Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

Galina je završila život na Jesenjinovom grobu. Godinu dana poslije njegove sahrane, izvršila je samoubojstvo na grobu čovjeka čiju smrt nije mogla preboliti. Ostavila je i oproštajnu poruku: „’Ubila’ sam se ovdje, iako i znam da će poslije toga još više pasa nasrtati na Jesenjina. Ali i njemu i meni to će biti svejedno. U tom grobu je sve moje najdrže“.
Sahranjena je pored Jesenjina.

Breza
Pod prozorom mojim
jedna breza bela
blista se u srebru
svog snežnog odela.

S pahuljastih grana
sjaji pervaz snežni
i kićanke pupe
ko grozdovi nežni.

Brezu u tišini
kao da san hvata,
dok pahulje gore
u ognju od zlata.

A sanjiva zora,
iznad nje kad svane,
novim srebrom stalno
zasipa joj grane.

NAGROBU

Sećanje na pokojnika




BREZA

Pod prozorom mojim

Bela brezica je
Ogrnuta snegom,
Ko srebrna da je.


Na punim granama,

Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.

U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamti pahulje
U ognjenom sjaju.

A zora, polako,

Naokolo plovi,
I na grane sipa
Srebrni prah novi,

MIKOLA

1.

U oblak-kapi od kože, Opancima lako gazi, Mikola veselnik božji Kraj sela ko sen prolazi.

Na leđima torbu nosi,
Veze ukrštene stoje,
Noga mu stupa po rosi

Dok jordanske psalme poje.

Teški jad što puni grudi

Upile daljine plave;
Kao zora kad zarudi
Kupole se sjajne pale.

Krotka lika pokajnice
Drema tužnih vrba red,
Ko biserne brojanice
Na granama vitkim led.

A ugodnik putem ode,

Na licu mu sveti znoj:
"Kolovođo, šumo rode,
Primi ga u skutak svoj."

2.
Okićena poput mlade
Šuma breza bokori se.
A po žbunju sred livade
Pramenovi magle vise.

Tamni oblak sunce skriva,
Pola brega je u seni...
Lice Mikola umiva
U jezerskoj beloj peni.

Pod brezicom-nevesticom

Korom svilenom se briše,
Kao laku maramicu
Jutarnji je vetrić njiše.

On laganim ide hodom

Kroz sela i stepu, svud:
"Ja odavde nisam rodom,
Manastirski moj je put."

Magla na garu miriše,
Đika burjan, trava zla:
"Moliću se da svevišnji
Zdravlje pravoslavnim da."

3.

Putnik drumovima hita,
Svuda gde su gorki jadi,
I što treba boga pita
U oblaku-beloj bradi.

Zbori gospod sa prestola

U rajskome dvoru belom:
"Verni rabe moj, Mikola,

Prođi ruskom zemljom celom.

Štiti od ljute nevolje
Tugom izmučene ljude.
I moli se da im bolje
U čatrlji bednoj bude."

U mehane putnik svraća

I govori ove reči:
"Došao sam da vas, braćo,
Od briga i tuge lečim.

Putnički štap, torbu kožnu,
Duša želi mnogo još.
Sakupljajte milost božju
Kao zrelu raž u koš."

4.

Gorak miris paljevine,
Jesen šume zapalila.
Putnik žitelje divljine
Hrani prosom sa svog krila.

"Zveri, šuma nek vas skrije,

Zbogom, ptice drage meni.
Goro čarna - šapću prije -
Zimom-devojkom se ženi."

"Zemljo, svima zaklon pruži,
Otkrij nedra - nek svi uđu!
Ja gospodu svome služim,
Pravim put u božju kuću."

Zvonki mramor stepenica

U raj vodi beleći se;
Kao pređa čarobnica
Na drveću zvezde vise.

Na prestolu sja u raju
U purpuru krotki Spas;
"Čudotvorče Mikolaju,
Moli mu se ti za nas."

5.

Kad zarudi rajska zora,

Golubove bele traži
Mati božja sa prozora
Da im baci pregršt raži.

"Kljujte, anđeoske ptice,
Jer klas hrani sve što diše.

" Silnije od medunice Žetelački znoj miriše.

U čipkama šuma sniva,

Šćućurene jele nežne.
Udoline crnih njiva
Bele se od pređe snežne.

Raž orači nose smerno,
Pregrštima plevu veju,
U čast božjeg sluge vernog
Zrnevlje po snegu seju.

I kao u letnje veče

Kad od kosa bruji breg
Ispod breza klasje zveči
Padajući na tvrd sneg.

Ruke drage - labudova par,
U sred zlata moje kose rone.
Ne, ljubavni nikad neće žar,
u pjesmama čovjeku da klone.

Nekad davno ja to pjevah već,
I ponovo sad pjevam o tome,
Jer nježnošću zadojena riječ
U najdubljem diše biću mome.

Ako dušu sprži strast do dna,
Srce će ti zlatni biti kamen.
Teheranska neće luna ta,
Pjesmi mojoj da udahne plamen.

Ne znam kako da kroz život prođem,
Da me skrha nježnost mile Šage.
Ili star da svoju dušu glođem,
Jer mi pjesma više nema snage.

Sve na svijetu svog se drži pravca.
Nečem sluh je, nečem pogled sklon.
Kad je loša pjesma Persijanca,
znači nije iz Sirasa on.

A za moje pjesme, neprestano,
Govorite svijetu čudnu stvar:
Čudesne bi bile, al' me rano
Upropasti labudova par.

''Sećanje je jedini svedok da si imao nekoga
ko možda i nije bio tvoj...''

Sve što živi ožiljak ima,
još iz djetinjstva, poseban, ran.
Da nisam pjesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ' djecom bio sam uvijek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
riječ cijeđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -

Poljupci su strasti bezimene
a ne riječi u grob urezane,
poljupci su ruže raspršene,
latice na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke,
od nje same gori se i zebe.
"Ti si moja" - neka kažu ruke
što skidahu crni zar sa tebe.

,,Bio sam tužan, uvek u seni,
Dok pesma ječi i vino peni."

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

PADA SNEG

Jurim. Muk je. Škripa snega

Pod kopitom konja vranih,
Na proplanku ispod brega
Grakću samo još gavrani.

Začarala šumu vila,
Utonulo sve u san.
Divnom belom maramicom
Zelen-bor je povezan.

Povio se kao baba

Na štap viti naslonjen,
A na samom vrhu stabla
Svrdla detlić i sam snen.

Jure konji, sneg se vije,
Nežni beli šal razvija.
Beskonačni put se krije
Bežeć napred kao zmija.

SELO
(Iz Tarasa Ševčenka)

Selo! U duši mir jedini.

Selo u dragoj Ukrajini,
A oko njega, puna čuda
I bajki, tamna šuma svuda.
Cvetaju bašte kraj domova,

A svilen-krošnja jablanova Uz prozor šareni šumori, Na bregu blešte beli dvori. Šume i stepe tu se nižu, Planine se za Dnjeprom dižu
A iza tamnoplavog vela Sam bog se stani iznad sela.

USKRŠNjA ZVONA

Probuđeno zvono
Tera san sa njiva,
Osmehnu se suncu
Zemlja još sanjiva.

Zaploviše zvuci

U plavo od nas,
I jasno odzvanja
Gajem njihov glas.

Za rekom se skrio
Mesec beložut,
Bučno pojurio
Rečni talas ljut.

KOVAČ

Kovač kuje. Teška jara
U sumornom zraku mori
Od zveketa i od žara
Bunilo u glavi gori.
Prem nakovnju sve teže
Kovačeve ruke lete,
Roj iskrica svoje mreže
Crvene kraj lica plete.
Pogled ozbiljna i smeo-
To je žarka duga vatre,
Uzlet orla što bi hteo
Da prostranstva morska satre
Kuj, kovaču, tuci snažno,
Neka s lica znoj ti teče!
Pali srca i odvažno
Zbaci žalost i nesreće!
Svoja stremljenja prekali,
Pretvori ih sva u čelik,
Maštom živahnom raspali
San svoj nestvaran i velik!
Tamo iza vlažnih tmica,
Gde prestaju tmurni dani,
Vidici su svih ravnica
Moćnim suncem obasjani.
Plavet dana trepet sazda
Od pašnjaka i od njiva,
A zrijući iznad brazda
Mlado žito srećno sniva.
Daj da sveg te prožmu zraci,
Snažno stremi k suncu, plani,
Malodušnost mrsku zbaci
I sramnog se straha mani!

DOBRO JUTRO!

Zadremale zlatne zvezde večne,

Ogledalo vode zadrhtalo,

Pršti svetlost na zalive rečne
Na horizont rumenilo palo.


Osmehnute bele breze snene,

Raspuštenih i svilenih kosa.

Šušte, šušte minđuše zelene,

Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kuće,

Sedef beli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro!"

ĐURAĐ

Sred sinjih ravni, pre zore,

Sveti Đurađ smeli
S oblaka zvao čopore
Kurjaka belih.

Oj, vi, sveti (ratnicima),
Saslušajte mene.
Otpadnički naklon svima
S vazdušaste stene.

Sve vučice grade gnezda

U Muromu sedom.
Oči su im jato zvezda
Na strah svima redom.

Da li od vas, silni s gore,
Rase suroglave,
Zlobne plamte kao zore
Tuđinske tvrđave.

Nedavno se pomiriste

Sa ruskim seljakom.
Vi se dugo, zloće, biste
U gustišu jako.

Otuda gde sunce pada
Juri dušman kleti,
Gorom našom iznenada
Da ovlada preti.

Slutim, biće rastrgnutih -

Rat će među nama,
Već se sudba crna muti,
Maše planinama.

Vuci strašno zaurlali:
"Nismo kukavice!
Kandže, zubi - nisu mali
Grizi nemilice!"

Skupili se u gomili

Da razmene misli.
Urlici se u jek slili
I eho pritisli.

Kad su hajku nanjušili,
Izišli na čuku:
"Ti nas vodi, Đurđe mili,
Pružamo ti ruku!"

"Dobro - reče Đurađ njima
Povešću vas sada
Da u sinjim krajevima
Nesreća ne vlada."

Eto strašnog konjanika,

Prepala se sova.
Drhti zemlja od urlika
Vučijih glasova.