Meša Selimović

First topic message reminder :

Najveća ljubav Meše Selimovića




Zbog nje je napustio porodicu i pisao najlepše redove u svojim knjigama…

“Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.”

Najlepša posveta ženi, i to ne ženi ljubavnici ili neostvarenoj ljubavi, kakve najčešće srećemo u književnosti, nego ženi supruzi, majci njegovih ćerki i požrtvovanom saborcu.

A borbe je u njihovom životu bilo. Nešto zbog vremena koje nije trpelo one čije misli nisu uklopive u jednoumnu matricu komunizma, nešto zbog njihove ljubavi koja je bila tema ogovaranja, jer je Mešina prva žena imala “poganu narav a veliki uticaj.

Desa Đorđić je bila lepa profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji, mažena i pažena mezimica iz poznate srpske porodice partizanski i komunistički nastrojene. Drugarice je opisuju kao visoku i vitku, okretnu i žustru, živu sliku energije i vitalnosti. U gimnaziji se zaljubila u Mešu, prvom i strasnom ljubavlju koja često ume da preraste u mržnju. Istina je da je Desa bila uz Mešu u godinama rata i bila mu je podrška. Iz tog kratkog braka rodila se ćerka Slobodanka.

Da lepota žene, pa ni njena dobra dela nisu dovoljna da bi se ostvarila prava povezanost, iskonska veza gde su žena i muškarac i ljubavnici i prijatelji, gde je “Brak jedno dvoglavo biće kakvo brak i treba da bude”, kako mudro reče Lorens Darel, spoznao je mladi Mehmed Selimović na jednom putu za Beograd. U prestonici sreće Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske i bespovratno se zaljubljuje u nju. Daroslava Božić je imala u svom imenu ono što se pokazalo kao Mešina sudbina: dar od boga.

Da se ljudi upoznaju tek kad se rastanu, ovde se potvrdilo u najsurovijem obliku. Desa je zamrzela Darku mržnjom strastvene a ostavljene žene, mržnjom koja nikada nije prestala niti se utišala. Darka je žigosana kao brakolomnica, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Slika kojom je Desina ljubomora oslikala Darku toliko je bila oštra, a veze koje je potegla tako moćne, da je Meša pozvan pred sud svoje partije da objasni i opravda se; bilo je to surovo vreme kad komunizam nije bio društveno uređenje nego mentalni sklop, način razmišljanja koji nije tolerisao i najmanje odstupanje.

Tako se Meša našao pred partijskom jedinicom Komiteta za kulturu, gde je morao da objasni i izvini se partiji zbog nedostojnih držanja. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata.

"Prvi snijeg, tiha priča, ludo djetinjstvo, paučinasta sreća, san o lijepom. Izvešću Tijanu, dugo ćemo hodati ulicama, koje će snijeg zatrpavati, pričaću joj o djetinjstvu, ne, govoriću joj koliko je volim i koliko se radujem životu. Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćeš veći razlog. "

Da li ljudi priznaju i cijene ono što im nedostaje? Da li varaju druge, ili sebe? Ili im je misao podijeljena na ono što se želi i ono što se mora?

"Kad jednom ode, ništa je više neće vratiti! Stavit ćeš ruke u džepove i prizvati neke davne kiše... Stajat ćeš mokar u jednoj ulici koju si nekad volio i gledati u njene prozore. Tišinom ćeš joj reći sve ono što se nikad usudio nisi; sve tajne ćeš odati, sve laži priznati! I tek tada ćeš znati da nisi izgubio nju. Izgubio si sebe i sve ono što je ona u tebi probudila."

"Ostaje tako da živi želja i vjera da će jednom doći sanjani raj,
a s tom željom lakše se živi."

''Učinio sam malo, ali sam učinio svjesno. Zar da uprljam i to malo?''

Kad bih umio da napišem najljepšu knjigu na svijetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.

Najteže je objasniti ono što je najjednostavnije.

" Nemaš pojma koliko ne možeš bez sebe.
A o sebi najmanje brineš."

Čuvala me, i pored svega, onakvog kakav sam bio u njenim snovima. Čarobnjački me sastavljala od razbijenih komada, možda i ne primećujući pukotine.

Prekrasni ljudi nikad ne prestaju sijati.
Vanjska lepota je samo skica.
Za remek delo je potrebna duša.

„Koračao sam polako, opijen blistavim snijegom pod suncem, i vidikom što se otvarao na visinama, oslobođen jučerašnjih briga u tišini širokog prostora i moćnih brda. Tijesno nam je, guramo se u zagušljivim gradovima, mrzimo se, smetamo jedni drugima, a ovdje miruje nekadašnji svijet, čist i netaknut, prastari zakon zaboravljene ljepote i nadmoćnog mira uvlači se u kolanje krvi. Odavde, sve izgleda sitno i nevažno dolje u nizini, u donjem svijetu."

Zbunilo me i jedno tužno pismo i gotovo zauvijek otrgnulo i od Uspomena i od pisanja uopšte. Pisala mi ga je djevojčica Sabiha učenica IV razreda osnovne škole u jednom našem malom mjestu:

»Druže Selimoviću, želim da se sa tobom dopisujem, jer sam čula da si dobio roman pohvalu. Meni je bilo drago što si dobio taj roman. Pa ti želim i u idućoj godini. Da te pitam kako ti je u školi. Meni je dobro pa i ja sam dobra učenica. Ja sam sada četvrti razred osnovne škole u G. Želim da mi napišeš šta sve učite u osnovnoj školi. Pitam te kako si mi i kako su tvoji ukućani. Ja imam tri brata i četiri sestre, a ja sam peta. Jednom mi je bratu ime E., drugom M., jednoj mi je sestri ime M., ona je završila osnovnu školu i srednju školu sa odličnim. Ali se je ona udala. Drugoj mi je sestri ime A., trećoj mi je ime Š., a četvrtoj E. Ona je najmlađa i ide u prvi razred osnovne škole. Dva su brata oženjena, a treći će sad u maju da završi zanat. Želim ti dugo učenje,
drugarica Sabiha, IV b. razred osnovne škole u G. Želim da mi odmah odgovoriš i hoću sa tobom da se dopisujem«.

Na posljednjoj stranici pisma Sabiha je nacrtala svoju ruku.