Bukovski-matori pokvarenjak i veliki pesnik

First topic message reminder :

Čarls Bukovski (16. avgust 1920 - 9. mart 1994) američki pesnik, pripovedač i romanopisac danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.

Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj. Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.

Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu "Ham on Rye". Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.

1976 godine upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985 godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa "U2" mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1983 godine snimljen je italijanski film "Priče o običnom ludilu" sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film "Barfly" koji je snimljen 1987 godine sa Mikijem Rurkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992 godine izlazi iz štampe zbirka pesama " The Last Night of the Earth Poems", poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.

Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994 godine od leukemije. Sahranjen je u "Grean Hills" memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

Danas su veoma popularni i njegovi romani:

Holivud,
Bludni sin,
Žene,
Zabeleške starog pokvarenjaka,
Palp,
Šekspir ovo nikad nije radio i drugi,
kao i zbirke kratke proze

Đavo je bio vruć,
Priče o običnom ludilu,
Fotografije iz pakla,
Ljubav i ludilo u LA...

ON JE PISAO U OSAMLJENOJ KRVI
sjedeći ovdje pišući u prijateljevoj kući našao sam uz pisaći stroj crnu knjigu:
Jeffers: Budi ljut na sunce. često mislim na Jeffersa, na njegove hridi i njegove sokole i njegovu osamljenost.
Jeffers je bio zbiljski samotnik. da, on je morao pisati. pokušavam misliti na osamljenike koji nikad ne izbiju van u bilo kojem obliku, i mislim ne, to nije silovito, to je nekako mrtvo. Jeffers je bio živ i osamljenik i on je dao svoju izjavu. njegove su hridi i njegovi sokoli i njegova izolacija značili.
on je pisao u osamljenoj krvi čovjek uhvaćen u kutu ali kakvu kutu odupirući se do posljednjega znaka
»ja sam podigao svoju hrid«, poslao je poruku ljupkoj djevojci koja je došla na njegova vrata,
»idi i podigni svoju.«
to je bila ista djevojka koja se povaljala s Ezrom, i ona mi je pisala da ju je Jeffers odbio na taj način.

BUDI LJUT NA SUNCE.
Jeffers je bio hrid koja nije bila mrtva. njegova knjiga leži sada s moje lijeve strane dok tipkam.
mislim na sve njegove ljude što su se slomili
objesili, ustrijelili, ispili otrov ... zaključani protiv nepodnošljiva čovječanstva. Jeffers je bio poput njegovih ljudi: zahtijevao je savršenstvo i ljepotu a nije ih bilo
u ljudskom obliku. našao ih je u neljudskim oblicima. ja sam istrošio neljudske oblike, ljut sam na ]effersa. ne, nisam. i ako djevojka dođe na moja vrata ja ću joj također kazati da ode. nakon svega, tko želi slijediti starog
Eza?

ŠUM U GRMU
Scibellijeva tuga, prijatelju, dok se okretao na šum u grmu i bio proboden bajunetom čovjeka visoka metar i pol koji nije znao čak ni njegovo ime, koji mu je onda prerezao grkljan, uzeo zlato iz njegovih zubi, oba uha, onda otvorio njegovu Iisnicu i rasparao sliku djevojke ugodna izgleda zvane jednostavno »Laura«, koja je čekala u Kansas Cityju na bezuha, bezuba krvava Scibellija
kojem se samo dogodilo da umre nešto prije nego većina ostatka nas, također u Nepoznatu Svrhu.

VIDIO SAM DANAS STAROMODNU KURVU
u Thriftyjevu dragstoru dok je kupovala bocu džina i bocu votke bila je obojena plavuša i vrlo opuštena u haljini crnih i bijelih pruga koja je padala malo ispod koljena i njezine sise su bile velike i malo je naginjala debljini
i prodavačica koja ju je posluživala pokazivaše gađenje ali kurva je bila naviknuta na sve to i čekala na njezin sitniš i stavljanje boca u vrećicu i kad je kurva išetala hodala je lagano i ljudi podigoše pogled sa časopisa i dečki oko novinskih kioska pogledaše i ljudi koji su parkirali svoje automobile pogledaše i ja sam hodao iza nje i gledao a ona je ušla u zeleni automobil zelen kao biljarski stol zapalila cigaretu, i siguran sam odvezla se na neko magično mjesto gdje se svijet uvijek smije i uvijek svira glazba i pića su dobra i pokućstvo i tepisi lijepi i planine visoke i tri njemačka ovčara na travi ispred kuće, i kad bi vas ona ljubila vi biste to znali i cijena ne bi bila doživotna, modrikasti dim izvija se iz crne pepeljare malo mokre od piva i raznih pića, ona bi vas okrenula sigurnošću leoparda koji je uhvatio jelena, i vi biste je trebali vidjeti u kupaonici kad pjeva ariju iz jedne od onih talijanskih opera.

SVRDLO
naša knjiga vjenčanja, piše na koricama. gledam kroz nju. trajali su deset godina. nekad su bili mladi. sad ja spavam u njezinu krevetu.
on joj telefonira: »želim da mi vratiš moje svrdlo. pnpremi ga. pokupit ću djecu u deset.« kad stigne čeka ne ulazeći unutra.
njegova djeca odlaze s njim.
ona se vrati u krevet i ja ispružim nogu i položim je do njezine. i ja sam jednom bio mlad. ljudski odnosi jednostavno ne traju. mislim unatrag na žene u mom životu. izgledaju kao da ne postoje. »je li uzeo svoje svrdlo?« pitam. »da, uzeo je svoje svrdlo.«
razmišljam hoću li se ikad trebati vratiti po svoje bermuda hlače i gramofonsku ploču Akademije St. Martin in the Fields? pretpostavljam da hoću.

SVRŠETAK KRATKE AFERE
ovaj put sam pokušao stojećke. obično ne radi. ovaj put se činilo da...
ona je neprestano govorila: »o moj Bože, imaš lijepe noge!«
sve je bilo u redu dok se nije odvojila od poda i omotala noge oko moga pojasa.
»o moj Bože, imaš lijepe noge!«
težila je oko 60 kilograma i visila tu dok sam ja radio.
bilo je u vrijeme klimaksa kad sam osjetio bol kako mi struji ravno uz kralježnicu.
spustio sam je na kauč i ushodao se unaokolo po sobi. bol je ostala.
»gledaj«, rekoh joj, »bolje je da odeš. moram razviti neki film u tamnoj komori.«
odjenula se i otišla i ja othodah u kuhinju po čašu vode. držao sam punu čašu u lijevoj ruci. bol mi je prostrujala iza ušiju i ja sam ispustio čašu koja se razbila o pod.
ušao sam u kadu punu tople vode i epsomove soli. upravo sam se ispružio
kad je zazvonio telefon. kako sam pokušavao ispraviti leđa bol se širila prema vratu i rukama. promašujući unaokolo uhvatio sam se za strane na kadi izišao s udarima zelenog i žutog i crvenog svjetla što mi je bljeskalo u glavi. telefon je uporno zvonio. podigao sam slušalicu. »halo?« »VOLIM TE!« rekla je ona.
»hvala«, rekao sam ja.
»je li to sve što imaš reći?«
»da.«
»jedi govna! « rekla je ona i spustila slušalicu.
ljubav se osuši, mislio sam i odlazeći natrag u kupaonicu, čak brže od sperme.

PACIFIC TELEPHONE
ti padaš na bludnice, rekla je ona, ti padaš na te kurve, ja ću ti dosaditi.
ne želim da se više sere po meni, rekao sam ja, opusti se.
kad pijem, rekla je ona, boli me mjehur, peče. ja ću piti, rekao sam ja.
ti čekaš da zazvoni telefon, rekla je ona, neprestano gledaš u telefon.
ako neka od tih bludnica nazove ti ćeš odmah istrčati odavde. ne mogu ti ništa obećati, rekao sam ja. onda je, samo tako, telefon zazvonio.
ovo je Madge, rekao je telefon. moram te smjesta vidjeti. oh, rekao sam ja. u neprilici sam, nastavljala je ona, trebam deset zelenih - brzo.
bit ću odmah tamo, rekao sam i spustio slušalicu.
ona me pogledala. bila je bludnica, rekla je ona, ozarilo ti se čitavo lice. što je dovraga krivo s tobom? slušaj, rekao sam ja, moram izići. ti ostani ovdje. odmah se vraćam.
odlazim, rekla je ona. volim te, ali ti si lud, ti si osuđen. uzela je svoju ručnu torbicu i zalupila vratima.
vjerojatno me neki duboko ukorijenjeni zajeb iz djetinjstva čini ranjivim, mislio sam. onda sam izišao iz stana i ušao u svoj folks. vozio sam W esternom na sjever s upaljenim radijem. kurve su šetkale gore i dolje s obje strane ulice i Madge je izgledala poročnije od svih njih.

ŠTO ONI ŽELE
Valleja koji piše o samoći dok gladuje do smrti;
Van Goghovo uho koje je odbila kurva;
Rimbauda koji je pobjegao u Afriku tražiti zlato i našao neizlječiv slučaj sifilisa; Beethovena koji je oglušio; Pounda koga su vukli u kavezu ulicama;
Chattertona koji guta otrov za štakore; Hemingwayov mozak što kaplje u sok od naranče; Pascala koji reže žile u kadi; Artauda zatvorena s luđacima;
Dostojevskog kako stoji pred zidom;
Cranea kako skače u brodski propeler; Lorcu kako ga ubijaju španjolske trupe na cesti;
Berrymana koji skače s mosta;
Burroughsa koji puca u svoju ženu; Mailera kako bode nožem svoju. -to je ono što oni žele: prokletu predstavu osvijetljenu oglasnu ploču u središtu pakla. to je ono što oni žele, to mnoštvo bešćutnih mutavih sigurnih turobnih obožavatelja karnevala.

ŽELJEZNI MIKE
pričamo o tom filmu: Cagney je hranio taj komad grejpom brže nego što ga je ona mogla jesti i i onda ga je ona voljela.
»to neće uvijek raditi«, rekao sam Željeznom Mikeu.
on se nasmijao i rekao: »da.«
onda je spustio ruku i dotaknuo remen. na njemu su visjela 32 ženska skalpa.
»ja i moj veliki židovski kura*«, rekao je on.
onda je podigao ruke da bi pokazao mjeru.
»o, da, u redu«, rekao sam ja.
»one dođu«, rekao je on, »ja ih izjebem, one se malo zadrže, ja im kažem: vrijeme je da odete.«
»ti si odvažan, Mike.«
»jedna od njih nije htjela otići jednostavno sam ustao i ošamario je... otišla je.«
»ja nemam tvoj živac, Mike. vise unaokolo perući suđe, stružući mrlje govana na zahodskoj školjci, izbacujući van stare prognoze za konjske trke...« »nikad me neće uhvatiti«, rekao je on,
»ja sam nepobjediv.«
gledaj, Mike, nema nepobjediva čovjeka. jednog dana
će te izludjeti oči kao dječji crtež kredom. nećeš biti kadar ispiti čašu vode ili prijeći sobu. postojat će zidovi i zvukovi vani s ulice, a ti ćeš slušati strojnice i minobacače. to će biti kad budeš želio stvar i ne budeš je mogao imati.
zubi u konačnici nikad nisu zubi ljubavi.

ZA ALA –
ne brini zbog odbijanja, kolega, ja sam bio odbijen prije.
ponekad učiniš grešku, uzimljući krivu pjesmu ja češće činim grešku, pišući je.
ali ja volim nekog konja u svakoj trci usprkos tome što ga čovjek koji postavlja jutarnje oklade računa kao 30 naprama jedan.
ja sve više i više razmišljam o smrti senilnosti štakama naslonjačima
pišući erotsku poeziju mokrim perom
kad mlade djevojke s ustima kao u barakuda tijelima kao stablo limuna tijelima kao oblaci tijelima kao sijevanje munja prestanu kucati na moja vrata. ne brini zbog odbijanja, kolega.
noćas sam popušio 25 cigareta a ti znaš o pivu.
telefon je zazvonio samo jednom: krivi broj.

STETOSKOPSKI SLUČAJ
moj liječnik je upravo stigao u svoj ured iz operacijske dvorane. srećemo se u muškom zahodu. »prokletstvo«, govori mi on, »gdje si je našao? ja upravo uživam gledati djevojke poput nje!« ja mu kažem: »to je moja specijalnost: betonska srca i lijepa tijela. obavijesti me ako naiđeš na otkucaje srca.« »dobro ću se pobrinuti za nju«, kaže on. »da, i molim te, imaj na umu sva etička načela svoje časne profesije«, kažem ja njemu.
on najprije zakopča prorez i zatim se opere. »kako je tvoje zdravlje?« pita.
»fizički sam zdrav kao tik. mentalno sam istrošen, osuđen na svoje malo breme, sve to sranje.«
»dobro ću se pobrinuti za nju.« »da. i obavijesti me o kucanju srca.«
on iziđe. ja svršim, zakopčam se i također iziđem. samo što se ja ne perem. ja sam daleko iznad svega toga.

U SUSJEDSTVU UMORSTAVA
žohari pljuju spojnice i helikopter kruži i kruži mirišući krv reflektor ispod oka gleda dolje u našu spavaću sobu
5 tipova u ovom dvorištu ima pištolje drugi mačetu svi smo ubojice i alkoholičari ali postoje i gori u hotelu preko ulice oni sjede u zelenim i bijelim vežama banalni i zli čekajući da ih se pošalje u institucije
ovdje svatko od nas ima malu zelenu biljku u prozoru i kad se svađamo s našim ženama u 3 noću mi govorimo tiho i na svakoj verandi nalazi se mali tanjur hrane koju netko uvijek pojede do jutra pretpostavljamo mačke.

GROUPIE
čitao sam prošle subote u šumi sekvoja nedaleko Santa Cruza i već otprilike dovršio 3/4 kad sam čuo dug visok krik i zaista zgodna mlada djevojka dođe trčeći prema meni duga haljina i božanske vatrene oči i ona skoči na pozornicu i povika: »ŽELIM TE!
ŽELIM TE! UZMI ME! UZMI ME!«
rekoh joj : »gledaj, nosi se dođavola daleko od mene.« ali ona je nastavila potezati moju odjeću i bacati se na mene.
»gdje si bila«, upitah je, »kad sam živio od jednoga čokoladnog slatkiša dnevno i slao kratke priče Atlantic Monthlyju?« zgrabila me za jaja i gotovo i ih iščupala. njezini poljupci imali su okus juhe od govana. dvije žene skočiše na pozornicu
i
odnesoše je u šumu.
još sam mogao čuti kako viče dok sam započinjao sljedeću pjesmu.
mislio sam, možda sam je trebao povaliti na pozornici pred svim tim očima.
ali čovjek nikad ne može biti siguran je li riječ o dobroj poeziji ili lošoj drogi.

SAD, DA TI PODUČAVAŠ KREATIVNO PISANJE, PITAO JE, ŠTO BI IM REKAO?
rekao bih im da prođu kroz nesretnu ljubavnu vezu, hemeroide, trule zube i da piju jeftino vino, izbjegavaju operu, golf i šah, da neprestano mijenjaju položaj uzglavlja postelje od zida do zida i onda bih im rekao da prođu kroz drugu nesretnu ljubavnu aferu i da nikad ne upotrebljavaju svilenu vrpcu na pisaćem stroju, izbjegavaju obiteljske piknike ili da ih se fotografira u ružičnjaku;
neka pročitaju Hemingwaya samo jednom,
preskoče Faulknera zaborave Gogolja zure u fotografiju Gertrude Stein i čitaju Sherwooda Andersona u postelji dok jedu Ritzove krekere da spoznaju da su ljudi koji ustrajno govore o spolnoj liberalizaciji ustrašeniji od njih samih. slušajte E. Power Biggsa kako obrađuje orgulje na vašem radiju dok vi motate duhan Bulla Durhama u mraku u stranu gradu s još jednim danom plaćene stanarine nakon što ste napustili prijatelje, rođake i posao.
nikad se ne smatrajte superiornima i/ ili pravednima i nikad ne pokušavajte biti.
prođite kroz još jednu nesretnu ljubavnu aferu.
gledajte muhu na zastoru ljeta. nikad ne nastojte uspjeti. ne igrajte biljar.
budite s pravom bijesni kad otkrijete da je ispuhana guma na vašem automobilu. uzimajte vitamine ali ne dižite utege i ne trčite.
onda nakon svega toga preokrenite postupak. prođite kroz dobru ljubavnu vezu.
i stvar koju bi mogli naučiti jest da nitko ništa ne zna ni Država, ni miševi, crijevo za polijevanje ili Sjevernjača. i ako me ikad ulovite da podučavam u klasi kreativnog pisanja i pročitate ovo isto meni dat ću vam smjesta izvrstan ravno u nestašnu stražnjicu.

"Писци су очајни људи, и када престану да буду очајни, престану да буду писци."

"Џејн рекли су ми да ме не помињеш више... Ни наше октобарске кише које смо волели уз чај од јагоде, ушушкани у твоју изнајмљену собу.
Волела си књиге, била си тајно заљубљена у Пушкина, а ја сам био љубоморан на то.
Џејн, ја не верујем у заборав. У мени су се накупиле све јесени у којима смо се имали... И кад ми кажу да ме не помињеш, ставим руке на груди и помислим: "На кога ли мисли док низ прозор лију октобарске кише?"

DOBAR POZIV

dobivam previše telefonskih poziva. traže da iščeprkaju kreaturu. ne bi trebali.
ja nikad nisam telefonirao
Knutu Hamsunu
Erniju ili Celinu.
nikad nisam telefonirao Salingeru nikad nisam telefonirao Nerudi.
večeras sam dobio poziv:
»halo. vi
Charles Bukowski?«
»da.«
»dobro, ja imam kuću. « »da. «
»javnu kuću.«
»razumijem.«
»čitao sam vaše knjige. imam brod za stanovanje u Sausalitu.«
»u redu.«
»želim vam dati svoj telefonski broj. ako ikad dođete u San Francisco pozivam vas na piće.«
»OK dajte mi broj.«
zapisao sam ga. »mi vodimo uzoran lokal. poslužujemo pravnike i državne senatore,
građane više klase, ulične napadače, svodnike i slično.«
»telefonirat ću vam kad stignem gore. «
»mnogo je djevojaka pročitalo vaše knjige. one vas vole.«
»zbilja?« »zbilja.« pozdravili smo se.
svidio mi se taj telefonski poziv.

LUDILO
ja ne udaram šakama po zidovima ja samo sjedim ali ono nasrće na mene kao plima.
žena u dvorištu iza mene urla, plače svake noći.
ponekad dođu iz kotarske bolnice i odvedu je na dan ili dva.
vjerovao sam da pati zbog gubitka velike ljubavi dok jednog dana nije došla k meni i ispričala mi – izgubila je zgradu s 8 stanova prevario ju je za njih neki žigolo. urlala je i plakala nad gubitkom vlasništva. počela je plakati dok mi je pričala onda me ustima premazanim ustajalim ružom i zadahom češnjaka i luka poljubila i rekla:
»Hank, nitko te ne voli ako nemaš novca.« ona je stara, gotovo kao ja. otišla je, još plačući...
neki dan u 7:30 izjutra došla su dva crna bolničara s nosilima, samo što su pokucali na moja vrata. »dođi, čovječe«, rekao je viši od njih.
»čekajte«, rekao sam, »griješite.«
bio sam strašno mamuran stojeći u poderanom kućnom ogrtaču s kosom koja mi je visjela iznad očiju.
»ovo je adresa koju su nam dali, čovječe, ovo je 5437 i 2/5 zar ne?«
»da.«
»dođi, čovječe, ne pravi nam sranje.«
»gospođa koju želite nalazi se otraga.« obojica su otišli otraga. »ova vrata?«
»ne, ne, to su moja stražnja vrata. idite tim stubištem iza
vas. vrata što gledaju na istok, ona s poluodvaljenim poštanskim sandučićem.«
otišli su gore i lupali na vrata. gledao sam ih kako je odvode. nisu upotrijebili nosila. ona je hodala između njih. i ja pomislih da odvode krivu osobu ali nisam bio siguran.

UMJETNIK
ja sam odjednom slikar. djevojka iz Galvestona daje mi 50 dolara za sliku čovjeka koji drži štapić slatkiša dok pluta na zamračenu nebu.
onda mi priđe mladić sa crnom bradom i ja mu prodam tri za 80 dolara. on voli grube stvari
gdje ispisujem preko čitave slike -
»ustrijelite govna« ili » VELlKA JE UMJETNOST KONJSKI IZMET, KUPUJTE MEKSIČKO JELO.« mogu naslikati sliku za 5 minuta. upotrebljavam akrilik, ravno iz tube. najprije naslikam lijevu stranu slike s lijevom rukom i onda završim desnu stranu s desnom rukom.
sad se mladić crne brade vraća s prijateljem stršave kose i s njima je mlada plava djevojka.
crna brada je i nadalje naivčina: prodajem mu komadinu smeća narančasta psa s riječju »PAS« ispisanom sa strane.
stršeća kosa želi tri slike za koje ja tražim 70 dolara. on nema taj novac.
ja čuvam slike a on obećava da će mi poslati djevojku imenom Judy s halterima i visokim potpeticama. već joj je rekao o meni: »svjetski poznat pisac«, rekao je a ona je rekla: »oh ne!« i povukla haljinu preko glave. »to je ono što želim«, rekoh mu.
onda smo se pogađali oko uvjeta ja sam je najprije htio nasaditi a tek potom da mi ga popuši. »kako bi bilo najprije pušenje a nasađivanje poslije?« pitao je on. »to neće ići«, rekao sam ja. tako smo se pogodili: Judy će me posjetiti i ja ću joj nakon toga dati 3 slike. tako smo ponovno gdje smo bili: natrag u sustavu zamjene dobara, jedini način da tučeš inflaciju.
ipak, volio bih započeti Pokret za liberalizaciju muškaraca:
želim da žena meni dade 3 svoje slike nakon što sam je ljubio, a ako ne zna slikati može mi ostaviti par zlatnih naušnica ili možda odrezak uha na spomen onome koji je mogao.

Poslala mi je sliku, i piše da se još uvijek bavi pisanjem i da je istinski srećna. Odgovorio sam joj, “Drži se čvrsto mala, svet je lud.“

BOLESTAN
imao sam taj noćni posao i sjedio bih u postelji gledajući kroz prozor u kasna popodneva posljednje bi se sunce provlačilo u sobu kroz lišće i granje velikoga zelenog grma i kad bih se sjetio što me čeka vani, dohvatio bih telefon. činovnik je znao moj glas: »da, Bukowski, što je ovaj put?«
»samo zapišite nešto«, rekao bih mu, »obična prehlada, gripa, triper...« i ja bih spustio slušalicu. bilo je lijepo gledati kako se polako mrači slušati ljude kako se vraćaju kući parkiraju automobile, pale televizore proizvode kuhinjsku buku, govore.
onda bih ustao i pio tri ili četiri sata sam, onda se vratio u postelju i spavao.
i sljedeće noći u tvornici svatko bi izgledao vrlo malen i smežuran a ja bih ušetao unutra visok i blistav oči mirne i ravnodušne tajanstveno sigurne; muškarci nisu shvaćali i sve su me djevojke voljele, i poslovođa bi mi prišao da porazgovaramo o mom izostanku s radnog mjesta dok bih ja vadio cigaretu, zapalio je i slušao.

NIŠTA
kad sam radio na pošti radila je sa mnom mlada crnkinja
nešto je bilo krivo s njom
i
nešto je bilo krivo sa mnom
za vrijeme jednog objeda prišla mi je i rekla: »hajde, plati mi čašu.«
tako smo prešli preko ulice do Kineza
i
popili piće
i onda sam ja rekao: »hajde, plati mi čašu.«
i
ona je platila i onda smo opazili momka onesviještena u separeu u kutu i ona je rekla: »Isuse Kriste, pa to je Skinny Minny!«
Skinny Minny bio je visoki žuti nadglednik koji mi je zadavao mnogo problema
i bilo je čudno vidjeti ga tu
dovoljno humana da se tako naloče »sada ga ne mrzim tako mnogo«, rekao sam joj.
dovršili smo naša pića
i izišli
da se vratimo natrag na posao
»dođi ovuda«, rekla je ona
i odvela me stražnjim prolazom do žičane ograde gdje su bile naslagane neke prazne kartonske kutije
bilo je vrlo mračno i ona je privukla jednu kutiju sjela i
otkopčala moje hlače i počela me lizati i onda me uzela u svoja usta sišući
ja sam se grčevito uhvatio za žičanu ogradu »ISUSE, ISUSE, ISUSE! «
i svršio
ona me je zakopčala i mi smo othodali natrag na posao
i
zakasnili
***
nakon te noći nikad nismo ponovno
izišli
zajedno
možda me upotrijebila da izazove nekoga drugog momka
ali Skinny Minny nikad se više nije doimao tako lošim
ne znam
što je ta noć značila vjerojatno nije značila uopće
ništa
tek kad tražiš značenje dobiješ zbrku
oko mjesec poslije ona je rekla zbogom i napustila zaposlenje
to je imalo smisla.

LOŠA KRITIKA
godinama unatrag kad sam živio na aveniji DeLongpre tipkajući na onom prozoru sučelice nogostupu on me posjećivao sveučilišni profesor
on me posjećivao s pivom i ja bih popio većinu piva.
ne pamtim mnogo od razgovora ali pamtim da nisam bio vrlo uzbuđen njegovim posjetom. jednog me popodneva posjetio i ja sam imao gripu.
sreli smo se na vratima. »ne mogu vas primiti«, rekao sam mu.
onda sam uzeo od njega gajbu od šest piva koju je držao i zatvorio vrata ostavivši ga pred njima.
sad već mnogo godina poslije primam književne časopise na koje se ne pretplaćujem.
i u njima su prikazi tog profesora o antologijama u kojima sam zastupljen. profesor uvijek hvali mnoge, osudi nekolicinu, i kad dođe do mene on me jednostavno otpuhne sa stranice kao pepeo cigarete koji je pao na nju.
ja sam zaista imao gripu, znate. nije me ubila ali čini se da je uništila moju nadarenost.

Tvoja ljubav je kao Kuba sa bradom, kao zadah jeftinog ruma, tvoja ljubav je četrnaest mačaka koje se jure po mom mozgu; tvoja ljubav je partija tablića i pobožni ludaci koji prodaju pamflete na Prvoj istočnoj ulici; tvoja ljubav je rukom šivena u samotnom zatvoru; tvoja ljubav je potonuće brodova; torpedo sumnje; tvoja ljubav je vino i slikanje i Pikasova slika; tvoja ljubav je uspavani medved u podrumu Mulen Ruža; tvoja ljubav je skršen toranj pogođen Ajfelovim munjama, tvoja ljubav prelazi brda i doline i skida Ruse sa Meseca.
Zašto odlaziš sada?

VEČERNJAŠKOLA
u razredu pijanih vozača kamo nas je poslao odjel 63 dane su nam male žute olovke da nas se ispita da bi se vidjelo jesmo li slušali instruktora.
pitanja kao: najmanja kazna za drugu osudu zbog pijane vožnje jest:
a) 48 dana b ) 6 mjeseci c) 90 dana
postoji još 9 drugih pitanja. kad instruktor napusti prostoriju učenici započnu s pitanjima: »ej, što bih s pitanjem broj 5? teško pitanje!« »je li govorio o tome?«
»mislim da je 48 dana.« »jesi li siguran?« »ne, ali tako ću odgovoriti.« neka žena zaokružuje sva 3 odgovora na sva pitanja premda nam je rečeno da izaberemo jedan.
za vrijeme odmora siđem i popijem limenku piva pred prodavaonicom alkohola. gledam crnu kurvu na večernjoj šetnji.
zaustavlja se automobil. ona mu prilazi i razgovaraju. otvore se vrata. ona uđe i oni se odvezu.
ponovno u razredu učenici su se međusobno upoznali. nisu baš zanimljivo društvo pijanaca i bivših pijanaca. zamišljam ih kako sjede za barom
i sjećam se zašto sam započeo piti u samoći. nastava ponovno započinje. otkriva se da sam ja jedini koji je položio ispit sa 100 posto.
lijeno se opuštam u stolcu s tamnim naočalama na nosu. ja sam razredni intelektualac.