Magija Beograda

First topic message reminder :



Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

Đura Jakšić, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Bora Stanković, Vasko Popa, Tin Ujević, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Bata Stojković... samo su pojedine ličnosti koje su rado svraćale u kafane širom Srbije i Jugoslavije, nekadašnja popularna stecišta književnika i umetnika.

Savu, Mlavu i Moravu
Prelazeći ja,
Tebe sam se zaželeo
I lakoga sna.

Natoči mi čašu vina
Iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
Pomog’o ti Bog!

Tako je svoje besane noći Đura Jakšić pretakao u poeziju. I nije bio jedini... U kafanama, naročito skadarlijskim, družili su se, smejali, pili, pevali, dobijali inspiraciju i stvarali poznati pisci. Pojam "boem" je zbog njih danas zbog romansiran, mističan, a mnogi se pitaju da li takve ličnosti i dalje postoje...

Ko je bio Toša iz Tošinog bunara?

Tamo gde se završavaju Paviljoni i novobeogradski blokovi, a počinju obronci Bežanijske kose stoji ulica koja ih graniči. Ona nosi ime Tošin bunar, što je mnogima uveliko „ušlo u uvo“, pa se više niko i ne pita po kojem Toši i kakvom bunaru je ovo mesto ponelo tako neobično ime.



Kada neko krene u potragu za auto-delovima ili drvnom galanterijom, obično dobije savet da krene ka Tošinom bunaru. Tu su se već decenijama ugnezdile zanatlije i proizvođači koji imaju sitnice koje mnoge savremene radnje nemaju, pa je po tome ovaj deo grada postao poznat.
Tamo gde se završavaju Paviljoni i novobeogradski blokovi, a počinju obronci Bežanijske kose stoji ulica koja ih graniči. Ona nosi ime Tošin bunar, što je mnogima uveliko „ušlo u uvo“, pa se više niko i ne pita po kojem Toši i kakvom bunaru je ovo mesto ponelo tako neobično ime.

Kolibe i bašte

Hroničari predratnog vremena na Novom Beogradu, poput dr Jovana Markovića, beleže kako su pre Drugog svetskog rata ovde postojala tri centra oko kojih je bila koncentrisana divlja gradnja. Oni su se nalazili u okolini Starog sajmišta, pored Starog aerodroma gde je niklo radničko naselje, a tu je bilo i naselje Tošin bunar, sa kolibama i baštama koje su okruživale brojne vinograde. Istini za volju, tu je bilo najviše močvara i bara.
"Najpre je nastalo naselje Tošin bunar, kao periferija Zemuna", beleži dr Marković. "Tamo gde se sada nalazi Studentski grad, prostirale su se privatne bašte i vinogradi sa kolibama čuvara. Vremenom je naselje Tošin bunar postalo sastavni deo Zemuna. To neugledno naselje nije se mnogo razlikovalo od beogradske Jatagan male. U njemu se ništa nije izmenilo sve do 1948. godine kada je započeta izgradnja Studentskog grada i paviljona. Tokom izgradnje Novog Beograda, deo Ulice Tošin bunar do nadvožnjaka pruge ostao je u sastavu Zemuna, a njen duži deo prema Bežaniji postao je prvo veće gradilište novog grada."
Još je interesantnije kada „zaronimo“ u dalju prošlost i probamo da nađemo odakle ovoj ulici takvo ime. Po svemu sudeći, dobila je naziv po istoimenoj kafani, a ova po Toši Apostoloviću.
Hroničar starog Beograda Milan Jovanović Stojimirović kaže kako je „negde u 18. veku, kada su se Austrijanci povukli iz Beograda, u Zemun s njima prešao i Teodor Apostolović, Južnosrbijanac, koji nije hteo da ostane pod Turcima“.
"Kao bogat kupac marve i „trgovac sa pečatom“, on je u Zemunu ubrzo postao ugledna ličnost, crkveni tutor i „stub pravoslavlja“", beleži Jovanović Stojimirović u hronici „Siluete starog Beograda“. Taj bogati Apostolović počeo je pod starost da pati od očiju toliko da nije mogao da razlikuje srebrne od zlatnih valuta, pa je išao po crkvama i molio Svetog Nikolu da mu povrati vid.

U knjizi „Znameniti zemunski Srbi“ koju je davne 1913. godine napisao Vladimir Nikolić, zabeležno je da je Toša Apostolović rođen 1745, a da je umro 1810. godine. Autori Čukić i Kokotović beleže čak i da je Apostolović bio predsednik Zemunske crkvene opštine, u doba kada je Zemun imao oko 6.000 stanovnika, a pozivaju se i na dokument Crkvene uprave koji je upravo Toša Apostolović potpisao, i to na dan 15. maja 1784. godine.
Kako dalje beleži hroničar, „zanet za tu pobožnu misao, on je jedne noći usnio čudan san. Javio mu se Sveti Nikola i rekao: „Tošo, sine, izađi na Bežanijsku kosu i ponesi jedno prazno bure od dva akova, pa ga spusti tamo niz brdo. Gde ono stane, kupi tu zemlju i iskopaj u njoj jedan bunar, pa zasadi oko njega drveće i umivaj oči tom vodom da povratiš sebi vid“. Navodno je svetac Toši u snu naložio i da posle to mesto pokloni Srpskom zemunskom opštestvu (opštini), kao i svoju zadužbinu, da ga narod po tome pominje.

Bunar i kafana
Doduše, neki hroničari kažu da je „naš„ Toša u stvari bio poreklom Grk, i da mu je pravo ime bilo Teodoros Apostolos, a da ga je dolaskom ovde prilagodio našem podneblju. Bilo kako bilo, Toša je učinio kako mu je rečeno, a odmah pošto je iskopao bunar napravljena je kafana pored tog mesta. I danas je poznata kao „Tošin bunar“, a bila je popularna i pod imenom „Džakarta“.
Stari upravnici ovog restorana svojevremeno su nam govorili, ne samo da je do izgradnje Studentskog grada tu zaista postojao bunar, već da je imao i đeram, tako tipičan za stari Srem onoga doba.

Kada su počele radne akcije na podizanju Novog Beograda, nekome je, eto, ovaj bunar zasmetao i on je zatrpan, konačno ostavljajući raskršće ove ulice sa drumom koji vodi naviše, ka „11. aprilu“.

Kafana, koja je takođe bila u Tošinom vlasništvu, bila je svratište kočijaša i putnika. U tom periodu, na mestu današnjeg Studentskog grada, baš uz kafanu o kojoj govorimo, nalazila se i Trošarina. Tamo su seljaci, koji su donosili robu na zemunsku pijacu, plaćali taksu.

Tošin bunar je počeo ozbiljnije da se naseljava tek između dva rata. Do tada su tu bile samo kolibe za čuvare vinograda i bašta. Kuće uz dugačku ulicu povezivale su Zemun i Novo naselje, odnosno Stari aerodrom.

Skadarlija – najlepši sokak stare boemije
Od stare beogradske četvrti, na koju se podsećamo ovim fotografijama, malo toga je ostalo: trošne kuće, hanovi, kafane i njeni legendarni stanovnici preselili su se u uspomene

Зетска улица у Београду пре 85 година (Фотографије из „Политикине” фотодокументације)
Džombasta, turska kaldrma i kućice oblepljene blatom, sa krovovima od ćeramide. Poneka je imala i doksate. Dvorišta ograđena tarabama iza kojih su se nazirale uređene bašte i česme. Takvu sliku Skadarlije od pre 85 godina ne morate da zamišljate. U fotodokumentaciji „Politike” postoje autentične fotografije o izgledu Skadarske i Zetske ulice iz 1933. godine kad su mnoge kućice uporno odolevale zubu vremena, a druge su rušene da bi ustupile mesto modernim zgradama.
Naša prestonica je 1900. godine imala oko 90.000 stanovnika i čak 14 skadarlijskih kafana. U njima se živelo skromno i najčešće su bile utočište siromašnih. Deca su se bezbrižno igrala u kaldrmisanom sokaku, s jeseni su tuda prolazili nadničari da bi, sekirom i ručnom testerom, stanovnicima celog kraja spremili drva za duge i ledene zimske noći, domaćice su išle na Bajlonijevu pijacu, a one druge su se povrćem i voćem snabdevale iz svojih bašti.

Kafane su opstale

Što se kafana tiče, najveći broj je porušen, neke su opstale, pa traju i danas, ali je zato ulaz u Skadarliju potpuno promenjen. Fotografi su zabeležili da je tih godina već postojala zgrada sadašnjeg Doma Vojske, kao i ona na početku aktuelnog Bulevara despota Stefana.
O prošlosti Skadarlije ispisane su mnoge stranice, ali samo fotografije mogu da dočaraju kako je izgledala pre skoro devet decenija. Turci i Srbi je naseljavaju 1835. godine, podižući prve kuće sa baštama, tako da je zauzimala prostor između Stambol kapije i Vidin kapije. Kroz centar tadašnje Skadarske ulice prolazio je zid, a iznad njega vodovod, povezujući Terazije i česme u skadarlijskoj mahali. U podnožju zida brzo su počeli da se grade hanovi, preteče kafana.


Nekada su se deca igrala u Skadarliji
U Zetskoj i Skadarskoj ulici oko 1933. godine još je bilo kuća sa doksatom. Da bi okolina promenila izgled i dobila veće i modernije zgrade, pojedine kuće su morale da budu srušene. Autentičnost je najduže sačuvala Skadarska ulica, krivudava, uska, sa kaldrmom i potočićem koji je, kad padne kiša ili se topi sneg, tekao po sredini. Upamćen je tu i poneki jendek, posebno omražen od kafanskih gostiju.
Mnoge kuće su opstajale i tridesetih godina 20. veka, što se vidi i na nekoliko fotografija. Malobrojne ulične svetiljke nisu bile dovoljne da proteraju mrak, u kućama bi čkiljila poneka sijalica.
Menjala je lice Skadarlija, dobijala nove žitelje i nove kafane. Nekih, nažalost, odavno nema: „Bum keler”, „Vuk Karadžić”, „Bandist”, „Mala pivara”. Stalni gosti bili su glumci, pesnici, slikari, pripovedači, novinari. Ko zna koliko je prijateljstava ovde iskovano, vina i rakije popijeno, razne hrane utrošeno. I mnoge ljubavi su baš u skadarlijskim kafanama buknule. Neke su imale srećan kraj, druge su ostale neostvarene. Pisac Janko Veselinović je bio zaljubljen u glumicu Velu Negrinovu „za kojom je uzdisalo pola Beograda”.
Ljubav se nije posrećila ni pesniku Vojislavu Iliću. Stihovima je ovekovečio lepotu glumice Zorke Kolarović Teodosić, ali ni to nije pomoglo „da ga primeti”. Nažalost, ona je u poznim godinama od svih bila zaboravljena...

Omiljeno mesto srpskih pisaca

Skadarlija je bila i ostala najlepši sokak stare beogradske boemije. Važilo je pravilo „da ako nisi viđen u Skadarliji, nisi boem”. Čuveni frulaš Sava Jeremić počeo je da svira 1928. godine upravo u ovdašnjim kafanama. Skadarlijska dama ovog doba, glumica Ljiljana Jakšić skoro dve decenije se druži sa gostima, recitujući stihove Tina Ujevića, Đure Jakšića, Vladislava Petkovića Disa, Duška Radovića.
– Goste doživljavam kao da su došli kod mene u kuću pa nastojim da ih zabavim, da im veče bude što prijatnije – kaže ona.
Od stare Skadarlije, na koju se podsećamo ovim fotografijama, gotovo da je malo toga ostalo. Trošne kuće, hanovi, kafane i, naravno, mnogi njeni legendarni stanovnici preselili su se u uspomene gde im je, sasvim sigurno, najlepše i najsigurnije.

Stvarali je dobri ljudi

Poznati violinista i hroničar Skadarlije Jovan Malešević Tuto s oduševljenjem i nostalgijom je govorio o ovoj boemskoj četvrti: „Skadarliju su stvarali dobri, porodični ljudi, domaćini, trgovci, ugledni građani, ali i mnogi koji su imali boemsku crtu, bili slobodniji u ophođenju i čije su profesije slobodnije – slikari, pisci, novinari, glumci. Svi su voleli pesmu. Onu pravu, narodnu muziku. Voleli su da slušaju i moju violinu. Često su mi govorili: Sviraj, Tuto, ne prestaj!”

Dert do zore zbog Sofke

Čuvena pevačica sevdalinki Sofka Nikolić Skadarliju je davne 1932. godine opisala ovako:
„Zima, sneg pošteno napadao, čeka se Nova godina. Idemo iz jedne u drugu kafanu, ja, moj muž Paja Nikolić, koji je svirao violinu, i još 25 njegovih muzičara. Skadarlija se ori od pesme, igre i veselja. Gazim sneg u svečanim cipelama, haljina mi se vuče po njemu, ogrnuta sam nekim lakim kaputom, ali hladnoću ne osećam. Urnebes je nastao kad smo, tačno u ponoć, ušli u kafanu „Tri šešira”, kako je i bilo dogovoreno. Zapevam onu čuvenu pesmu „Kolika je Jahorina planina”, a odmah potom i „Cojle, Manojle”. Počnu da lete čaše i tanjiri, srča na sve strane. Niko ne sedi, svi pevaju i aplaudiraju. Dert kakav se retko viđa. I, tako do zore. Sledeće večeri sve ispočetka. Naravno, u nekoj drugoj skadarlijskoj kafani...”

Hroničar Beograda Kosta Dimitrijević zabeležio je sećanje na trenutak kada je 1920. godine Tin stigao u Beograd, sa kožnom torbom punom knjiga i rukopisa i uputio se pravo u čuvenu „literarnu” kafanu „Moskva” gde je slučajno seo za sto pesnika i boema Rake Drainca.

– Govorio je neumorno, razvijajući teze po svojoj volji, ređajući arabeske događaja, mozaike likova, simfoniju zbivanja. Slušao sam ga kao nikog do tada. Prvi put sam se zadivio zlatousnosti čoveka – pričao je Drainac tada.  

Ovo Tinovo i Drainčevo prijateljstvo u kafanama kod „Tri šešira”, „Bums-kelera”, u siromaštvu, ovekovečeno je u anegdotama, poput one u kojoj kelner pita Drainca šta želi da poruči, a ovaj mu kaže:
– Ništa!. Kada je kelner isto to pitao i Tina, on je odgovorio: – Isto to, samo sa čašom vode! Strašno sam žedan... Najviše prepričavani događaj u vezi sa težnjom Tina Ujevića da skanladizuje malograđansku skučenost jeste prizor kada je trebio vaške u „Moskvi”. Danas bi to bio vrlo uspešan umetnički performans...

Pričalo se i o tome kako je prezadužen bežao od razgoropađenih gazdarica ostavljajući knjige i rukopise, kako je novac ušivao u kaput, pa onda ostajao i bez kaputa, kako je radio u antikvarnici čuvenog Vlajka Ignjatovića Marsovca, pa ga je nagovorio da pošalje telegram na Mars. Njih dvojica sročili su tekst pošiljke: „Stanovnicima Marsa – Vasiona, javite imate li antikvarnih stvari. Antikvarnica `Guslar` Vlajka Ignjačevića – Beograd – Kralja Aleksandra 60 – SHS, Evropa, Zemlja”. Tako je Ignjačević prozvan Marsovcem.

Najburlesknije je svakako bilo skadarlijsko boemsko krunisanje Tina Ujevića, u podrumu „Bums-kelera”, kod gazda Pere Svilenog. Kako je pisao Kosta Dimitrijević, novine su izvestile o tome: u ponoć, uz cigansku muziku Tin je bio nošen na rukama, a zatim krunisan kraljevskom kapom od kartona. Karnevalsku atmosferu upotpunio je govorom, u kojem je škakljivim izrazima „detronizovao” članove kraljevske porodice. Zbog ovog „verbalnog delikta” Tin je bio uhapšen, a zatim i proteran iz Beograda 1925, da bi se posle godinu dana vratio.

Mira Alečković
BALADA BEOGRADU

Bulevarom sam tvojim jednog davnog aprila
očima upijala plamen koji će zauvek žeći,
teturave noge u rastopljen asfalt ugibala
kojim su tekle reke pakla i bol moj njima tekao
kotrljala se trotoarom jedna dečja glava,
kolica dečja presečena napola,
igračka kartonska nožem prepolovljena od zlurade šale

Videla sam te prvi put onakvog kakav jesi, moj grade,
mojih snova iz noći
kada se tupim nožem delje nestrpljenje
da što pre dođe Ona žuđena i pomiluje te rukama,
Ona željena i ponese te krilima,
Ona najlepša, koja se krila u bagrenju staze
iza Hajdučke česme
i koju nikad na vreme ne nazoveš pravim imenom Ljubavi
Ona koja se uvlačila u skromne sobice studentske i đačke
a ti si je krio dragu i mladu nevernicu
koja godine svake nove oči napija otrovom snova
i svakog proleća novim rukama nacrta krila želja
a što da mi pričaš o Njoj, Slobodi, kada sam tebe
u njoj već videla
videla prvi put gledanog šesnaest kratkih godina,
šesnaest godina ćaskanja, šaptanja, tapkanja rukama
po tuđoj lopti u parku
s đevrekom u ruci s koga se sezam kruni,
viđenog na srcu s vašara iz porte Svetosavske

Topole, topole, topole kod “Šest topola”
I glas na vetru rasut, oluja crna za nama
u Košutnjaku
I pogažene trave i kamenje s pruge razletelo
I moje noge begunice iza sasvim tuđe ograde
gde sam tražila zaštitu snova od prve kiše kuršuma
i brisala iz očiju sliku žene s prostreljenim detetom
na slomljenim rukama
Gde si Košutnjače, da iz očiju košute drveta tvoja strah
izgone
da sa Hajdučke česme popiju snagu viloviti
ja jesam da jesam pregršt ljubavi i pramen topline
i nisam da jesam trn onaj koji te krišom potkači
pri kraju na krvavoj stazi

A šta se koga tiče šta sam kad gore platani
i pramen nečije kose visi u parku o grani
a šta se koga tiče ko sam kad s najvišeg sprata
i ko zna s kog sprata snova čovek u plamen pada
i vriskom zove sav grad i kamen i drvo i mene
da ga spasemo smrti a ona ga već povela
i svi sem njega vide da njega više nema

Ja sam se svitkavog oka od suza iz rata vratila
posle sam te Kalemegdanom tražila, topole naše ljubila,
kamenje naše grlila, Kalemegdanske klupe pretražila,
čekala sam te tamo gde sam te bila izgubila…

Tvrđavo Kelta gde su ti kameni dvorovi
kulo Sigina gde su ti čvrsti dunumi
gde su pletare crvene od sitne sreće čoveka
koji se raduje samo što živi, što nije nabijen na kolju
i što mu glavu u zemlji, nad zemljom ne kljuju vrane

Plačem bagrenjem sa Zvezdare koje sam svojim rukama sadila
jecaj me srušenih krovova do kostiju stresa
plačem pustoćom one sobe u kojoj milujem otete knjige
rukama
ulicama prerivenim od nasilja onog aprila
očima deset mostova koje još nismo sagradili
ustima sirotih koje još nismo nahranili
rukama dece koju još nismo lepo obukli
zvukovima svih roken-rola, kola,
i najigranije igre

koju još nismo čuli, koja još nije izmišljena
svim ritmovima koji su ikada u tebi tukli…
Plačem i prkosom što si još uvek ostao, što smo u tebi
ostali,
od radosti što ćeš onaj iz snova grad beli, zmajevati
jednoga dana biti.

Prođoše vekovi, srce ti tesnili, tukli
a ono buntovno, mlado hoće da razbije međe.
Grade moj dušom beli, starih, tamnih fasada,
i svetlih nada za one koji po prokopima još uvek stanuju

Ogledala tvojih ulica budućih već me opijaju treznu
i cveće tvojih parkova budućih me zanosi
i mostovi beli budući tvojih reka me raspinju
kao želja da se sastave dve moje ljubavi
jedne koja do ljubavi nije mogla da doraste
i druge koja od ljubavi nije mogla da se ugasi
Beograde, ali ne onaj sa mašnom dečjom na žici
Karađorđevog parka
ustima čeličnih pasa raskidan
i ne onaj psima turskim izujedan na bedemima
ni čovek na kalemegdanskoj terasi u smrtnim jaucima
živ besnim psima
glave na koljima
i ne onaj obešenih na Terazijama
već onaj koji pita sa vešala: gde ste ljudi, da li vas ima ?
Duge sam dane čežnje u tebi grade brojala
sve što sam volela, sve što sam želela
iz tebe je voljeno, iz tebe je željeno moj grade,
tvojim suncem i plavilom tvojih voda
nekad se samo s Dunavom i Savom mešala Volga
kao ono u Košutnjaku
i Vltava ili Sena
nekad je samo Košutnjak načas smenila
šuma Fontenbloa ili neka daleka ruska gora
ili ko zna koja šuma i koje vode pena
gdegod sam bila ja i ti si bio
gdegod sam sanjala ja i ti si snio
gdegod sam žudela i ti si bio žudan
kadgod sam bdela i ti si bio budan.
Briga što te mimoišla bila mi je košava lanjska
briga što ti je prišla bila je gradonosna kiša

Mene će jednom poneti nevoljno onom ulicom
što je nanizala cveće kome se niko ne veseli
ali ti nikad ne bi smeo otići u prah i pepeo
zbog onih koji su goreli, zbog onih koji su te voleli
ti moraš uvek ostati iz snova Beograd beli

I kad od tebe pođem ostaću u tebi moj grade
neutešno drveće u oku mom ostati neće
meko zelenilo radovaće tuđe oči
neplodna ulica smrti davno je zasuta cvećem
i oštre munje misli zapožariće druga čela
i uvek zadivljujuće smelu će mladost da nose
oni koji će opet s tobom da budu mladi.
Šta da ti kažem, ne znam šta ću ti reći pred polazak
kroz mene ko mladom šumom sva tvoja prošlost šeta
a ja bih da ti kažem nešto lepo, moj grade,
možda s prkosom onih koji slobodu žele
reći ću da smo iz tebe
voleli sve ljude sveta.

Pariz, 1953.

priča Mome Kapora: U ovu beogradsku ulicu staje sva srpska istorija!

Ne postoji grad na svetu koji u jednoj jedinoj ulici, kao što je Ulica kralja Petra, ima Sabornu pravoslavnu crkvu, tursku džamiju i jevrejsku opštinu



Kad bih imao samo pola sata da nekom strancu koji ne zna ništa o nama, pokažem ko smo, šta smo i od čega smo napravljeni iznutra, proveo bih ga Ulicom kralja Petra. To je, naime, ulica koja poput duge spaja dve civilizacije, dve kulture i dve reke – Savu i Dunav, poput sedla prebačenog preko hrbata Beograda koji liči na leđa bika. Onaj deo uz Savu zvao se srpska ili savska varoš jer je pripadao srpskim trgovcima, a deo prema Dunavu nemačka ili dunavska varoš jer su u njemu, kao u kakvom malom Vavilonu živeli dubrovački, bokeljski, jemenski i jevrejski trgovci, a bilo je tu i Grka, Italijana i ne mali broj Austrijanaca zaostalih iza austrijske okupacije Srbije.

Ne postoji grad na svetu koji u jednoj jedinoj ulici, kao što je Ulica kralja Petra, ima Sabornu pravoslavnu crkvu, tursku džamiju i jevrejsku opštinu. Pođimo redom: Saborna crkva, zadužbina kneza Miloša podignuta je 1840, a delo je (kakvog li apsurda) nemačkog arhitekte Verfelda. Preko puta nje, nalazi se najstarija beogradska kafana, koja se u početku zvala „Kod Saborne crkve“ ali su crkveni oci zbog svetogrđa zabranili da nosi to ime, pa je vlasnik, umesto firme, tražeći novi naziv postavio znak pitanja koji stoji i dan današnji na njoj.Na samo pedesetak metara od Ulice kralja Petra, na kraju Gospodar Jevremove stoji Bajrakli džamija podignuta 1690. novcem trgovca čojom Hadži Alije, pa se u starim dokumentima pominje i kao Čohadži džamija. Pokraj nje je turbe (nadgrobni spomenik) čuvenom dervišu Šejhu Mustafi iz 1783.

Pođemo li dalje ovom jedinstvenom ulicom, nailazimo na velelepno zdanje Jevrejske opštine koja i dan današnji radi i okuplja potomke beogradskih Sefarda iz znamenitih porodica Alkalaja, Medina, Amara, Levija, Kalderona i ostalih. U ovom kraju na Dorćolu odrasli su slikar i političar Moše Pijade, izvanredni umetnik Leonard Koen, poznata braća Baruh i kolekcionar Erih Šlomović. O ugledu i imetku ovih trgovačkih familija i dan-danas svedoče lepa zdanja u stilu poznog baroka i rane secesije. Ovaj kraj se zvao Zerek, a Jevreje koje je u petnaestom i šesnaestom veku izgnala španska kraljica Izabela primio je turski sultan Sulejman Veličanstveni, pa su se uglavnom naselili u Sarajevu i Beogradu gde su ostali do dana današnjeg.

Ova ulica se najpre zvala Dubrovačka, a tako se i danas zove njen produžetak koji vodi do obale Dunava. To ime dobila je 1872. kada su beogradske ulice prestale da se zovu po zanatima koji su se u njima upražnjavali; Ratarska, Kujundžijska, Abadžijska, Čohadžijska… Od 1904. do 1946. kada je dobila ime 7. jula (dan ustanka 1941, protiv Nemaca), ova ulica se zvala Kralja Petra po imenu kralja Petra Karađorđevića Oslobodioca, i to ime joj je danas vraćeno.

U neposrednoj blizini ove ulice, sa savske strane, nalaze se i dve ambasade; francuska i austrijska – država između kojih se mnogo godina odlučivalo o sudbini Srbije.Okanemo li se na trenutak istorije, odvešćemo radoznalog stranca u beogradski Aero-klub na uglu Uzun-Mirkove i Kralja Petra, najelitnije mesto u Beogradu pre Drugog svetskog rata, koje je i danas zadržalo svoju ekskluzivnost luksuznih baroknih salona i visoke srednjoevropske kuhinje. U blizini je i remek-delo savremene arhitekture, staklena palata „Cepter“, u kojoj se nalazi jedna od najbolje opremljenih beogradskih knjižara i ugledna galerija slika. U pokrajnoj ulici je i Muzej Vuka Karadžića, a tu je i Pozorišni muzej.

Koliko je ova ulica, jedna od mnogih, upisana u srca Beograđana, najbolje svedoči podatak da je na njenom uglu sa Knez Mihailovom, izvršena prva mala revolucija u socijalizmu protiv takozvanih sivih restorana društvene ishrane u prvom mlečnom restoranu otvorenom u posleratnom Beogradu pod poetičnim imenom „Snežana“. Tu su se, dakle, prvi put umesto vladavine crnog hleba, pojavile kifle, do tada čudo neviđeno. Kifle, koje su kao što se zna, dobile svoj oblik polumeseca kao sećanje na tursku opsadu Beča, označile su kraj pedesetih prošlog veka u Beogradu, početak kraja sumorne socijalističke kuhinje. Kakve li ironije! „Snežana“ je danas jedan sasvim običan beogradski kafe čije se uloge u našim životima malo ko seća.

Kralja Petra ulica ima samo jedan nedostatak. U njoj gotovo da nema nijednog drveta, što je dokaz da je jedna od najurbanijih ulica, od samog početka, pobegla od „šumskog“ porekla. Ovo, inače, nije ulica u kojoj se ljubavnici grle u kapijama, niti ulica u kojoj se šeta. Suviše je značajna za obe te stvari, ali to ne znači da se u njoj, oni koji se vole, ne drže za ruke.

Tu je i italijanski restoran sa srpskim nazivom „Košava“ gde bi moj gost mogao da pojede najbolji karpačo u gradu, nimalo lošiji od onog u venecijanskom „Haris baru“ u kojem ga je kao specijalitet lansirao čuveni Ćiprijani.

No, to ne znači da posle toga moj gost ne bi otišao stotinak metara niže, u orijentalnu poslastičarnicu na desert, gde mu na raspolaganju stoje isključivo turske poslastice: baklave, tulumbe, kadaif, sudžuk, tufahije i ćeten-halva, sve to, zaliveno bozom. Tu poslastičarnicu, inače, drži jedan od potomaka čuvene familije poslastičara sa Šar-planine, Pelivana.

Ne zaboravimo ni hotel „Rojal“ pri dnu ulice koji se donedavno zvao „Toplice“ u kojem su tradicionalno odsedali turisti iz Istočne Evrope, danas jedan od najelitnijih hotela u Beoradu.

Na kraju, ova je ulica najbolja potvrda istinitosti reči Milana Grola iz tridesetih godina prošlog veka da je Beograd „završan han na dugom karavanskom drumu, poslednji bazar Carigrada i prvi magazin Beča, na savskom đumruku“.

Knez Mihailova ulica je prva zvanično imenovana ulica u Beogradu.

Knez je voleo Beograd i Beograd je voleo Kneza. Svojim zalaganjem za umetnost, kulturu, evropski duh grada, diplomatsko rešavanje problema… knez Mihailo Obrenović je zaslužio da najposećenija i jedna od najlepših ulica 1870. godine po njemu dobije ime.

Knez je izgledu ulice doprineo i lično, poklonivši zemljište sa željom da se upotrebi „za prosvetne ciljeve“. Na njemu je 1924. godine podignuta monumentalna palata Srpske akademije nauka i umetnosti, po projektu arhitekata Andre Stevanovića i Dragutina Đorđevića.

Zgrada u kombinaciji akademskog stila, neobaroka i secesije, sa bogato dekorisanim fasadama u tri ulice, ima i izuzetan enterijer. Pored odeljenja i instituta, u zdanju se nalaze biblioteka, arhiv i galerijski prostori, a ispred, na samoj ulici, u čast nauke, piramida sa koordinatama Beograda.



Veći broj reprezentativnih zgrada sa kraja XIX veka odraz su uticaja evropske arhitektonske prakse. Velelepna palata Zadužbine Nikole Spasića, Krstina mehana u kojoj su se održavale i sednice srpske skupštine, kuća Veljka Savića u kojoj je danas restoran „Kolarac“…

U nekadašnjem hotelu „Srpska kruna“ smeštena je Biblioteka grada Beograda, u kući advokata Marka Stojanovića Fakultet likovnih umetnosti sa galerijama, a u zdanju Prve hrvatske štedionice Muzej „Zepter“.

U ulici umetnosti i kulture, na Akademskom platou kod Filozofskog fakulteta je spomenik Petru Petroviću Njegošu i mural poznatog slikara Vlade Veličkovića. Pored njih, na mestu gde su pronađeni – rekonstruisani ostaci rimskih termi iz III veka. Nedaleko je i Delijska česma, podignuta 1987. godine po nacrtu Aleksandra Deroka, u znak sećanja na dve česme sa istim imenom, koje su se nekada tu nalazile.

Plato ispred zgrade Kulturnog centra Beograda mesto je komunikacije sa Trgom Republike, još jednim vrednim beogradskim prostorom, u kom su Spomenik knezu Mihailu i najznačajnije ustanove srpske kulture – Narodni muzej i Narodno pozorište. Drugi kraj ulice nudi ulazak u Beogradsku tvrđavu – Kalemegdan. (izvor,danubeogradu.rs)

- Ja sam jednostavno dugo tapkao, pokušavajući da napišem dovoljno dobar tekst. Nije mi išlo za rukom. Jednostavno, mislio sam da grad zaslužuje nešto bolje od toga. I, jednostavno, u jednom momentu je Bajki i meni palo na pamet: "Hej, hajde da vidimo sa Perom Lazićem". Pošto smo se spremali da snimimo CD, pa smo pričali sa njim. I on kaže: "Joj, divno! Evo, hoću. Veliki izazov. Majku mu, stvarno ste mi dali težak zadatak, ali hajde..." I javi se posle nedelju dana i kaže: "Imam temu". I mi kažemo "Odlično". I onda smo seli jedno nas desetoro, napali na njega, i brusili svaku reč, tako da je na kraju ispalo da jedna divna pesma koja u sebi ima sve - nostalgiju, i ponos, i ljubav prema gradu - rekao je muzičar.

Vlada Marković objašnjava kako je nastala pesma "Beograd":