Dušan Radović

First topic message reminder :

Rođen je 29. novembra 1922. godine, u Nišu, bio je pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik.



Radovićev otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, dok je majka Sofija rođena Stefanović bila iz Niša.

Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe" i (od 1975. godine) urednik Studija B. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka "Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir "Brana" Radović.

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu, a iza sebe je ostavio sina Miloša Radovića.

Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.

Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora "Kolibri“: "Mrak", "Plavi zec", "Strašan lav", "Šta je na kraju", "Pesma o mleku", "Tatin muzičar", "Zdravica" ("Sve što raste htelo bi da raste")...

БОЉЕ ЈЕ ПРАВИТИ ДОБРА И ЛЕПА
ДУГМЕТА НЕГО ЛОШЕ БРОДОВЕ
(...) Писцима се чини да је најважније како ће се звати књига. Много се намуче док јој не одреде право име. Ја, међутим, мислим да је важније шта је у књизи, мада није безначајно ни то како ће се књига звати, шта ће носити на насловној страни. Мучио сам се и ја да својој збирци песама пронађем право, лепо и одговарајуће име. Нашао сам га у једној песми те збирке. Она почиње тако: „Поштована децо“. То ми се учинило згодно и тако је остало.
После, пишући о тој књизи и о мојим песмама, критичари су нарочито запазили наслов те књиге и изгледало је као да сам ја један од првих наших дечјих песника који је почео равноправно да разговара с децом и да их изузетно поштује. То није истина и ја тако нисам мислио.
Критичари и професори увек збуне и изненаде писца, открију дубину мисли и вредности којих он није био свестан. Или му одузму и оспоре оно у шта је сам много веровао.
Тако, ваљда, мора бити. Док пише, писац то ради искључиво ради себе. То је једна игра, лепа и мучна, како кад, да се из милиона својих и туђих мисли, запажања и утисака напише једна лепа реченица. Писцу је довољно то што се игра, што тражи и веома је срећан кад успе. Лакне му на души, прогледа као грана кроз пупољак.
А шта то за читаоце значи – тиме се после занимају професори и критичари. У томе више писац не учествује, он за то више не може бити крив. г...) Ја бих, као вероватно и многи други, волео да пишем као Иво Андрић, тако добро и умно. Ја то, признајем, не могу. Мучио сам се више од петнаест година да откријем баш то – како и о чему могу ЈА да пишем. Ја, Душан Радовић, овакав какав сам, рођен тамо где сам рођен и васпитаван како сам васпитаван. Никада нисам размишљао о томе да ли сам велики или мали писац, већ искључиво – да ли сам искрен, да ли су то што говорим моје мисли и моје речи. Боље је правити добру и лепу дугмад него лоше бродове. Ја сам у младости направио неколико лоших бродова који су потонули. Рекао сам себи – нећу више! – и више то нисам радио. Сад правим дугмета, од малих мисли и малих речи. То ми иде од руке и задовољан сам.
Тако је настало и На слово, на слово. Не зато што сам ја тако хтео, него зато што ја само тако умем. Ја тако, а други – друкчије. Можда је то добро. Било би досадно када бисмо сви волели исто, мислили и говорили исто...

МОЈА ПОЕЗИЈА ЈЕ У ЈЕЗИКУ
(...) Неки писци умеју само да пишу о ономе што су непосредно доживели у детињству и у животу. Ја сам друкчији писац и не умем да користим податке из свог живота за оно о чему пишем.
У томе што ја радим има много хумора, а тај хумор је нешто друкчији него што се може наћи у неким смешним причама и песмама из живота.
Моје детињство је присутно у ономе што сам ја написао на један други начин.
И ја сам био дете; много волим своје детињство. Не бих могао да му нађем никакву ману. Врло сам се лепо осећао док сам био дете.
Волим децу. И то је оно основно расположење у коме пишем за њих.
Дакле, ништа конкретно, ништа буквално из живота, него једна радост детињства, необавезност детињства.
То је оно из чега настаје моја поезија и све што пишем за децу.
Ја полазим од тога да су многе ствари већ речене и да писац не може да их мимоиђе, мора да их још једном и он каже.
За мене је проблем како да кажем, а да не буде онако како је већ речено. За мене је много важнија прва реченица, први стих, један срећан спој речи у првој реченици, у првом стиху.
Пре би то могао бити повод за писање него неки догађај.
Моја поезија је у језику и она се мање бави догађајима него нечим другим.
Ја мислим да у поезији, да у писању мора нешто да се каже још боље него што је до тада речено.
Тих покушаја има на хиљаде и тако се усавршава наш језик, наша писменост, наше мишљење.
Кад би требало да објасним шта је то игра у мојој поезији, рекао бих, пре свега, да је за мене само писање једна врста игре. А, друго, игра је, ако тако могу да кажем, борба или отпор према досади.
Деца најбоље знају шта је досада и она се боре против ње боље него одрасли.
А шта је досада?
Досада је оно што је већ познато, што се понавља.
Игра би била трагање за нечим што још не знамо, покушај да радимо нешто што још нисмо радили г...)

НА ОСТРВУ ПИСАЋЕГ СТОЛА
(...) Ја искрено мислим да сам изван књижевности и да због тога нисам ни у пажњи ни у надлежности књижевних критичара. Што дуже живим и више пишем све сам даље од постојећих књижевних класификација. Ја волим и умем да радим само ово и овако, а то је за нашу културну и књижевну јавност мало и неозбиљно. Немам ништа против. Сигуран сам да то нешто некоме значи а име те потребе и задовољства није битно. Књижевност је једно а такозвани књижевни живот нешто сасвим друго. Чланови, председници, секретари, уредници, рецензенти, критичари – то нема везе, од тога сам већ одавно дигао руке. Побегао сам из свих организација и живим потпуно сам на острву свог писаћег стола. Не тражим ништа, не треба ми нико, живим слободно и отмено. Нека дигне руку, нека се јави онај кога сам ја за нешто молио. Њега нема. Ја сам занатлија и имам довољно муштерија. Сâм сам решио свој случај, на своју одговорност, о сопственом трошку. г...) Ја сам, поред осталог, и писац за децу. Почео сам тако. Прво сам био онај који је написао Страшног лава, затим онај који је створио Џона Пиплфокса, па, даље, знаш онај – На слово, на слово... Данас већ имам име и презиме, а све друго се подразумева. А почео сам да пишем за децу вероватно из кукавичлука, и животног и књижевног. Деце и писања за децу најмање сам се плашио. Ја не волим писце за децу, то је нека инвалидска категорија писаца. Лепо је кад неко има разлога и расположења да пише и за децу, као сви велики светски и домаћи дечји писци. Ја сам имао времена да средим и то питање свог стажа и статуса и нисам више само писац за децу. Мада је, бар у мом случају, све то једно исто. Мислим да је у великом сродству све што сам радио, нема никаквих видљивих граница. г...) Немам никаквих предрасуда о књизи. нисам патетичан као многи али, просто, не видим како би се неке сасвим практичне потребе могле решити без књиге. А ја не радим увек оно што више волим већ, много чешће, оно што ме мање мрзи. Због тога сам, рецимо, видео много више лоших телевизијских емисија него што сам прочитао добрих књига. г...) Ја нисам неки острвљени писац. Могу и без писања. Не могу само онда кад обећам или потпишем неки уговор. Песме нисам писао јер их већ одавно нису тражили од мене. Мића Данојлић ми је причао о неком младом и амбициозном америчком обућару, који прави чизме само по наруџби и по мери. Ништа за трговину. И Мића носи његове чизме и његове ноге већ имају досије код овог Американца. То ми се много допало и волео бих да сам такав. г...) Није ми толико стало до оригиналности колико до сопственог дела и имена. Много сам се мучио док то нисам постигао, у границама својих могућности. А учио сам од свих помало, од Змаја до Александра Вуча и његове дивне кобајаги поезије за децу. г...) Ја имам свој креативни циклус од седам година. Мењао сам послове и на сваком издржао по седам година. Више нисам могао. Ове године је критична, седма година у Студију Б. Ако неко има какву занимљиву идеју и добар и лак посао, нека се јави. г...) Недостаје ми још педесетак добрих песама за децу, бољих од ових до сада. Волео бих да нешто ново направим за сасвим малу децу, неку врсту поетског уџбеника, тако нешто. Још увек мислим да бих нешто могао урадити за позориште. То сам и покушавао али без успеха. Надам се да ће искрснути још нешто о чему данас и не сањам. Жао ми је што нисам написао више прича, за децу и одрасле. Ја сам се много одрицао, свега онога што нисам написао, од чега сам одустајао. Ваљда не морам још. г...) Ја нисам имао баш много шанси у животу, али сам се некако снашао. Претворио сам своје људске мане у списатељске врлине. Умем да се сетим и тако решавам и животне и књижевне проблеме. Много више разумем него што знам. Кад се све сабере и одузме, прошао сам сјајно, опет – у границама сопствених могућности. Немам никаквих рекламација.

„ПРИМЕЊЕНИ“ ПИСАЦ
Волим да кажем како сам ја „шнајдерка која шије по кућама“, „примењени“ књижевник. Пишем кад морам и зато што морам, јер од тога живим. Шездесетих година, када сам прешао на телевизију, у време емисије На слово, на слово..., као и увек, тешко сам побеђивао своју урођену спорост и неодлучност. Један даровит човек, композитор Бели Илић, чекао ме је често и до 5 ујутру да му предам текстове. Од стида што касним, ја бих откуцане странице, тајно, прогурао испод његових врата. А он је одмах, за то исто преподне када је било заказано снимање, компоновао, расписивао ноте. И увек је био насмејан, никада се није љутио. И сада ме је срамота када се тога сетим.
Током тридесет и више година новинарског и књижевног рада издао сам десетак књига. Све су оне настале као плод моје професије, не из неке унутрашње потребе, јер је цела моја литерарна биографија везана за мој новинарски занат. Често сам своје песме морао да прилагођавам компоновању или сликама у новинама, да их скраћујем или дописујем, додајем слогове. Писао сам све и свашта: сонгове за позоришне представе, пароле, рекламе, чак и текст за венчање у општини Стари град. У свему, мислим, радио сам на око 50 врста „примењене“ литературе. Ја то не потцењујем, напротив! Мислим да је то право писање за наше време и поштујем писце какви су Љуба Ршумовић, Мома Капор, Брана Црнчевић, Игор Мандић, Влада Булатовић–Виб...
Знам да не умем ништа друго, осим да пишем, а и то само кад морам. Нисам од оних који ће написати роман. Код куће имам 56 разрађених, „скоро готових“ драма. Али, неко би морао да ме натера да их завршим! Ја сам тип „бегунца“ из породице. Човек редакције. Овде, у Студио Б, долазим чак и недељом, када немам посла. Просто, седим сатима, у некој врсти летаргије. Не могу себе ни да замислим како суботом или недељом седим на трави, на ћебету поред Топчидерске чесме; или да одем на море, на годишњи одмор. Када ме неко упита да ли ми је жао што сам такав, помислим: да нисам такав, не бих ни био ово што сам. Чак и не путујем зато што не могу без редакције. Ето, недавно ме је клуб „Партизан“ повео у Француску. Било је дивно, али ја сам тамо никад не бих отишао.
Увек покушавам да пишем за сутра и – никад не могу. Као да су ми потребни пресија, притисак, „цајтнот“... Када сам дошао у Студио Б, у ову канцеларију на врху облакодера, нисам знао шта да почнем. Стизао сам први, рано, јер сам тако навикао. Онда сам једног дана помислио: зашто не би свако јутро поздрављао Београђане? Најпре је те поздраве читао спикер, а онда, пошто се у Студију Б не полаже много на лепоту гласа и артикулацију, предложили су ми да читам сам. Тако се, мало–помало, сваког јутра, рађала моја најновија књига Београде, добро јутро!
Није измишљено, ни претерано тврђење да сам се у почетку служио двогледом. Ено, видите, тамо је девојачки ђачки дом, у улици Пролетерских бригада. Заинтересовало ме је шта каче на конопце. После сам почео да разазнајем и друге терасе, прозоре, да упознајем становнике. Долазио сам сваког јутра пре 5 да бих у 7 и 15 поздравио Београд. И тако, дуго... две–три године. У једном тренутку учинило ми се да сам исцрпљен, да не могу даље. Како овде за мене имају разумевања, понудили су ми да радим нешто друго, у редакцији. Али, шта? Па сам наставио по старом.
Човек увек мора помало да се плаши. Све што радим унеколико је одраз мога личног и књижевног кукавичлука. Не идем тамо где се осећам несигурним. Бар једном дневно посумњам у себе.

БЕОГРАДЕ, ДОБРО ЈУТРО
На ту идеју (за емисију „Београде, добро јутро“ – прим. прир.) дошао сам одмах по преласку из „Борбе“ у Студио Б. Попео сам се на ову висину, а пошто је моја нова кућа радио–станица, учинило ми се да би било згодно да одавде свим суграђанима пожелим добро јутро. И почео сам да за наше водитеље пишем пригодне текстове, пошто никад у животу нисам мислио да ћу говорити овако у етар, иако сам раније једно време био у Радио–Београду. Међутим, наговарали су ме, наговарали, а у Студију Б обичај је да сви стају пред микрофон и, ето, догодило се то и са мном. Али, и даље ми се не допада сопствени глас и, колико могу, избегавам да га слушам. Иначе, немам никакве припреме за „Београде, добро јутро“, с обзиром да сам човек који не уме да мисли без писаће машине. Као што се неки апарати укључују у струју, тако и ја ступам у погон тек кад моји прсти додирну типке писаће машине. Не правим ни, попут већине мојих колега који поваздан нешто пискарају, било какве прибелешке. Дођем, једноставно, овде око четири и тридесет и што урадим, урадим, до седам... Наравно, некад ми се деси да начисто оманем. г...) Дођем овде, увучем папир у машину и пред белином те хартије изгледам потпуно изгубљен и без почетка. Нисам толико актуелан да бих се бавио неким конкретним стварима у граду, односно њима се бавим само толико колико би ми оне могле послужити као материјал за неку метафору... И, ако ње нема, каква вајда од садржаја? Говорећи искрено, мучио сам се прилично и нисам могао ни да претпоставим да ћу то овако дуго радити. Пробао сам да текстове пишем раније, а постојала је и редакцијска обавеза да их неко претходно види. Међутим, изгледао бих себи сасвим лажан ако бих писао данас за сутра. Друго, најлакше радим под притиском рока, а кад он значи само два сата, концентрација је неупоредиво већа него ако бих данас после подне и комотно радио за сутра. Сви моји такви покушаји су пропали и, изгледа, да је овако најбоље. Никада нисам имао никакве резерве и чињеница је да сам све што сам се сетио изрекао у етар још истог јутра. Имао сам право да, рецимо, ако ми не иде, једноставно нема емисије... И сад, на само петнаест минута пре почетка, ја сам обично увек у дилеми: да ли имам довољно интересантних ствари и хоћу ли нешто, уопште, рећи или не. Прекуцавам, бацам. И минут пре почетка јавим техници да од емисије нема ништа или се баш тада предомислим и улетим у студио пред микрофон. Једног дана сам се, не могу ни данас да схватим како, касно пробудио. Дотрчао сам, сео за машину, побројао улице кроз које сам пролазио и кобајаги нешто написао... Некад ми се чини да је људима довољно рећи само добро јутро и ништа више. г...) Ово што радим („Београде, добро јутро“ – прим. прир.) неки мешају са афоризмима, а ја никада не бих волео да будем писац афоризама. Наиме, раније се афоризми нису писали него су једноставно вађени из контекста неких ширих мисли и идеја. Данас се, пак, суочавамо са апсурдном ситуацијом да се и почетници прво опробавају у афоризмима, иако би они требало да им буду само могући врхунац. Пре него што се дође до права да се пише кратко и мудро, неопходно је годинама и годинама вежбати и дух и тело. Због тога сам и алергичан на све те афоризме које срећем по новинама. Рецимо, у једном броју „Јежа“ изађе и по хиљаду домаћих афоризама, а толико памети не може недељно да измисли ни цело човечанство. Дошло се дотле да је то сада једна исмејана и деградирана категорија мишљења и постоји цела апаратура текућег афоризма, тако да их може без тешкоћа и компјутер склапати.

ВРАТИО САМ СЕ СВОМ БИЋУ
Мислим да сам се вратио оним тајним стварима које су везане за моје рано детињство, моју младост. Живео сам шест година у Нишу, десет у Суботици, кад сам имао шеснаест година дошао сам у Београд. Нисам имао представу о политици, а у Београду сам се срео са једном врло узнемиреном, врло драматичном политичком ситуацијом. У мом разреду је било пет, шест скојеваца, сјајних младића. Мене су више одушевили они него њихове идеје. Био сам тешко импресиониран њиховом храброшћу, њиховим поштењем, да сам се заљубио у њих. Не у њихове идеје, њих нисам довољно схватао, него у њих. Постали смо велики пријатељи, али ја нисам постао скојевац. Не знам зашто, или су они имали обзира према мени или ми нису веровали; или су тачно оценили да ја волим њих више него њихове идеје.
Они су углавном сви погинули и то је моја морална обавеза, један мој комплекс и објашњење мог послератног понашања. Ја сам после рата... као један од срећних људи који су преживели рат, био нешто мало у партизанима и мало илегалац у Београду... Они су били мера мог понашања, све што сам радио сам да се некако рехабилитујем пред њима, да учиним оно што су они сањали, а нису доживели.
Кад сам једном био у Москви, расплакао сам се мислећи на њих. Мислио сам да је њима било место у Москви, а да сам се ја потпуно незаслужено „квалификовао“ пошто њих нема. И плакао сам у Москви мислећи на њих.
Све што се дешавало после рата то је било тако – ипак споља, и ја сам се вратио некаквом свом бићу и својој свести и некако постао свој човек мислећи својом главом. Врло брзо сам доказао људима да ћу волети оно што мислим. Због тога сам имао много неспоразума, али мислим да је то најбоље што сам урадио. Остао сам веран себи, говорио сам истину, борио сам се за неки морал, за неко поштење, сматрајући то великим улогом за ствар коју смо градили. Такав сам остао до данас. г...) Онолико колико сам имао да кажем отприлике сам могао све да кажем.
Слобода стваралаштва зависи од дара. Што је човек даровитији то му је лакше да се избори за слободу стваралаштва. Он ће увек наћи начина да каже шта жели. Човек са мало дара среће се са питањем слободе као вулгарним питањем. Даровити људи могу да транспонују своје мисли у метафору, у неки други облик и да се изборе за слободу. Мислим да се даровити људи боре за слободу на прави начин, а да се недаровити боре вулгарно. г...) Мислим да сам прилично наиван око политичких ствари, реагујем неспретно, али ми није жао. То нисам много скупо плаћао. Не могу друкчије да се понашам. Ја немам баш неки систем, нити неки идејни или идеолошки став, али волим да се мало бавим политиком. На то више утичу моје емоције него неки идејни критеријуми. Некад се наљутим па и реагујем љутито. То је неколико пута погрешно протумачено, или исправно са становишта политике. Било је мало гужви, али нисам страдао много. г...) Ја сам, пре свега, човек с породицом, мене су у породици васпитавали. Није ме друштво васпитавало. Ја сам имао часне родитеље и часну породицу и они су мене васпитавали да будем частан човек. То је мој једини идеал. И сад, колико се то уклапа... Ја сам, рецимо, био комуниста, па су ме истерали из Партије; зато што сам био комуниста онакав какав сам ја мислио да треба да будем, како ме је отац васпитавао, а не Партија. Кад сам дошао у сукоб, онда сам био на очевој страни, не на страни Партије. И тако, ја живим и мислим да сам и сада комуниста, и да сам бољи комуниста него многи други. Јер не желим, не морам да лажем, јер нисам у организацији којој се треба прилагођавати и тако даље. И не морам другим људима да чиним зла, што такође спада у неке обавезе чланова појединих организација.
Осећам се врло пријатно, комотно, а то није смањило моје обавезе према послу, према људима. Ја сам тако васпитаван да посао радим најодговорније што могу, а да се према људима понашам најкоректније што могу. Ту је мој комунизам.

ШТА САМ ТО РАДИО
Научио сам читати и писати још пре педесет и три године, у Основној школи „Свети Сава“, у порти православне цркве у Суботици. То је било далеке 1929. године.
Те исте године, чини ми се, „Политика“ је увела недељни додатак за децу. Та „Политика за децу“ је била друга основна школа моје писмености и мог књижевног укуса, једна од најлепших успомена из тих давних и заборављених дана.
„Политику за децу“ уређивао је паметни и образовани Бата Вукадиновић, а њени стални сарадници били су чика Андра (Франићевић), Брана Цветковић и илустратор Владимир Жедрински. Повремено су у овом додатку сарађивали Стеван П. Бешевић, Десанка Максимовић, Јелена Билбија, Божидар Ковачевић и многи други.
Чика Андра је писао само песме, нежне и слатке, Брана је сам илустровао своје разноврсне прилоге, песме, приче у стиховима, загонетке и ребусе, а Жедрински је својим карактеристичним цртежима украшавао све што није било Бранино.
Да кажем и то: Брана – то је онај познати београдски глумац и редитељ, оснивач „Орфеума“, а Владимир Жедрински је такође познато име наше и европске сценографије.
„Политика за децу“ била је паметна и храбра и већ у првим бројевима објавила је поему надреалисте Александра Вуча Полудели бициклет, а затим и Доживљаје храброг Коче.
Моја лепа, драга и незаборавна „Политика за децу“ била је празник мог оскудног духовног живота без књига, радија и телевизије, неупоредиво зрелија, паметнија и савременија од дечјих часописа тога времена.
То је можда тешко разумети, особито данас. Међутим, ја ово и не причам због других. То је моја морална и сентиментална обавеза. Ако некоме нешто дугујем, за све што сам касније као писац урадио, то је, пре свих, „Политика за децу“. Она „Политика за децу“ Бате Вукадиновића, до 1941. године.
*
Као дете имао сам велику главу и нејако тело. Често сам био болестан. Волео сам и радио све што и остала деца мојих година, али са мање успеха него други. Нисам био ни храбар ни довољно вешт за многе физичке дисциплине. Више сам гледао него што сам учествовао. Морао сам се окренути и вратити својој великој глави, којој је, у то време, било тешко наћи ђачку капу тих димензија.
Борећи се за своје место у свету и животу, постао сам паметан. Болешљив, немоћан и паметан, то ваљда иде једно уз друго. Посматрати, гледати и слушати, развијати чула уместо мишића, тако је изгледала моја рехабилитација.
Био сам треће, најмлађе дете у породици. И то је некаква формула, којом се, можда, могу објаснити моје понашање и склоности. Тражећи своје место у породици, морао сам развијати ону наивну и чедну лукавост, што значи опет памет. Да ме воле и да буду добри према мени.
Моја мајка Софија је из Ниша а мој отац Угљеша из Чачка. Нишлије су били сиротиња, занатлије, лумпенпролетери, добри и меки људи, без великих жеља и амбиција. Радовићи су такође били сиротиња, али просвећена, окренута будућности, на сасвим другом колосеку историје. Били су строги и према себи и према другима, више су волели врлину него људе, са љутим догматским представама о томе како треба живети и радити. И ја сам растао између оца и мајке, између Чачка и Ниша, волећи Ниш, дивећи се недостижном Чачку, поносећи се што сам Радовић, са великим страхом од Радовића. Био сам беспомоћан пред вредностима и врлинама оца, малодушан, са сталним осећањем кривице што нисам као он.
Тако несрећно склопљен, са организмом, природом и менталитетом лумпенпролетера и наученом строгошћу према себи и другима, покушавао сам да живим. „Мртво пувало“, „човек без сиришта“ – како су ми тепали у Нишу.
*
(...) Прва књига које се сећам био је мали албум фотографија са првог Светског фудбалског првенства у Уругвају, 1930. године, када смо освојили треће место. Књигу је издао Милован Јакшић, голман наше репрезентације, „Ел гран Милован“, како су га у Уругвају звали. Та ме је књига изузетно узбудила. Јакшићеве голманске бравуре више су ми личиле на машту него на стварност. Јакшић је био Гагарин мог детињства.
Сећам се, такође, добро када ми је отац донео десет књига првог кола Златне књиге, са писмом и потписом Бате Вукадиновића, уредника ове библиотеке, ако се не варам – прве у српском издаваштву.
Сећам се и Змајеве Певаније, велике и свечане књиге. Њу су имали, волели и поштовали наше комшије у Суботици, Ерићи. Изгледала ми је као Свето писмо.
У старој кући Радовића, у центру Чачка, било је неколико хиљада књига и часописа. Њих је почео куповати још мој деда, прота Михајло.
Ја никада нисам лудовао за књигама. Читао сам, али без велике страсти. Чинило ми се да су књиге за неку другу и друкчију врсту деце и људи, бољих и отменијих од мене. Мислио сам, као дете, да једни људи само живе а други само читају књиге, да између књиге и живота нема неке непосредне везе, да је читање избегавање да се живи. Тако некако.
Можда сам припадао оном социјалном слоју који није имао ни пара ни навике да купује књиге. Можда су ме уплашили Радовићи, којима су књиге биле и значиле све.
Не знам. Ни данас не читам много. Књиге више разгледам него што их читам. Сматрам их само делом, равноправним чиниоцем укупних околности у којима живим. Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу онима другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.
Дивим се животу и људима, њих „читам“ и у њима највише уживам. Више их волим пресне него транспоноване. Можда се тако може објаснити и моје понашање у литератури.
*

Зашто сам писао за децу?
Можда из кукавичлука, људског и интелектуалног. Мање сам се плашио деце него одраслих, и мање писаца за децу него оних других. Можда и због тога што писање за децу и није право и озбиљно писање, већ један вид доколичарског поигравања. Нешто онако, лево и необавезно. Или зато што је прави разговор са децом увек искренији, једноставнији и мање претенциозан од писања за одрасле. Можда и због тога што нисам емоционално и интелектуално одрастао, што сам био слаб и лењ да се мичем и померам.
Не знам, и није важно. То ће други лакше открити него ја.
Дакле, почео сам да пишем за децу.
После неуспеха на факултету. већ после првог семестра, запослио сам се као благајник једне мензе на Теразијама, почетком 1946. године. Са безнадежном надом да ћу се можда ипак вратити школи. Школи се нисам враћао, нисам могао, нисам подносио ту врсту учења. А у мензи је бивало све грозније. И онда сам се – сетио! (Нашао сам много касније код Тесле дирљив, аутобиографски запис о томе шта то значи – сетити се.) Сетио сам се своје заборављене и стидљиве љубави – писања. Написао сам песму за децу, потписао се као Рајка Токић, од страха и стида, и поштом је послао редакцији „Полетарца“.
На то лажно име одговор нисам могао добити. Морао сам отићи, скупити храбрости и попети се на трећи спрат те велике и важне зграде у Улици Генерала Жданова 34. У ходнику сам затекао баш Јелену Билбију, уредника „Полетарца“. Телефонирала је некоме и жалила се да не може сама, да ће јој бити потребан сарадник. Кад је завршила разговор, подигла је очи преко наочара и питала ме кога тражим. Ја сам нешто рекао и кренуо према излазним вратима, која су ме враћала у мензу.
И тада се догодило нешто што ће у мојој биографији остати као историјски тренутак. За мене, разуме се. Вратио сам се и рекао Билбији да сам слушао њен разговор и да бих волео код ње да радим. Она ме је збуњено погледала и одвела у своју собу. Сео сам за њен сто а на столу видео своју песму прекуцану, са потписом Рајка Токић. Јелена ме је питала – да ли пишем за децу. Ја сам одговорио потврдно. Када ме је запитала шта сам написао – показао сам јој песму на столу.
Тако је, као у филму, све почело.
Постао сам најпре сарадник а затим главни и одговорни уредник „Пионирских новина“, недељног листа за децу. Нашао сам се међу познатим писцима, то више није био живот већ сан. Бранко Ћопић, Јелена Билбија, Мира Алечковић, Воја Царић, Арсен Диклић. Имао сам много среће и из подземља мензе био лансиран међу звезде.
Најпре сам пискарао, бојажљиво и стидљиво, за различите практичне потребе листа. Понеки стих уз фотографије или цртеже. Затим сам, поводом неке нове године, написао око стотину строфа за Деда Мраза и његове госте. Јадних и танких, никаквих. Међутим, и то је за мене, у оно време, био подвиг. Нешто се, ипак, дешавало са мном, споро и тешко постајао сам писац.
Страшно ме је у то време оптерећивао минули песнички рад, све оно несрећно и наопако што сам умео а чије сам лажи био свестан. Она проклета празна вештина, оно пусто римовање ничега. Бранио сам се и рукама и ногама од те напасти, не би ли некако извукао живу и здраву главу.
Сећам се добро, читаве 1949. године понављао сам у себи стихове „Био једном један лав... Какав лав?“ – само та два стиха, не знајући шта ћу с њима. То ми је мирисало и слутило на нешто друго. Кад ми се, најзад, откачила читава песма, учинило ми се да сам оздравио, да се са мном и у мени нешто важно догодило, да сам решио проблем.
Имам ја и бољих песама, које више волим од ове, али је баш та за мене остала значајна по томе што ме је спасла, избавила из оног јада и чемера.
Немоћан сам, немам знања да објасним ни себи ни другима у чему је ствар. Можда у квалитету и распореду акцената, у реској метрици, у нечему јесте.
Јесте, ваљда, и у томе што је то чиста песма, ослобођена свих оних „специфичности“, карактеристичних за једну врсту поезије за децу. Она се не обраћа детету, већ искључиво дечјој свести и искуству. А то је веома важно разликовати.
Још једном: не хвалим ову песму, она велике похвале не заслужује, већ трагам за објашњењима карактера и смисла свега онога што сам написао за децу.
Не може се то постићи једном песмом, али сам ја помислио да може.
Кад данас погледам – ШТА САМ ТО РАДИО – чини ми се да сам више експериментисао, тражио како се све може писати за децу, него што сам писао и остваривао неке своје могућности.
Протекло је већ више од тридесет година од како сам на свом путу. Дугих тридесет и више година, а моје „дело“ је све шареније и нестабилније. Клати се, у широким амплитудама, од књиге Поштована децо (1954) до сликовнице Седи да разговарамо (1982), и све је теже закључити – шта је то.
Сви други пишу своје песме и приче, сеју и негују свако свој цвет, а ја себи личим на геометра који тражи, мери и утврђује шта све припада деци и литератури за децу.
Можда се и то може објаснити.
Ја нисам писац од неке велике страсти и енергије. Мене литература више занима него што јој ја као човек припадам. Не умем радити ништа друго, али ни писати не могу лако и често. Међутим, морао сам. Бар половина ових сабраних или изабраних дела за децу ми је изнуђена, на разне начине. Најпре бих прихватио некакву обавезу, потписао неки уговор, и тек онда писао.
*
Радио–игра Капетан Џон Пиплфокс настала је тако што се од мене, у редакцији програма за децу Радио–Београда, тражило да нешто напишем за први април 1953. године.
Радио–игру Како су постале ружне речи писао сам јер нисам имао пара. Мирољуб Јефтовић, уредник програма за децу Ради–Београда, потписао ми је уговор на Железничкој станици. Он је негде путовао, а мени је било хитно.
Песме под насловом Вестерн писао сам за „Вечерње новости“, јер сам једно време био хонорарни уредник њихове дечје стране. Радослав Зечевић би ми доносио различите цртеже на каубојске теме, а ја сам их монтирао и писао одговарајуће стихове.
Телевизијска серија На слово, на слово ми је такође изнуђена. Био сам уредник лошег програма за децу Телевизије Београд и покушао сам некако да спасем и себе и програм.
Збирку песама Зоолошки врт писао сам за издавача који је хтео баш такву књигу, о животињама из београдског Зоолошког врта.
Вукова азбука била је потребна редакцији Образовног програма Телевизије Београд, па тек онда мени.
И тако редом, од почетка. Песму Здравица писао сам за манифестацију „Радост Европе“, тражили су од мене да нешто пригодно напишем. Песма Најбоља мама на свету такође је некоме за нешто била потребна. Као уредник „Полетарца“ морао сам и сам нешто измишљати и писати. Тражили су од мене и пристао сам да нешто урадим за новосадски „Мали Невен“.
А то је само део приче о томе зашто сам и како писао.
*
Мало милом, а све друго силом. Оно што бих сам понекад пожелео, нисам морао, а све друго јесам. Желео сам, рецимо, да напишем и створим неки друкчији и бољи буквар, али све до данас нисам морао и таквог буквара нема.
Одговарати на тако различите потребе културног тржишта могу само добре занатлије и вешти мајстори. Ја сам постао баш то, и није ми ни жао нити ме је срамота. Имам много муштерија и све су, углавном, врло задовољне.
Путујући тако, од посла до посла, као они улични оштрачи ножева и мајстори за кишобране, водио сам прилично буран књижевни живот. Када бих имао могућности да отворим изложбу својих књижевних дела и недела, да цењеној публици покажем све што сам, у различитим приликама и околностима, написао – то би било занимљиво и врло забавно.
Тако треба разумети моје недоумице око тога шта сам урадио. То нису само збирке песама већ и многи други, најразличитији облици мишљења и изражавања.

ШТА САМ ТО РАДИО?
Пробијао сам лед, да бих могао дисати. Борио се против туђе и своје досаде. Покушавао да се сетим нечег другог. Измишљао имена сопственим искуствима и сазнањима. Играо се, јер радити не волим. Бежао из свог малог и сиромашног живота. Удварао се другима. Грицкао, боцкао, крадуцкао и живуцкао.
Хтео сам да будем бољи писац, али нисам умео.

ПОШТОВАНА ДЕЦО

СТРАШАН ЛАВ
Био једном један лав...
Какав лав?
Страшан лав, нарогушен и љут сав!
Страшно, страшно!
Ишао је на три ноге,
гледао је на три ока,
слушао је на три ува...
Страшно, страшно!
Не питајте – шта је јео.
Тај је јео шта је хтео
– трамвај цео и облака један део!
Страшно, страшно!
Зуби оштри, поглед зао,
он за милост није знао!
Страшно, страшно!
Док га Брана
једног дана, није гумом избрисао.
Страшно, страшно!

ПИСМО ЗА ЛОВЦА
У Африку,
у земљу далеку,
у прашуму црну,
на обалу реке Нила
– шаљемо писмо за ловца Била.
– Друже Биле,
у Африци, у земљи далекој,
у прашуми црној,
на обали реке Нила
– ми ценимо ваше око,
вашу пушку,
– ви сте сила!
Уловите, друже Биле,
у Африци,
у земљи далекој,
у прашуми црној,
на обали реке Нила
– неког малог, малог крокодила!
Пошаљите га, друже Биле,
; из Африке,
из земље далеке,
из прашуме црне,
са обале реке Нила
– у Кошутњак, на станицу,
прва железничка вила.

ДА ЛИ МИ ВЕРУЈЕТЕ
Умивао се један дечко
свакога дана, без престанка,
па су му уши расле, порасле,
па му је кожа постала танка.
– Да ли ми верујете?
Мајка је стално викала ,доста“,
ал’ он је хтео, он је хтео...
Умивао се сваког дана,
па се одједном разболео.
– Да ли ми верујете?
Дошао један лекар строг
па каже:
– Тако ми прслука мог,
; вода је крива!
Забрањујем му да се умива!
– Да ли ми верујете?

ЦАР ЈОВАН
Велика ствар, значајна ствар
Јова је, децо, постао цар!
Имао је бркове до ушију
и браду до појаса;
имао је хиљаду белих коња
и хиљаду брзих паса.
Имао је безброј двораца у злату
и још више пространих имања;
имао је, децо, милион војника
и сто златних одликовања.
Имао је хиљаду слугу
и седамдесет само посластичара...
Сви су они свлачили и облачили,
чували и хранили
Његово Величанство Цара.
И он је тако владао
ко зна колико векова и година,
најео се колача и сладоледа
и напио се лимунада и малина.
И једног дана кад Њ. В. Цар,
од чоколаде и лимунаде
није могао ни ићи ни лећи,
пробудио се гладан и сањив
у свом кревету поред пећи.

ПОЗИВ
Поштована децо!
Овај дивни, овај страшни брод зове се
САНГЛБАНГЛТИНГЛТАНГЛРОД!
Капетан му је
Христифоријуса Колумбуса унук
или неки мало даљи род.
Министарство морнарице наредило је;
За морнара на тај диван брод могу да приме
само оног ко му брзо изговори име.
И онда тај може да се пење на катарку,
да плови смело за Африку жарку;
може да пуши лулу колико хоће,
да једе банане и друго хавајско воће
и да се прави важан као неки капетан Кук!

ТУЖНА ПЕСМА
Живела једна госпођа Клара,
чудна и стара, врло стара...
И није имала ни маму, ни тету,
никога, никог свог на свету.
Госпођа Клара је шест мачака чувала
на јастуцима од жуте свиле.
Машне им је кројила, млеко кувала
па су сите и срећне биле –
белих мачака шест.
А кад је умрла госпођа Клара,
чудна и стара, врло стара,
– јастуке од жуте свиле нико није прао,
на доручак нико није звао,
а ловити мишеве нико није знао!
Тужне су, тужне и гладне биле,
заспале су на јастуцима од жуте свиле
и никада се, ах, никад се више нису пробудиле –
белих мачака шест.

МОЛБА
Молимо све мајке на свету
да нам писмо дугачко напишу,
шта оне све дају своме детету
да и ми спремимо за Мишу.
Наш Миша, као што је већ јављено свима,
неће да једе!
Молимо све сестре из Јамајке и Кине
да нам најхитније што могу јаве
– какве то песме медене и фине
певају браћи поред главе.
Наш Миша, као што је већ јављено свима,
неће да спава!
БУМБАР
Бумбар је, децо, био љут
на кишу, на пчеле што росу сишу,
на широк пут,
на сунцокрет жут.
Бумбар је, децо, био љут
ал’ напао није
ни кишу, ни пчеле што росу сишу,
ни широк пут,
ни сунцокрет жут.
Бумбар је сасвим неправедно
напао мало дете једно.
Рекли су ловци из Избишта
да ће га убити као ништа.

ПЛАВИ ЗЕЦ
Три сам земље прелазио,
и три горе прегазио,
и три мора препловио –
док га нисам уловио.
Плавог зеца,
чудног зеца,
јединог на свету!
Овај зец
зна да свира,
овај зец
зна да плете,
овај зец
ручак кува,
овај зец
кућу мете.
Овај зец
плести уме,
овај зец
жети уме,
овај зец
шити, пити
и француски говорити
– све разуме!
Плави зец,
чудни зец,
једини на свету!
Ја га хтедох вама дати
да вас мије,
да вам шије,
да вам кроји,
да вам броји,
да вам плете,
да вам мете,
да вам кува,
да вас чува,
да вам пева,
слике шара
и француски разговара.
Плави зец,
чудни зец,
једини на свету!
Ставих зеца у торбак
па пожурим својој кући.
Ал’ кад бисмо испред куће
стаде зечић да шапуће:
– Пусти ме, ловче,
храбри ловче,
да очешљам косу,
да умијем лице,
да исечем нокте,
да исправим стас,
да удесим глас.
Нек виде деца
плавог зеца,
чудног зеца,
јединог на свету!
Пустих зеца из торбака
ал’ се зец не очешља,
ал’ се зец не уми,
нит исече нокте,
нит исправи стас,
нит дотера глас.
Већ побеже, ој несрећо,
на крај света, ој невољо!
Плави зец,
чудни зец,
једини на свету!

"Ništa što imamo ne može nas učiniti toliko srećnim
koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo."

СМЕШНЕ РЕЧИ
ДЕЦА ВОЛЕ
Деца воле чудне ствари
као што су оџачари,
као што су кочничари,
као што су, као што су...
Деца воле слатке ствари
као што су сутлијаши,
као што су грилијаши,
као што су, као што су...
Деца воле смешне речи
као што су пападаћи,
као што су сумарени,
као што су, као што су...

ЗВЕЗДЕ
Кад нека звезда непажљива
заспи у топлој ноћи лета,
златари је украду и од ње праве
за децу сјајна златна дугмета.
Звезде на небу треба да стоје
и нико не сме да их скине!
Ал кад се од њих дугмета скроје
што деци тако лепо стоје
– и онда су фине, и онда су фине... .
КАД ЈЕ БИО МРАК...
Кад је био мрак,
кад је био мрак,
појурила мачка миша
чак, чак, чак.
Појурила мачка миша
чак, чак, чак,
– а да л’ га је прогутала,
ил’ га није прогутала,
то ни она није знала
– јер је био мрак,
јер је био мрак...

МРАК
У мраку проговоре гране,
и оживе сенке,
и панталоне узјашу столице,
и пењу се на полице
и праве теревенке.
Председник им је прекидач за сијалицу.
Кад он каже: кврц
– не чује се ни фррр
ни мррр ни жврц.
Све се умири, и све се утиша
– сем миша, и сем кад пада киша.