Magija Beograda

First topic message reminder :



Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

KUĆA NA DRVETU

Sredinom pedesetih godina, beogradski arhitekta Peđa Isus, prozvan tako zbog svoje riđe brade, sagradio je kuću na jednom stablu pokraj reke Save.
Ponekad smo spavali u toj kući budeći se zajedno sa pticama iz obližnjeg gnezda. Pošto je drvo raslo, kuća je svake godine bivala viša za jedan sprat.
U toj kući naučili smo da se ne mora uvek živeti na zemlji. No, neki popadaše iz nje (stablo ih se otreslo), još i danas čujem njihove tupe udarce o svakodnevnicu.
Ponekad se sretnemo na pešačkim prelazima. Gledamo se kroz stakla automobila i procenjujemo količinu propasti na svojim licima.

KALENIĆA PIJACA

Primetili ste, svakako, da se u novinama redovno prikazuju i najdosadniji pozorišni komadi (koji su, istina, imali premijere, ali ne i reprize); beznačajne zbirke stihova štampane u jedva stotinak primeraka, nagrađeni romani s petnaestak čitalaca, ali na njihovim stranama ne možete pronaći ni jedan prikaz neke beogradske pijace – te veličanstvene predstave koju selo svakog dana izvodi poput kakvog veselog pučkog teatra u samom centru grada pred rekordnim brojem gledalaca. To je, verovatno, zbog toga što beogradski intelektualci duboko preziru ono od čega žive, mada ne odbijaju da, sem duhovne hrane, troše i onu sa pijace.
Kada pišu o nekom pozorišnom festivalu, na primer, kritičari ga uvek upoređuju s prošlogodišnjim, mada su svi festivali, kao što se zna, uglavnom isti.
Kalenićeva pijaca je uvek drugačija, neponovljiva, ali o njoj nigde nećete pročitati ni retka! Kada bih pisao osvrt, svakako bih istakao da su jagode ovog proleća mnogo krupnije nego prošle godine, ali da nisu slatke, jer je sezona bila kišna. Što se tiče rotkvica, one su crvenije i hrskavije nego ikada, a mladi luk je glavatiji nego ranije.
Pozorišni kritičari kao da ispisuju uvek jednu te istu kritiku, u kojoj se menjaju samo autori dela. Uvod je, tako, uvek najduži i posvećen je piscu i njegovoj drami. Sledi potom osvrt na režiju, a zatim prikaz glumačke igre, gde protagonisti dobijaju po nekoliko zasebnih reči, dok je ostatak ansambla, poput ožalošćene porodice, strpan đuture u jednu jedinu deljivu rečenicu. Sve se završava večnom opaskom: „Scenografija ukusna, kostimi adekvatni“. Još nisam sreo pozorišnog kritičara koji bi svoj prikaz započeo opisom nekog kostima ili svetla na sceni. Zbog toga, u ovom osvrtu na Kalenića pijacu, beležim da je osvetljenje bilo sivkasto s odblescima na krovovima tezgi, a da su kostimi glavnih junaka bili, uglavnom, seljački!
Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenića pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno. Reč Čubura je turskog porekla, a označava širok i plitak bunar gde izvire voda iz zemlje. Takav bunar nalazio se davno preko puta legendarne kafane „Čubura“, gde je sada park. Krajem devetnaestog veka kraj je bio gotovo nenastanjen, obrastao ševarom. Beograđani su tu dolazili da love divlje patke. Kako piše jedan stari hroničar, „na Čuburi se danonoćno pilo i veselilo. Pesmu su u ranu zoru započinjali petlovi, baš kada su pevanje završavale bekrije uz pratnju ciganskih orkestara…“ Nije, stoga, nikakvo čudo što je ovaj blagosloveni kraj, oduvek okrenut životu i napajan njegovim živim vrelom, iznedrio najraskošniju beogradsku pijacu – pravi mali Vavilon, u kojem se čuju sva narečja srpskog, izmešana sa ciganskim, albanskim, makedonskim i jezicima istočnoevropske braće – švercera i preprodavaca.
Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljom i njenim plodovima. Kada se ulazi u pijacu od kafane „Kalenić“, čovek kao da stiže na pramac Nojeve barke; tu se prodaju tek oštenjeni kučići rase „čuburskog lajatora“, ptice-pevačice, zečevi, golubovi-prevrtači i ribe za akvarijume…
Ma koliko živeo po svetu, kao rođeni provincijalac nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara prodaju lubenice! Za nas je lubenica oduvek znak zrelog leta što zamire; jednostavno, ne prija nam u februaru. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja.
Pojava prvih trešanja na njenoj raskošnoj sceni bila je prava svečanost. Prve trešnje su se kupovale na vezice (da se obraduju deca), a one vezane peteljkama u paru kačile su se za uvo kao prolećne minđuše. Još nisam video lepši nakit! Šta me se tiču decembarske trešnje u Njujorku? One me samo sujeverno lišavaju slatkog iščekivanja onih pravih, uz koje se, kada se prvi put jedu, obavezno zamisli neka želja, koja će se sigurno ispuniti! Penjemo se na tresnju u nekom čuburskom dvorištu i beremo ih poluzrele, orošene brilijantima sitnih kapljica. Usput krišom gledamo naga bedra vršnjakinja, još nesvesnih svoje privlačnosti, na drvetu iznad naših glava…
Moram da priznam, do dana današnjeg nisam uspeo da otkrijem zbog čega se u otmenim zapadnim restoranima dinja jede sa pršutom? To mi se, uopšte, ne slaže; naročito dinja u martu!
Više ne čekamo jagode u maju, ni grožđe u avgustu. Ono se i kod nas prodaje usred ciče zime, sve dok ne izdahne od upale pluća. Moderni svet nam je pobrkao ritam godišnjih doba. Ali, novembarske ruže ne mirišu.
Ma koliko dugo trunuo u izlogu, kokosov orah nikada neće naučiti srpski.
Ovom modernom teroru opiru se uspešno još jedino mladi krompirići. Nemoguće ih je negde videti van sezone. Ovog proleća, oni su glavni adut Kalenića pijace!
Izgubivši, dakle, prirodni ritam smenjivanja godišnjih doba, izgubili smo i sposobnost da uživamo u ukusu njihovih plodova.
Kalenića pijaca je zbog toga neka vrsta lekovite banje, gde se uspešno leče ravnodušnost i blaziranost belosvetskih tipova, koji bi na nju, kao na terapiju, morali da dolaze bar dva puta nedeljno.

PET MINUTA VLASTI

Mi smo zaista genijalan narod!
Zaustavite prvog Beograđanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor Nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvređen što ga tek sad zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se čime bavio.
Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka. Čak i oni bez završene srednje škole pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvređeno što im još niko nije ponudio da srede saobraćaj ili urbanizam. Svako bi napravio bolju kuću u kojoj stanuje od arhitekte; zbog toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa, zazidanih vrata i soba pretvorenih u kuhinje.
Čuvena beogradska rečenica „Da mi je samo pet minuta da budem na vlasti…“ najrečitije govori o njihovoj urođenoj žudnji za vladanjem nad drugima.
Svi znaju, bolje od vas, šta je za vas bolje!
Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.
Kritičari smatraju da u svojim sabranim delima još uvek niste dali sebe.
Lekar zahteva da prestanete sa pušenjem.
Prijatelji govore da mnogo pijete.
Žena vam se meša u brak.
„Da meni daju vlast samo pet minuta…“ ispoveda vam se kelner gledajući popreko šefa sale.
Susretao sam godinama jednog čikicu u samoposluzi. Dobar dan! Dobar dan. Simpatičan, tih, činio se povučen.
Jedne godine pozivaju me na vojnu vežbu. Uniforma obavezna.
Niko u njoj ne izgleda smešnije od mene.
U sedam ujutru ulazim u mesnu zajednicu, koja bazdi na neko davno iščezlo vreme. Izbledele fotografije s radnih akcija iz kojih je zbrisala čak i boja od dosade. Ispred slika stoji niko drugi do onaj čikica, potpuno izmenjen, strog, prek i kočoperan – umanjeni komandant.
„Zbooooor!“
Postrojavamo se preko volje.
„Miiiiirnooooo! Na parove razbroooooojs!“
„Prvi! Drugi! Prvi! Drugi! Prvi…“
„Drugovi, zdravo!“
„Ćao!“ kažemo mi mlako.
„Ostav!“
Ne mogu da ga prepoznam.
„Šta čekate? Limun?“ urla na nas. Ispostavlja se da je odavno penzionisani kapetan, koji nije mogao dalje da napreduje, ali još uvek žarko želi da komanduje.
Odjedanput postajemo ponovo vojnici; više ne tako mladi i vitki. Nestaju nekuda bez traga naše porodice, ugled, godine, sve ono što smo uradili u životu, pred ovim povampirenim komandantom, koji će se već sutra ujutru ponovo pretvoriti u beznačajnog tihog penzionera s plastičnom kesom u rukama. Jednim jedinim potezom izbrisao nas je nevidljivom gumicom svoje male vlasti. Sada ima svojih pet minuta!
Moj vojni raspored, zajedno s još dvojicom sredovečnih komšija: Zoološki vrt!
„Mirnooooo! Uvuci stomak!“
„Već sam ga uvukao!“ kaže jedan.
„Drugovi, u slučaju, razumiješ li ti, bombardovanja ili atomskog udara, vi imate odgovornu dužnost, razumiješ, da ubijate divlje životinje, koje će, razumiješ li, bježati iz kaveza i ugrožavati, šta, drugovi? Živote naših drugova i drugarica, drugovi! Jer, drugovi, čovjek je naše najveće bogatstvo! Ima ovdje drugovi književnika, koji se smiju… S takvima ćemo lako! Njima je, razumiješ li, izgleda, ovo smiješno. Ali mi, razumiješ li, moramo radit‘ kao da će sto godina biti mir, drugovi, a spremat‘ se, razumiješ li, kao da će sjutra izbiti rat! Naprijed, maaaarš!“
Sedimo s praznim puškama za stolovima malog bifea Zoološkog vrta i pijemo lozovače. Umesto belih miševa, vidim sive slonove. Klimaju surlama na shvatajući šta će im se desiti u slučaju, razumiješ li, atomskog udara.
Gledaju u čudu. Verovatno misle da se nešto snima.
„Šta radite tu?“ pita me jedna dama sa unukom.
„Čekam da ubijem slonicu Cicu…“
Lep dan za velike sive slonove.
U tri sata pojavljuje se onaj čikica okružen svitom.
Skačemo na noge i stajemo mirno.
„Vrlo dobro, drugovi vojnici!“
„Služimo narodu!“ odgovaramo složno, a onda, zajedno, pijemo još po jedno piće s komandantom… Njegovih pet minuta je isteklo…

BEOGRAÐANIN U ŠVAJCARSKOJ

Ima nešto prokleto u nama! Čim napustimo Beograd (u kojem nam, inače, obično sve smeta), istog časa počinje da nam nedostaje.
Zaželimo se, valjda, svoje bede.
U švajcarskom raju tražimo dlaku u jajetu.
Durimo se, ogovaramo i zakeramo…
Zagorčavamo život svojim domaćinima, da pokažemo kako nismo impresionirani njihovim blagostanjem.
Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci – na polutke!
Istina, paradajz im je lepši i veći od našeg, ali nema ukusa. Naš kvrgav, nikakav, a jedeš ga samog, kao jabuku!
Krastavce jedu neoljuštene. Salatu služe nezačinjenu, a ne znamo kako se na njihovom kaže – karafindl!
Nema šta, paprike su im dva puta veće od naših i nema nijedne natrule, ali nisu za punjenje. Debele su i nekako vodenaste.
Sirevi im plesnivi. Naročito „rokfor“.
Jorgovan im ne miriše.
A ni ovdašnji Srbi nisu kao obični Srbi! Ðurđevdan šestog maja pao u ponedeljak, a oni ga slave tek dvanaestog, u nedelju, jer tada ne rade. Ðurđevdan je Ðurđevdan! Ne čeka on vikend da se proslavlja. Valjda je srpska slava starija od švajcarskog vikenda!
Stanujemo kod bogatih rođaka, ali šta im vredi bogatstvo kad nemaju kad da ga troše? Uzgred, deca im ne znaju ni reči srpskog! Švajcarkinje ih uzele pod svoje.
Jedna keva, tako, došla u Lozanu u goste kod ćerke udate za Švajcarca, pa da ih obraduje, da i oni jednom pojedu nešto pošteno, zavila tridesetak sarmica (jagnjeće maramice, za svaki slučaj, donela iz Beograda), a oni iz učtivosti razmrljavili jedva po jednu. Ćerka se ubi prevodeći unucima o kakvom se to nacionalnom čudu radi. Džaba. Ostale silne sarme. Keva ih tri dana sama jela da se ne bace. Grehota je.
Posle ručka piju kafu u salonu, kao da su sami sebi u gostima, a ne u kuhinji gde je najslađe.
Došlo joj da malo gleda u šolju, pa je prevrnula u tacnu da se ocedi, kad ono, šolja potpuno čista, bez soca! Nema u njoj ni radosti u kući, ni očekivanog dobitka, ni crnomanjastog uniformisanog lica, ni ljubavi, ni plavuše koja radi o glavi; ne stoje u njoj ni suze, ni put – ničeg nema u švajcarskoj šolji. Prazna. Kakva im kafa, takav im život!
Često sam se pitao: zašto u Švajcarskoj živi toliko Srba?
Sad znam.
Kada su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.
Ja, jesam.

BEKSTVO

„A uzmite ovaj slučaj!“ umeša se pred ponoć „Pod lipom“ čovek iz ugla koji je do tada ćutao i slušao naše priče o licima nestalim bez traga:
„Moj ujak, duša od čoveka, jedan od onih koji kao da žive samo zbog drugih, bio je čitavog života stalno nešto kriv ujni! Brojala mu je svaki izlazak, svaku čašu i svaku popušenu cigaretu. Gde si bio? S kim? Što srčeš supu? Opet čačkaš nos…
A onda im se udala ćerka, jedinica. Svadba je bila tipična beogradska… Sastavljeni stolovi u „Slaviji“, za kojima sede dve porodice koje se gledaju s podozrenjem, i orkestar koji preko volje izvodi starogradske melodije. U vrhu stola mladenci su izdržavali sav taj kuluk, čekajući vreme da krenu na svadbeno putovanje.
Večito kriv ujak ćutao je i valjao kuglice od hleba, dok je iz ujne, kao iz uvređenog javnog tužioca, isijavala kisela mrzovolja, tako da se gotovo mogla sipati u vino umesto sode. Ima, tako, žena koje uopšte ne primećuju ni kataklizme, ni ratove, večito usredsređene samo na jednu stvar – da uteraju muža što dublje u krivicu!
Najzad, dođe vreme da ja i ujak odvezemo mladence na aerodrom. Posle ćemo se vratiti na svadbu, po ujnu.
Kada smo se izljubili i kad oni uđoše u avion, ujak je dugo gledao dok su se smanjivali na nebu, sve dok potpuno ne nestadoše, a onda me zamoli da ga odvezem do kuće, samo da nešto uzme…
U kući me ponudi pićem i reče mi da sačekam. Plašio sam se ujne koju smo ostavili na svadbi i već sam je video kako sikće na ujaka što kasni.
Ujak je skinuo omanji kofer sa ormana, stavio u njega košulje, nešto rublja i dve knjige i zamolio me da ga odvezem na železničku stanicu. Čitavim putem nismo progovorili ni reč. Mogu da zamislim šta je sve ujna smislila da mu kaže i kako da ga kazni, dok je satima čekala za onim sastavljenim stolovima među nepoznatim svetom.
Oprostili smo se na peronu i on uđe nasumice u prvi vagon, a da nije ni pogledao kuda ide voz.
Niko od nas nikada više nije ga video…“

DULE GLAVONJA

Neka bude zabeleženo: Dule Glavonja sa Ade Ciganlije, nije dočekao Prvi maj 1989. – dan kada smuđevi skaču od sreće iz reke, jer su doživeli još jedno leto
dan kada dečaci (to je stvar časti) prvi put ulaze u prolećnu Savu
dan kada se bosonogim, sredovečnim domaćicama odjedanput, potpuno bez razloga, trči po vlažnoj travi ispod vrba
a, muževima spava sa novinama preko lica dan kada se kalafatiraju stare šiklje, pa sve miriše na katran i firnajz
dan kada se na Adi okreću na ražnjevima prasići, a pod zubima hrskaju crvene rotkvice i mladi luk srebrenjak
dan kada zapucketaju bela jedra savske regate, a niz maticu klimajući grlićima zaplove prazne pivske boce, da se uliju u Dunav…
Dule Glavonja je umro kao što je i živeo – potpuno neočekivano!
Neka bude zabeleženo i to, da je Dule Glavonja imao najčudniju kafanu u Beogradu, a možda čak i u Evropi; ja, bar, nisam na svetu video ništa slično.
Najpre, njegova krčma na polutrulom, dotrajalom splavu, nije imala ni firme, ni imena. Zvali smo je jednostavno Kod Duleta Glavonje.
Dalje, ona uopšte nije bila registrovana i na nju nije plaćan nikakav porez. Zatvarala se sama od sebe, kada naiđu vlasti, a otvarala, kada stignu prijatelji.
Dule Glavonja najčešće nije ništa ni kuvao na svom splavu. Kuvali su gosti, kad ogladne. Pića i jela nisu imali određenu cenu – svako je ostavljao na kredencu onoliko koliko je mogao. Što je najčudnije, gosti su, obično, kuvali i za Duleta, koji je bio iznad toga.
Najsrećniji i najslobodniji čovek koga sam ikada upoznao i kome sam duboko zavideo na snazi da izbegne svim zamkama života.
Kada bi zaspao posle ručka (a, spavao je redovno), od Duletovog hrkanja mreškala se površina reke, a splav nadimao kao da je živ. Čekali smo tada, u čamcima, da se probudi i da nam priča šta je sanjao.
Jedanput je na njegovom splavu gostovao i splitski pisac Miljenko Smoje. Očekivali smo s uzbuđenjem, šta će reći za Savu, našu ljubav. Izvršili smo i izvesne pripreme, farbali vrane u belo, da liče na galebove, a jedan čovek je uzvodno čekao sa vrećom soli da je prospe u reku, ako Smoje odluči da se okupa, da mu ne bi bilo neobično što voda nije slana.

„O’li se vi u ovome stvarno kupate?“ pitao nas je zapanjeni Splićanin, pokazujući mutnu reku.
Niz maticu je melanholično plovila naduvena krava iz Umke, na kojoj su stajale ptice.
Priznali smo da se kupamo i da nam još nije ništa. Kada ugledamo neki bacil, bakteriju ili amebu, mi ih lepo obiđemo!
Na splav Duleta Glavonje bi ponekad zalutali i radoznali stranci. Jedanput sam doveo ekipu njujorške televizije da ga snimi. Stigao je i stari Karuzo – savski trubadur. Naravno, zapili smo se i zaboravili na snimanje, a započeli pesmu.
Amerikanci su tražili da im prevedemo reči.

Ide Mile lajkovačkom prugom,
Ide Mile sa još jednim drugom…

Koji lud narod! Zašto čovek ide prugom, ako može putem? Kako im objasniti taj opaki inat, da se korača prugom, preko pragova i prštećeg šljunka? U susret vozu, koji može da naiđe svakog minuta.

Ide Mile gori mu cigara,
On poznaje svojega drugara!

Pa naravno da ga poznaje, ako idu prugom zajedno! Ali, onda dolazi najteži stih za prevođenje, stih od koga otpadaju uši:

Suvo seno košeno,
tekla reka kroz selo,
A po reci riba plovi,
Nema koj da lovi…

Ko kosi seno koje je suvo i zbog čega nema nikoga da peca ribu? I kakve sve to ima veze sa lajkovačkom prugom?

Nemoj Mile da ostavljaš druga,
Dugačka je lajkovačka pruga!

„Dok sam pio litar vina dnevno – priča jedan sa lajkovačke pruge – sve je bilo u redu! Kada pređoh na dva litra, dogodi se da ponekad nešto i zabrljam. Ali kada više nisam mogao bez tri litra, probudi me jedne noći komšija i veli: ‘Ustaj, bre, sa te pruge, sad će da naiđe brzi voz za Valjevo…’ E, tek tada odoh na lečenje!“
Ko je, u stvari, bio Dule Glavonja?
Kola Brenjon sa Ade, Gargantua ili Pantagruel, veseljak i domaćin, prijatelj prokaženih i usamljenih ali i slavnih, poslednji savski Kralj, čovek kome su ribe jele iz ruke, čuvar rečnih tajni, mudrac, mitska ličnost…
Ne znam?
Ali, takođe, ne znam ni gde ću vezivati svoj čamac, sada, kad se pretvorio u legendu?

NEDELJNO POPODNE

Sve je počelo tako što je ona, dinstajući luk sa očima punim suza (da li samo zbog luka?), primetila da joj se muž već dva dana ne brije, na šta je odgovorio da – odmara bradu!
Naravno, kazala je, njemu je potpuno svejedno kako izgleda kada je kod kuće; druga je stvar kad je na poslu, a zna se i zbog koga! Kao da ona ne vidi da on vikend izdržava kao robiju; kako bi rado zbrisao na neki sastanak, samo kad bi mogao da ga izmisli, ali, na žalost, nedelja je! On se složio da ovakav život i liči na robiju, s tim što te u zatvoru puštaju da šetaš bar sat dnevno i što dozvoljavaju da na miru pročitaš novine, što nije slučaj u njegovoj rođenoj kući…
Zašto ne ideš? Molim te, izađi! Smesta da si izašao i ne moraš više ni da se vraćaš! Kakav je ovo život? Kada si sa nama, ti radiš samo tri stvari: ili jedeš, ili spavaš, ili čitaš novine! Mi kao i da ne postojimo! Kao da nismo živi! Kada si decu poslednji put odveo u Zoološki vrt?
Rekao je da ih je jutros zvao, ali da deca neće da idu tamo. Uostalom, beli medvedi još spavaju. Zevajući, izjavio je da mu je savest potpuno mirna. Eto, bio je i na pijaci. Zar nije bio?
Tvoja pijaca! Muka mi je od nje! Samo što ne daješ napojnice seljacima, kao da si u kafani! Izigravaš nekog poznavaoca… Odakle je ovaj krompir? Iz Ivanjice, gospodine! Tebi su svi krompiri iz Ivanjice! I onaj, upakovan u plastiku iz samoposluge, i on ti je iz Ivanjice! Kao da će ti neko odgovoriti nešto drugo kad ga pitaš odakle je krompir? Iz Ivanjice! Nije iz Ajdaha, valjda!
Pokušao je da joj objasni da je ona, zaista, pravi majstor da nekoga uvalja u krivicu. Ona i kuva da bi se svi oko nje osećali krivim! Njeno ćufte u paradjz-sosu služi, u stvari, kao ručna bomba, a rezanci za supu liče joj na omče za vešanje! Posle tog ubistvenog nedeljnog kuvanja, kojim ih, navodno, usrećuje, čitava kuća je satima zatrpana šerpama, loncima, tavama, tanjirima i escajgom. To je zbog toga da ostavi dokaze kako se pretrgla od posla i da ima šta da pere i čim da lupa kada on prilegne posle ručka. Druga je stvar kad on kuva; u svakom trenutku sve je čisto! Čim nešto upotrebi, on to odmah i opere! On nema potrebe da nekom nabacuje grižu savesti…
A, kada to gospodin, uopšte, kuva? Samo kad dođu gosti da bi se pred njima pravio važan i da bi njoj oteo aplauze za večeru. Stručnjak za kinesku hranu! Nije nego! Račići na bambusovim mladicama u sosu od soje! Patka na sečuanski način! Sigurno je na takve stvari navikao dok je bio mali, tamo u onoj palanci bogu iza leđa? A još je lažnije kad pokušava da izigrava narodskog tipa, pa kuva onaj njegov čuveni vojnički pasulj! Gospode! Te večite priče iz vojske (u kojima on uvek ispada glavni); te priče od kojih joj je već muka!
Objasnio joj je da ljubav prestaje onda kada se žena više ne smeje vicu iz vojske koji je čula dvesta sedamdeset osam puta. Onda je stvarno gotovo! A što se tiče kuvanja, poznato je da su svi veliki kuvari isključivo muškarci – nikada žene! One jednostavno nemaju kulinarske fantazije i kreativnosti za tako nešto. Za njih je spremanje hrane običan kuluk i svakodnevna rutina…
Videla bih tebe, da kuvaš svaki dan! – kazala je.
Kada je iko video ženu da je šef kuhinje u „Hiltonu“ ili „Šeratonu“? – nastavio je. Pa, žena bi rasterala sve goste uvaljujući ih u krivicu što su večerali za svoje pare! Ona ne bi izdržala da ne krene od stola do stola i da pokazuje „upropašćene“ ruke i vene na nogama! Ko bi, uopšte, odlazio u restoran u kojem se kuvarica žali da „tri dana nije izašla iz kuhinje!?“
A ko bi odlazio u hotel u kojem kuvar dva dana odmara bradu?
Nastavio je da čita novine, a ona ga je upitala šta to ima toliko važno u njima da je važnije od njihovog razgovora.
Ne zna, kazao je, ali ova rečenica koju čita već pola sata strašno je zanimljiva!
Ručali su ćuteći. Goveđa supa, junetina s renom i krompir-pire imali su ukus prepodnevne svađe. Rezanci su se razvlačili kao nedelja popodne. Ogrnuvši se niskim sivim oblacima, Beograd se pretvorio u provincijsku varoš.
Da te odbacim? – upita reda radi kada je odlazila da poseti svoje.
Već si me odbacio! – reče ona, zalupivši vratima.

UMOR OD ISTORIJE

Dok smo mi u svoje vreme zaneseno pevali „Budi se Istok i Zapad, budi se Sever i Jug“ – Zapad je već bio uveliko budan.
Posle su se razbudili i Sever i Jug, samo je Istok dremao gotovo pola veka u slatkom ideološkom polusnu, zavideći budnom Zapadu na blagostanju.
Uz belo vino presečneo sodom, Beograd je četrdeset i pet godina ogovarao socijalizam, sanjajući kapitalizam i ne radeći ništa.
Kada je Istok, najzad, srušio sam sebe, Zapad je zakucao i na naša vrata. U početku, bili smo oduševljeni tom posetom!
Jedan po jedan, počeli su da se pojavljuju naši biznismeni, oni isti koje smo od srca žalili kada su pre trideset godina odlazili u beli svet trbuhom za kruhom, jer za njih ovde nije bilo mesta.
Vratili su se kao pravi zapadni milioneri. Razgledali su pažljivo šta je ostalo od nas: nismo verovali svojim očima! Pokupovali su najlepše beogradske kuće, čiji su vlasnici u međuvremenu spali na prosjački štap, čeznuvši sve vreme za Zapadom. Onda su počeli da kupuju đuture sve što je bilo na prodaju. Neki od njih kupili su čak i firme iz kojih su, nekada davno, bili otpušteni.
Istok je za Zapad postao pravi Eldorado, gde se sve prodaje budzašto! Koliko košta Beograd?
Naivno smo verovali kako hoće da nam pomognu, a oni došli da zarade na našoj muci. Para na paru ide!
Za pola veka gluposti, Istok je, zaista, poverovao da je „čovek naše najveće bogatstvo“!
Dojučerašnji gospodari viška vrednosti, neposredni proizvođači u čijim su se rukama nalazila sredstva za neposrednu proizvodnju, najzad su upoznali Zapad izbliza.
Nenaviknuta da ne staju od jutra do ponoći, najpre su popadala u nesvest beogradska deca zaposlena u „Mekdonaldu“! Starije nisu ni primali.
Istorija se ponavlja! Srbi, koji su dobili dva poslednja rata protiv Nemaca, doveli su nemačke stručnjake da ih izvuku iz krize.
Jedan pametan Nemac kod nas zarađuje koliko sto lenjih Srba. Sinovi onih istih Nemaca koji su iz stroja izdvajali svakog drugog Srbina za streljanje, otpuštaju danas svakog drugog iz fabrike, kao tehnološki višak!
Sada Istok počinje da čezne za starim Istokom!
Kako je bilo slatko dremati na zboru radnih ljudi!
Generalni direktor se izvinjava čistačici što je završio dva fakulteta.
Ko sad sme na sastanku da ga pita zašto se vozi u „mercedesu“? Najpre, nema više sastanaka, a i vlasnik ne vozi bedni „mercedes“ nego, „Jaguar“.
Svi koji su pitali, bili su istog časa izbačeni. Toliko su se zbunili da još uvek stoje na ulici ispred firme. To se više ne zove „obustava rada“ nego – štrajk!
Sećam se, kada su jedne godine uvedene propusnice za ulaz u zgradu Beogradske televizije, portir se svima hvalio kako nije pustio unutra čak ni generalnog direktora!
„Istina, ja vas poznajem…“ rekao mu je, „ali bez propusnice se ne može! Takav je propis.“
Novopečeni vlasnici se uopšte i ne javljaju portiru. Kada ih ugleda na dvadeset metara, on skače sa stolice kao oparen! Prolaze pokraj njega kao pored smrdljivog sira.
Istok se teško oprašta od sebe samog…
Gde su oni divni dani beskrajnih sednica radničkog saveta? Gde dobrovoljno davanje krvi za herojski narod Vijetnama? Gde su bonovi za topli obrok? Gde bolovanja i plaćena odsustva? Ko sme kod privatnika da ujutru, pre nego što dođe sebi, popije šest kafa, pročita novine od uvodnika do oglasa i izanalizira sinoćni televizijski program?
Kud se dede ono divno staro vreme kada su tehnomenadžere hapsili gde su stigli?
Šta bi sa onim preduzećima koja su proglasili „otuđenim centrima moći“?
Gde su drugarske večeri s pečenom prasetinom, gde sindikalna putovanja za Osmi mart, gde prvomajski uranci i kasa uzajamne pomoći?
Kad se iko napio k‘o čovek sa Zapadom, koji stalno nešto računa na digitron i uvek negde žuri? A sa starim generalnim, em se ubiješ od pića, em još, pride, posle dobiješ ključeve za novi stan. To su bila vremena!
Šta smo sve preturili preko glave, koliko propatili, koje godine upropastili da bi bogati opet bili bogati, a siromašni još siromašniji!
Prolazim pokraj radnika koji štrajkuju na ulici i znam: još malo pa će se pojaviti sušičavi, mršavi tipovi s naočarima velike dioptrije i malim bradama, koji će nuditi letke. Počeće tajno čitanje knjige Kako se kalio čelik. Maksim Gorki će ponovo ući u modu, a roman Mati će kolati od ruke do ruke.
Onda će dvojica robijaša ponovo prevesti Kapital na robiji i sve će početi iz početka.
Umoran sam od istorije koja se ponavlja kao izlizana gramofonska ploča…

BEOGRADSKI LUDACI

Stari hroničari beleže prvog beogradskog ludaka 1813. godine. Zvali su ga Ludi Nastas. Bio je okićen praporcima, a pratio ga je čopor izgladnelih kerova. U potpuno opustelom Beogradu te godine dočekao je jedini Turke, kada su ponovo osvojili grad. Ne zna se tačno kako i zbog čega, Ludi Nastas je pretvoren u „Ludu Nastu“ – izraz koji Beograđani i danas upotrebljavaju za „Šano dušo“-osobe, zvane „indi mindi šaja-paje“.
Poslednji gradski ludak, kojeg je poznavao i voleo čitav Beograd, bio je slavni Pera Balon, koji je prohujao kroz pedesete i šezdesete godine poput kakvog apostola, čije apokaliptične poruke niko nije razumeo. Poguren starac čekinjaste sede brade, odeven u preširok šinjel i opasan konopcem, okićen gomilom značaka i odlikovanja, Pera je večito vukao sijaset zavežljaja, vinsku pletaru s vodom iz Hajdučke česme, štap i fudbalsku loptu, čijim je muklim udarcima o zemlju označavao ritam i dikciju svojih propovedi, najavljujući tako ulazak u kafane. Bio je obožavalac „Crvene zvezde“ i imao tačno određenu turu kroz Beograd,
gde su mu konobari i gosti davali hranu i cigarete, a da nikada ništa nije sam tražio. Iza njega je ostala jedna rečenica puna dvosmislenih tajanstvenih značenja, koju je ponavljao do besvesti: „Što se kaže, zna se…“
Posle Pere Balona, kao da nije bilo velikih gradskih ludaka vrednih pomena. Sitnije ludaje pokupili su za svoje emisije radio-voditelji skloni ludizmu. Poznatije lude plaćene su za svoje ludosti u kojima ima i suviše izveštačenosti i samoljublja, da bi bile zanimljive i iskrene. Oni već nastupaju na estradi.
Pravi gradski ludaci su gotovo iščezli, a ludilo je postalo masovna pojava. Jedan novinski reporter primetio je „da je suviše ljudi koji razgovaraju sami sa sobom na ulici…“
U savremenom beogradskom žargonu za takve osobe se kaže da su „prolupale“ ili „pukle“!
„Puko si, čoveče!“
Zaista, ako je šizofrenija cepanje i podvajanje ličnosti, onda smo manje-više svi zreli za kliniku.
Jedna polovina našeg bića je za mir – druga žudi da ratuje i osveti se za nanete nepravde!
Čeznemo za ljubavlju naših prijatelja, koji su ostali na neprijateljskoj strani, a u isto vreme ih mrzimo jer su nas izdali.
Spavamo u Beogradu, a sanjamo o moru…
Zaklinjemo se da više nikada u životu nećemo nogom kročiti tamo gde su nas smrtno uvredili, a nadamo se da će to, ipak, jednoga dana biti moguće.
U nama se bore hajduci sa diplomatama!
Rasipnici se tuku sa prosjacima, ekonomisti s trošadžijama…
U nama se biju na život i smrt revanšizam i praštanje, oko sa okom, zub sa zubom, pravoslavlje s grehovima.
Jedan deo nas je istoričar, koji opominje, a drugi deo futurista, što nas vuče u budućnost.
U nama se sukobljavaju patrijarhalni Srbi i blazirani kosmopoliti, kojima je potpuno svejedno gde žive.
Kolju se monarhisti i republikanci, levi i desni, crveni i crni!
Ako to nije ludilo, onda, šta je?
Hoćemo li i kako ćemo se na kraju sastaviti i ko će pobediti u nama, videćemo.
„Što se kaže, zna se!“

LUDA KUĆA

Da je Beograd najprijatnije mesto za život na svetu, najbolji dokaz je to što su stanovi u njemu daleko skuplji nego u Njujorku, mada su plate neuporedivo niže nego tamo.
Novine su prepune oglasa u kojima se, uglavnom, traži zamena kuća za Beograd. Na prste se mogu izbrojati oni koji bi želeli da se odsele iz glavnog grada. Da li su oni normalni?
Čak bi i sin jednog narodnog heroja iz unutrašnjosti menjao ulicu svoga oca za manji dvoiposobni stan u Beogradu!
Ne želim da bez mere hvalim ovaj grad, daleko od toga ali, kako god okrenete, u Beogradu ste, ipak, najbezbedniji.
U ovom gradu još niko nije ubijen zato što je druge vere. Ako vas i izrešetaju „magnumom“ u nekom kafiću, to je zbog toga što im se, jednostavno, nije dopala boja vaše kravate. Sami ste krivi.
U Beogradu nijednom stranom putniku nisu izbušene gume na kolima.
Beograđani seku gume isključivo Beograđanima, kada im se parkiraju ispred garaže. To je jače od njih!
U Beogradu još niko nije otpušten s posla zato što nije Srbin.
Ovo je jedini grad na svetu gde došljaci otpuštaju rođene Beograđane.
U Beogradu, naime, živi toliko seljaka da su građani nacionalna manjina!
Sudeći po akcentima, u Narodnoj skupštini jedino su šoferi Beograđani, pošto neko, ipak, mora da zna ulice do izlaza na autoput.
Ne postoji grad na svetu, kao što je Beograd, u kome je svaki dan – istorijski.
Beograd ima trista šezdeset i pet istorijskih dana u godini. Pošto je to veoma naporno za život, svaki provedeni dan u njemu trebalo bi da se računa dvostruko kao penzijski staž!
Uzmite samo istorijske nerede na ulicama! Beograd sam sebi lupa izloge – šta će mu drugi?
(Stakloresci najlepše zahvaljuju.)
Po svemu sudeći, Beograd je grad – mazohist.
Da je drukčije, zar bi još isplaćivao nacionalne penzije onima koji su mu čitavog života radili o glavi?
Zanimljivo, sve je više bivših političara koji postaju književnici i sve više bivših pisaca koji postaju političari.
Ne zna se ko više gubi: književnost ili politika?
Telohranitelji bivših političara sada obezbeđuju bivše pisce. Prve su čuvali od drugih, a druge od nekih trećih… Lud grad!
Koliko je Beograd spao na niske grane, najbolje svedoči to što ga hvalim i branim ja, koji i sam nisam rođen u njemu!

OTETO – PROKLETO

U Beogradu je punih sto dvadeset godina živeo limar Mane Cvetković. Živeo je na Voždovcu, u malom trošnim kućerku. Na stotinama beogradskih krovova vrteli su se limeni petlovi koje je napravio i na dimnjake postavio čika Mane. Kad bi duvala košava, petlovi bi se okretali, pa bi njihova limena krila i metalno perje izvodili zvoncavu, klepetavu muziku.
Kada je napunio punih sto godina radnog staža, pričaju oni koji su ga poznavali, otišao je u Opštinu da zatraži penziju koju je pošteno zaslužio, ali mu tamo rekoše da mora dovesti dva svedoka da to potvrde.
„To bi mogli biti samo knez Miloš i Toma Vučić Perišić! – kazao je čika Mane. – Njima sam prvima postavio petlove na dimnjake!“
Pitali su ga kolika mu je penzija dodeljena.
„Nije važno kolika ti je penzija, nego koliko ćeš dugo da je primaš!“ odgovorio je stari limar.
Čika Mane je bio u pogrebnoj povorci kada je umro jedan od najbogatijih ljudi u Beogradu, znameniti Hercegovac, Luka Ćelović. Odjedanput, pred pratnjom se pojavi neki odrpanac i raširenih ruku povika povorci da stane!
„Šta hoćeš, čoveče?“ upita vladika koji je išao na čelu.
„Hoću da vidim šta Luka Ćelović nosi u grob?“ odgovori ovaj.
Luka Ćelović nije nosio ništa. Stigao je u Beograd kao siromašan dečak iz Trebinja, sa metalnim dinarom u džepu. Odlazio je čak i bez tog dinara, ali je Beogradskom univerzitetu ostavio u nasledstvo sve što je stekao.
Dolazio je svakog dana u svoj hotel „Bristol“, donoseći sopstveni šećer, jer je kafa tako bila jeftinija za nekoliko para. Sve što je ostavio Univerzitetu, opljačkala je nova država 1944. godine, ali to je druga priča.
Šetajući se po senovitim i snežnim ulicama Senjaka i Dedinja, uvek mislim na pokojnog Maneta Cvetkovića i onog čoveka što je zaustavio Ćelovićevu pogrebnu povorku. Gledam pompezne vile novih bogataša, njihove raskošne gvozdene kapije i ograde, i pitam se, kako će im biti žao da ostave sva ta bogatstva kada jedanput budu odlazili sa ovog sveta? Luka Ćelović je mogao da ode mirno – zahvaljujući nasledstvu koje je ostavio, njegovo ime je zauvek urezano u pamćenje Beograda. Ali, ovi novi! Još nisam video da su podigli nijednu zadužbinu, čak i mnogo manju od onih koje su Otačestvu poklonili Kolarac, Spasić, kapetan Miša ili Iguman, koji su bili puki siromasi u odnosu na njihova današnja bogatstva.
Brzo stečena bogatstva, gotovo preko noći, za koja bi nekoj engleskoj porodici, na primer, bilo potrebno najmanje pet generacija, troše se istom brzinom kojom su i stečena, a iza njih, kao po pravilu, ne ostaje nikakav drugi trag sem sumnje kako su stečena.
Sin čuvenog predsednika vlade Nikole Pašića, Rade, za razliku od svog čestitog oca, ostaće zapamćen jedino po tome što je prodao Meštrovićevu bistu svoga oca koja mu je stajala na grobu, zbog čega ga je tužila rođena majka.
Istorija najlepših beogradskih zdanja, vila i palata, istovremeno je i povest propasti ovog grada. Gotovo da nema nijedne vile koja nije bar nekoliko puta promenila vlasnike. Onome ko je gradio svoju kuću – san za porodicu – planirao srećnu budućnost i negovao vrt, kuću su, najpre, oduzeli Nemci a njega poslali u podstanare. Oslobođenje 1944. oslobodilo ga je i od brige o vlasništvu, jer su mu se u kuću uselili oslobodioci, a on bio srećan ako su mu ostavili za stanovanje garažu ili kućicu za baštovana. Kada su oslobodioci zašli u godine i sišli sa vlasti, prodavali su tu vilu zbog svoje dece i njihovih porodica da bi je posle toga nasledili novopečeni bogataši. No, ma koliko da su obnavljali ta stara zapuštena zdanja, ma koliko molovali fasade, prokletstvo tuđih dečijih soba pratiće ih do smrti, po starom verovanju da je „oteto-prokleto“.

BLOKADA

U sred blokade, Beograd se napunio izbeglicama.
Dvoje staraca ostalo bez igde ičega, kuća u brdima im srušena, sve što su pola veka sticali izgorelo, kud će, šta će, došli u Beograd kod sina i snaje. Odjedanput, sve se promenilo preko noći.
Stan, istina manji, ali moderno uređen – slike, knjige, tapeti i abažuri, sve to prožeo ljuti miris duvana očeve krdže.
Kad padne noć, razvlače u dnevnoj sobi trosed i od njega prave postelju. Od vođenja ljubavi nema ništa. Zidovi tanki, a do kupatila se prolazi kroz dnevnu sobu. A tamo, u kupatilu, očeva stara brijaća četka svađa se po noći sa „žiletovom“ penom za brijanje.
Majka u crnom plete rukavice za nepoznatog vojnika i plače bez glasa. Otac, grdosija od čoveka, sedi sa kožnim kačketom na glavi i gleda televizor, a ništa ne vidi. Samo povremeno hukne. U soliteru, gde se našao kao u kakvom kavezu, svima naziva dobar dan, što naročito nervira snaju. Kad jede čorbu, srče! Svud oko sebe rasipa pepeo.
Kako u takvu atmosferu pozvati beogradske prijatelje, koji ih ionako ogovaraju gde stignu? Dužni su već šest večera i dva partija. Što je najgore, niko ne zna koliko će sve to da traje. Ipak, to su mu roditelji i sad su ostali bez ičega. Odvajali su od usta da bi ga iškolovali. Seća se i danas tih žućkastih poštanskih uplatnica koje su stizale svakog prvog. Kada je postao novinar, otac mu je u jednoj jedinoj rečenici (koja je potpuno neprevodiva na bilo koji postojeći jezik) dao najbolje, najkraće i najstrože pravilo u istoriji žurnalistike:
„Kuku ti ako slažeš!“
Jedanput su pokušali da naprave parti, ali majka je odbila da za tu priliku obuče snajinu ljubičastu haljinu sa perlama. Razgovor o poslednjoj premijeri zamro je istog časa čim je otac teško othuknuo, ustao i otišao u čajnu kuhinjicu. U pola jedanaest se vratio među otmen svet, pogledao ih redom i upitao:
„Ðeco, imate li vi svoje kuće?“
Razišli su se u neprijatnoj tišini.
Ona više nije mogla da izdrži. Ustrčala je uz stepenište i izašla na krovnu terasu. Plakala je. Došao je za njom i zagrlio je. Lice joj je bilo vlažno. Počeli su da se ljube prislonjeni uz dimnjak.
„Koliko dugo me nisi ovako poljubio?“ prošaptala je.
Ljubili su se dugo ispod hladnih zvezda nad Beogradom.
Posle su sišli u stan i razvukli trosed.

ŽUĆKO

Sedeo je u otvorenoj kartonskoj kutiji na kiši koja je klizila niz njegovu kratku žutoriđu dlaku i radoznalo treptao tamnim pametnim očima u tmurni dan i noge prolaznika. Sagnuo sam se i pomilovao ga, a on mi učtivo liznu dlan.
„Kako se zoveš?“
„Žućko!“, odgovori umesto njega čovek koji ga je prodavao.
Žućko…
Nedeljom beogradska sirotinja iznosi na Kalenića pijacu sve što još može da proda, pa se i Žućko našao među zečevima i tek oštenjenim kučićima, kanarincima i papagajima, ribicama i žutim pačijim pufnicama drhtavog perja… Uvređeno je frknuo na svoje lepe susetke u korpi – par sijamskih mačića, i pokazao otvoren prezir prema raspijukanim pilićima. Inače, bio je sasvim zbunjen ovom uzavrelom gomilom na pijaci, galamom, dovikivanjem i nepoznatim mirisima jesenjeg voća i svežeg mesa; sve se to toliko razlikovalo od njegovog mirnog čuburskog dvorišta.
Još mu u ušima odjekuje cviljenje njegove majke Lize dok su ga odnosili a on se otimao i koprcao iz sve snage: „Čuvaj mi se, Žućko, ko zna hoćemo li se još videti u ovom psećem životu!“ Odneli su ga u zoru, pre no što se probudi njegov mali gospodar, koji bi to sigurno sprečio, i sad sedi na kiši što sipi, među nepoznatim svetom, čekajući ko će da ga kupi.
U ovoj zemlji i u ovom gradu sve je postalo skupo i jeftino, pa i pseći život. Žućko, raspitao sam se, košta trideset nemačkih maraka. Svoje i pseće živote više ne računamo u dinarima – kupuju nas za marke i dolare!
Istina, Žućko ne može da se pohvali nekim naročitim poreklom. On pripada onoj mnogobrojnoj beogradskoj familiji džukaca bez pedigrea, ali među njegovim dalekim precima nalazi se jedan rasni šarplaninac i neka, u svoje vreme veoma zapažena, kuja škotskog porekla. Otac mu je čuveni Stepski Vuk – danas vođa divljeg čopora pasa na Adi Ciganliji koje su zaboravili i napustili lakomisleni letnji vlasnici. Žućko i njegova iščezla braća plod su usputne i kratkotrajne ljubavne veze s nežnom Lizom, čiju su štenad prodali čim se okotila.
Žućko danas ima četiri meseca, ali kad odraste ispoljiće, sigurno, sve najbolje osobine svoje mešane krvi: izdržljivost, čudnu eleganciju i, pre svega, umiljatost i slepu vernost – naj važniju crtu psećeg beogradskog karaktera.
On oseća da se danas nešto čudno dešava; nikada ga još nije dotaklo, opipalo i pomilovalo toliko nepoznatih ljudskih šapa od kojih ga najviše začuđuju i plaše one bele s dugim obojenim kandžama.
„Jaooo, pogle što je sladak! Hajde da ga kupimo!“
„Samo ti još kuče treba! Gde misliš da ga držimo?“
„Pa, u stanu, kao i ostali svet!“
„Jeste, a ja ću ga voditi tri puta dnevno u park, je l‘ da?“
„Koje je rase?“, pita jedan. „Avlijaner? Striter?“
„Čuburski lajator!“, odgovara gazda.
„Tata, kupi mi ga, molim te!“, cvili jedno dete. „Ne mogu ni tebe da hranim, a ne njega!“
„Dvadeset maraka!“, spušta cenu Žućkov gazda. Dvadeset peta je nedelja blokade. Kada je započela, ovakvi kučići su koštali sto maraka. Ma koliko da je pametno beogradsko kuče, Žućko ne shvata šta je to zgrešio da bi bio ovde, na kiši, a ne u rodnom dvorištu gde je bezbedno i sve dobro poznato. Kao i Beograđani, i njihovi ljubimci se rađaju s malim prohtevima. Nije Žućko ni baskervilski krvožedni pas, ni slavni Džeri Ostrvljanin, ni Čehovljev špic iz Dame s psetancetom, ni Beli Očnjak, koji je po snegu vukao Džeka Londona, ni Jesenjinov Kačalovljev pas, nostalgični Džoni, koji se hranio kavijarom i haringama, ni Diznijev Švrća… Jeo je samo ono što ostane, ali više ništa ne ostaje!
Stojim na kiši koja natapa jesenje nevene i vreće krompira i čekam da vidim ko će da kupi Žućka. Ne bih voleo da dospe u ruke nekoga ko ovo sve ne razume. Istina, takvi i ne dolaze nedeljom na Kalenića gumno.
Podne je, pijaca se lagano osipa, starice pretražuju ostatke natrulog zeleniša po mokrim tezgama.
„Hajdemo kući, Žućko“, čujem gazdu koji ga podiže zajedno sa kartonskom kutijom. Žućko mu liže ruke i radosno maše repom.
Hvala Bogu, dobro je! Ove nedelje još nismo prodati, mislim odlazeći da to proslavim u pijačnom bifeu.

MOBILNI

U teška i luda vremena (a koja to nisu?), viđao sam po Beogradu ljude kako idu ulicom i pričaju sami sa sobom. Nesrećnici. Da li nisu imali nikoga ko bi ih slušao pa su našli jedinog sagovornika na svetu ili su igrali u nekoj sopstvenoj drami izvodeći duge monologe, ko zna? Što su vremena bila teža, bilo ih je sve više na ulici.
Danas ih opet viđam po Beogradu. Eno, ide čovek Knez Mihailovom i govori sam sa sobom! Obično drže ruku na desnom uvetu dok pričaju. Svet se čudi i krsti. Pomalo liče na legendarnog ludaka pokojnog Peru Balona. Dobro, na ulici smo se na to već navikli, ali evo nas na nekom prijemu – svi stoje, pijuckaju i razgovaraju, samo vidiš jednog, naizgled sasvim normalnog i elegantnog, kako stoji u uglu i priča sam sa sobom sa rukom na desnom uvetu. Zainteresujem se o čemu se radi, i pošto sam kratkovid, priđem mu bliže kad ono u ruci mu telefon (ko bi ga video?); mislim brije se čovek električnim aparatom, a ono, telefon! Manji nisam video u životu. A jedan, opet, izvadio dva telefona.
Pozovu te na večeru, tako, mudri i moćni ljudi; misliš, baš ću se naslušati važnih stvari i napiti vina, i taman počneš da jedeš predjelo kad zapište i zaciče tri mobilna telefona. Ništa od razgovora. Kada je sto duži, onda onaj sa začelja zove mobilnim domaćinima u čelu da zatraži još malo viskija. Pravo čudo!
A jedan ugledan čovek, koji baš radi sa tim telefončićima, nudi i meni jedan. Kaže, platićeš kad budeš mogao. Hvala ti, zahvaljujem mu se, ali ja i onaj moj jedini crni bakelitni telefon, težak kao tuč, držim uglavnom isključen.

ŠIZOFRENIJA

Sedim na jednom crvotočnom splavu na Adi Ciganliji i razmišljam da li da se okupam u Savi.
U meni se bore Hercegovac i Beograđanin…
Beograđaninu hladna voda, Hercegovcu prljava i mutna, a meni vruće!
Beograđanin, oprezan kao što ga je Bog dao, šapuće mi da ćemo se sva trojica prehladiti.
Hercegovac se sa tugom seća smaragdne Trebišnjice koja može da se pije i zelene Neretve u koju je skakao s mostarskog Starog mosta. Kune se da se u Savi ne bi okupao da mu daju ne znam šta! (Kao da mu neko, uopšte, nešto i nudi!)
Kroz mene teku mnoge reke; ljupka, ženstvena Sava, potuljeni gospodar Dunav. Valja se tromi Misisipi Marka Tvena („Zaboravi to!“, odmahuje rukom Hercegovac, rođeni rusofil), lukava bludnica Sena koja ume da izmami čoveku i poslednju paru, ogrće se sivim penjoarom mutna Temza, šumi Miljacka ispod mostova promenjenih naziva, zlati se i blista sveta reka Krka, gazim Kupu, Cetinu i Zrmanju – Oj, Moravo, moje selo ravno…
I dok se ona dvojica u meni prepiru, skačem u Savu, baš me briga!
Beograđanin odmah kraul, Hercegovac leptir stil, a ja na leđa!
Ne može se ni zamisliti kako to izgleda onima sa obale.
Hercegovac živi u meni još pre moga rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad.
Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom.
Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san i, da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle.
Beograđanin, opet, zeva dok guslar peva o starim junacima i čudi se što brkati ljudi plaču.
Priznajem, zagorčavaju mi život na svakom koraku. Ne znam kud da se denem od njih dvojice.
Pođem tako pre neki dan da dam važan intervju za englesku televiziju, a Hercegovac navalio da navučemo maskirnu uniformu. Beograđanin hoće tamno odelo s kravatom. Navučem izbledeli džins i prljave patike. Nisu govorili sa mnom dva sata!
Jedan zapeo da potpišemo sve što se od nas traži (pa da se posle ne držimo toga), a drugi neće ni da čuje!
Reporter Frontline News Television-a, gospodin Adam Kaliher, našao se u čudu. Njih dvojica viču, udaraju šakama o sto – meni ne daju da dođem do reči!
Dobro, nekako ih smirim i objasnim gos‘n Kaliheru da u svakom Srbinu živi više raznih Srba.
Neki dan se, opet, zavadili dok sam spavao i ne sluteći šta se dešava u meni. Šta je bilo? Hercegovac, izgleda, kao i obično sanjao da je na ratištu sa svojima, a Beograđanin ga nazvao ratnim huškačem i zatvorio mu svoj deo srčane pretkomore. Umalo se ne uguših u tom ružnom snu! Probudim se i ispečem dva jaja na oko, očistim mlade rotkvice, ali ne ide! Hercegovac ne jede, podnimio se i samo nas ćuteći gleda. Gladuje. I Beograđaninu stao zalogaj u grlu. Baci viljušku na tanjir…
Na Adu dolazi jedan čuveni psihijatar da se leči od depresije. Po čitav dan sedi i bulji u vodu. Požalim mu se, a on mi kaže da je u mom slučaju, verovatno, reč o blagom obliku šizofrenije. U pitanju je podvajanje ličnosti.
„Ali, nas nije dvoje, nego troje!“ objasnio sam mu. „Da li je moguće cepanje ličnosti natroje?
Uostalom, može uskoro da nas bude i više! Već se povremeno javljaju i neki drugi: izbeglice iz Sarajeva, Evropljani, pacifisti i ratoborni, pravoslavci i slavenofili, diplomate i samoubice…
Psihijatar mi je rekao da je moj slučaj veoma zanimljiv i da nešto slično nije imao u dosadašnjoj praksi:
„Zapisujte sve što budete osećali…“, kazao mi je. Eto zapisujem. Od toga i živim.
„Mogao bi da živiš i od nekog ozbiljnijeg posla!“, gunđa Hercegovac u meni.
U tom trenutku pokraj nas prođe jedna beogradska lepotica.
I Hercegovac i Beograđanin okreću se za njom.
Ja se pravim da je ne primećujem.
Ali, oni više ni o čemu ne mogu da pričaju, sem o politici. Opet se svađaju oko toga ko je patriota, a ko izdajnik. Šta da radim?
Hercegovcu naručim lozovaču – Beograđaninu hladno pivo, a ja popijem sedativ da ih lakše podnesem i ponovo zaspim.
Strah me je jedino od buđenja…

PUŠAČICE

Primećujem da sve više devojaka puši ulicom. Kazaćete da to nije lepo, i ja se sa vama potpuno slažem, ali ne očekujte i da se zgražam! Usuđujem se čak i da kažem: volim način na koji to čine, dok se njišu u hodu, držeći ljupko među vretenastim prstima svoje zapaljene cigarete. Ne znam zbog čega, ali dok ih tako gledam, neke od njih me veoma podsećaju na portrete Žorž Sandove, koja je svojevremeno šokirala svoju epohu dugim muštiklama i kratkom kosom. Eto takve plodove posle toliko decenija rađa njena divna, luckasta pobuna!
Istina je, čini mi se u ovom: postali smo najzad svet! Prestali da budemo balkanska palanka. I te zapaljene cigarete u rukama mladih žena na ulici, jedan su od bezbroj sitnih dokaza da se nešto suštinski promenilo, a da to, verovatno, nismo ni primetili.
Osećam oko sebe pulsiranje velikog grada, ljude u kuhinjama, u sobama, po mansardama, u kolima, u podzemnim prolazima, osećam ritam i nadu, vidim kako se taj grad nadima i raste, kako
guta energiju, prostor i mladost… I u tom velikom, mačkasto elastičnom skoku, Beograd preskače vekove.
Kakva promena! Još do pre pola veka, pravila lepog ponašanja nalagala su mladim Beograđankama da koračaju pravo ulicom, ne gledajući ni levo ni desno; da im pogled bude uvek smemo oboren, a vladanje skrušeno. Prema zapisima starih Beograđana, te vrle mladice koračale su sitnim, orijentalnim koracima i nosile pite u tepsijama svojim svekrvama i jetrvama. Između dva rata, one su, naravno, umele i da predano guraju dečja kolica, pune suzdržanog ponosa što su uspele da produže vrstu. Njihove posleratne naslednice išle su gordo uzdignutih glava, noseći zastave i lopate.
Devojke, o kojima sam započeo ovaj mali, usputni zapis, poseduju u svom hodu ponešto od svih ovih epoha. Više su za glavu od svojih majki, slobodnije od starijih udatih sestara; lepše od svih Beograđanki što su živele u ovom vetorvitom gradu. U svakom slučaju, one su najdalje dogurale: puše ulicom i to više nikom nije čudno! A zašto bi i bilo?
Ili, možda, više volite Beograđanku sa tepsijom bureka na glavi, umesto šešira?

SUPER

Mnogo beogradskih devojčica luta po svetu… Ostale su njihove mame, tate i bake. Ostale su njihove dečije sobe. Posteri Majkla Džeksona i Madone na zidovima, stare patike, probušeni teniski reketi, zimska garderoba, školske sveske, lutke, karirana ćebad i rečenica ispisana flomasterom na plakaru:
„Nije sve u seksu – ima nešto i u držanju za ruke!“
Ostali su i njihovi drugari iz kraja, koji svakoga jutra susreću mame i pitaju:
„Kako je Sneška? Javlja li se?“
Da li ste nekada videli zelje u zembilju na koji kaplju suze?
Beogradska deca prodaju đinđuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a, koliko do juče, sažaljevali smo jadne Čehe!); najotmenije beogradske devojčice rade kao garderoberke u Njujorku, ili su konobarice u Parizu, bebi-siterke po londonskim predgrađima; slabo plaćeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade noću, a danju studiraju. Žive na crno.
Na njih su potrošeni mnogi časovi baleta, engleskog i klavira.
Žvaćući bljutavi sendvič od stare tunjevine, one sanjaju mlade krompiriće, koji su se baš pojavili na Kalenića pijaci, i prve trešnje na kojima se skuplja rosa…
Smršale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kućama i kažu da je super.
Baka ima slabo srce. Otac će da im se napije od muke. Mama redovno briše prašinu u njihovoj dečijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da će iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: „Šta ima da se klopa?“
„Operi, najpre, ruke!“
„Ih, kevo, kakva si!“
Ali, ona neće stići za ovaj nedeljni ručak koji se neutešno hladi i neće dovesti najbolju drugaricu za koju nije postavljeno („Shvati, nemam ja ništa protiv tvoje Cece, ali moraš nam reći ako nekoga dovodiš na ručak! To je osnovni red!“). Niko ne jede nedeljnu supu od rinflajša s domaćim rezancima i niko se ne otima za pohovani pileći batak… Jednostavno, svima nedostaje ona stara rečenica koja je davala ukus svemu: „Izvadi kosu iz supe!“
Ćute, a nad zelenom salatom u činiji lebdi sleđeno, neizgovoreno pitanje:
„Bože, ima li ono dete tamo išta za jelo?“
Njihovi plakari sa zaostalom garderobom kao da su puni duhova i griže savesti. Evo onog starog mantila oko kojeg je pre pet godina izbila bučna svađa, pa niko ni s kim nije govorio dva dana. Na vešalici zajedno sa mantilom visi i čuvena rečenica: „Pa imaš već dva!“ i „Šta misliš, da ja nalazim pare na ulici?“
Tu su i neprospavane noći, sezona rubeola, zauški i velikog kašlja, prva nagrada za najbolji sastav Moja mama i buket sasušenog poljskog cveća donet sa rekreativne nastave na Divčibarama. Tu su i neki nepravedni šamari koji se u ehu prazne sobe uvećavaju kao odjeci, i plač zbog satenske maturske haljine koja je bila predugačka i još joj u poslednjem trenutku crk‘o rajsferšlus. Smak sveta!
Panika što se nisu vratile do jedan’est, kako im je rečeno, već u jedanaest i petnaest, slučajno pronađena cigareta („Ali, ona puši!“) i odgovor ravnodušnog oca: „Pa šta? I ja sam propušio sa šesnaest!“
„Koji si mi ti, pa, primer?“
I sad njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u čitavoj školi, služi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj čiste, a ručak se hladi i hladi, dok baka traži svoje zaturene pilule, a otac pije već treće pivo i odlazi da prilegne u dečiju sobu na divan.
Naravno, vratiće se jednoga dana kada sve prođe…
Baba lepo kaže „da nikome sveća nije gorela do zore“, pa neće ni našim dušmanima!
Ipak, jednog dana, vratiće se devojčice, iscrpljene životnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utučene, sa očima u kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; čudno štedljive (a bile su oduvek male raspikuće), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.
„Hajde da zovemo dete, da vidimo kako je“, kaže baka.
„Pa, neki dan ste je zvali“, kao gunđa otac. „Znate li samo koliko nam je bio telefonski račun prošlog meseca?“
„A koliko ode na tvoje pivo?“, breca se mama i oni je, naravno, zovu zaboravivši potpuno na vremensku razliku i da je tamo, preko Okeana, sada rano jutro. Čuje se, najpre, šum svemira i huk velikog mora boje olova.
„Evo, opet prisluškuju!“, kaže otac.
Udaljena zvonjava telefona, koja nimalo ne liči na našu zvonjavu; nekako je strana i otmena.
„Koliko je sad tamo sati?“ priseća se baba da je u pitanju neka čudna vremenska stvar.
„Šest.“
„Po podne?“, pita baba.
„Ne, šest ujutru.“
„A, je l‘ i kod njih danas nedelja?“
„Ne, četvrtak…“, unosi otac zabunu.
Telefon i dalje zvoni, a napetost u kuhinji raste; da se nije odselila, da nema nekog, pa spava kod njega, da se nije nešto desilo?
Najzad, slušalica se podiže – klik. Javlja se glas još topao od sna:
„Heeeloooouuu?“
„Dušo, kako si?“
„Super!“

ŠTA RADIŠ?

Sreće me na ulici tip kojeg jedva poznajem. Znam jedino da je penzioner koji je nekada bio na nekom položaju na kome se nije pretrgao od posla. Kreće se dostojanstveno, s rukama na leđima, kao da vrši inspekciju grada i života. Pita me šta radim.
Šta da mu odgovorim?
„Ništa…“
„Je l‘ pišeš?“, pita me s prekorom u glasu, kao da nisam napisao domaći zadatak.
„Pišem“, kažem, izvinjavajući se.
„A šta?“
„Pa, pišem nedeljom u novinama…“
„Znam to“, preseca me. „Mislim, pišeš li nešto ozbiljno?“
„Ovo je najozbiljnije što mogu!“, pravdam se i ne hoteći, dok me tip kojeg jedva poznajem posmatra s visine kao propalog talenta.
Ipak, uspeo je da me uvali u krivicu!
Vraćam se kući, ležem na divan, piljim u tavanicu i pitam se – možda bi stvarno trebalo nešto ozbiljnije?
Za to vreme, onaj tip me izbrisao iz pamćenja. Susreće nekog drugog i s rukama na leđima pita ga:
„Šta radiš?“

VANILICE

Ne znam tačno kada se prvi put pojavila na Kalenića pijaci, možda pre godinu dana, ali odmah sam je zapazio. Nekako se izdvajala iz tog pijačnog sveta, bučnog i razmahanog, sigurnog u sebe i robu koju prodaje…
Odevena u crno, sićušna poput ptice, stajala je izgubljena među tezgama i krupnim grlatim ženama koje su prodavale jaja, domaće rezance i kore za gibanicu, med i kiselo mleko. Ispred nje na metalnoj tezgi stajali su na dva poslužavnika uredno poređani sitni kolači, kao posluženje za slavu. Okrugle vanilice i kolači od oblandi – najčešće poslastice beogradske sirotinje.
Do tada to nije viđeno na Kalenića pijaci! U Beogradu, kolači su se, zna se, prodavali oduvek u poslastičarnicama, ali tu sitnu staricu naterala je neka muka da ih iznese na tezgu, među zaklane piliće, čačanski kajmak i sir, flekice za kupus i zlatiborsko suvo ovčije meso. Siromaštvo je nateralo mnoge Beograđane da iznesu na prodaju sve što imaju u kući, pa je takozvana zelena pijaca naprosto prepolovljena – potisnuta rađanjem prave buvlje pijace. Ko je imao šta da proda – prodao je, ali ova mala gospođa, verovatno činovnica u penziji, učiteljica ili bibliotekarka, nije imala šta da proda, pa se setila da je oduvek bila čuvena u svojoj ulici po vanilicama (njeno dvorište mirisalo je na vanilin-šećer) i ispekla je dve ture kolačića, koji su vrlo brzo bili prodati.
Jer, svako ko bi prošao pokraj njene tezge, zaustavljen tim divnim slatkastim mirisom, ne bi odoleo da ih ne kupi. Bilo joj je, naravno, prvi put veoma neprijatno. Oduvek je ona pitala na pijaci koliko šta košta, a sada je stajala s druge strane tezge i odgovarala, gotovo žmureći od straha da je cena previsoka (a bila je smešna), pa su je susetke – majstorice za domaće rezance – naterale da je poveća.
Za nju, koja od bedne penzije ne može da preživi ni nedelju dana i kojoj su se deca rasula po svetu, ostavivši iza sebe dve unuke iz dva razvedena braka, vanilice su se pokazale kao spasenje! Jer, ko ih još danas uopšte peče? Mlad svet kupuje poslastice na kilo po samoposlugama i pekarama u modi. Zbog toga, za one čitateljke koje su zaboravile na vanilice, prepisujem ovaj dirljivi, stari recept:
„Vanilice. Dvesta pedeset grama maslaca ili dvesta grama masti, pola kilograma brašna, jedno žumance i jedno celo jaje, četiri kašike šećera i sok od jednog limuna pripremiti za vanilice. Maslo ili mast penasto umutiti, zatim dodati žumance i jedno celo jaje, šećer i sok od jednog limuna. Sada usuti brašno, izručiti sve na dasku za mešanje, zamesiti testo i oklagijom razvući koru pola santimetra debelu. Kalupom za vanilice vaditi pogačice, svaku umočiti u ulupani sneg od dva belanca, pa onda posuti sitno iseckanim orasima, ređati ih u namazan pleh, staviti u pećnicu i peći, ali paziti da ostanu bele. Pečene vanilice premazati pekmezom, sastaviti dve i dve, posuti ih šećerom, zamirisati vanilom i služiti.“
Vanilice na tezgi Kalenića pijace za mene su mnogo više od običnih kolačića – to Beograd pritešnjen nevoljom i bedom iznosi svoju poslednju intimu na prodaju!
Kupujem deset komada, a stara gospođa mi dodaje još jednu pride i ja je odmah stavljam u usta. Gle, ona se istog časa topi na jeziku – prava uteha za nepce – i posle ko zna koliko godina osećam ukus nekadašnjih neimarskih dvorišta u Cerskoj i Šumatovačkoj – miris tek ispečenih vanilica na ovalnom poslužavniku od žućkaste okrnjene keramike…
Vaše vanilice, draga gospođo, apsolutno nemaju cene!

ČITULJA

U poslednje vreme srećem sve više Beograđana koji se hvale da uopšte ne čitaju novine, ne slušaju radio i ne gledaju televiziju.
Kažu da im je tako mnogo bolje; mirnije spavaju (čak su počeli i da sanjaju u boji), ne nerviraju se, a povratio im se i apetit.
Novine, inače, sve češće poskupljuju, a na televiziji je sve više strahota i užasa.
Ono što ne gledaš i ne čitaš i ne postoji!
Oduševljava me to dirljivo naivno, tipično beogradsko bekstvo u privremenu sreću i spokojstvo.
Blago njima!
Oni nikada neće saznati ko je sve doputovao, otputovao i šta je izjavio.
Niti ko je s kim razgovarao, ko je koga primio na obostrano zadovoljstvo…
Oni koji ne čitaju novine i ne gledaju televiziju neće znati kakvo ih vreme sutra očekuje. Promenljivo oblačno s vetrom brzine oko dva metra, ili sunčano s mogućnošću lokalnih nepogoda u popodnevnim časovima?
Oni koji ne gledaju televiziju strašno mnogo gube – oni nikada neće saznati kakve su ocene španskih medija o političkoj situaciji u Vojvodini, kakva su reagovanja u Grčkoj ili šta su odlučili evropski lideri i kuda namerava da putuje britanska kraljica, a šta je na to izjavio ministar spoljnih poslova.
Pitam se kako uopšte mogu da žive, a da ne znaju rezultate predsedničkih izbora u Kambodži i koja su sve politička previranja u Japanu? Briga njih što su ove nedelje poništeni rezultati izbora u Nigeriji! Nisu ni primetili da je asteroid Velika stena zamalo promašio Zemlju na daljini od samo devedeset hiljada milja.
Za njih ne postoje bitke na ratištima, sporadična pucnjava, niti žestoki odgovori, odbijeni napadi, niti noć koja je protekla relativno mirno…
No, na kraju, čitali novine ili ne čitali, ispada sve isto!
Ni oni koji ne čitaju novine, ni mi koji ih čitamo, nećemo pročitati najvažniju vest u našim životima – sopstvenu čitulju u „Politici“.

RIBLJA ČORBA

Na reci Savi Ada Ciganlija.
Uz Adu privezan splav na burićima.
Na splavu kafana „Embargo“. Drže je tri ortaka: Boban, Drlja i Ciga, pa je zbog toga zovu još i „Kod tri sankcije“.
Sava nikada čistija.
To je zbog toga što uzvodno ne radi nijedna fabrika.
Beograd je, tako, i ne htevši, postao prvi ekološki grad na svetu!
Gosti retki, slučajni.
Boban, Drlja i Ciga kuvaju najbolju riblju čorbu na reci.
Nevolja je samo u tome što se napiju dok se čorba skuva.
A čorba se kuva lagano, na tihoj vatri. U njoj četiri vrste ribe: smuđ, deverika, šaran i som. Voda, kao što je red, rečna, zahvata se kazančetom. Boban i Ciga leže u travi na obali, piju „banatski rizling“ i sećaju se dobrih starih vremena. Ribe skaču iz vode, nervozne što ih niko ne lovi. Samo što same ne uskoče u kazan iznad vatre.
Nekada davno poznavao sam jednog čoveka koji je bio zaljubljen u riblju čorbu. Bio je to slikar Jarak, rodom iz Čačaka. Za vreme Drugog svetskog rata bio je u nemačkom logoru i toliko je tamo izgladneo da više nikada nije mogao da se najede.
Stizao bi pred „Šumatovac“ negde oko jedanaest sati pre podne sa tek završenom slikom, a slikao je samo cveće. To cveće krilo je u sebi neku čudnu tihu radost. Jarakovi buketi utešili su mnoge razočarane beogradske dame. Jarak bi prislonio platno uz stolicu i naručio dupli gulaš. Bio je debeljuškast čovek niskog rasta i sede bujne kose koja je svetlela kao lampa. U trenutku kada bi počeo da jede, cveće je koštalo koliko i dupli gulaš s pivom. Ali, što je više naručivao, cena slike je rasla. Pravo je čudo gde su mogli da stanu svi ti gulaši, bečke šnicle i pljeskavice kod tako malog čoveka kao što je bio Jarak. Kod palačinki za dve osobe neko bi naišao i kupio sliku, a Jarak bi odlazio da prilegne.
Najčešće je sanjao riblju čorbu. Imao je genijalan projekat – da se probuši Zemljina kugla tako da voda iz Tihog okeana procuri s druge strane planete, naravno gde bi drugde no u Čačku, koji je za Jaraka oduvek bio centar sveta.
Govorio je u zanosu:
„I onda, razumeš baćo, pošto je morska voda slana, a u njoj sve one ribe, ona bi, naravno, prolazila kroz centar Zemlje koji je, kao što se zna, užaren i tako bi se skuvala sama od sebe, pa bi već gotova, vruća izlazila na onu drugu rupu u Čačku, gde bismo mi, razumeš, postavili veliki kazan i klopali do mile volje!“
No, vratimo se splavu „Embargo“, gde su dve od tri sankcije, Boban i Ciga, kuvali savsku riblju čorbu, sanjajući da im iznenada naiđu bogati gosti i izvade ih iz bule u koju su zapadali već nedeljama.
U tom trenutku nailazi treći ortak Drlja i nosi odnekud pečenu svinjsku glavu. Da li ju je dobio ili ukrao, ne zna se, tek kupio je sigurno nije! Da voli da ukrade – voli!
Jedanput, tako, morao nešto ranije da se digne, a nije imao sata, pa zdipio budilnik u samoposluzi na Čukarici. Stavio ga pod umašćeni slamni šešir, ali kad je došao na red kod kase, budilnik zazvoni svom snagom! Svi se okrenuše prema njemu, ali se Drlja nimalo ne zbuni:
„Oprostite, gospođice!“, nagne se kasirki, „koje mi uvo zvoni?“
Mezete tako Boban, Drlja i Ciga onu svinjsku glavu, dok se riblja čorba ne skuva, ali se ispostavi da je svinjsko uvo nedopečeno, pa ga Boban baci u kazanče da se dokuva i zaboravi potpuno na njega.
Uveče, nekim čudom, naiđu neki zaista bogati gosti. Došli da dožive savski sumrak i da upoznaju originalne Adadžije. Naravno, naruče za početak riblju čorbu.
Odjedanput jedna dama cikne i padne u nesvest – u njenom tanjiru našlo se ono svinjsko uvo!
Pozovu Cigu da se objasne.
„Jeste li vi kelner?“, pitaju ga, gledajući beli stolnjak kojim se opasao kao keceljom.
„Ne, ja sam brodski stolar!“
„Zovite mi kelnera“, kaže gospodin u belom odelu.
Pošalju mu Drlju.
„Je li ovo riblja čorba?“, pita drugi gospodin u crnom odelu s belim čarapama i „roleksom“ na ruci.
„Jeste!“, priznaje Drlja.
„Pa šta je ovo?“, pokaže mu gospodin uvo.
„To je od soma!“, kaže Drlja.
„Zovite mi gazdu!“
Najzad stiže bunovni Boban, kojeg su jedva probudili.
„Šta je ovo?“
„Uvo“, odgovara Boban mirno.
„Otkud uvo u ribljoj čorbi?“
„Reći ću vam u poverenju – tako panduri prisluškuju goste!“, odgovara Boban i pojede svinjsko uvo koje je, najzad, bilo kako treba, pa ode da nastavi san.

MLADALAČKO LUDILO

Opisaću vam čudnovati susret koji je doživeo jedan moj prijatelj, pesnik, kada se jednoga jutra probudio iznenada otrežnjen u duševnoj bolnici. Svraćao je povremeno u tu ludnicu kada se zaželi normalnog sveta i prijatnog razgovora; tamo bi ga besplatno podšišali, obrijali i nahranili i niko se nije smejao kada bi tvrdio da je „Gete i da je dobio dete“. Dakle, tog jutra, taj pesnik pokraj svog kreveta zateče osamdesetogodišnju staricu sede kose upletene u kike kako preskače konopac.
– A od čega vi bolujete, gospođo? – zapita on.
– Od mladalačkog ludila! – procvrkuta stara dama.
Zaista, sredovečni Beograd kao da je oboleo od mladalačkog ludila. Dede trče do izbezumljenosti po parkovima i trim-stazama, svejedno što je onaj Amerikanac koji je izmislio džoging, trčeći umro od kapi. Što kažu pijanci: „Pio je na litre, a umro od kapi!“
Pokojni Zuko Džumhur sedeo je jednog prolećnog dana sa nekim prijateljem za astalom krčme na rivi u Herceg-Novom, kad pokraj njih, kao bez duše protrča neki njihov vršnjak u trenerci, sav u goloj vodi:
– Pogledaj onu budalu! – reče Zuko Džumhur prijatelju. – Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu, a on, budala, žuri da ih što prije potroši!
Starimo, starimo, dragi moj čitaoče, i tu se, nažalost, ne da ništa učiniti. Ne pretrčavamo više ulicu i ne igramo se koride sa automobilima: osvrćemo se oprezno, levo i desno, a na sredini – osetimo se odjedanput usamljenim i bespomoćnim, tako nezaštićenim i dotrajalim. Neko to podnosi lakše, neko teže, a neko ne pristaje na starost.
Šetajući po trim-stazi u Košutnjaku, naiđoh na jedan balvan.
– Pređi me! – reče on.
Prešao sam ga i naišao na ogradu:
– Preskoči me! – reče ograda.
Preskočio sam je, kada mi se na putu ispreči jarak:
– Obiđi me! – reče jarak, pa sam i njega obišao i stigao do jedne table na drvetu:
A SADA UDAHNITE TRI PUTA DUBOKO I LAGANO ISPUŠTAJTE VAZDUH!
Udahnuo sam tri puta duboko i lagano ispuštao vazduh sve dok ga sasvim nisam ispustio. Isplazih jezik i za svaki slučaj rekoh još i „Aaaaa…“, mada nigde nije pisalo da treba, a onda, zapalih cigaretu.
– Pušite na trim-stazi? – zapanji se jedan moj vršnjak, koji se veoma dobro držao. Moj vršnjak, koji se dobro držao, bio je odeven u trenerku i stigao me je tačno na mestu gde je trebalo udahnuti tri puta duboko i lagano ispuštati vazduh. Da nije bilo mog vršnjaka, koji se dobro držao, pomislio bih da sam zalutao u Alisinu zemlju čuda i da ću svakog časa susresti onog belog zeca koji neprestano kasni. Ali, to nije bila bajka. To je bila samo trim-staza za ljude koji se dobro drže.
– Pušte na trim-stazi, a? – ponovi on zgroženo dok sam pušeći sedeo na balvanu i klatario nogama. Uhvatio me je na delu, pa pokušah da skrenem razgovor na drugu temu:
– Kažite mi, molim vas, da li je za zdravlje korisnije da se tuca ili da se trči?
– Naučno je dokazano – reče on – da je vođenje ljubavi daleko korisnije po zdravlje, jer se prilikom tog čina pokrene čitav organizam.
– Pa zašto onda trčite? – upitah.
– Vidite, za ljubav je potrebno dvoje, a to je često teško postići, dok su za trčanje potrebne samo patike! – reče i otrča preko polja.
Jedan hrvatski pesnik, čije ime neću spominjati da ne bi ispalo kako smo pre rata bili prijatelji (zbog čega bi u svojoj zemlji mogao da ima neprilika), napisao je antologijsku pesmu o ovome o čemu vam pričam:

Uredno stariti
stariti što brže.
Najgori su mi oni
koji se dobro drže.
Oni što su ostavili
duvan, žene i piće
I sve poduzeli
da na sebe ne liče…

Ali današnji gradovi napravljeni su isključivo za mlade. Uzalud obilazim stolove na trotoarima – zauzeli ih čopori klinaca. Ne postoji više nijedan dansing u kome bih zamolio neku svoju vršnjakinju sa boricama u uglu očiju za jedan engliš-valcer iz filma Ljubav popodne. A mrzi me da silazim u podrume i tresem se kao šlogirani majmun. Hoću da kažem: volim da se dodirujem dok igram. Volim da šapućem nežne reči u uvo. Volim da se volim!
Diktatura mladosti steže me oko struka, oko grudi, oko bokova, oko nogu i oko srca. Izgleda mi smešno da u ovim godinama nosim u rukama žensku torbicu za sitnije predmete ili da na kaiš okačim fišeklije. Moja lična karta, koju nosim u zadnjem džepu pantalona, sva je već pohabana. Policija ne može da me identifikuje zbog toga što mi je fotografija izlomljena. Upropaštavam najskuplje kaiševe za pantalone bušeći na njima šrafcigerom potrebnu rupu koja nije predviđena.
Nemam više s kim da jedem – svi drže dijete!
Čiče trče sumanuto po trim-stazama i znoje se u saunama. Poslednjih godina otkrili su tenis. Neki od njih su se u mladosti prehranjivali skupljanjem lopti otmenom svetu i zaklinjali se tamo iza žice da će, kad pobede, preorati sva teniska igrališta. Sada lopte sakupljaju neki drugi klinci, a oni viču jedni drugima „gem“ i „brejk“! Odvratno su preplanuli. Nepodnošljivo su mladi. Izbezumljujuće.
Gradovi su preplavnjeni mladim starcima i lažnim mladićima; bakama koje svojim unukama izgledaju kao starije sestre.
Moji vršnjaci svake subote igraju fudbal ili košarku. Malo-malo jedan slomije nogu, drugom riknula kičma, trećem riknula glava. A što je najgore, i kad smršaju dvesta grama za vreme utakmice, svrate odmah u kafanu pokraj igrališta: popiju gajbu piva, smažu tepsiju pihtija, pa posle navale na glavu u škembetu i podobijaju po dve kile na težini.
Ali što jest, jest, bar nisu kod kuće.

RIKVERC

U poslednje vreme počeo je da dolazi na Adu Ciganliju jedan novajlija s novim čamcem i još novijim motorom. Doktor! Dok se izležavamo na splavu, u sidrištu, iz čiste dosade dvojica starih adadžija, Isa i Mile Pile, uđu u vodu i obrnu elisu motora naopačke, pa nastave da dremaju na škrtom suncu.
Najzad, i on stiže na sidrište. Ulazi u čamac i licka ga, priključuje crevo od rezervoara i pali motor… Ali, čamac počinje da plovi unatraške, krmom. Umalo se nije razbio o druge. Doktor, potpuno zapanjen, dodaje gas, ali čamac plovi i dalje unazad!
„Šta je ovo ljudi, pobogu?“, pita Isu i Mileta Pileta.
„Stvar je sigurno u benzinu, koliko se ja u to razumem“, kaže Mile Pile.
„Kako u benzinu?“
„Gde si kupio taj benzin?“, pita ga Isa.
„Na Čukarici“, odgovara Doktor.
„Znao sam…“, kaže filozofski Mile Pile.
„Šta nije u redu s benzinom sa Čukarice?“
„Ta pumpa prodaje gorivo za rikverc, iz Albanije“, kaže Mile Pile. „U tome je štos!“
„Na Banovom brdu gorivo iz Grčke prodaju za pramčanu plovidbu“, dodaje znalački Isa.
Doktor se pakuje, seda u kola i odlazi na Banovo brdo.
Mile Pile i Isa ulaze u Savu i vraćaju elisu motora u prvobitni položaj. Kada se Doktor vrati i sipa novo gorivo, čamac se kreće kako treba.
„Šta da radim sa ovim benzinom za rikverc?“, pita. „Treba li, možda, vama?“
„Blagodarimo“, zahvaljuje Isa. „Mi ionako živimo u rikverc!“

POVRATAK

Decembar je mesec kada Zapad pušta naše da obiđu svoje. Zapad ih, naravno, pušta za svoj Božić, a ne za naš, ali oni ukradu još po koji dan tek da ih želja mine za badnjacima, pošto su im već dojadile samo jelke.
Evo ih, dakle, posle mnogo vremena u svom gradu, a Beograd, prilično propao, baš kao i prva ljubav koja je predugo bila bez šminke i nove garderobe, pa digla ruke od sebe i prepustila se pogačicama sa čvarcima i jogurtu. Još uvek, naime, liči na sebe, onu staru, čarobnu i jedinstvenu, ali kao da je iz nje izbledeo onaj skriveni tajanstveni sjaj koji je činio nezamenljivom. Kada je prekrije sneg, ta stara ljubav izgleda kao da je u skupocenom belom krznu polame lisice, ali čim se on otopi, izroni na videlo neutešna propast; sa fasada otpada malter, krune se starinski ukrasi, a blato iz Malog Mokrog Luga i Batajnice potuljeno puzi i uvlači se u sam neprikosnoveni centar. Beograd se kao okitio lampionima i svetlećim girlandama ali malo-malo, pa sijalice crkavaju od tuge za boljim vremenima.
Toliko su čeznuli u belom svetu da ga vide i sad, kad su došli puni nostalgije i slatkih očekivanja, kaju se što su uopšte i dolazili – grad je bio lepši dok su ga tamo sanjali. Ko je, naime, tamo mogao i da zamisli miris kiselog kupusa iz bureta u podrumu koji se diže zajedno sa vonjem mnogobrojnih zaprški uz stepenište, prožimajući sve stanove u zgradi zadahom Balkana i istočne Evrope koja još nije raskrstila sa prošlim vremenima? I ko zna zbog čega, u rodnoj trpezariji, u lusteru sa dvanaest grla, škilji još samo jedna sijalica?
I tako, naš čovek sa Zapada, posle ko zna koliko vremena, ponovo spava u svojoj nekadašnjoj dečijoj sobici, a keva mu produžava postelju sa hoklicom, jer je u međuvremenu prerastao svoj ležaj. Leži tako budan u nezagrejanoj sobi i gleda izlepljene postere po zidovima: Džems Din, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, psihodelična silueta Menhetna, stare patike obešene o klin i gitara bez žica, uramljena diploma i pismo prijatelja koji ga je pozvao da napusti sve i počne novi život na Zapadu – stvari zbog kojih je otišao tamo odakle se sada vratio kao pobednik posle toliko godina. Budeći želju za velikim svetom, razglednice su nas i odvele tamo. I sve, nekako, kao da se smanjilo. Zar je moguće da sam u ovako maleckoj kuhinji učio za diplomski? – pita se naš čovek. Ona se jedina i grejala zimi, a kredenac na kome je stajala, baš kao i danas, vaga sa tegovima i mesingani avan sa tučkom, izgledali su mu, kada je bio mali, veći od katedrale Notr Dam. Spavaća soba se, naravno, zimi nije grejala, pa su on i brat izvlačili palidrvca ko će prvi u ledeni krevet, čija je posteljina naprosto krckala od hladnoće, kako bi zagrejao postelju onome drugome. Baba je imala privilegiju; njoj su u remi starog šporeta zagrevali crep i umotan u peškir, stavljali ispod jorgana pre nego što legne. Ćale je u avliji cepao drva na panju psujući život i ko mu ga dade, a kupali su se samo subotom popodne u tučanoj kadi, naloživši sat pre toga vatru ispod crvenog limenog kazana (bojlerovog dede po majci), sa manometrom za pritisak pare koji je brektao i pućkao poput lokomotive na pruzi uskog koloseka. Ko se tuširao tada svaki dan? Samo kurve i američki špijuni! Srbi su oduvek mislili da se preteranim kupanjem tanji koža. Kupali smo se samo onda kada se zaista zaprljamo, pa opet, niko nije smrdeo, nego mirisao na „šihtov“ sapun, a kosa na sirće. Otkada naš čovek iz belog sveta nije u nozdrvama osetio uzbudljivi miris sirćeta na koji su mirisale kose beogradskih devojaka. Sada se tamo, gde živi, tušira svakog dana i ujutru i uveče posle posla, pa opet nikako ne može da iz kože odagna zadah uzaludnosti.
Keva da se pojede od muke: htela da okreči stan pre no što on dođe a moler obećao ali još nije završio trpezariju. Uz to, svaki dan pijan. O merdevinama i kofama rasutim po stanu da i ne govorimo. Prava propast!
Što se tiče jela, nastaje prava orgija zaboravljenih ukusa. Najpre, tu su sarme sa suvim svinjskim rebrima kuvane u šerpi sa belim tufnama, obijene ivice koja se mestimično crni baš kao i dotrajale vilice preživeiih suseda i kumova na ručku. Keva, naime, ne veruje „cepter“ posuđu čiju joj je garnituru jedanput poklonio: kuva i dalje u staroj šerpi koju pamti još iz mladosti, a „cepter“ čuva u kredencu i pokazuje ga samo gostima da se pohvali sinom. Navikla je, kaže, na svoju staru šerpu i tačno joj zna meru. Zlate se i podrhtavaju pihtije, cedi se sir iz proje, izležavaju se jabuke u šlafroku… Posle svake sarme, naš čovek iz belog sveta, računa koliko će morati dugo da džogira kada se tamo vrati; svaki čvarak podiže mu crtu na tablici pritiska i šećera u glavi, baca ga u osećanje krivice pred budućim susretom sa skupim lekarom koji se bavi njegovim zdravljem, ali kavurma i podvarak njegove keve dobijaju tu unapred izgubljenu bitku. „Jedanput se živi!“ misli. „Baš me briga šta će reći Elza preko ovsenih pahuljica, kada se vratim. Ali, od sutra“, zaklinje se, „ni zalogaja više od onog predviđenog na kosmonautskoj dijetalnoj tablici!“
A ujutru se pojavio moler sa još dva pomoćnika da završi trpezariju i odnese alat, pa u deset sati, kao što je red, poslao šegrta u pekaru i mesaru da im kupi doručak. Naš čovek iz belog sveta u to vreme ušao slučajno u sobu, kad ima šta da vidi: pred njima najlepša mrtva priroda na raširenim novinama – pola kile švargle, feferone-otrovnice iz tegle i tek ispečen hleb ružičaste, hrskave kore. Kazao im „Prijatno“, a oni u glas odgovorili „Hvala, izvolite“, što je on jedva dočekao.
I evo prizora od koga bi se njegovi službenici, tamo u belom svetu, sledili: moćni čovek sedi na prekrivenoj kofi sa bojom breskve i komada rukama sa tri molera veknu belog hleba, gušeći se usput švarglom i pivom koje pije ravno iz boce.

BUDALA

– Budalo! – doviknula mi je kroz otvoreni prozor nekih brzih i skupih kola lepotica koja je vozila vratolomnom brzinom jedva me izbegavši na pešačkom prelazu.
Dobro, da se popilo, popilo se, ne kažem. Stajao sam nasred pešačkog prelaza i lak skupocenih kola gotovo da me je okrznuo. Dogodilo se to tačno na mestu gde se spajaju Skadarska i Ulica 29. novembra.
„Budalo!“ bilo mi je doviknuto iz same blizine, mladim glasom u kome je bilo neke čudne beogradske lepote, kombinacija mangupskog, neurotično ženstvenog, što obožavam kod Beograđanki.
Stajao sam, tako, na vrhu Skadarlije, tačno preko puta „Dva bela goluba“ i gledao u njenu dubinu, odakle su, kao iz devetog kruga pakla kuljali muzika i oblaci dima od roštilja. Posle prolaska kroz ovu ulicu, naime, čovek koji drži do sebe mora obavezno da opere kosu ako neće da mu ona miriše na ćevapčiće, pljeskavice i giros. I stojeći tako shvatio sam usred noći kakva sam zaista budala bio.
Sve je počelo pre više od četrdeset godina (čitav jedan ljudski vek), kada sam jedne noći, u jednoj maloj kujni u straćari pokraj „Tri šešira“ za stolom sedeo sa Zukom Džumhurom, arhitektom Uglješom Bogunovićem – Jogijem, i još nekim ljudima i kada je Jogiju u toj maloj ilegalnoj kafani pala na pamet ideja da podigne Skadarliju iz mrtvih. Fenjeri u njoj su bili polupani, kaldrma izrovana i po ko zna koji put krpljena, a u tri preostale kafane čkiljile su lampe, sijalica ulepljenih od muva. Istina, ovde se dobro i jeftino jelo: čorbast pasulj, škembići, papci u saftu i naravno, špriceri. Posle slavne romantične prošlosti, Skadarlija, o kojoj su ispisane najlepše stranice srpske književnosti, kao da je pogasila svoje zvezde u periodu realnog socijalizma sa ljudskim likom.
I tako, krenuli smo od početka. Najpre je Jogi pretvorio Skadarliju u prvu pešačku zonu Beograda, zatim je Zuko Džumhur napravio predivne lustere u „Tri šešira“ od svežnjeva rakijskih čokanjčića iliti polića, koji su se iskrili poput najskupocenijeg muranskog kristala. Onda su Zuko i Jogi dovukli u Beograd odnekud iz Vojvodine tri divne kaljeve peći iz devetnaestog veka i napravili od njih jednu u „Zlatnom bokalu“ gde i danas greje. Vajarka Milica Ribnikar napravila je na vrhu Skadarske divnu fontanu, a slikar Mario Maskareli ukrasio je portretima znamenitih ličnosti restoran „Ima dana“. Posle smo Jogi i ja izmislili „Dva bela goluba“ gde i danas stoje na zidovima moji davni pasteli.
Uskoro, stvar je počela da se kreće vrtoglavo. U Skadarliju su, vođeni nostalgijom, nagrnuli mladi ljudi iz spavaonica grada. Prostor u ovoj ulici, u kojoj smo promenili čak i kaldrmu, postao je najskuplji u Beogradu, mnogo skuplji nego u Njujorku.
Srušena je do temelja i ponovo napravljena kuća u kojoj je svoje poslednje godine proživeo Ðura Jakšić. Ta kuća, zemljanog patosa, sa dva vlažna sobička, bila je toliko uboga da Ðura Jakšić nije nikoga primao u nju, stideći se njene bede. Sada je pesnik i slikar najzad dobio prostranu kuću koju je zasluživao, sa kancelarijom direktora i restoranom u podrumu, a uskoro i kafanskom baštom ispred nje. Vajar, Jovan Soldatović, postavio je ispred kuće jednu od najlepših skulptura u gradu koja predstavlja pesnika kako, sa zabačenim šeširom na glavi, sedi pomalo nakresan, odlučujući se da li uopšte da uđe u svoju kuću. Moj stari prijatelj Žika Pljeskavica, čija je to kafana, legendarni borac protiv „mekdonaldovih“ hamburgera, postavio je ispred spomenika Ðuri i lep astal na koji ponekad konobari iznesu litar belog i sifon. Ima li lepšeg okruženja za jednog pesnika!
Mnogi od mojih prijatelja sa kojima sam kao mlad pisac vraćao sjaj staroj Skadarliji već su mrtvi, ali njihovi duhovi ponekad, u blago jesenje veče, još uvek lutaju kroz ovu slavnu ulicu, jedva se provlačeći kroz stolove od kojih se kaldrma gotovo ne vidi.
Umesto ljubavi u skadarlijskim restoranima obavezna je večera. Poslednji stanari, u ono malo preostalih stambenih zgrada, spavaju sa vatom u ušima i već se pomalo tresu od neke nepoznate bolesti. Mačke su se sakrile u kontejnere, a psi lutalice izbegavaju ovu četvrt.
Stajao sam tako na vrhu Skadarlije dok mi je onaj divni raskošni mladi glas još uvek odjekivao u ušima: „Budalo!“
Ta devojka me nije zgazila svojim autom, već svojim glasom.
Ako bude čitala ovaj mali napis, saznaće da je bila u pravu.
Zaista sam pre četrdeset godina bio prava pravcata budala što sam Skadarliju dizao iz mrtvih.

SKADARLIJA

Spuštajući se niz kaldrmu Skadarske ulice ka Bajlonijevoj pijaci, svakog jutra prolazim pokraj bronzanog Ðure Jakšića koga je izlio i postavio ispred kuće broj trideset i četiri sjajni vajar Jovan Soldatović. Ogrnut pelerinom, sa šeširom zabačenim na potiljak, moj komšija Ðura sedi ispred kuće u kojoj je 1878. umro, kao da se mamuran vratio u zoru, pa odlučio da malo odahne i dođe sebi posle neprospavane noći, pre no što uđe i zaspi.
Skadarlija je ujutru obrijana i umivena, poput pijanca koji želi da sakrije tragove lude noći. Ona liči na provincijsku ulicu zalutalu usred velegrada. Bakice sede na klupama, konobari čitaju novine, a stolnjaci su uštirkani i sveži. Prvo jesenje lišće traži iščezle pesnike na koje bi palo i tako ušlo u neki sonet.
– Dobro jutro, komšija! – pozdravljam za svaki slučaj Ðuru Jakšića. Ponekad od njega, onako komšijski, pozajmim malo plave boje sa njegove Devojke u plavom.
– Kako idu slike? – pitam reda radi.
– Nikako… – odgovara bronzani slikar.
Tako isto, izgledao je onog dana kada se vratio sa Drinskog bojišta, gde je bio ratni izveštač. Bilo je to 1876. za vreme Srpsko-turskog rata, kada se družio sa italijanskim dobrovoljcem, garibaldincem sa Drine, Antoniom Paganinijem.
„Stideći se bednog kraja u kome je stanovao, pesnik nije otkrivao svoju adresu ni rođacima, ni najboljim prijateljima…“ zabeležio je Arsa Pajević. Danas deca sede u bronzanom Ðurinom krilu.
Nešto više Ðurine kuće, u Zetskoj ulici broj dva, stoji ploča na kojoj sažeto piše: „Kuća se ova Branislavu Nušiću radovala“. Milan Predić zapisuje: „Obično, ujutru ugledam Nušića kako ide preko ogromne avlije, neispavan, žut od dima i kafane. Ta noćna bdenja, makar bez mnogo alkohola, ubijala su njegovu životnu snagu…“
I drugi savremenici, sećajući se Nušićevih sedeljki po Skadarliji, tvrde da on nije nikada previše pio nego je najviše pušio cigarete, ispijao bezbroj šoljica crne kafe i zabavljao društvo svojim pričama.
Petog oktobra 1908. jedan drugi stanovnik Skadarlije, Jovan Dučić, izbačen privremeno iz diplomatske službe zbog nezavršenog fakulteta, radi kao novinar godinu dana u „Politici“ i piše na vest o austrijskoj aneksiji Bosne proglas Beograđani, otadžbina je u opasnosti! Na taj poziv, na današnji Trg republike izlazi polovina Beograda, koji je tada imao pedesetak hiljada stanovnika. Sedmog oktobra Branislav Nušić, legendarni Ben Akiba, takođe „Politikin“ novinar, predvodi Beograđane da demonstriraju pred Ministarstvom inostranih dela. Demonstranti ga usput podižu na belog konja ispred kojeg korača izvesni Milisav, barjaktar džinovskog rasta sa srpskom trobojkom u rukama. Guran demonstrantima, Nušić na konju koji se propinje i rže, upade tako u hol Ministarstva gde se za glavu hvata poslužitelj Jovan govoreći:
– Ne, zaboga, ne gospodine Nušiću! Nećete valjda, sa konjem u Ministarstvo?
Održavajući se sa mukom u sedlu raspomamljenog belca, Nušić mu odgovara:
– Nije ovo prvi konj, gospodine Jovo, koji je ušao u ovo ministarstvo. Pisci i novinari, glumci i boemi upisuju se u dobrovoljce za Drinski front; tu je Vladislav Ribnikar, osnivač „Politike“, legendarni Diša Stevanović, na čijim je plećima ležala čitava redakcija, nezaobilazni Jovan Dučić…
U jesen 1994. donose mi pred vrata kuće u Skadarskoj belog konja, škotske pasmine. To je White Horse. Popijemo belog konja i preselimo se kod „Dva jelena“. Pada noć. Počinje skadarlijski haos pun kakofonije.
– Kakav ste to vi narod? – pita me slučajni gost, stranac.
– Lud – odgovaram, prisećajući se divnog naslova knjige pokojnog Jove Raškovića.
Ni kraće ulice, ni više muzike u Evropi. Orkestar tamburica pun optimizma započinje pesmu
Haj, trula građa, potonula lađa. Ispred Ðurine kuće, ansambl muzičkih veterana svira besplatno za skadarlijski narod Oh, my darling I love you, didu lidu du…
Čuveni beogradski pesnik Petar Pajić, rodom iz Valjeva, penje se na podijum i gromkim glasom recituje svoju pesmu:

„Sede Srbi u kafani
što pijani, što poklani!
Leže Srbi pokraj druma,
Iz glava im nikla šuma…“

U tom trenutku, u „Dva jelena“ zagrmi ruski duvački orkestar Marš na Drinu! Otkud sad Rusi? Pola njih su Kozaci, a ostatak preostao posle gostovanja hora ruske armije „Aleksandrov“ i izgubio se. Dirigent nije uspeo da ih pohvata i vrati u Rusiju.
Na to naši zatule Rjabinušku, pa zajedno sa Rusima opale Ðurđevdan! Odnekud se pojavi neki bivši tenor koji prospe belkanto Vratiću se u Sorento. Petar Pajić grmi s podijuma:

„A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave…
Srpskog vođu Karađorđa,
Ubio je drugi vođa.
Mesto gde je bilo klanje,
Srbi zovu Radovanje.“

Slušajući O, sole mio, jedan lokalni pijanac kaže filozofski: „Tenor nije zanimanje – to je mentalno stanje!“
Kada je opšti krešendo doživeo vrhunac, pojaviše se Dragačevci sa izubijanim i ulubljenim trubama. Hej, zelen oraj pao na oranje, mala moja jesi l‘ za… Tri Rusa se nađoše pod stolom, a tri Beograđanke na stolu! Zovu ih „stolovačama“ To je jače od njih. Iz kafane „Šešir moj“ zacičaše tamburice Cigana iz ravnice: Letu štuke, letu avijoni… Svako svira svoju muziku, svako hoće da nadjača onog drugog.
Skadarlija počinje da liči na Burbon strit u Nju Orleansu.

ČUVARI SKADARLIJSKE KAPIJE

U Skadarliju se kolima ulazi kroz veliku kapiju od kovanog gvožđa, tačno na mestu gde se završava Gospodar Jevremova a započinje Skadarska ulica. Tu kapiju preko dana čuva čika Lale, bivši novinar u penziji, a uveče, i preko noći, jedan Mića, strasni igrač šaha i veliki čitač. Čika Laletov posao je manje zanimljiv u toku dana, a naročito izjutra, kada u Skadarliju ulaze uglavnom kamioni sa različitim pićima, kola za snabdevanje i male hladnjače za meso i ribu za restorane… S vremena na vreme, u ovu strmu kaldrmisanu ulicu, pre podne, uđe i oklopljeni furgon koji donosi svež novac u Narodnu banku. Ali, sve u svemu, čika Lale može mirno da popije svoje pivo za stolom u društvu sa pesnikom Ðurom Jakšićem, u bronzi, ispred kuće u kojoj je živeo i umro.
Da je slučajno pisac, Mića bi svake večeri mogao da napiše nekoliko priča ili romana o onima koji ulaze u Skadarliju i o onima koji je pred zoru napuštaju. Dolaze oko osam sati, svečano odeveni, sa damama koje su uložile silan trud u taj večernji izlazak. Neravna kaldrma ove ulice, krvni je neprijatelj njihovih visokih potpetica koje se krive i često lome sudarajući se sa pustim turskim vremenima. Puni velikih očekivanja i nasmejani, ovi srećni parovi rasuće se po obližnjim restoranima u kojima će im se dogoditi, možda, prava čuda. Neko će isprositi buduću nevestu, a nekom će pući naoko čvrsta dugogodišnja veza, kad je to najmanje očekivao. Mića će tako imati priliku da isprati neke gošće sa suznim očima i rastopljenom šminkom, a takođe i da vidi kako odlaze zagrljeni neki parovi koji su kroz njegovu kapiju ušli u potpuno drugom sastavu. On će, takođe, dočekati i sveže izbrijane muzičare sa njihovim instrumentima, a ispratiti ih pred zoru sa izraslom bradom i razlabavljenim kravatama na više ne tako belim ovratnicima. Otključavaće i zaključavaće zarđali katanac na Skadarlijskoj kapiji, a ponekad, kad stignu visoki državni gosti u dugim crnim kolima zatamnjenih stakala, ostaće privremeno bez posla, jer će njegovo mesto zauzeti čitav odred neupadljivo odevenih ljudi u sivom sa blagim ispupčenjem ispod pazuha. I Mića i ja smo svojim očima videli lorda Ovena, na primer, kako sa Sajrusom Vensom jede ćevapčiće sa lukom i pije belo vino. Mora da mu se Beograd učinio, što se tiče muškog dela stanovništva, najelegantnijim gradom u Evropi jer su za svim stolovima „Tri šešira“ sedeli muškarci u besprekornim odelima koji su pili samo voćne sokove, budno motreći na visoke goste. Jedino je orkestar bio stalni i uspešno je odsvirao pesmu koja bolje od ičega tumači politiku zemlje u kojoj su se našli visoki gosti: „Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, da prodamo, da prodamo, samo da igramo!“ No, ne može se baš reći da život u Skadarskoj protiče bez problema. Moj problem, naime, jeste u tome da se neopaženo spustim do Bajlonijeve pijace, a još veći, kako da se isto tako popnem uz nju pored niza stolova izbačenih na ulicu, za kojima već od rane zore (neki gosti nisu ni odlazili kući), sede oni koje poznajem i koji me zovu da im se pridružim na po jedno piće. Teško žabu u vodu naterati! No, ja sam ipak karakter i uvek se vratim kući sa punim zembiljem, kao pravi domaćin, samo što često povrće i meso ne stignu baš za ručak nego za večeru! Na tim prepodnevnim sedeljkama pod otvorenim nebom, često dobijam pozive da odem nekome u goste ili čujem priče koje posle zapišem i od kojih živim.
Zove me teko jedan vinopija u njegovu vikendicu negde na Dunavu. Obećava da će mi prirediti pravu gozbu – gusku na rumunski način.
– Kako se sprema guska na rumunski način? – pitam ga.
– Najpre se ukrade, a onda se peče kao kokoška!
Drugi, opet, koji stanuje u Skadarskoj, ne ide danima kući jer mu se stan mala. On ne veruje u novotarije, niti u modu da sve sobe budu samo u belom. Više voli, kaže, „štriclu“ sa šarama sa valjka i linijom koja odvaja plafon od zidova. Juče je išao da obiđe moleraj, ali je majstor bio mrtav pijan i spavao je na vrh merdevina, ona linija išla je gore-dole, iskrivljena i neravna. Kada je stavio primedbu na to, moler se razbudi i umiri ga rekavši da će se „ispraviti i zategnuti kada se osuši!“.
Nisam neka važna ličnost, ali sam ipak dobro čuvan u ovom gradu. Čuvaju me čika Lale po danu, i dobri Mića po noći. Pošto često nemam novca da im ostavim napojnicu, kao što je red, teška su vremena, ostavljam im ovaj mali medaljon o čuvarima Skadarlijske kapije.

TULUZ-LOTREK U SKADARLIJI

Što sam stariji, sve ređe napuštam Skadarliju… Ako ovoliko Beograđana svake noći dolazi ovamo, u kaldrmisanu Sakadarsku, što bih ja išao tamo odakle oni dobrovoljno stižu. Valjda je ovde najbolje – inače ne bi dolazili.
Sedim, tako, često na uglu Zetske i Skadarske, gde se, kao da je pala s neba, u staru i zapuštenu optičarsku radnju uselila galerija „Monmartr“, vlasništvo gospodina Pjera Božovića koji je dobar deo svog zanimljivog života proveo u Francuskoj, pa je zbog nostalgije, svojoj galeriji dao ime čuvenog pariskog kvarta u kome žive slikari. Zanimljivo, Sakadarlija, ona stara, nikada nije bila poznata po slikarima – više po glumcima i pesnicima. Slikari, naime, vole visinu, tavane i mansarde gde je svetlo najbolje, a kirije najniže, a ovaj kraj nije obilovao višespratnicama već potleušicama i čatrljama gde pijanom čoveku nije pretila opasnost da padne s visoka.
Ovaj hroničar imao je retku privilegiju da njegova slika, u slavu Tuluz-Lotreka, postane na neki način zaštitni znak ove galerije. Na jednoj staroj krpi za posuđe, na kojoj se nalazio Lotrekov Aristid Brijan, čuveni pariski šansonjer s kraja veka, krpi koja je pre dvadesetak godina kupljena na buvljoj pijaci u Klinjankuru u Parizu, naslikao sam portret Tuluz-Lotreka, koji se sasvim dobro odomaćio u Skadarliji. Po noći, kada Pjer i njegovi gosti odu kućama, Tuluz-Lotrek se izvlači iz svog rama i odlazi preko puta na lepinju sa gulašem od bubrega u pekari Spasojević, a zatim, zavučen u najtamniji ugao, pijucka lozovaču u „Dva jelena“ sve do jutra, kada ga viđaju kako posrće uz Skadarsku i uvlači se kroz ključaonicu u Pjerovu galeriju vraćajući se u svoj ram.
Ponekad Pjer odlazi na sat-dva zbog nekog posla pa me ostavlja da čuvam „Monmartr“ i razgovaram sa posetiocima i kupcima. Kao honorar dobijam viski. Pijem ga bez leda kao što to rade i sami Škotlanđani koji su ga i izmislili. Da je viskiju potreban led – kažu oni – mi bismo ga tako i flaširali!
Kad Skadarlija opusti razgovaram sa okačenim slikama. Poznavao sam njihove autore, a sa nekima se i družio. Neki od njih nisu razgovarali jedan sa drugim u životu, ali vreme ih je izmirilo. Sada su tu, u Skadarliji, i čekaju strpljivo šta će se dogoditi sa njihovim imenima i delima. Oni imaju beskrajno mnogo vremena. A slike putuju kroz to vreme menjajući vlasnike i zidove soba.

KALEMEGDANSKA ŠETNJA

Postoji na Kalemegdanu jedna lepa šetačka staza u senci stare tvrđave, zgodna za ljubavnike i poražene koji se klone tuđih pogleda. Kada je lepo vreme, tom stazom šetaju dva starca, jedan penzionisani crnogorski general i njegov zemljak, informbiroovac. Obojica potiču iz ljute Crmnice. Na Golom otoku general je nekada davno bio islednik starom informbiroovcu, inače, svom ratnom drugu.
Obojica su visoki, koščati i preki ijudi. Kada spavaju posle ručka, njihove porodice idu na prstima. Kao rođeni Crmničani, obojica su tvrdoglavi. Mada znaju da će se svakog dana sresti na stazi na kojoj se moraju mirnoići dodirnuvši se gotovo ramenima, nijedan od njih ne odustaje i ne menja vreme i mesto podnevne šetnje. Izgleda da je to, prećutno, pitanje časti.
General, kada se o tome povede reč, ima običaj da kaže:
„Da nismo mi njih 1948. zatvorili, zatvorili bi oni nas!“
Stari informbiroovac i dalje tvrdi da je već te godine Josif Visarionovič bio potpuno pravu. On je još tada video kuda vodi revizionizam. Vizionar! Šta se desilo? Eto šta! Rasprodali su carevinu američkim kapitalistima i slugama imperijalizma!
Kada se mimoiđu, svako gleda preda se, skupljenih veđa, mrko, ćutljivo… Peti put, zastanu za trenutak u hodu, pogledaju se, a u ugaslim staračkim očima blesne stara iskra mržnje:
„I ja tebi istom mjerom“, procedi general.