Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

***
Ne rasipa to vetar šume,
Nit lišće padom zlati hume.
Nevidljiva je kula sinja,
S nje psalam zvezdani rominja.

Vidim - u marami modrine,
Po oblacima bez težine,
Voljena mati ide k nama,
Prečisti sin joj na rukama.

Ljudima nosi sina svoga,

Da raspnu Hrista uskrsloga.
"Bez doma, sine, lutaj svetom,
Zorom mi zori pod drvetom."

I svaki putnik, svaka rita
Sa brezovim što štapom skita
Ispuni mene bolom ljutim,
U njemu božjeg sina slutim.

A možda put ću tajne preći

I ne znajući, ne videći
Krila anđela usred granja
I gladnog boga pored panja.

U SEOSKOJ. KUĆI

Kolač sipkavi miriše,

Naćve s kvasom tu stoje,
I od stare peći naviše
Bubašvabe se roje.

U peći čađ se gusta kupi,
Dimi, dimi bez kraja,
Iza zastruga na klupi
Leže ljuske od jaja.

Majka od posla s nogu spa
I nikad bez brige nije,
A mačak se tiho prikrada
Da vareniku pije.

I kakoću kokoške glasno

S rukunice kada skoče,
Družina svih petlova strasno
Svoju molitvu poče.

Po doksatima i travi
Strah se i buka sliše,
I kučići mali kudravi
Svi se u amove skriše.

***
Na putu koji kroz selo luta
Zaplavilo se letnje veče.
Iz čete obesnih regruta
Harmonike pesma teče.

Pevaju momci gromko i čilo
O dragim danima na kraju.
"Ostaj nam zbogom, selo milo,
Stabla vita, tamni gaju."

Rujne se pene po nebu vuku

Dok bruji vika i busanje:

"Do vojske mi smo mučili muku,

Sad počinje plandovanje."

I kose im se zatresle žute,
Veselo kolo poče da teče.
Dozivaju devojke regrute,
Kolajne im s grudi zveče.

Preko taraba kao hajduci

Preskočiše svi mladići.
No lukavi devojčurci
Pobegoše - ko će stići!

Marame svuda po zelen-granju
Lepršahu ko barjaci,
Kotarice vukuć po oranju
Osmehivali se starci.

U travi kojom lika se rasu,

U grmlju pod glasanjem sove,
U šumnom nasmejanom glasu
Slušahu - šuma ih zove.

Po putu koji krivuda selom
Regruti grle stabla znana
Pevajući neveselo
O ostatku svojih dana.

***

Izbe ti se, zemljo draga -
U rize ikona zbiše . ..
Nigde kraja - samo blaga P

lavičavost oči siše.

Ko hadžija iz daljina
Gledam tvoje njive hole.
A kraj niskih okrajina
Šumno tope se topole.

Na jabuku i med miri

U crkvi tvoj krotki Spas.
Livadom se kolo širi
Tutnji oro uz sav glas.

Krenuće ledinom let mi
Duž zelenih brazda... eh!
Ko đinđuvi u susret mi
Zazvoniće deva smeh.

Ako viknu sveci s neba:

"Baci zemlju, čeka raj te!"
Reć ću: "Meni raj ne treba,
Otadžbinu meni dajte."

***

Sahne otopljena glina

Zamešena s trulom gljivom.

Igra vetar skroz dolinom,
Magarence riđe živo.

Zamirisa sve odreda.

Plavet drema i uzdiše.
A u šumi vrabac gleda
Šta to u psaltiru piše.

Staro lišće još u žbunju
Ko bakarni novac sitan.
U sunčanom neko gunju
Na magarcu riđem hita.

Nežni pramen kose bele,

Licem magla omotana.
Niče bor i niču jele
I viču mu svi: "Osana!"

***

Slutim božje uskrsnuće -
Život ne napuštam,

Klanjam se pred likom kuće,

Na travu se spuštam.

Venac jela ko da broji

Breze ogrlice,
U prstenu bora stoji
Isusovo lice.

U dubrave on me vija
Ko do neba mila,
Pod oblakom šuma sija
U somotu lila.

Golubiji duh od boga,

Ko jezik vatreni,

Posta vladar puta moga,
Glas zagluši meni.

Plamen puni bezdan zrenja,

Srce - prima dečje snove,
Ja sam znao od rođenja
Pokrov majke Isusove.

***

Po zemljici bogomoljke gaze,
Pod nogama koprive i rake.
Trnovite one brode staze,
O kamenje zapinju im štake.

Opanci se po bespuću vuku,

Njiska konja u šumarku jove ...

Podaju se one reskom zvuku

Sa zvonare stare što ih zove.

Otresaju bake duge skute,
Mlade cure ukosnice rede.
U dvorištu, iz ćelije ljute,
Njih čežnjivo kaluđeri glede.

Na vratima sveti znanci traju:

"Mir onome koji meni ide."
A u vrtu psi pomamno laju,
Ko lopove da na gumnu vide.

U daljini zvona dugo ječe,
Već oblaci zlatno sunce ližu...
Pada toplo senovito veče,
Bogomoljke na večernje stižu.

***
Ti moj kraju zabačeni
I pust i bez druma.
Tek senokos nekošeni,
Manastir i šuma.

Gle, kolibe naherene,
Svega ih je šest,
I krovove što se pene
U ruju, kroz brest.

Balvan grubo tesan,

Preko njega trska.
Vetar sivu plesan
Zlatom sunca prska.

U prozore biju vrane
U mahnitom letu.
Mašu trešnje rane
S rukavom u cvetu.

Zar to nije skaska -

Tvoj život sred bilja
Koju pre zalaska
Šapuću kovilja?

***
Zagušila suša setvu mladu,
Sahne ovas, ni raž nije bolja.
Na molitvu seljani u jadu
Sa litijom krenuli u polja.

Skupili se vernici na njivi,
Pogruženi od nevolje hude.
Vapio je đakon jurodivi:
"Savaote, spasi tvoje ljude."

Nebeske se otvorile dveri,

Đakon čati i smerno se klanja:
"Molimo se, braćo, svetoj veri
Da nam gospod orosi imanja."

Veselo su cvrkutale ptice,
Škropio je vodom pop iz šake,
Torokuše svrake-kreštalice
Buljile su oči na došljake.

Kupali se uranci u peni,

I oblaci, kao platna meka,
Magleno je kroz predeo sneni
Među žbunjem ćućorila reka.

Ratari su uzdisali skrito,
Molili i kleli na sva usta:
"Klasalo je dobro novo žito,
Al pripeka ubila ga pusta."

Na konjicu-oblaku u znoju

Sevale su uzde, munje žive...
A deca su vikala u roju:
"Oj, kišice, pokvasi nam njive!"

***

Oj, ti, crna njivo, natopljena znojem,
Kako da u srcu ne nosim te svojem?

Na jezerski kada stupim nasip plavi,

Milina večeri u duši se javi.

Svud izbe od pruća, slične sivom suknu.

Na njih trščak toči snenu pesmu muklu.

Krv su na sadžaku sene ognja splele.

Mesečeve veđe u pruću se bele.

Ćutljivi, čučeći, dok se nebo mrači,
Priču sedog starca slušaju kosači.

Sa nekoga spruda koji grli reka

Dopire ribarska pesma izdaleka.

Ko kalaj svetluca pustinja livada ...
Tužna li si, pesmo, puna ruskog jada.

***
Blato i niz bara,
Nebo - plav rub sja.

Ko res četinara
Zvecka šuma ta.

Usred čule granja

Zri senice krik.
Mračni jelak sanja
Sad kosača klik.

Livadom uz škripu
Niz kola gre čak -
A na suvu lipu
Miri točak svak.

Sluša vrbak gusti

Vetra zvižduk, loj.
O ti, kraju pusti,
Dragi kraju moj!

RUSIJA

1.
Celo selo u jame upalo
Šume skrile sve tragove kuća.
Pokazuju tek brežuljci malo
Kako nebo plavi se sred pruća.

U večeri i duge i zimnje,
Zavijaju s polja vuci grozno.
U dvorištu trne zadnje inje,
Nad strejama ržu konji pozno.

Trepte vatre pod velom mećave,

Ko sovine oči iza granja.
Iza šumske mreže vijugave,
Ko aveti, stoji pan. do panja.

Zaplašiše zlodusi nas, žive,
Ma kud mako - svud vilenjak gleda.
A na mrazu, u sutone sive,
Vise s breza gajtani od leda.

2.

Al volim te, zemljo krotka, slatka!
Zašto - ne znam reći, da me kolju.
Vesela je tvoja radost kratka

S gromkom pesmom s proleća u polju.

Volim kada komaraca zuku -

Čujem tako s večeri u travi.
Zasviraju l i momci uz huku
Niz cura se kraj vatre pojavi.

Ko trnjine crne ugo oka
U pločama obrva sja glatki
O, Rusijo, otadžbino krotka.
U bosilju - odmore moj slatki.

3.

Predskazaše gavrani sa grana:
Strašne bede svetom će da brode.
Vije vihor šumu sa svih strana,

Ko pokrov se nija pena s vode.

Čaša neba pršte, čim zagrme,
Oblak zavi šumu i kolebu.
Na niskama od zlata i srme
Uzdrhtaše kandila na nebu.

Objaviše četovođe bolne

Da rezerve odbrana se krene.
Zakukaše seljanke okolne,
Plač potrese tišinu i stene.

Spremahu se težaci za borbe,
Bez žalosti, roptanja i bola,
Punili su uštipcima torbe
I bacali na niz punih kola.

A kroz selo do okuka modri'

Isprati ih listom sve što strada.
To su, zemljo, tvoji momci dobri,
Sav oslonac u danima jada.

4.
Umori se i selo bez vesti -
Da l su zdravo naši tamo da li?
O, zašto nas niko ne izvesti -
Da u ljutom boju nisu pali?

Šumom, ko da dah tamnjana vlada,
Vetrom, ko da šume kosti vajne.
Dođoše im tako iznenada
Mnoge vesti iz opštine daljne.

"Zaboravit . .. nikog .. . kadri nismo"

Znojeći se, pisali su svima.
Dograbiše tu rođaci pismo,
I sedoše pod šib koji klima.

Čitačici Luši ukraj nogu
Tu su, da dokuče reči blage.
Slušali su, lijuć suzu mnogu,
O hrabrosti svoje braće drage.

5.

Polja draga, brazde utonule,
Vi ste divni i u svojoj bedi!
Volim ove kolibice trule

S večnom strepnjom naših majki sedi'.

Pred opanak brestov pašću, jeste,

Mir kosama i plugu i blatu!
Pogađam po pogledu neveste
O sudbini ženika u ratu.

Al i misli odoje posustaše,
Bar da sam panj, pored koga jezde.
Verovaću u bolje, ko snaše,
Paleć žižak večernjače zvezde.

Misli snaša ja znam zagonetne,

Ne plaše ih ni munje ni tmice.
Za plugom uz naleve zavetne
Ne naziru ni smrt ni tamnice.


Veruju u kuke i verige

Što ih ruke s teškom mukom zbiše,
I plaču od sreće prevelike,
Ko u sušu ispred prve kiše.

Posle misli o rastanku s rodnim,
U travi toj, pod perlama rose
Iza magle nad poljima vodnim
Ko da vide visoke otkose.

O, Rusijo, zemljo krotka, slatka,

Samo za te čuvam ljubav bolju.
Vesela je tvoja radost kratka

S gromkom pesmom s proleća u polju.

KOČIJAŠ
Preko jaruga po stepi
Traka oiojih sanki juri.
Ej, sokoli moji lepi,
Poletite slični buri!

Večernja je izmaglica
Ušuškala k zemlji selo.
Čeka mene lepotica
U čarobnom domu belom.

Zlatne šare se iz tmice

Sa amova sjaje nežno.
Oj, vi, ptice-saonice
I paperje meko snežno!

Zveče praporci sa orme
Glasno, ko će broj im znati!
A kad viknem selom, bome,
Sav će narod istrčati.

Sve devojke i sve momke

Zvaću zimsku noć da slave
I da glas im pesme gromke
Ne klone do zore plave.

DELIJA

Dosta mi je kolibice,

Ja čeznem za bitkom.
Poleteću poput ptice
Na svom vrancu vitkom.

Otri, majko, suze s lica,
Ne podnosim tvoje jade.
Najlepša mi lepotica
Dve srebrne burme dade.

Kopljem ću joj usred seče

Pribaviti gunj od krzna,
Pa nek se od silne sreće
S mladoženjom kroz noć vrzma.

Sevaj, munjo, bez prestanka,

Hrabro čekam karavan.
Voleće me vragolanka
Kupim li joj sarafan.

Što cmizdrite kao babe
Celom svetu na porugu?
Zar su ove ruke slabe
Kad svijaju i polugu?

Idem u boj razdragano,

Junak samo sreću žanje.
Isprati me, o, dragano,
Al održi obećanje.

SONET

U suton plakah ja, kad dalji zavi tama,

Kad noć je ležaj svoj od rose prostirala,
Kad jecaj nestaje u šaptu talasanja
I negde u daljini sve prati frula mala.

"Zalud je plakati" - reče mi talas vredni,

Bacio pokrivač - i obala ga uze,
A bledi srp od lune poljupcima lednim,

Uz osmeh - sledi mi u drobni biser suze.

I ja ti donesoh, princezo kose duge,

Korala dugi niz od suza moje tuge
I nežni pokrivač od talasaste pene.
Al srce neće ti za ljubav tu da bije...

O, daj mi, daj za sve što tebi nužno nije,

Za celov mesečev poljubi i ti mene.

OPČINjENOST

Proleće, devojče u cveću,

Rasplelo kose sred guštika,
I carskom čedu tom doleću
Molitve ptica, zvon zvonika.
Dok radosti ga čar opija,
Kroz šumu klizi poput dima
I zlatna mu se niska sija
Na raščupanim uvojcima.
S njim pjana rečna vila šeta
I rosom prska lunu bledu,
A ja bih, poput strasnog cveta,
Ljubio usne onom čedu.

”Često sam odlazio. I okretao se. I kažu, tada poželiš da se nekad vratiš.
I vraćao sam se. Ništa nije bilo isto. Ni pejzaži, ni ljudi, ni ja… Shvatio sam. Ne treba se vraćati. Ono što je bilo lijepo, neka zauvijek ostane u snovima. Vječno će trajati."

CREMUŠA

Procva višnja rana

Čim maj se oglasi,
Zlato svojih grana
Uvojcima krasi.

Rosa mirišljava
Klizi joj niz rebra,
Pod njom mirta trava
Blista poput srebra.

Pod perlama rose

Olalne bobice -

Minđuše što nose
Ruske lepotice.

U prisoj usečen,

Međ korenjem kljastim,
Žuboreći teče
Potok srebrnasti.

Cremuša, podatna,
Širi se i grana,
Gori trava zlatna
Sred sunčanog dana.

Potokom propetim

Škropi grane svoje,
Kradom, kraj vrleti,
Pesmice mu poje.

***

O, dete, zbog sudbine tvoje dugo plačem,
Svake noći tužan sam sve jače i jače...

Znam ja, znam ja skoro će u smiraju dana

Mene grobu pratiti pesma rasplakana ...

Videćeš sa prozora pokrove mi duge,
Skupiće se srce od te neme tuge ...

Dete, plakah dugo s tajnom reči vrelih,

Suze moje postaše niz bisera belih ...

Ogrlica od njih za poklon ti stoji,
Stavi je u spomen srećnih dana mojih.

MALA PROSJAKINJA

Plače cura pored dveri što u sjajne vode dvore,

A u dvorima ko srebro smeh se čuje, pesme ore,

Plače cura i mrzne se od jesenje hladne bure,
I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure.

Sa suzama ona samo tvrdu koru hleba prosi,

Od stida i uzbuđenja glas joj molbu jedva nosi.
Al od buke pirovanja ne čuje se njena želja,
I curica stoji, plače pored smeha i veselja.

POSLEDNjE DEVOJAČKO VEČE

Crven đerdan uzeću ja samo,
Zakačiti sarafan iglicom.
Harmoniku, druge, dajte amo,
Za oproštaj s vašom drugaricom.

Mrgodan mi ženik i strog jako,

Ne da druge da gledam previše.
Ko sirota ptica biću tako,
Zaigrajte sitnije i više.


Tužni li su devojački jadi,

Isplači se ti, nevesto, sita.
Kad budemo sami, ženik mladi
Sigurno će za čast da me pita.

Druge moje, stid me i sramota:

Srce mi je ko na mrazu ruža.

Jadnog li mi s zaovom života,

Bolje mi je nesrećnoj bez muža.

***
Po šplavetnim tkaninama
Purpur jarke mrlje baca.
Preko njiva, po šumama
Plače kikot praporaca.

Mahovinu srebro šara,
U dolu se magla njija,
Kroz tarabe, iz ambara
Žut mesečev rog se sija.

Jedna trojka zanesena

Dala se u trku smelu -
Curi znoj i vrca pena -
Igranka će sad u selu.

Prevejano motre mome
Na deliju kroz tarabu.
A kuždravi momak bome
Nakrivio smelo kapu.

Rubaška se, gle, rumeni,

Ali nebo jače gori.
Zveket toka pozlaćenih
S pesmom praporaca zbori.

PROTUVA UBOGA...

Protuva uboga,
Večernjače drug,
Pesmom slavim boga
Ko ptica svoj lug.

Na zemljine grudi

Pao ćilim žut,
Oslušnite, ljudi,
Klokot bare tup.

I, poput miševa,
Kada ljube bor,
O proleću peva
Sto potoka hor.

Protuva uboga,

Ja u suton siv
Smerno molim boga
I u travi spim.

Veče okitilo

Biser-rosom list.
Na srcu kandilo,
A u srcu Hrist.

***

Za tebe samo venac pletem,
Posipam cveće putom golim,
Rusijo, mirni kraju sveta,
Tebi verujem, tebe volim.
Široka polja su ti blaga -
Ti si mi sva - i daleka i bliska,

Ždralovska pesma meni je draga,

Nije mi tuđa staza skliska.

Korito močvare u cvetu
Dok stabla šaše molitvu nose
I žbunjem zvone u svom letu
Kapljice zdrave, hladne rose.
Iako maglom guši ti dan
Potok vetrova što proleću,
Ti sva si - smiraj i sva tamnjan
Onih što tajno čini meću.

***
Kao nalet ptica-namernica

Grobnu vest nam nosi zora sinja,

Čita nam psalme tužna lica

Domaja, crna monahinja.

U časlovcu slovima se preli
Krv njegovih rujnih niti,
Ja znam - iako mreti želiš,
I u smrti ćeš živa biti.

Poći ću na službu u crkvicu

Da molim za tvoj pokoj duše,
Pričestiću se, a na licu
Suze će moje da se suše.

A ti se u svetlom raju
U prebeloj svojoj rizi
Prekrsti, kao na izdisaju,
Jer volela mene nisi.

***
Naša vera još je živa,
Svete pesme nas još pale,
Sunčano se zlato sliva
Na humove razlistale.

Srcem slutim, rodni kraju,
Da je lak tvoj korak prosti
I da mnoga vodi k raju
Staza tvoje pobožnosti.

K sreći vode puti tvoji,

Tek na jednom studen steže
Belim plačem one koji
Ka novome svetu teže.

Tu su dignute palate

Od opeka crkve naše;
Te palate - kazamate
Lanci zvekom uspavaše.

Ne preklinji bogom mene
Ni da živim ni da ljubim;
Onim putem ću da krenem
Rusu glavu da izgubim.