Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Dosadno mi je i da porastem.
Da nosim tesne cipele.
I da se oženim.
Oni, koji porastu,
prvo se danima mrze,
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak kao i ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

🧡🧡Jednom, kad zađete malo dublje u kalendare,
pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva,
kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi,
sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore neka vrata iza kojih čeka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana. Čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobodjena pesma, ona što ko zna od kada postoji u svakom od nas.

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reč o ljubavi.

Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni i bačeni.

Neko u ovoj sobi neće više da bude dete,
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.

Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem
i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reč o ljubavi.

Posmrtni marš klovnova


Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.

Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crneod bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem
osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubavi
moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

EPILOG
Vodopad ima bradu kao grof Lav Nikolajevic Tolstoj.

To se,
u stvari,
jutro po sebi peni
i razapinje u dugu.

JA SAM PRIZNAO JEDNOJ ŽENI
DA JE ŽIVOT NEŠTO PROSTO U MENI.
A NIJE BAŠ TAKO PROSTO.

Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir.
A našli su me u krugu.

NAŠLI SU ME, POSLE LUTANJA,
SROZANOG OD VRISKA DO ŠAPUTANJA.

Prošao je oktobar.
Među nogama drveća
polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte
za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene.
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,
kao streljanom vojnom beguncu.


II
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
a mi ih sačuvali nismo.

Nešto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo na jeziku,
gorko od smeha
i preslatko od plača.

Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici
napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razarača.

III
Gospođice,
kazaću,
gospođice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Ovde opet cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
Sve je,
sve je,
sve je spokojno,
kao da vetar nikada nije
išamarao drvored
i oko odžaka se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znači i da sam beo.

IV
OVO NIJE ISPOVEST.
OVO JE GORE NEGO MOLITVA.
HILJADU PUTA OD JUTROS
KAO NEKAD TE VOLIM.
HILJADU PUTA OD JUTROS
PONOVO TI SE VRAĆAM.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

DA LI SAM JOŠ UVEK ONA MERA
PO KOJOJ ZNAŠ KO TE BOLI?
PO KOJOJ ZNAŠ KOLIKO SU PRED TOBOM
SVI DRUGI BILI GOLI?
ONA MERA PO KOJOJ ZNAŠ KO TE OTIMA,
A KO PLAĆA?
DA LI SAM JOŠ UVEK
MEÐU SVIM TVOJIM ŽIVOTIMA
ONAJ KOMADIĆ NAJČISTIJEG OBLAKA U GRUDIMA,
I NAJKRVAVIJEG SAĆA?

V
TI SI JEDINA NAHRANILA SVU MOJU GLAD
SA ONO MALO MESA
I SNA.
JEDINA SI BILA DO ZUBA SITA
SA ONO MALO MOJIH NOKTIJU
I DLANOVA.

Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju mog glasa
i kćeri da nose moju tugu
u prslucicima od svile.

VOLEO BIH DA IPAK NEGDE SAČUVAŠ
SVE MOJE DALEKE VRHOVE
NA HORIZONTALAMA TVOG DNA.
I DA PRONESEŠ MOJE PREZRELE OČI
KROZ TIŠINU SVIH TUÐIH OČIJU
I TUÐIH STANOVA.
I MOJ OKTOBAR KROZ SVE TUÐE APRILE.


VI
Ovde kod mene
dani imaju opor ukus piva
i dosade.

Ponekad kaplju kiše,
čudno,
spokojno.

Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.

Sasvim sam nalik na lađu
koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.


MOŽDA JE DOBRO JOŠ I OVO DA ZNAŠ:
ŽENE NEMAJU PRAVO
POSLE TEBE NIŠTA DA UOBRAŽAVAJU.

Nekad prvi žutokljunac republike,
danas:
mogu da dignem zarozane čarape
lično i samoj bogorodici,
u dostojanstvo presvučen oberučke.

SVE MOJE NEŽNOSTI I GLUPOSTI
JOŠ UVEK NA TVOME PRAGU SPAVAJU
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.

Sasvim sam zakopčan:

od sluzokože - do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.

VII
Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.

U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo!
UPLAŠENO SAM PIJAN.
I PRAZAN.
I SAM.

PONEKAD NEKO NAIÐE
DA ME NESPRETNO PAZI,
NEKO, KOME JA, ZAISTA, NAIVNO,
ZAISTA BEZ ZLIH NAMERA,
VEĆ POSLE DRUGE ČAŠE OTKRIJEM PUTOKAZE
KOJI VODE OD TEBE
DO MOGA USIJANOG TEMENA.
NIKOME NEMOJ REĆI,
ALI DOK LEŽIM OVDE KAO ISPRAŽNJEN SARKOFAG
I NEŠTO MUDRUJEM O SREĆI,
TRUDIM SE DA BAR MALO ZABRINUTE DOBROTE
TOM DRUGOM NEKOM DAM.

I dok umire drveće
i susnežica po lišcu gazi,
trudim se da mu bude dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davno prošlog vremena.

VIII
Možda mi neceš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio,
sasvim neopaženo.

Svi mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama
smeškaju se na isti glas.

Svi se portiri na isti način brinu,
onako malo rođački,
kad im laku noć kažemo.

Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoce, subotnja noć se valja.

Satovi su davno povečerje odsvirali.

Dalje,
zaista,
ne bih imao ništa više da ti javim.

JEDINO,
MOŽDA TO:
DA SI OSTALA NAJLEPŠA MEDALJA
IZ NAJLEPŠEG RATA
U KOJEM SU MI SRCE AMPUTIRALI.

IX
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično
gimnazijski zanesen.

U meni je sve do predaka minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.

Dozvoli da se, zato,
zbog nečega u sebi
nasmešim, u ovu jesen,
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja,
tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja,
tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

U inat ću danas umesto Sunca da sjajim, nema veze što padaju kiše...
moja duša je majsko sunce, i to baš danas, i to baš u inat.
Ne sme biti ništa tmurno ni sivo čak i kad kiša pada..
Ja pogledam u nebo I uvek vidim dugu...

Ako se ikada zaljubiš, zaljubi se u nekoga ko želi da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu piješ.

Zaljubi se u nekog ko voli način na koji se smeješ i ko će apsolutno sve učiniti da te nasmeje.

Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da čuje otkucaje srca.

Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te ‘pokazuje’ drugima.

Zaljubi se u nekog zbog koga ćeš se pitati zašto si se u početku uopšte bojao zaljubljivanja.

Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi želeo da te povredi.

Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savršen baš takav kakav jesi.

Zaljubi se u nekog ko misli da si ti baš ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru,
ako u sebi nosi sva vremena i prostore ?
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem .

I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nikog nemaju. I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili. I krećeš u život s pogrešnim nekim, s drukčijim nekim, nekim dalekim.

Ja sam sakupljač neobičnih stvari. Neka drugi sakupljaju značke i marke. Ja sakupljam dane, časove i trenutke.

Zbirka: Horoskop
Govor
Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio potišten kada bih sve ovo što osećam,  morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja, ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo
je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili.
Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Torba
Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj. U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.
Ti sutra polaziš u školu.
Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug.
Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć.
"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća.. Ja u sebi pevušim: "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega sto živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog pomalo okostalog sveta «.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu. Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: »Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."
A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, neznosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire proste, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.
Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo - sem čoveka.

Žmurke
Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija. Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo , a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Ljubav
Da li je istina ono što piše Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš ledja pratiće te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta". Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne. Nema maloga čoveka i male ljubavi.
Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.
Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kućica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ. Oženičes se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.
Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledđ da bi me poštovao i voleo.
Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani. Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila zvezda.

Oči
U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako
počinju da se sapliću. Primetiš to po iskracalom odelu, koje ostavljaš mladjem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice. »Ne
zidaj vrata veća od kuće «, kazu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću"
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reći
ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu
predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Razglednice
U doba mog detinjstva igrao sam se pošte. Sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prišapnuo, najlepše što sam čuo i video tog dana.
Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem. I puštao niz vetar.
I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lišće i čitam odgovore pisane rukopisom žilica koje venu. Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da čitam. Nije teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš. Kroz trepavice. I dišem polako vetar, A vetar se i ne čuje drukčije, sem nozdrvama i usnama.
2.
Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj strani piše nam Iaoce sa neke pošte stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna - najviši je."
Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, I 553; "Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni znati da ništa ne zna".
Zar ti to ne 1iči po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reči putuju kroz vekove, svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve izvrne naopako, po svome. Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu žita."
3.
Noć polagano zri. Čuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kiše.
Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu.
Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um.
Otkrića
Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći. Ništa ja ne znam o znanju, sine moj. Istorija otkrića možda i nije red, nego nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo.
Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka: "Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."
Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje je početak hiljadu novih početaka. I nemoj ga se nikad stideti.
Svetlost znanja je slična svetlosti vasione. Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo.
2.
Ja, koji ne znam šta je čulo starosti i samoće, jer okružen sam stalno ogledalima dečjih očiju, posmatram ovaj život kao nešto šareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtešku igre i vrtešku neznanja koja je kruna mudrosti.
Izlazim iz svog tela. Pevač sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar sam i svetac koji je sišao sa freske. Mozeš me upotrebiti kao nalepnicu.
Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. Učenja kažu da je to nemoguće. A vidiš, moguće je, jer sve činim neznanjem.
3.
Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slična tebi, već sebi samoj".
Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se seti sebe".
"Jer znanje se" - kaže Platon - "u ljude ne unosi učenjem. Donosis ga rođenjem na ovaj svet".
Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je da pitaš Ajnštajna. Taj je sve izbrisao, i sve počeo iz početka.
Brižljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji, ošamućeni od sreće, likuju što uspevaju na nov način da izgovore neku potpuno istu stvar.

Mogućnosti
Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu«.
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja? Važna je upotreba nti. Još nisam nosio košulju od paukove svile.
Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kiše jedu velike puteve".
Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što postoji ponašanje čoveka, sine moj, tako postoji i ponašanje njegovih misli.
Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudrošću, a ne naukom". I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnošću".
Kjerkegor kaže: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«.
A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je ispod toga nešto potpuno suprotno. Obojica su u pravu.
Ovako kaže Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavši ih, mi bismo upropastili naše druženje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica na tom čudesnom putu između Sada i Ovde ipak ponekad sretati?"
Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti objasnim neke stvari.

Zbirka: Akvareli

Drhtava Pesma
Osećam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se.
Prestižu
Nesto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osećam nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči.
A tata kaže: još si balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstvo da ozari.
Plačem od sreće.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo čuj me: laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
- Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako ko i ja balava za divne stvari.

Zagonetka
pogodi kako se raste. pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kiše, do neke zvezde daleke
i više i jos više u čudne neke plave.
pogodi dali kroz kragnu, kroz nogavice, rukavice, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? zažmuri pa pogodi.
a mada nije ni važno da se unapred setiš.
možda se najlepše raste kad ništa ne primetiš. možda se najlepše biva veći, još jači, najveći, - ćuteći sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir što se u tebe stvori, pa gori, beskrajno gori, i nikako da izgori.
i niko nezna šta je.
A on traje. I traje.

Ljubav
Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristaništa i mosta, niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu gde trava ima okus vode, peska i sunca.
Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti užinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukroćenom zvrku na temenu za koji su me večito čupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera, i svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada više, nikada više, nećemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečeg vrlo važnog, nečeg toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Rođendanska pesma
Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene.
posle su došle kolevke, cucle i zubi, i ostali. i noć kad smi kmečali. i pelene. pelene. pelene.
svejedno je dali su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je košava bila, ili je mećava bila, ja mislim; oni su videli sva sunca kad su nas stvorili. zato je kosa bebama meka i topla kao svila.
ja mislim da su se voleli i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas, najlepše oko i dlan. i zeleli su da budemo najbolji na ovom svetu. da li se ikad upitaš, ličiš li na njihov san?
mama i tata su stari već i kažu; ljubav vene. a ljubav nihova ostaje i u nama se širi. i nastavlja se. nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri.

Pesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da,mora da je tako

Proleće
Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.
Tu negde, blizu al ne znam gde je, vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
Sad sunce, eno, kao vreteno ispreda gradom nešto šareno i - miriše. Reci mi zašto s tobom u hodu odjednom danas govorim tiše i zašto misli nekud odu, pa samo trepćem i ništa više? Kad ispod lipa senke se ruše, zašto sam tako odjednom smušen, pa kad te kući iz škole pratim, sve ne bih hteo da se vratim, već dugo stojim i dugo ćutim pod vetrom toplim i suncem žutim, a u glavu mi nebo stalo i još malo Čega malo?
Svega pomalo!
Ako se setim, ja ću ti reći i - uteći.