Meša Selimović

First topic message reminder :

Najveća ljubav Meše Selimovića




Zbog nje je napustio porodicu i pisao najlepše redove u svojim knjigama…

“Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.”

Najlepša posveta ženi, i to ne ženi ljubavnici ili neostvarenoj ljubavi, kakve najčešće srećemo u književnosti, nego ženi supruzi, majci njegovih ćerki i požrtvovanom saborcu.

A borbe je u njihovom životu bilo. Nešto zbog vremena koje nije trpelo one čije misli nisu uklopive u jednoumnu matricu komunizma, nešto zbog njihove ljubavi koja je bila tema ogovaranja, jer je Mešina prva žena imala “poganu narav a veliki uticaj.

Desa Đorđić je bila lepa profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji, mažena i pažena mezimica iz poznate srpske porodice partizanski i komunistički nastrojene. Drugarice je opisuju kao visoku i vitku, okretnu i žustru, živu sliku energije i vitalnosti. U gimnaziji se zaljubila u Mešu, prvom i strasnom ljubavlju koja često ume da preraste u mržnju. Istina je da je Desa bila uz Mešu u godinama rata i bila mu je podrška. Iz tog kratkog braka rodila se ćerka Slobodanka.

Da lepota žene, pa ni njena dobra dela nisu dovoljna da bi se ostvarila prava povezanost, iskonska veza gde su žena i muškarac i ljubavnici i prijatelji, gde je “Brak jedno dvoglavo biće kakvo brak i treba da bude”, kako mudro reče Lorens Darel, spoznao je mladi Mehmed Selimović na jednom putu za Beograd. U prestonici sreće Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske i bespovratno se zaljubljuje u nju. Daroslava Božić je imala u svom imenu ono što se pokazalo kao Mešina sudbina: dar od boga.

Da se ljudi upoznaju tek kad se rastanu, ovde se potvrdilo u najsurovijem obliku. Desa je zamrzela Darku mržnjom strastvene a ostavljene žene, mržnjom koja nikada nije prestala niti se utišala. Darka je žigosana kao brakolomnica, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Slika kojom je Desina ljubomora oslikala Darku toliko je bila oštra, a veze koje je potegla tako moćne, da je Meša pozvan pred sud svoje partije da objasni i opravda se; bilo je to surovo vreme kad komunizam nije bio društveno uređenje nego mentalni sklop, način razmišljanja koji nije tolerisao i najmanje odstupanje.

Tako se Meša našao pred partijskom jedinicom Komiteta za kulturu, gde je morao da objasni i izvini se partiji zbog nedostojnih držanja. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata.

Tada se u toj gluši,u toj smrti,javio negdje jedan glas,vedar,mlad,
čist, i zapjevao čudnu pjesmu,snenu i tihu,ali svježu i otpornu.Kao pijev ptice.Tako je i utihnuo,kako se i javio,nenadano.
Ali je ostao u meni,živ,raznježio me,uzbudio,uzbunio.
...Javila se zakašnjela nježnost.Čovječe koji pjevaš u zastrašujućoj tami,čjem te.Tvoj krhki glas mi liči na pouku.Ali čemu sad? ...
Grdna si varka,zlatna ptico!

"Bila je drukčija od njegove magličaste vizije iz prvog susreta, stvarnija, bliža, određenija, ali time nije gubila ništa. Ona iz snova bila je mašta, magla njegovih zaludnih časova, i imala je nestalan oblik njegovih želja, a ova se nije mijenjala ni rasplinjavala. Stajala je pred njim uzdržana i gospodstvena, otkrivajući svakim svojim pokretom poneku osobinu koja je djelovala kao iznenađenje."

Nikad ne žalite što ste upoznali neku osobu u svom životu…
Jer dobre ti osobe daruju sreću, loše ti daju iskustvo, a zle lekciju.
U svakom slučaju, dobijaš nešto i ne možeš nikako biti gubitnik, jer u životu, koliko si naučio, toliko si pobijedio…

Ništa čovjeku nije važnije od svog mira i od sreće koju sâm stvori. Zato je treba čuvati, tu svoju sreću, opkoliti je šančevima, i nikome ne dozvoliti da je ugrozi.
Niko drugi neka me se ne tiče, život je surov, ljudi zli, i treba ih držati na odstojanju. Neka budu što dalje od svega što je tvoje i što ti je drago.

"Moje su želje bile maglovite i rasute,sad su sakupljene u jednom imenu,u jednom liku,stvarnijem i lepšem od mašte."

"Sve više sam s njom, i kad sam sâm. Odnosim sa sobom njeno ime, i blistavu sjenku ispod drveta. I pun sam njenog dubokog glasa, ljepši je od žubora vode."

" Bila jednom jedna rijeka i magla u njenim predvečerjima i sunčev odsjaj u njenim širinama.Postoji i sada u meni,mislio sam da sam zaboravio.Al` ništa se izgleda ne zaboravlja.Sve se vraća iz zaključanih pretinaca,iz mraka tobožnjeg zaborava i sve je naše što smo mislili da je već ničije,ne treba nam,a stoji tu pred nama,svjetluca svojim bivšim postojanjem podsjećajući nas i ranjavajući..."

Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.
- Ti bi otišla?
- Otišla bih.
- Zato što me ne voliš?
- Zato što te volim.
(Tvrđava)

Svi kažu da ljubav boli, što je pogrešno. Samoća boli. Odbijanje boli. Gubitak nekoga boli. Želja boli. Sve zbunjuju te male stvari sa ljubavlju, ali u stvarnosti, ljubav je jedina stvar u svijetu koja odbija sve zlo i koja te uvijek iznova učini da se osjećaš dobro.

Naslonio sam se na ogradu i zapalio gorku cigaretu.
Bezvoljno sam posmatrao pustoš u sebi, ne žaleći ni za čim.