Meša Selimović

First topic message reminder :

Najveća ljubav Meše Selimovića




Zbog nje je napustio porodicu i pisao najlepše redove u svojim knjigama…

“Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.”

Najlepša posveta ženi, i to ne ženi ljubavnici ili neostvarenoj ljubavi, kakve najčešće srećemo u književnosti, nego ženi supruzi, majci njegovih ćerki i požrtvovanom saborcu.

A borbe je u njihovom životu bilo. Nešto zbog vremena koje nije trpelo one čije misli nisu uklopive u jednoumnu matricu komunizma, nešto zbog njihove ljubavi koja je bila tema ogovaranja, jer je Mešina prva žena imala “poganu narav a veliki uticaj.

Desa Đorđić je bila lepa profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji, mažena i pažena mezimica iz poznate srpske porodice partizanski i komunistički nastrojene. Drugarice je opisuju kao visoku i vitku, okretnu i žustru, živu sliku energije i vitalnosti. U gimnaziji se zaljubila u Mešu, prvom i strasnom ljubavlju koja često ume da preraste u mržnju. Istina je da je Desa bila uz Mešu u godinama rata i bila mu je podrška. Iz tog kratkog braka rodila se ćerka Slobodanka.

Da lepota žene, pa ni njena dobra dela nisu dovoljna da bi se ostvarila prava povezanost, iskonska veza gde su žena i muškarac i ljubavnici i prijatelji, gde je “Brak jedno dvoglavo biće kakvo brak i treba da bude”, kako mudro reče Lorens Darel, spoznao je mladi Mehmed Selimović na jednom putu za Beograd. U prestonici sreće Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske i bespovratno se zaljubljuje u nju. Daroslava Božić je imala u svom imenu ono što se pokazalo kao Mešina sudbina: dar od boga.

Da se ljudi upoznaju tek kad se rastanu, ovde se potvrdilo u najsurovijem obliku. Desa je zamrzela Darku mržnjom strastvene a ostavljene žene, mržnjom koja nikada nije prestala niti se utišala. Darka je žigosana kao brakolomnica, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Slika kojom je Desina ljubomora oslikala Darku toliko je bila oštra, a veze koje je potegla tako moćne, da je Meša pozvan pred sud svoje partije da objasni i opravda se; bilo je to surovo vreme kad komunizam nije bio društveno uređenje nego mentalni sklop, način razmišljanja koji nije tolerisao i najmanje odstupanje.

Tako se Meša našao pred partijskom jedinicom Komiteta za kulturu, gde je morao da objasni i izvini se partiji zbog nedostojnih držanja. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata.

Ne daš mi da spavam - rekao sam, tobože prekorno, a ništa drugo nisam želeo, ni lepše, ni draže, nikad, u životu.

Zar postoji išta osim večeras? Još si suviše budna. Sami smo u ovom krugu svjetlosti. Sami smo u ovom velikom svijetu. Pokušaj, zamisli da ti je lijepo, i da sam ti potreban. Ako se dovoljno uživiš, biće gotovo istina. Meni je već lijepo, potrebnija si mi od vazduha, večeras, uvijek, napolju je ledeno, ničeg nema. Zagrli me jače, priveži me uza se i za ovo mesto.

Ako si izgubio nekoga zato što si bio to što jesi...nisi izgubio ništa.

“Želim da me zvižduk vjetra zagluši, da zasvira kroz mene kao kroz trsku, mislim, kako bi bilo lijepo ne misliti, mislim: kako bi lijepo bilo naći se sad na rijeci, šiban olujom, u ribarskoj barci ili u štrkljastoj drvenoj kućici na obali rijeke, okružen divljom stihijom, sam s njom, bez tuge u sebi i oko sebe. Ali to je samo trenutna želja, davnašnja potreba za bijegom i za odvajanjem od tereta u sebi, neostvariva čežnja za tišinama.”

"Ja vjerujem u žensku intuiciju. Ja vjerujem da su žene mnogo inteligentnije nego muškarci. Samo, mi se pravimo, mi se jako pravimo da smo mnogo pametni, a nismo. One su finija bića, finija ustrojstva, mnogo finija nego mi. Ali mi smo, eto, nekako navikli na tu vlast, pa sebi i pridajemo suviše velik značaj."

"Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svjetlije i svježije, kao da se prozori na kući otvore...
Nisam naročito pametan, niti mislim da je to važno, važnije je da je čovjek pravedan i da se ne truje ružnim mislima.
...Mučno bi bilo živjeti obeshrabren, treba vidjeti i onu stranu koja nije protiv čovjeka."

"Nije to bila strast, već možda gore od toga: uspomena."

" Znaš li šta je najlepše u životu ?
Želja , prijatelju . "

"Više je tuge u istini nego u svemu što možemo da izmislimo."

"Bilo je to jednom, davno, u životu još lijepom. Možda mi se činio težak tada, ali kad mislim o njemu sa ovoga mjesta, želio bih da se vrati."

Znao sam da je prava. Osetiš.
Mogao bi da ležiš sa njom danima. Samo ležiš. Dišeš. Ćutiš.
Ne praviš ni jedan jedini pokret. Osim onoga što spaja usne. Ruke. I duše.
Taj pokret ne moraš ni napraviti. Napravi se sam.
Diši i slušaj. Tišina odzvanja sve prećutane reči. Pozivnica za raj, pre raja.
Neka granica, reklo bi se. Tamo na granici si čekao ovaj trenutak.
Poseban. Uz posebnu.

Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposeti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje.Ostajući, čovjek trpi ili napada.Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mjesto i nametnute uslove.

Ne gunđam i ne žalim se, a ljudi se čude i kao da im je krivo što sam ja miran i veseo. A ja se njima čudim što gube vreme na nerazumnosti, bolje bi bilo da žive. Ali im to ne kažem, ljudi ne vole kada im se govori istina. I žalim ih što se opterećuju nevoljama bez kojih bi mogli da budu. Dosta nam je nevolja bez kojih se ne može.

Kad kreneš na put, napuni džepove snovima, nahrani čežnju letnim kišama .. i kreni! Ne okreći se, ne daj da ti cipele gaze po mulju svakodnevnice, vini se visoko, što više možeš. Ne moraš biti ptica da bi letio, samo poželi jako, kao što bi se za zrak borio. Bori se za svoja krila.

Ako se smeje kao dete i raspriča kao devojčica,
veliki je čovek ta žena.

Pošten sam koliko mogu, nikome ne želim suviše zla, htio bih da ljude više volim, nego sto ih žalim, molim se svojoj sreći da mimo mene prođe ono što me se ne tiče...

U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam hrđava prilika, nemam ništa, niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene.

Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi ljubav daje pravo da budem nepravedan.

Voljeću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno.

Ali ona je još luđa od mene. Voljećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba."

Kad kreneš na put, napuni džepove snovima, nahrani čežnju .. i kreni.
Ne okreći se .. ne daj da ti cipele gaze po mulju svakodnevnice, vini se visoko, što više možeš .. Ne moraš biti ptica da bi letio, samo poželi jako ..

Ne mijenjaj svoju prirodu. Neki jure za srećom, drugi je stvaraju. Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmijeh .