Meša Selimović

Najveća ljubav Meše Selimovića




Zbog nje je napustio porodicu i pisao najlepše redove u svojim knjigama…

“Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.”

Najlepša posveta ženi, i to ne ženi ljubavnici ili neostvarenoj ljubavi, kakve najčešće srećemo u književnosti, nego ženi supruzi, majci njegovih ćerki i požrtvovanom saborcu.

A borbe je u njihovom životu bilo. Nešto zbog vremena koje nije trpelo one čije misli nisu uklopive u jednoumnu matricu komunizma, nešto zbog njihove ljubavi koja je bila tema ogovaranja, jer je Mešina prva žena imala “poganu narav a veliki uticaj.

Desa Đorđić je bila lepa profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji, mažena i pažena mezimica iz poznate srpske porodice partizanski i komunistički nastrojene. Drugarice je opisuju kao visoku i vitku, okretnu i žustru, živu sliku energije i vitalnosti. U gimnaziji se zaljubila u Mešu, prvom i strasnom ljubavlju koja često ume da preraste u mržnju. Istina je da je Desa bila uz Mešu u godinama rata i bila mu je podrška. Iz tog kratkog braka rodila se ćerka Slobodanka.

Da lepota žene, pa ni njena dobra dela nisu dovoljna da bi se ostvarila prava povezanost, iskonska veza gde su žena i muškarac i ljubavnici i prijatelji, gde je “Brak jedno dvoglavo biće kakvo brak i treba da bude”, kako mudro reče Lorens Darel, spoznao je mladi Mehmed Selimović na jednom putu za Beograd. U prestonici sreće Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske i bespovratno se zaljubljuje u nju. Daroslava Božić je imala u svom imenu ono što se pokazalo kao Mešina sudbina: dar od boga.

Da se ljudi upoznaju tek kad se rastanu, ovde se potvrdilo u najsurovijem obliku. Desa je zamrzela Darku mržnjom strastvene a ostavljene žene, mržnjom koja nikada nije prestala niti se utišala. Darka je žigosana kao brakolomnica, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Slika kojom je Desina ljubomora oslikala Darku toliko je bila oštra, a veze koje je potegla tako moćne, da je Meša pozvan pred sud svoje partije da objasni i opravda se; bilo je to surovo vreme kad komunizam nije bio društveno uređenje nego mentalni sklop, način razmišljanja koji nije tolerisao i najmanje odstupanje.

Tako se Meša našao pred partijskom jedinicom Komiteta za kulturu, gde je morao da objasni i izvini se partiji zbog nedostojnih držanja. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata.

Šefkija Selimović je bio šef komande tuzlanskog kraja kome su ustaše poharale i popalile kuću i okućnicu. Negde pred kraj 1944 saznao je da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa Šefkija uzima iz Glavnog magacina krevet, orman, sto, stolicu i par neohodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci. Streljan je u zoru, nevin, žrtvovan slepoj ideologiji koja nije imala razumevanja za radost čoveka kome se vraća žena iz ustaškog pakla i kojoj želi da stvori kakav-takav dom. Najstrašnije od svega je držanje trećeg brata, Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.

Meša nikada nije oprostio Partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost i nezauzimanje za očigledno nevinog čoveka. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom, ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce. Da im se ne zna grob ni znamenje da su postojali.

Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv najcrnjeg jednoumlja, nastalo je njegovo remek delo, “Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: “Brate, nisam kriv”.

Tako se njegova partija, kojoj se iz ideala o ravnopravnosti i istinskom vrednovanju čoveka davno pridružio, ponovo ogrešila i pokušala da mu istrgne i drugu ljubav, onu prema ženi.

Nije se dao Meša slomiti ni izdajom dojučerašnjih saboraca, ni nedostojnim bežanjem nekadašnjih prijatelja, ni bedom, surovom bedom koju su on i Darka upoznali braneći jedno drugo.

Mnogo kasnije, pričao je o teškom odrastanju njihove dve ćerke koje su u najranijem detinjstvu upoznale nemanje svake vrste. Nemanje cipela, knjiga, lepe odeće,nemanje čokolade, slatkiša, voća, nemanje čak i drugarica, jer nije bilo društveno prihvatljivo da se deca “ispravnih i na liniji” roditelja, druže sa decom čoveka partijski i moralno posrnulog i prokaženog. Međutim, ni ta surova beda gde je Darka morala da isprodaje sve što je donela iz roditeljske kuće, često za osnovne namirnice, nije Mešu toliko bolela koliko ignorisanje njegovih kolega.

“Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh, ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite?” Ovako opisuje svoje stanje u “Tvrđavi”, drugom velikom delu u kome je opisao svoju životnu priču.

Alija Selimovič, Mešin otac, izjašnjavao se kao Srbin muslimanske vere. Na početku prošloga veka to je bilo normalno i uobičajeno. Prema deci je bio strog i dalek. Pripadao je onoj staroj generaciji koja je bila potpuno turski orijentisana, religijom, (mada nije bio strogo religiozan, samo je poštovao najveće muslimanske praznike), odećom, nameštajem po kući, pismom koje se zvalo arabica i predstavljalo neku mešavinu arapskog i hrvatskog jezika. U svemu krut i nedodirljiv, nije sinu pružio toplinu roditeljstva niti razumevanje za novo vreme koje je preokrenulo njegov stari, osmanski svet u neki novi, njemu nerazumljiv.

Kad osetljiv i ljubavi gladan čovek raste u teškim vremenima i teškoj zemlji, od teškog oca i sa još težim životom, očekivalo bi se da postane grub, opor i barem sarkastičan. Ništa od toga nema kod Meše. On je jaka osoba da izdrži udarce onih u koje je verovao, ali i tanana duša koju razume i voli njegova zvezda vodilja, žena zbog koje je trpeo osudu a koja mu je donela nezamislivu emotivnu sreću i ispunjenje.

“I ne samo da se nikada nisam pokajao, nego sam uvek zahvaljivao sudbini što me je darovala takvim čovjekom kao što je Darka, moj dobri duh. Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom tijelu lijepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti , da me je uvek zaprepašćivala; ona me je branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško, verovala u mene kada su drugi sumnjali, usmeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju..”

Dvadeset godina je trajala Mešina i Darkina borba da pobede uskogrudost i neprijateljstvo zajednice, da premoste dane koji su bili obeleženi suvim hlebom i nemaštinom svega potrebnog za pristojan život. U zemlji koja se oporavljala od “kapitalističke nepravde i siromaštva radničke klase”, jedan idealista borac za to bolje sutra živeo je život najcrnjrg prognanika jer se razikovao. “Bosna je teška, teretna zemlja u kojoj nije lako živjeti ako si centimetar viši od ostalih. A meni je sudbina dodelila taj centimetar i osudila na vječno ispaštanje”.

Mešina sreća je bila što je na svom putu naišao na ženu koja je, takođe, imala taj centimetar koji je za njih značio prepoznavanje ali i dugogodišnji hod po trnju.

Tek kada je izašao “Derviš”, počinje za Selimoviće normalniji život u materijanom smislu ali mu čaršija nije oprostila uspeh. Njemu nije ništa oprošteno. Šta god da je uradio ovaj veliki čovek i pisac, nekako je nailazilo na osudu okoline.

Umoran od napadanja i nerazumevanja, od optužbi za nacionalizam, oportunizam, proglašavan disidentom i neprijateljem, sit iskošenih pogleda i licemerstva, zauvek napušta Sarajevo i dolazi u Beograd. Po sopstvenom priznanju, tih devet godina života u sredini koja ga je prihvatila, volela, proznavala, u kojoj on i Darka nisu nosili pečat koji u Bosni nikada nije bio skinut, bile su najbolje godine njihovog života.

Pre neku godinu otkrivena je spomen ploča u Gospodar Jovanovoj 39, gde je proveo te lepe godine. Koliko je Darka bila ogromna figura u Mešinom životu, heroina koja je iznela sav čemer teškog života i ljudske pakosti, najbolje govori ono što je Matija Bećković rekao tom prilikom.

“Da ima pravde na toj ploči bi bilo i Darkino ime, ali jedina koja bi sigurno bila protiv toga je ona sama, kao što je bila protiv one raskošne posvete na Dervišu i smrti“.

Ne treba Darki spomen ploča. One se ionako ne čitaju, ljude slabo zanimaju natpisi koje u prolazu ni ne primete.

Jedno od najvećih dela muslimanske i srpske (Meša je insistirao na tome da je podjednako srpski i muslimaski pisac, da jednako poštuje poreklo i opredeljenje) književnosti, ono preko koga je svet saznao za njega, počinje njenim imenom i zahvalnošću njenoj dobroti i ljubavi.

Tako je Darka zapisana u večnosti zajedno sa svojim čovekom.

“Promašena ljubav, promašen je život”

Ovu je lekciju mladi Mehmed, Meša Selimović očito naučio kao mlad čovek. Njegov “ljubavni put” najbolje svedoči o tome.

Nijedan čovek ne bira trenutak u kojem ga ljubav i opčinjenost prema drugom biću oprhva u potpunosti i sa toliko jačine da ne može nastaviti svoj život dalje bez ljubljene polovine. Nije svakome ni suđeno da spozna takvu ljubav. U slučaju da se sretnu dva “nerazdvojna” bića, valja biti dovoljno hrabar da nijedna sporna okolnost ne stane na put ostvarenju takve ljubavi. Životne priče nas uče koliko je teško pronaći ljubav u kojoj je sve ostalo podređeno veličini ljubavi, kao i da oni koji su srećni sticaj okolnosti uspeli da odbrane od spoljašnjih uticaja stiču bogatstvo od kojeg veće ne postoji.  Takvo bogatstvo stekli su Meša Selimović i njegova Darka.

Nakon II svetskog rata Meša je došao u Beograd da živi i radi na značajnoj funkciji. Iako je bio oženjen čovek, Meša se nakon susreta sa Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje tako i toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Docnije će izjaviti da nije pogrešio ili da je dobro procenio – osetio da je reč o pravoj ljubavi . Da bi ostvario svoj san da bude sa njom, morao je napustiti suprugu Desanku i malo dete.
U braku sa Desankom nije bio srećan. Iako mu je bilo teško da joj saopšti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta… bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi od smrdljivog blata… Hodao je po mraku od Trga Republike do Karaburme sa mučninom i krivicom što je morao da povredi Desanku kojoj nikako nije mogao da pomogne, ali ujedno i sa strahom da ga tako prljavog i uznemirenog Darka ne odbije, da u njoj ne izazove gađenje.

Darka ga je dočekala razneženo, kao da je bio “namirisan najskupljim mirisima”*. Ponašala se sa potpunim razumevanjem, nošena sopstvenom ljubavlju prema njemu. Tu prvu noć njihovog doživotnog zajedničkog života umirila je i pretvorila u lepotu, razumevanje i podršku koju samo ljubavnici mogu jedno drugom da daruju.

“Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao.”*

Te teške noći Meši je bio potreban san, a ona ga je spremala za novi radni dan i novi – zajednički život.

Oni nisu čekali da se okonča razvod, svaki dan razdvojenog života smatrali su izgubljenom večnošću. Meša je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg mora da se pridržava kao komunista. Osim vanbračne zajednice, sporno je bilo i to što je Darka bila kćerka  generala  kraljeve vojske i udata za čoveka kojem se kao vojniku kraljeve vojske gubi svaki trag. Pustio je da se stvari dešavaju spontano, iako je obavestio jednog člana partije o svojoj situaciji. Supruga Desanka ga je tužila zbog vanbračne zajednice sa ženom buržoaskog porekla. Na partijskom sastanku, gde se raspravljalo o njegovom slučaju, postavljali su mu ponižavajuća pitanja na koja nije hteo da odgovara. Demonstrativno je napustio sastanak uz izjavu da neće dozvoliti da ga ponižavaju.

Ishod je bio jasan: isključen je iz komunističke partije, a samim tim postao je nepoželjan na bilo kom radnom mestu. Život u Beogradu bio je nemoguć.  Meša je tražio posao u Sarajevu, dobio ga, te su Darka i on krenuli  put Sarajeva sa nešto malo novca i stvarima iz Darkinog stana. Odlazeći, Darka je izgubila pravo na stan. Darka se nije bunila, bilo joj je, kao i Meši, dovoljno da su zajedno. Nisu se ni bojali neizvesnosti, srećno su putovali prugom Beograd – Sarajevo sa malo hleba i kačkavalja. Darka je nešto pre toga bila bolesna te je na put krenula sa svega 39 kg. Ljubav, nežnost njihovih zagrljaja, pogleda i priče učinili su da ovo putovanje dožive kao malu čaroliju u kojoj postoji bezbrižnost i lepota života. Ljubav je bila jača od surove stvarnosti. O njoj nisu mogli ni da razmišljaju. Zanos vredan divljenja…

Njihov dalji zajednički život u Sarajevu bio je težak, živeli su često u oskudici, Meša je dobijao i gubio profesorsko mesto bez ikakvih razložnih objašnjenja. Ipak, Meša je svestan da takvo ophodjenje prema njemu počiva na zavisti, njegovom poreklu…  nije poklekao jer je uz sebe imao ljubav. Ona je bila njegov “dobri duh” *. Darka je za njega i njihovu porodicu (dve kćerke) odlazila da prodaje stvari iz kuće kako bi preživeli, podržavala ga u pisanju kad bi se za to stekli uslovi, prva čitala njegove ispisane redove… neprekidno je bila kraj njega i uz njega…

“Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom tijelu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kad su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju…”*

Nakon ovih reči sledi najveći dokaz njegove ljubavi:

“… Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice).”*

Njegova ljubav prema Darki ispred je njegovog uspeha u književnosti, tragično bi bilo živeti bez nje.

Srećom, došlo je vreme kada Meša ostvaruje književne uspehe, dobija nagrade…  Zajedno su podelili  i dobro i zlo. Njihova ljubav davala im je snagu i osećanje sreće, ma u kakvim okolnostima živeli.

Nakon njegove smrti Darka je nastavila da štiti njegovu zaostavštinu od zloupotreba.

Meša je rekao kako je uvek zahvaljivao svojoj sudbini što ga je darovala takvim čovekom kao što je Darka*.  Svojom ljubavlju Darka je posvedočila isto: hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša.

Meša o svojoj ljubavi prema Darki:

* Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako da je bilo potpuno normalno da priznam tu vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena (kakve sam i doživio), puštao sam da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rješenje. Time sam, naravno, sve komplikovao, a prema Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja, predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet saveznih ministarstava kaznio me isključenjem – “zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog morala”, kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna, ali teška kazna mnogo me je pogodila, ali mi je i pomogla da se riješim mnogih nedostataka koje sam imao…”

„Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena (Darka) je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen…“, govorio je o tim danima.*


Derviš i smrt – posveta:

Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.

Mešin unuk Nikola Momčilović o ljubavi svojih dede i babe

Ljubav bez granica

Osim što je neizmerno ponosan na svog dedu, Nikola nam je govorio i o svojoj baki, o njihovom odnosu i velikoj, nestvarnoj ljubavi.
Meša Selimović je u knjizi „Sjećanja” opisao čitav svoj život. Između ostalog, otkrio je da je imao brak pre Nikoline baka Darke, ali i zbog čega se sa prvom ženom rastao.

– Baka Darka je prekinula studije i udala se za dedu. Iz tog braka rodila se moja majka Maša i tetka Jesenka. Oni su, po mom mišljenju, imali potpuno neverovatan odnos. Genijalno su funkcionisali, a baka je ceo svoj život posvetila njemu. Bila je odlučna da sve podredi tome kako bi on imao svoj mir. Nažalost, preminula je 1999. godine za vreme bombardovanja.

„Ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kada mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kada su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju. Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)”, napisao je Meša u „Sjećanjima”.

Pored neizmerne ljubavi prema supruzi Darki, bio je ponosni otac, koji je svojim ćerkama pružio ljubav i izveo ih na pravi put.

– Deda nije bio strog prema mami i tetki. Iskreno, ne znam da li su te priče romansirane za sestrine i moje uši, ali znalo se, kada je njemu bila potrebna samoća, imao je svoju radnu sobu u koju je odlazio i osamljivao se. Zahvaljujući njemu one su živele prelep život. Imale su sve što su devojčice toga vremena mogle da požele. Nije se trudio da rasplamsava njihovu želju za pisanjem. Smatrao je da to nije život za svakoga i insistirao je da prevashodno završe fakultete. Nije im branio da pišu, ali nije ih ni preterano podržavao. Moja majka je profesor srpskog u penziji, a tetka engleskog jezika. Dakle, nisu mu mnogo „pobegle” – našalio se Nikola.

Sličnosti sa dedom

– Baka je stalno govorila da sam isti deda. Pričala je kako je do mog rođenja najviše na svetu volela Mešu, a onda sam se rodio ja i zauzeo njegovo mesto. Obožavala me je, jer sam za nju bio drugi Meša. Ali sve bake su takve, zar ne? – skromno je upitao unuk velikog književnika.

Dok je moja baka još bila živa, bio sam sa jednom drugaricom kod nje na ručku. Onako neobavezno, drugarica ju je upitala: „Bako, pa šta ste vi radili dok je on pisao?” Moja baka Darka je odgovorila: „Ja sam ga volela.”

Izvor
(secanja.com)

„Život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovjek živi kako mora, a pravi čovjek živi kako hoće; život na koji bijedno i bez otpora pristaje je bijedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovjek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.” (Krug)

Mehmedalija Meša Selimović je rođen u Tuzli 1910. Nakon završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, do početka Drugog svetskog rata, radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu. Zatvoren 1942, a 1943. g. nasao se na slobodnoj teritoriji. Učestvovao je do kraja rata u borbi protiv okupatora.

Posle rata je jedno vreme radio kao univerzietski nastavnik u Sarajevu. Potom obavlja niz visokih dužnosti u kulturi (bio je direktor Bosna-filma, direktor Narodnog pozorišta i, konačno, glavni i odgovorni urednik u izdavačkom preduzeću “Svjetlost” u Sarajevu).

Zbog prigušenog sukoba s tadašnjim političkim rukovodstvom u Bih-manifestovanog pojedinačnim gestovima, izjavama i natpisima-napušta Sarajevo i prelazi u Beograd. Nastavlja sa objavljivanjem svojih dela.

Bio je prozaist raznovrsne tematske i žanrovske orijentacije. Počeo je sa književnim radom relativno kasno, prozom sa ratnom tematikom, da bi potom svoj literarni rad usredsredio na refleksiju i univerzalne teme: čovek, njegova egzistencija i sudbina.

Njegov književni opus obuhvata pripovetke: “Prva četa” (1950), “Tuđa zemlja” (1957); romane: “Tišine” (1961), “Magla i mjesečina” (1965), “Derviš i smrt” (1966), “Tvrđava” (1970), “Ostrvo” (1974); studije i eseje: “Za i protiv Vuka” (1967), “Eseji i ogledi” (1966). Njegov autobiografski spis “Sjećanja” (1957) govori o piščevom životu, književnom radu i nekim književnim i kulturnim događajima i ličnostima.

Puni uspeh postigao je romanom “Derviš i smrt” (1966). Ovaj roman je osvojio sve značajnije domaće književne nagrade. Sledi, takođe, značajan roman “Tvrđava” (1970). Ova dela prevode se i objavljuju i u drugim zemljama.

Selimović je umro u Beogradu, 1982. g.

"...volim proljeće, mislio sam, volim proljeće, neumoreno i neotežalo, budi nas vedrim lakomislenim zovom da počnemo iznova, varka i nada svake godine, novi pupovi niču iz starih stabala, volim proljeće, vičem u sebi uporno, prisiljavam se da povjerujem, krio sam ga od sebe ranijih godina, a sad ga zovem, nudim se da me obuzme, dodirnem cvijet jabuke kraj puta, i glatku novu grančicu, sokovi žubore njenim bezbrojnim žilicama, tok im osjećam, neka mi kroz jagodice pređu u tijelo, jabukov cvat da nikne na mojim prstima, i prozirno zeleno lišće na mojim dlanovima, da budem blagi miris voćkin, i njena tiha nebriga, nosiću ocvjetale ruke pred zadivljenim očima, pružaću ih kiši hraniteljki, u zemlju ukopan, nebom hranjen, proljećima obnavljan, jesenima smirivan, dobro bi bilo početi sve iz početka."
Derviš i smrt

"To se javljalo proleće. Varka svake godine, nada što kratko traje, vreme pupanja želja, uteha za klonuća u ostalim danima.
Uvek se ponavlja, i čovek uvek poveruje."

(Ostrvo)

"Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom.
Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje.
Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje."
(Tvrđava)

Nekada moraš otići, da vidiš ko će doći za tobom.
Nekada moraš pričati tiše, da vidiš ko te sluša.
Nekada se moraš potući, da vidiš ko je na tvojoj strani.
Nekada moraš donositi pogrešne odluke, da vidiš ko će ih ispraviti.
Nekada moraš voljenoj osobi dopustiti da ode, da vidiš, da li te voli dovoljno, da se vrati.