Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Ako ideš prema Suncu koje izlazi,
pre će da ti bude toplo na svetu.
Jer je Sunce što izlazi dobro kao dete.
Ono trči prema tebi s raširenim rukama
u marami od svetlosti,
u haljini od dva lepa zlata:
žutog i zelenog.

Ako ideš prema Suncu koje zalazi,
pobeći će ispred tebe,
sakriće se iza šume,
poravnaće repom trag ko crvena lisica,
jer je Sunce što zalazi lukavo,
jer je Sunce što zalazi vračara
u marami od dva hladna zlata:
sivkastog i crnog.

Ako stojiš u mestu,
pokriće te mrak i to ti je najgore.
Bićeš dvaput crnji nego što si crn.

Ko stoji u mestu, sreća prođe kroz njega
i život kroz njega prođe kao kroz vrata.

Dosadno mi je i da porastem.
Da nosim tesne cipele.
I da se oženim.
Oni, koji porastu,
prvo se danima mrze,
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak kao i ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

🧡🧡Jednom, kad zađete malo dublje u kalendare,
pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva,
kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi,
sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore neka vrata iza kojih čeka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana. Čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobodjena pesma, ona što ko zna od kada postoji u svakom od nas.

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reč o ljubavi.

Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni i bačeni.

Neko u ovoj sobi neće više da bude dete,
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.

Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem
i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reč o ljubavi.