Meša Selimović

First topic message reminder :

Najveća ljubav Meše Selimovića




Zbog nje je napustio porodicu i pisao najlepše redove u svojim knjigama…

“Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.”

Najlepša posveta ženi, i to ne ženi ljubavnici ili neostvarenoj ljubavi, kakve najčešće srećemo u književnosti, nego ženi supruzi, majci njegovih ćerki i požrtvovanom saborcu.

A borbe je u njihovom životu bilo. Nešto zbog vremena koje nije trpelo one čije misli nisu uklopive u jednoumnu matricu komunizma, nešto zbog njihove ljubavi koja je bila tema ogovaranja, jer je Mešina prva žena imala “poganu narav a veliki uticaj.

Desa Đorđić je bila lepa profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji, mažena i pažena mezimica iz poznate srpske porodice partizanski i komunistički nastrojene. Drugarice je opisuju kao visoku i vitku, okretnu i žustru, živu sliku energije i vitalnosti. U gimnaziji se zaljubila u Mešu, prvom i strasnom ljubavlju koja često ume da preraste u mržnju. Istina je da je Desa bila uz Mešu u godinama rata i bila mu je podrška. Iz tog kratkog braka rodila se ćerka Slobodanka.

Da lepota žene, pa ni njena dobra dela nisu dovoljna da bi se ostvarila prava povezanost, iskonska veza gde su žena i muškarac i ljubavnici i prijatelji, gde je “Brak jedno dvoglavo biće kakvo brak i treba da bude”, kako mudro reče Lorens Darel, spoznao je mladi Mehmed Selimović na jednom putu za Beograd. U prestonici sreće Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske i bespovratno se zaljubljuje u nju. Daroslava Božić je imala u svom imenu ono što se pokazalo kao Mešina sudbina: dar od boga.

Da se ljudi upoznaju tek kad se rastanu, ovde se potvrdilo u najsurovijem obliku. Desa je zamrzela Darku mržnjom strastvene a ostavljene žene, mržnjom koja nikada nije prestala niti se utišala. Darka je žigosana kao brakolomnica, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Slika kojom je Desina ljubomora oslikala Darku toliko je bila oštra, a veze koje je potegla tako moćne, da je Meša pozvan pred sud svoje partije da objasni i opravda se; bilo je to surovo vreme kad komunizam nije bio društveno uređenje nego mentalni sklop, način razmišljanja koji nije tolerisao i najmanje odstupanje.

Tako se Meša našao pred partijskom jedinicom Komiteta za kulturu, gde je morao da objasni i izvini se partiji zbog nedostojnih držanja. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata.

"Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom.
Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje.
Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje."
(Tvrđava)

Nekada moraš otići, da vidiš ko će doći za tobom.
Nekada moraš pričati tiše, da vidiš ko te sluša.
Nekada se moraš potući, da vidiš ko je na tvojoj strani.
Nekada moraš donositi pogrešne odluke, da vidiš ko će ih ispraviti.
Nekada moraš voljenoj osobi dopustiti da ode, da vidiš, da li te voli dovoljno, da se vrati.

„Koračao sam polako, opijen blistavim snijegom pod suncem, i vidikom što se otvarao na visinama, oslobođen jučerašnjih briga u tišini širokog prostora i moćnih brda. Tijesno nam je, guramo se u zagušljivim gradovima, mrzimo se, smetamo jedni drugima, a ovdje miruje nekadašnji svijet, čist i netaknut, prastari zakon zaboravljene ljepote i nadmoćnog mira uvlači se u kolanje krvi. Odavde, sve izgleda sitno i nevažno dolje u nizini, u donjem svijetu."
(Tvrđava)

Ako ti je dobro,ne uznosi se, ne oholi, jer pad dolazi iznenada,ako ti je loše ne uništavaj se, ne ništi se u zlu, jer i sreća dođe iznenada. Nikada ne idi u krajnost, jer moraš biti spreman za uspone i padove, niti gledaj druge s visoka, niti saginji glavu pred svima, jer ti si samo deo čovečanstva, nit nešto iznad, nit nešto ispod, i što god da te snašlo prihvati to kao čovek, ponesi se kao čovek, budi čovek. Čovek je satkan od emocija, da plače, smeje se, raduje, ljubi, a ne da bude iznad svih i ponižava dok ga drži trenutno prolazno dobro ili da se samouništava u trenutno prolazno lošoj situaciji.''

Prvi snijeg, tiha priča, ludo djetinjstvo, paučinasta sreća, san o lijepom. Izvešću Tijanu, dugo ćemo hodati ulicama, koje će snijeg zatrpavati, pričaću joj o djetinjstvu, ne, govoriću joj koliko je volim i koliko se radujem životu. Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćeš veći razlog!

"Bilo bi lijepo da sam skitnica.On uvijek može da traži dobre ljude i drage krajeve,i nosi vedru dušu otvorenu za široko nebo i slobodan drum koji ne vodi nikuda,koji vodi svukuda. Kad čovjeka samo ne bi držalo osvojeno mjesto."

Tada se u toj gluši,u toj smrti,javio negdje jedan glas,vedar,mlad,
čist, i zapjevao čudnu pjesmu,snenu i tihu,ali svježu i otpornu.Kao pijev ptice.Tako je i utihnuo,kako se i javio,nenadano.
Ali je ostao u meni,živ,raznježio me,uzbudio,uzbunio.
...Javila se zakašnjela nježnost.Čovječe koji pjevaš u zastrašujućoj tami,čjem te.Tvoj krhki glas mi liči na pouku.Ali čemu sad? ...
Grdna si varka,zlatna ptico!

"Bila je drukčija od njegove magličaste vizije iz prvog susreta, stvarnija, bliža, određenija, ali time nije gubila ništa. Ona iz snova bila je mašta, magla njegovih zaludnih časova, i imala je nestalan oblik njegovih želja, a ova se nije mijenjala ni rasplinjavala. Stajala je pred njim uzdržana i gospodstvena, otkrivajući svakim svojim pokretom poneku osobinu koja je djelovala kao iznenađenje."