kada se na Adi okreću na ražnjevima prasići, a pod zubima hrskaju crvene rotkvice i mladi luk srebrenjak
dan kada zapucketaju bela jedra savske regate, a niz maticu klimajući grlićima zaplove prazne pivske boce, da se uliju u Dunav…
Dule Glavonja je umro kao što je i živeo – potpuno neočekivano!
Neka bude zabeleženo i to, da je Dule Glavonja imao najčudniju kafanu u Beogradu, a možda čak i u Evropi; ja, bar, nisam na svetu video ništa slično.
Najpre, njegova krčma na polutrulom, dotrajalom splavu, nije imala ni firme, ni imena. Zvali smo je jednostavno Kod Duleta Glavonje.
Dalje, ona uopšte nije bila registrovana i na nju nije plaćan nikakav porez. Zatvarala se sama od sebe, kada naiđu vlasti, a otvarala, kada stignu prijatelji.
Dule Glavonja najčešće nije ništa ni kuvao na svom splavu. Kuvali su gosti, kad ogladne. Pića i jela nisu imali određenu cenu – svako je ostavljao na kredencu onoliko koliko je mogao. Što je najčudnije, gosti su, obično, kuvali i za Duleta, koji je bio iznad toga.
Najsrećniji i najslobodniji čovek koga sam ikada upoznao i kome sam duboko zavideo na snazi da izbegne svim zamkama života.
Kada bi zaspao posle ručka (a, spavao je redovno), od Duletovog hrkanja mreškala se površina reke, a splav nadimao kao da je živ. Čekali smo tada, u čamcima, da se probudi i da nam priča šta je sanjao.
Jedanput je na njegovom splavu gostovao i splitski pisac Miljenko Smoje. Očekivali smo s uzbuđenjem, šta će reći za Savu, našu ljubav. Izvršili smo i izvesne pripreme, farbali vrane u belo, da liče na galebove, a jedan čovek je uzvodno čekao sa vrećom soli da je prospe u reku, ako Smoje odluči da se okupa, da mu ne bi bilo neobično što voda nije slana.

„O’li se vi u ovome stvarno kupate?“ pitao nas je zapanjeni Splićanin, pokazujući mutnu reku.
Niz maticu je melanholično plovila naduvena krava iz Umke, na kojoj su stajale ptice.
Priznali smo da se kupamo i da nam još nije ništa. Kada ugledamo neki bacil, bakteriju ili amebu, mi ih lepo obiđemo!
Na splav Duleta Glavonje bi ponekad zalutali i radoznali stranci. Jedanput sam doveo ekipu njujorške televizije da ga snimi. Stigao je i stari Karuzo – savski trubadur. Naravno, zapili smo se i zaboravili na snimanje, a započeli pesmu.
Amerikanci su tražili da im prevedemo reči.

Ide Mile lajkovačkom prugom,
Ide Mile sa još jednim drugom…

Koji lud narod! Zašto čovek ide prugom, ako može putem? Kako im objasniti taj opaki inat, da se korača prugom, preko pragova i prštećeg šljunka? U susret vozu, koji može da naiđe svakog minuta.

Ide Mile gori mu cigara,
On poznaje svojega drugara!

Pa naravno da ga poznaje, ako idu prugom zajedno! Ali, onda dolazi najteži stih za prevođenje, stih od koga otpadaju uši:

Suvo seno košeno,
tekla reka kroz selo,
A po reci riba plovi,
Nema koj da lovi…

Ko kosi seno koje je suvo i zbog čega nema nikoga da peca ribu? I kakve sve to ima veze sa lajkovačkom prugom?

Nemoj Mile da ostavljaš druga,
Dugačka je lajkovačka pruga!

„Dok sam pio litar vina dnevno – priča jedan sa lajkovačke pruge – sve je bilo u redu! Kada pređoh na dva litra, dogodi se da ponekad nešto i zabrljam. Ali kada više nisam mogao bez tri litra, probudi me jedne noći komšija i veli: ‘Ustaj, bre, sa te pruge, sad će da naiđe brzi voz za Valjevo…’ E, tek tada odoh na lečenje!“
Ko je, u stvari, bio Dule Glavonja?
Kola Brenjon sa Ade, Gargantua ili Pantagruel, veseljak i domaćin, prijatelj prokaženih i usamljenih ali i slavnih, poslednji savski Kralj, čovek kome su ribe jele iz ruke, čuvar rečnih tajni, mudrac, mitska ličnost…
Ne znam?
Ali, takođe, ne znam ni gde ću vezivati svoj čamac, sada, kad se pretvorio u legendu?

NEDELJNO POPODNE

Sve je počelo tako što je ona, dinstajući luk sa očima punim suza (da li samo zbog luka?), primetila da joj se muž već dva dana ne brije, na šta je odgovorio da – odmara bradu!
Naravno, kazala je, njemu je potpuno svejedno kako izgleda kada je kod kuće; druga je stvar kad je na poslu, a zna se i zbog koga! Kao da ona ne vidi da on vikend izdržava kao robiju; kako bi rado zbrisao na neki sastanak, samo kad bi mogao da ga izmisli, ali, na žalost, nedelja je! On se složio da ovakav život i liči na robiju, s tim što te u zatvoru puštaju da šetaš bar sat dnevno i što dozvoljavaju da na miru pročitaš novine, što nije slučaj u njegovoj rođenoj kući…
Zašto ne ideš? Molim te, izađi! Smesta da si izašao i ne moraš više ni da se vraćaš! Kakav je ovo život? Kada si sa nama, ti radiš samo tri stvari: ili jedeš, ili spavaš, ili čitaš novine! Mi kao i da ne postojimo! Kao da nismo živi! Kada si decu poslednji put odveo u Zoološki vrt?
Rekao je da ih je jutros zvao, ali da deca neće da idu tamo. Uostalom, beli medvedi još spavaju. Zevajući, izjavio je da mu je savest potpuno mirna. Eto, bio je i na pijaci. Zar nije bio?
Tvoja pijaca! Muka mi je od nje! Samo što ne daješ napojnice seljacima, kao da si u kafani! Izigravaš nekog poznavaoca… Odakle je ovaj krompir? Iz Ivanjice, gospodine! Tebi su svi krompiri iz Ivanjice! I onaj, upakovan u plastiku iz samoposluge, i on ti je iz Ivanjice! Kao da će ti neko odgovoriti nešto drugo kad ga pitaš odakle je krompir? Iz Ivanjice! Nije iz Ajdaha, valjda!
Pokušao je da joj objasni da je ona, zaista, pravi majstor da nekoga uvalja u krivicu. Ona i kuva da bi se svi oko nje osećali krivim! Njeno ćufte u paradjz-sosu služi, u stvari, kao ručna bomba, a rezanci za supu liče joj na omče za vešanje! Posle tog ubistvenog nedeljnog kuvanja, kojim ih, navodno, usrećuje, čitava kuća je satima zatrpana šerpama, loncima, tavama, tanjirima i escajgom. To je zbog toga da ostavi dokaze kako se pretrgla od posla i da ima šta da pere i čim da lupa kada on prilegne posle ručka. Druga je stvar kad on kuva; u svakom trenutku sve je čisto! Čim nešto upotrebi, on to odmah i opere! On nema potrebe da nekom nabacuje grižu savesti…
A, kada to gospodin, uopšte, kuva? Samo kad dođu gosti da bi se pred njima pravio važan i da bi njoj oteo aplauze za večeru. Stručnjak za kinesku hranu! Nije nego! Račići na bambusovim mladicama u sosu od soje! Patka na sečuanski način! Sigurno je na takve stvari navikao dok je bio mali, tamo u onoj palanci bogu iza leđa? A još je lažnije kad pokušava da izigrava narodskog tipa, pa kuva onaj njegov čuveni vojnički pasulj! Gospode! Te večite priče iz vojske (u kojima on uvek ispada glavni); te priče od kojih joj je već muka!
Objasnio joj je da ljubav prestaje onda kada se žena više ne smeje vicu iz vojske koji je čula dvesta sedamdeset osam puta. Onda je stvarno gotovo! A što se tiče kuvanja, poznato je da su svi veliki kuvari isključivo muškarci – nikada žene! One jednostavno nemaju kulinarske fantazije i kreativnosti za tako nešto. Za njih je spremanje hrane običan kuluk i svakodnevna rutina…
Videla bih tebe, da kuvaš svaki dan! – kazala je.
Kada je iko video ženu da je šef kuhinje u „Hiltonu“ ili „Šeratonu“? – nastavio je. Pa, žena bi rasterala sve goste uvaljujući ih u krivicu što su večerali za svoje pare! Ona ne bi izdržala da ne krene od stola do stola i da pokazuje „upropašćene“ ruke i vene na nogama! Ko bi, uopšte, odlazio u restoran u kojem se kuvarica žali da „tri dana nije izašla iz kuhinje!?“
A ko bi odlazio u hotel u kojem kuvar dva dana odmara bradu?
Nastavio je da čita novine, a ona ga je upitala šta to ima toliko važno u njima da je važnije od njihovog razgovora.
Ne zna, kazao je, ali ova rečenica koju čita već pola sata strašno je zanimljiva!
Ručali su ćuteći. Goveđa supa, junetina s renom i krompir-pire imali su ukus prepodnevne svađe. Rezanci su se razvlačili kao nedelja popodne. Ogrnuvši se niskim sivim oblacima, Beograd se pretvorio u provincijsku varoš.
Da te odbacim? – upita reda radi kada je odlazila da poseti svoje.
Već si me odbacio! – reče ona, zalupivši vratima.

UMOR OD ISTORIJE

Dok smo mi u svoje vreme zaneseno pevali „Budi se Istok i Zapad, budi se Sever i Jug“ – Zapad je već bio uveliko budan.
Posle su se razbudili i Sever i Jug, samo je Istok dremao gotovo pola veka u slatkom ideološkom polusnu, zavideći budnom Zapadu na blagostanju.
Uz belo vino presečneo sodom, Beograd je četrdeset i pet godina ogovarao socijalizam, sanjajući kapitalizam i ne radeći ništa.
Kada je Istok, najzad, srušio sam sebe, Zapad je zakucao i na naša vrata. U početku, bili smo oduševljeni tom posetom!
Jedan po jedan, počeli su da se pojavljuju naši biznismeni, oni isti koje smo od srca žalili kada su pre trideset godina odlazili u beli svet trbuhom za kruhom, jer za njih ovde nije bilo mesta.
Vratili su se kao pravi zapadni milioneri. Razgledali su pažljivo šta je ostalo od nas: nismo verovali svojim očima! Pokupovali su najlepše beogradske kuće, čiji su vlasnici u međuvremenu spali na prosjački štap, čeznuvši sve vreme za Zapadom. Onda su počeli da kupuju đuture sve što je bilo na prodaju. Neki od njih kupili su čak i firme iz kojih su, nekada davno, bili otpušteni.
Istok je za Zapad postao pravi Eldorado, gde se sve prodaje budzašto! Koliko košta Beograd?
Naivno smo verovali kako hoće da nam pomognu, a oni došli da zarade na našoj muci. Para na paru ide!
Za pola veka gluposti, Istok je, zaista, poverovao da je „čovek naše najveće bogatstvo“!
Dojučerašnji gospodari viška vrednosti, neposredni proizvođači u čijim su se rukama nalazila sredstva za neposrednu proizvodnju, najzad su upoznali Zapad izbliza.
Nenaviknuta da ne staju od jutra do ponoći, najpre su popadala u nesvest beogradska deca zaposlena u „Mekdonaldu“! Starije nisu ni primali.
Istorija se ponavlja! Srbi, koji su dobili dva poslednja rata protiv Nemaca, doveli su nemačke stručnjake da ih izvuku iz krize.
Jedan pametan Nemac kod nas zarađuje koliko sto lenjih Srba. Sinovi onih istih Nemaca koji su iz stroja izdvajali svakog drugog Srbina za streljanje, otpuštaju danas svakog drugog iz fabrike, kao tehnološki višak!
Sada Istok počinje da čezne za starim Istokom!
Kako je bilo slatko dremati na zboru radnih ljudi!
Generalni direktor se izvinjava čistačici što je završio dva fakulteta.
Ko sad sme na sastanku da ga pita zašto se vozi u „mercedesu“? Najpre, nema više sastanaka, a i vlasnik ne vozi bedni „mercedes“ nego, „Jaguar“.
Svi koji su pitali, bili su istog časa izbačeni. Toliko su se zbunili da još uvek stoje na ulici ispred firme. To se više ne zove „obustava rada“ nego – štrajk!
Sećam se, kada su jedne godine uvedene propusnice za ulaz u zgradu Beogradske televizije, portir se svima hvalio kako nije pustio unutra čak ni generalnog direktora!
„Istina, ja vas poznajem…“ rekao mu je, „ali bez propusnice se ne može! Takav je propis.“
Novopečeni vlasnici se uopšte i ne javljaju portiru. Kada ih ugleda na dvadeset metara, on skače sa stolice kao oparen! Prolaze pokraj njega kao pored smrdljivog sira.
Istok se teško oprašta od sebe samog…
Gde su oni divni dani beskrajnih sednica radničkog saveta? Gde dobrovoljno davanje krvi za herojski narod Vijetnama? Gde su bonovi za topli obrok? Gde bolovanja i plaćena odsustva? Ko sme kod privatnika da ujutru, pre nego što dođe sebi, popije šest kafa, pročita novine od uvodnika do oglasa i izanalizira sinoćni televizijski program?
Kud se dede ono divno staro vreme kada su tehnomenadžere hapsili gde su stigli?
Šta bi sa onim preduzećima koja su proglasili „otuđenim centrima moći“?
Gde su drugarske večeri s pečenom prasetinom, gde sindikalna putovanja za Osmi mart, gde prvomajski uranci i kasa uzajamne pomoći?
Kad se iko napio k‘o čovek sa Zapadom, koji stalno nešto računa na digitron i uvek negde žuri? A sa starim generalnim, em se ubiješ od pića, em još, pride, posle dobiješ ključeve za novi stan. To su bila vremena!
Šta smo sve preturili preko glave, koliko propatili, koje godine upropastili da bi bogati opet bili bogati, a siromašni još siromašniji!
Prolazim pokraj radnika koji štrajkuju na ulici i znam: još malo pa će se pojaviti sušičavi, mršavi tipovi s naočarima velike dioptrije i malim bradama, koji će nuditi letke. Počeće tajno čitanje knjige Kako se kalio čelik. Maksim Gorki će ponovo ući u modu, a roman Mati će kolati od ruke do ruke.
Onda će dvojica robijaša ponovo prevesti Kapital na robiji i sve će početi iz početka.
Umoran sam od istorije koja se ponavlja kao izlizana gramofonska ploča…

BEOGRADSKI LUDACI

Stari hroničari beleže prvog beogradskog ludaka 1813. godine. Zvali su ga Ludi Nastas. Bio je okićen praporcima, a pratio ga je čopor izgladnelih kerova. U potpuno opustelom Beogradu te godine dočekao je jedini Turke, kada su ponovo osvojili grad. Ne zna se tačno kako i zbog čega, Ludi Nastas je pretvoren u „Ludu Nastu“ – izraz koji Beograđani i danas upotrebljavaju za „Šano dušo“-osobe, zvane „indi mindi šaja-paje“.
Poslednji gradski ludak, kojeg je poznavao i voleo čitav Beograd, bio je slavni Pera Balon, koji je prohujao kroz pedesete i šezdesete godine poput kakvog apostola, čije apokaliptične poruke niko nije razumeo. Poguren starac čekinjaste sede brade, odeven u preširok šinjel i opasan konopcem, okićen gomilom značaka i odlikovanja, Pera je večito vukao sijaset zavežljaja, vinsku pletaru s vodom iz Hajdučke česme, štap i fudbalsku loptu, čijim je muklim udarcima o zemlju označavao ritam i dikciju svojih propovedi, najavljujući tako ulazak u kafane. Bio je obožavalac „Crvene zvezde“ i imao tačno određenu turu kroz Beograd,
gde su mu konobari i gosti davali hranu i cigarete, a da nikada ništa nije sam tražio. Iza njega je ostala jedna rečenica puna dvosmislenih tajanstvenih značenja, koju je ponavljao do besvesti: „Što se kaže, zna se…“
Posle Pere Balona, kao da nije bilo velikih gradskih ludaka vrednih pomena. Sitnije ludaje pokupili su za svoje emisije radio-voditelji skloni ludizmu. Poznatije lude plaćene su za svoje ludosti u kojima ima i suviše izveštačenosti i samoljublja, da bi bile zanimljive i iskrene. Oni već nastupaju na estradi.
Pravi gradski ludaci su gotovo iščezli, a ludilo je postalo masovna pojava. Jedan novinski reporter primetio je „da je suviše ljudi koji razgovaraju sami sa sobom na ulici…“
U savremenom beogradskom žargonu za takve osobe se kaže da su „prolupale“ ili „pukle“!
„Puko si, čoveče!“
Zaista, ako je šizofrenija cepanje i podvajanje ličnosti, onda smo manje-više svi zreli za kliniku.
Jedna polovina našeg bića je za mir – druga žudi da ratuje i osveti se za nanete nepravde!
Čeznemo za ljubavlju naših prijatelja, koji su ostali na neprijateljskoj strani, a u isto vreme ih mrzimo jer su nas izdali.
Spavamo u Beogradu, a sanjamo o moru…
Zaklinjemo se da više nikada u životu nećemo nogom kročiti tamo gde su nas smrtno uvredili, a nadamo se da će to, ipak, jednoga dana biti moguće.
U nama se bore hajduci sa diplomatama!
Rasipnici se tuku sa prosjacima, ekonomisti s trošadžijama…
U nama se biju na život i smrt revanšizam i praštanje, oko sa okom, zub sa zubom, pravoslavlje s grehovima.
Jedan deo nas je istoričar, koji opominje, a drugi deo futurista, što nas vuče u budućnost.
U nama se sukobljavaju patrijarhalni Srbi i blazirani kosmopoliti, kojima je potpuno svejedno gde žive.
Kolju se monarhisti i republikanci, levi i desni, crveni i crni!
Ako to nije ludilo, onda, šta je?
Hoćemo li i kako ćemo se na kraju sastaviti i ko će pobediti u nama, videćemo.
„Što se kaže, zna se!“