Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

Jesenjin i Isidora Dankan u Berlinu

***

Vukodlak u šumi ko sova se javi
Mušice se kriju od ptica u travi.
Au!

Medvedica sanja kraj utihle vode

Da joj lovac decu - joj! - ostvama bode.

Au!

Pa zatrese glavom i kaže plačući:
"O, dečice moja, pohitajte kući."
Au!

Plavetnilom zvonki eho prolomi se:


"Ej, ti, koga zovem, odazovi mi se!"

Au!

***
Preko reke bukti plam,
Gori paprat, gori panj.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Gori paprat, gori panj.

Uz bor, zloduh, na plač sklon;-
Žali prošlu prolet on.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Žali prošlu prolet on.

Kraj vratnica naših svih

Tutnji kolo moma tih.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Tutnji kolo moma tih.

Nekom žalost, nekom greh,
Nama radost, nama smeh.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Nama radost, nama smeh.

VRŠIDBA

Jutros eno dede

Vrše punom parom:
"Dođi, moj susede,
Da pomogneš starom."

Sve snoplje zajedno
U gomilu zbili.
I na gumnu vredno
Lanci zazvonili.

Čuj gunđanje dede -

Snopovi iskaču:
"Lupni-de, susede,
Omlati pogaču."

I pod rukom snažnom
Mnogo zrna biće.
Tu je slad sa brašnom
I za svadbu piće.

Za ralicom teškom

Suđeno je tako:
Jedro klasje suho -
Biće pivo jako.

***

Dol u čipku mesečevu
Kradimice lovi sene.
Iz crkvice za kandilom
Sinu osmeh Magdalene.

Neko nepokoran osmeh

Za izazov primi smelo.

Bulji oči veče crno,
Mesec je u ljuljci beloj.

Razigra se bura trojka,

Znoj opori lije jače,
I šuma se tužnih vrba
Penje vetru na krkače.

Smrt u mraku oštri britvu
Evo plača Magdalene.
Nek očita pre molitvu
Onaj ko dolinom krene.

***
Okupane zvezde u snovidnoj kaplji.
Grozno je i strašno lrobuđenoj tlapnji.
Pjano kružim šumom pod zelenom gužvom,
A hteo bih zvezde rukama da zgužvam.
Sklad gusala sjajnih svu tišinu draga.
U srebru jezera umiva se draga.
Dojke su joj gipke kao kruške jedre,
S burama se mazi da oko nje jedre.
Kopni kao duga sve nebo večernje.
Tiha radost raste dok bruji večernje.

***

Mi nismo istom verovali bogu,
Rusijo moja, domovino mila!
Ko čarobnica, znajuć sudbu mnogu,
Maćeha meni pastorku si bila.
Ratnik je bojnu napustio huku,
Zamuko prorok i sklopio oči,
O, daj mi tvoju ohladnelu ruku,
Da jednom stazom sad možemo poći.
Usnula djevo, hajdmo, hajdmo dalje,
Tamo gde vera istinska se krije,
Iskonska radost gde nam zrake šalje,
Ko plamen večni što se jarko vije.
Ne sklanjaj glavu na kreposne grudi,
Proročkih snova prođi se u jadu.
O, na mom putu brižna majka budi
Danas, u mome sudbonosnom padu.

***
Kovitla se pređa od snega sve jače,
Pod prozorom vihor ko na daći plače.
Mećava na staze izručila breme -

S tom tužaljkom grobnom prolazi nam vreme.

Ridajte i pojte vetrovi u stropu,

Nemamo za pomen da platimo popu.
Počuj, srce moje, ti čoveče bedni,
Pratiti nam neće tuta kovčeg ledni.
Kad umremo jednom, sem vetra, zacelo,
Neće nam u crkvi držati opelo.
Nema ko da plače, nema ko da kadi,
Niti ko da dođe, kad su tuđi jadi.
Samo vetar britki počeće da puše
Na rastanku pesmu ko za pokoj duše.

***
Mesec rogom po oblačju bode,
U plavilu kupa žuti lik.
Noćas ljudi neće da pogode
Što ždralova začuo se krik.
Noćas ona stiže iz trščaka
Do zaliva pod zeleni lug.
Rasplela je zlato uvojaka
Belom rukom na ogrtač dug.
Na panj sela, i u nemoj muci
Gleda potok što hita u snu.
U očima sveli joj krasuljci
Ko plamičci močvarni kad mru.
U cik zore, s maglom iz borika
Na dalek je otplivala put,
A mesec joj kimao s ćuvika,
Iz plavila izronivši žut.

***

Krila crvena zalaska svela,
Dremlju plotovi tiho u tami.
O, ne tuguj mi, kućice bela,
Što smo opet mi sami i sami.

Mesec čisti u slamnatom krovu

Plavet neba sa žutoga roga.
Ne odazvah se njenome zovu
Da je pratim kraj dalekog stoga.

Znam da godine nemire guše.
Kao godine, bol će taj proći.
Svoje usne i nevinost duše
Daće drugome ona u noći.

Nije jak ko za radost se javi,

Samo ponosni žive od snage.
A drugi će da smlavi i ostavi
Kao am kad istrune od vlage.

Čekam spokojno suđeni čas
Jer će tek biti snežnih dana.
Ona će opet doći kod nas
Da tu prigreje svog mališana.

Skinuće bundu, šal će kraj peći,

Sešće kraj mene kao u priči.
Pa će mi nežno i spokojno reći
Kako dečačić na mene liči.

***

Utonu put u misli da je večer blaga,

Dok oskoruše kao bezdan blede.

Starica-kuća ustima svog praga
Tišinu meku, mirišljavu jede.

Nežno i krotko stud što jesen nosi

Ka stogu ovsa maglom tiho plovi;
Kroz plavet stakla dečak žutokosi
Očima igru čavki crnih lovi.


Uz dimnjak pripit, varniči po krovu

Pepeo zelen ružičaste peći.
Nekoga nema - vetar priču novu
O nekom mrtvom šapatom će reći.

I neko neće gaziti tu više
Zlataste trave, opale listove.
A dugi uzdah, šušteći sve tiše,
Ljubi se s kljunom raščupane sove.

Sve gušći mrak je, stajom mir i tama,

Put beli sklisku jarugu šara ...
Uzdiše nežno ječmena slama
Sa kravlje njuške, ispod ulara.

***

Plavo nebo, duga - šarenica,
Nečujno stepska nestaje granica,
Vuče se dim, i sred te slike
Vrane veseljem obukle vrljike.

Ponovo vidim jaruge znane,

Crvenu glinu, vrba grane,
Riđ ovas pokraj jezera sanja,
Ko med za dušu sve prianja.

Kraju moj! Rusijo draga!
Ko pre, još živi tvoja snaga.
Anđelska kad mahnu krila snena
Zazvone krstače bez imena.

Mnoge si, zemljo, likom snažnim

Po rudnicima mučila vlažnim.
Još mašta mračnih moćnika rod
Da s grudi tvojih okusi plod.

Neće živeti na svetu, verujem,
Ko tamnice tvoje poziv ne čuje ...
Večna istina i glas šuma ovih
Raduju dušu dok zveče okovi.

***
Zbog drugova, zbog veselih,
Zbog posrebrenih dolina
Rastuži se ko golub tih
Radost dalekih godina.

Pa sećanje kljuca kljunom
Prvi sneg sa staze uske.
Nad jezerom i nad šumom
Kasni krici divlje guske.

Pod oknom od skliskih jela

Pruža sena tamne ruke.
Tihih voda lađa bela
Puši lulu ispred luke.

Dim taj - to dan polju maše,
Dan milošte i višanja.
Miris trava s tela snaša

Dopire mi do usana.

Mir lipama, lugovima,
Mir tamjanu svetilišta!
Sa osmehom ko sve prima
Ne treba mu od vas ništa.

***

Alev se mrak sred tamne boje

Ko požar na nebu grana.
Ja dođoh na večernje tvoje,
Zabiti gluha poljana.

Nije mi laka torba kleta,
Ni plava zenica čista.
Znam, zemljo, majko sveta,
Svi smo mi rodbina bliska.

Nas odlutale bez obzira

Pod azurnim krilom gore,
Sazvaće psalm iz psaltira
U rumen jutarnje zore.

Doći ćemo dok zora bije
Do pravde časnoga krsta,
Svetlost iz knjige golubije
Pašće nam u žedna usta.

***
Zbogom, izvore sveži,
Zbogom, o, šumo stara,
Lanac oblaka beži,
Sunčev ga lemeš para.

Blistaj, vedrino dana,
Dok meni jad se piše,
Ja neću nož iz sara
Trgnuti nikad više.

Ni kraj ždrepca na senu

Sniti u gluhoj noći,
Niti kroz šumsku senu
S radosnim klikom proći.

Ni umaći od bura,
Od nevolja, od zveri,
Da grmnem sred azura
Zvekirom tajnih dveri.

***
Porumene oskoruša,
Poplavio val na vodi,

A konjanik-mesec, tužan, Ispustivši uzde, brodi.

Kao labud plav u noći
Stiže mrak iz šume sive
I sa crnih krila toči
Čudotvorne mošti žive.

Kraju mili, rodni kraju,
Kao Voljgu pod vrbama,
Večni žulju i jecaju,
Pritisli te jad i čama.

Ali sada Spas ti stiže:

Ustaj, duha isceljena.
Čuj, labuđi pev se diže
I miluje dugu zena.

Žrtvom dana što izdiše
Iskupljen je greh tvoj celi,
I svežina nova briše
Dahom vetra sneg sazreli.

Al nevidljiv drhtaj sluti

Tvoja rastuća toplina ...
S kišom će te spomenuti
Glas Sergeja Jesenjina.

***

Glas ti nevidljiv, ko vetar goli.
Skrušeno srce tebi se moli.

Ovsenim likom duh moj se hrani,

Životni druže, braniču znani.

Sunce na nebu u sjaju drema,
Istina večna imena nema.

Kruni se pesak u satu snova,

Al ti si zrna dodao nova.

Reči u njivi neznanoj niču,
U kovilj-travi misli se stiču.

Kreposne ruke nebu se bliže,

Na njima crkve zvuk-zidar diže.

Slatko je duši tvoj cvet da gazi,
Na prvom snegu svoj trag da spazi.

Al iznad svega krotkost je mila

Počivših večno uz fijuk krila.

LISICA

A. m. remlaovu

Na razmrskanoj nozi se dovukla,
Uklupčila se kraj rupe i brega.
A krv je ko tanka brazda okrugla
Sanjivo lice delila od snega.

Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti,

I vila se šumska putanja u oku.
Iz žbunja je vetar kosmati i kruti
Raznosio sitne sačme kišu zvonku.

Kao žunje, nad njom magla se je vila,

Bilo je crveno vlažno veče pozno.

Nemirno se glava dizala i krila

I jezik na rani ledio se grozno.

Žuti rep, ko požar, u sneg je upao,
Ko kuvana mrkva usna je otekla …
Širio se inja i sačme dah zao,
A krv, vrh čeljusti, curila je, tekla.

***
To ne luta oblak za ambarom
Niti zima.
Zamesila božja mati mladenčić
Za sina.

Zamesila s testom lekovite trave
Što su rasle.
Ispekla i, rumen, tiho stavila
U jasle.

Razigrano, umorno, u san palo

Dete,
Mladenčić mu zlaćani u slamu
Odlete.
Ispade kroz vrata i neko ga
Uze,
Pomutiše božju plavu dušu
Suze.

Govorila božja mati sinu:
"Čuj,
Ti ne plači, labudiću moj,
Ne tuguj.

Ljudi su na zemlji svi odreda

Čeda.
Što da se i njima makar malo
Ne da.

Tama bi im teško usred šuma
Pala.
Mladenčiću Mesec ja sam ime
Dala."

***
Naigro se, naplakao pljusak proletnji,
Umuko je bure let.
Dodija mi s tobom o, Sergej Jesenjin,
Da gledam ovaj svet.

Mrsko je slušati pod granom nebesnom

Nevidljivih krila šum:

Razbuditi nećeš ti svojom pesmom
Dedova starih hum.

Reč prisna, pritisla je viteški

Tvog dalekog dana poj.
Ne u vetru, već u knjigama teškim -
I san će odjeknut tvoj,

Sešće neko i pognuće leđa neko,
I prst će pružen da bdi.
Blisko je nekom crveno veče ti daleko,

Al nisi potreban ti.

Prevrnuće on Brjusova i Vloka,
Uzdrmat i druge, znaj,
Al dan će opet sinuti s istoka
I čas će planuti taj.

Lik zemlje neće stih izmeniti,

Nit stresti lišća bezbroj.
Uvek će za stablo privezan biti
Taj jezik crveni tvoj.

Pružio je zauvek neme ruke sani .

Tvoj Pilat zvezdani . . . A stih

Eloi, Eloi, Lama Savahvani,
Pusti u suton tih.

***
Dal' praporci srebrnasti
Zvone to? Il sanjam sada?
Sjaj ikona ružičasti
Na povije zlatne pada.

Nek nisam taj dečko slatki
U šumu krila plavom tome,
Radostan je san moj kratki
O proplanku nebeskome.

Ne treba mi groba "jao",

Tajna neće s rečma ludim,
Nauči me, da bih znao,
Nikad da se ne probudim.

LABUDICA

Iza šume, šume sumračne, S

inu plamen rujne zorice,
Rasu kao dugu šarenu
Rumen-niti, zrake purpurne.

Gore, plamte jarkim plamenom
Ko divovi snažni borovi,
Četinari svud se prevukli

Zlatotkanom, sjajnom koprenom.

A okolo rosa biserna

Rumen nakit proli blistavi,
I nad srebrom tihog jezera
Šaptavo se njiše ševarje.

U to jutro, suncu u susret,
Otud, iz tih tamnih šikara,
Kao mlada zora ispliva
Snežno bela labudica.

Iza nje su, divnim buketom,

Labudići beli plovili,
Nabirala voda prstene,
Prstenčiće mirne, smaragdne.

Eno, od tog tihog zaliva,

Posred samog sjajnog jezera,
Protegla se struja vodena
Kao tamna traka široka.

Otplovilo belo labuđe
U prostranstvo glatko, široko,
A u ćutljivome zatonu
Legla trava, trava svilena.

Kraj obala mirnih, zelenih,

Priklonivši nežne glavice,
Ljiljani se došaptavali
Sa stišalim potočićima.

Labudica tad je pozvala
Labudiće svoje malene
U livadu cvetnu, u šetnju,
Slatki miris trave da piju.

Labudići za njom izišli,

Da čupkaju travu zelenu,
A rosica, rosa srebrna
Kao biser s nje se krunila.

Naokolo cveće azurno
Razlilo je vale mirisne,
Kao gostu dragom, dalekom
Smeškalo se danu veselom.

I šetala deca radosna

Po dolini rosnoj, širokoj,
Labudica bela, i srećna,
Netremice ih je pazila.

Ako bi se kobac nadvio,
Ili zmija travom provukla,
Labudica tad bi gaknula,
Decu belu brižno tražeći.

Dečica bi tako drhtala

Ispod topla krila majčina,
A opasnost kad bi minula
Opet bi se lepo igrala.

Al ne vide majka-čuvarka

Okom svojim brižnim, pažljivim,

Da od sunca, sunca zlatastog
Crn se oblak mračno nadvio -

Mlad orao u toj visini

Raširio krila koščata,
Preleteo Zrzim pogledom
Beskonačnu travnu ravnicu.

U tamnoj je šumi spazio,
Na prigrevku toplom, u klancu,
Zmiju pggo je mirno izišla,
Svijena u prsten - greje se.

I orao opak zažele

Da se baci na nju, munjevit,
Al ga zmija srećno primeti,
Pod humku se sakri zelenu.


Zamah krila, i u visini,

Gladan kandže oštre raširi
I plen tako očekujući
U vazduhu on se pritaji.

Okom svojim ljutim, orlovskim,
On razgleda stepu daleku,
Kraj jezera plavog, širokog
Labudicu belu ugleda.

Krila snažnih strašnim zamahom

Oblak sedi razbi orao
I ko tačka crna, kružeći,
Pun se pretnje poče spuštati.

Labudica bela u taj čas
Pogleda po glatkom jezeru,
Spazi strašna krila široka
S neba što se odražavaju.

Uplašeno majka zadrhta

I zagrakta labudićima,
Dečica se bela skupiše,
Pod krilo se skriše majčino.

A orao lupi krilima,
Ko strela se zemlji ustremi,
Zari oštre kandže koščate
Labudici pravo u grlo.

Pretrnula krila opusti

Labudica bela kao sneg
I nogama, već obamrlim,
Ispod krila decu odgurnu.

Pobegoše deca jezeru,
Pojuriše trkom u čestar,
A njihova majka rođena
Teškom suzom gorko proplaka.

Orao je oštrim kandžama

Nežno telo njeno kidao,
Svud je belo perje letelo
Na sve strane, kao pahulje.

Mreškalo se tiho jezero,
Šaputalo meko ševarje,
A dečica srca ranjena,
Pod humkom su malom drhtala.

***
Svetlosti toploj, na otaca prag,

Zove me zamišljen tvoj uzdah drag.

Čekaju baba i deda tamo
Mene nemirnog da dođem samo.

Radi, ko breza vitkom unuku

S medom u kosi, somotskih ruku.

Samo, o mili, po oku plavom

O njemu nešto saznaju pravr.

Šalje im radost sva ozarena
Iz ugla ikona svetla žena.

Krotak joj osmeh po licu kruži

Unuka im na rukama drži.

Dajana Mouzli
ISIDORA DANKAN I SERGEJ JESENJIN



Bilo je to u ateljeu slikara Žorža Jakulova.  
Na imažinističkoj večeri mnogo se govorilo o oličenju revolucionarnih težnji u književnosti, o imažinističkim skretanjima i aktuelnim događajima. Posle ponoći, kada je diskusija bila u jeku, na vratima se pojavljuje Isidora Dankan u pratnji sekretara Ilje Iliča Šnejdera. Krupna, crvenokosa, u dugačkom hitonu od crvene svile, sa očima koje kruže po prostoriji i upijaju atmosferu. U uglu na sofi sedi tršavi Jesenjin, lep kao zakasnelo proleće, sa očima ,,čudnim, sjajnim i žućkasto prelivenim“, čiji se pogled koči na njoj. Mala usta Isidorina, ,,kao ranica od kuršuma“, prijatno mu se osmehnuše. I laki hod odvede je na divan, a Jesenjina na pod kraj njenih nogu. Ona odmah zagnjuri ruku, priča Marijengof, u njegove kovrdže i prošaputa: „Slatka glava!“ Poljubi ga u usta i prošaputa: ,,Anđeo.“ Poljubi ga još jednom, i reče: ,,Đavo!“ Naslov originala
Diana Mousley


I  
Ne postoji na svetu ljubav tako bučna, tako bezumna, tako luda i neobuzdana, kakva je bila ona između Isidore Dankan i Sergeja Jesenjina.  
Sve se brzo i neočekivano odigralo između mladog, plavokosog i obesnog pesnika, i tamnokose, sredovečne, legendarne balerine u novom svetu komunističkog Sovjetskog Saveza, u koji su u trenutku zaljubljivanja oboje duboko verovali. Ovaj roman predstavlja zbir tajni o sumanutoj, neprikladnoj, buntovnoj strasti koja je obuzela ovo dvoje umetnika na početku prošlog veka. Nastao je na osnovu svedočanstava njenih i njegovih prijatelja, arhive KGB-a, izveštaja tajnih službi, ali i manje poznatih Jesenjinovih zabeleški. Sve počinje Isidorinim odlaskom u Sovjetski Savez, na poziv vlade, kada iz sasvim neobjašnjivih razloga ona prestaje da vodi dnevnik. Da bih sklopila ovu neobičnu pripovest, pregledala sam sve što je o ovo dvoje neprilagođenih ikad napisano, objavljeno i zabeleženo, i bez cenzure vam predočila.  
Bez želje da sudim zaljubljenima, molim i vas da ne tražite pozitivne i negativne likove u ovoj ljubavnoj priči, već da pokušate da prepoznate jačinu strasti i neobuzdane ljubavi koje su opsele ovo dvoje genijalnih i nesrećnih ljudi.

DAJANA MOUZLI

II  
O vo što sledi poslednji je dnevnički zapis Isidore Dankan pred put u Rusiju.

U proleće 1921. godine primila sam telegram od sovjetske vlade:
„Samo Vas ruska vlada može razumeti. Dođite k nama. Otvorićemo Vam školu. “ Odakle je došla ta poruka? Iz pakla? Ne, ali iz mesta najbližeg paklu. Stigla je sa adrese koja je za Evropu predstavljala pakao - od sovjetske vlade u Moskvi.  
I osvrnuvši se po svojoj praznoj kući, koju su napustili i arhanđeo, i nada, i ljubav, odgovorila sam: ,,Da, doći ću u Rusiju i podučavaću vašu decu, ali pod jednim uslovom - da mi date atelje i sredstva potrebna za rad.“
Odgovor je bio potvrdan, i jednog dana našla sam se na brodu na Temzi. Krenula sam iz Londona u Reval, odakle ću kasnije krenuti u Moskvu.
Pre nego što sam otišla iz Londona, otišla sam kod vračare, koja mi je rekla: „Spremite se na dugo putovanje. Doživećete mnogo čudnovatih stvari, imaćete neprilika, udaćete se.“
Kod reči ,,udati“ prekinula sam je sa podsmehom. Ja, koja sam uvek bila protiv braka? Nikad se ja neću udati. Vračara je rekla: „Videćete.“ Putujući u Rusiju, imala sam neki nedefinisan osećaj, kao da sam duša koja posle smrti putuje u drugi svet.  
Mislila sam da sam za sobom zauvek ostavila sve oblike evropskog života. Zaista sam verovala da je idealna država, onako kako su je zamišljali Platon, Karl Marks i Lenjin, nekim čudom sad ostvarena na zemlji. Čitavom energijom svog bića, razočarana pokušajima da ostvarim bilo koju od svojih umetničkih vizija u Evropi, bila sam spremna da zakoračim u idealno područje komunizma. Nisam ponela sa sobom haljine, već sam živo zamišljala kako provodim ostatak života u crkvenoj flanelskoj bluzi, među drugovima isto tako jednostavno odevenim i ispunjenim bratskom ljubavlju.  
Dok je brod kretao prema severu, osvrnula sam se prezrivo i samilosno na sve stare ustanove i navike građanske Evrope, koju sam upravo napuštala. Od sada nadalje biću među drugovima, ostvarivati veličanstveni naum, radeći za novu generaciju čovečanstva.  
Zbogom, dakle, neravnopravnosti, nepravdi i okrutnosti Staroga sveta koja je onemogućila moju školu. Kad je brod napokon stigao, moje je srce radoznalo zakucalo. Eto me u prekrasnom Novom svetu, tek ostvarenom! Evo me u Svetu drugova. San koji je začet u glavi Bude, san koji je odzvanjao kroz reči Hristove, san koji je oduvek bio konačna nada svih velikih umetnika; taj je san Lenjin velikom snagom pretvorio u stvarnost. Ulazila sam u taj san, da bi moj rad i život postali deo toga veličanstvenog obećanja.
Zbogom, Stari svete! Pozdravljam Novi svet.

III
Puna nade i radosti, Isidora Dankan stiže u Petrograd u julu 1921. godine. Sa njom je krenula i Irma, jedina
učenica koja je pristala da je prati na putovanju u Rusiju.
Zbog kašnjenja voza, bez dočeka, znanja jezika, bez sovjetske valute i prtljaga, one kreću sa stanice peške. Nekako se ipak snalaze. U zemlji koja je izlazila iz građanskih ratova, grad na Nevi liči na mravinjak posle nepogode.
Prvih dana u Sovjetskom Savezu Isidora se kreće u krugu umetnika, pozorišnih ljudi, odlazi na razne skupove i priredbe, upoznajući se sa teškom stvarnošću posle krvavih događaja. Ipak, suludi i vreli optimizam ne napušta je, jer se svuda oseća vrenje i borba za izgradnju novog života, bez obzira na bedu i pustoš.
A bilo je tu i zanimljivih momenata za nju, koja nije znala kakav se ogroman preokret desio u duhovima savremenog trenutka. Naročito kod omladine, koja je sva bila hučna i razbarušena.
Mladi pesnici Marijengof i Jesenjin, provodeći takođe dane na ulicama, bulevarima i trgovima velikih gradova, ovog leta obreli su se jedne večeri u parku Ermitaža. Slikar Kamernog teatra u Moskvi, Žorž Jakulov, prilazi im i poziva da ih upozna sa slavnom Isidorom Dankan.
Pri samom pomenu njenog imena, seća se Marijengof, Jesenjin poskakuje na klupi i viče: „Gde je ona... Gde je?“ I cele večeri njih dvojica idu od mesta do mesta, traže je i vraćaju se u park. A Jesenjin, iz neke čudne bojazni od neuspeha, stalno bodri prijatelja: „Žorž, dragi, ona je tu, tu je!“ Ali Isidore nije bilo i „Jesenjin se mrštio i ljutio“ .
„Ja sada vidim“, veli Marijengof u Romanu bez laži, „nešto izuzetno u toj neobjašnjivoj i strašnoj Jesenjinovoj želji da se sretne sa ženom kojoj nikada nije video lice i kojoj je bilo suđeno da u njegovom životu igra tako veliku, tako žalosnu i, najzad, tako tragičnu ulogu."
Isidora Dankan u Moskvi dobija na korišćenje palatu Balašova na Prečistjenki.
Bio je to pravi dvor, sa nameštajem koji je blistao od zlata i „preliva brokata i svile“; sa zimskom baštom punom kaktusa i palmi; sa velikim mramornim stepeništem i sobama u ampir i mavarskom stilu. Ovde Isidora otvara baletsku školu i sva se predaje organizovanju rada. Najsrećniji trenutak u njenom ruskom životu jeste dan kada sa četrdesetoro dece prvi put učestvuje na uličnim manifestacijama.
Slobodno vreme Isidora provodi u svom domu, koji je istovremeno i dečji školski internat.
Tokom dugih večeri kod nje često sede glumci, književnici, slikari, muzičari i ostali moskovski boemi. Svi se trude da je uvedu u nove umetničke pravce i da zadobiju njenu naklonost. Isidora ih pažljivo sluša, jer sve je ovde za nju zanimljivo, novo i originalno. Naročito se interesuje za poeziju i mlade pesnike. A oni joj oduševljeno, ponekad nametljivo i tendencizono, tumače svoje programe i nove stavove u životu i društvu.
A onda, jedne večeri sa jakom mesečinom, desio se susret o kome će posle pričati generacije i generacije. Bilo je to u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Na imažinističkoj večeri mnogo se govorilo o oličenju revolucionarnih težnji u književnosti, o imažinističkim skretanjima i aktuelnim događajima.
Posle ponoći, kada je diskusija bila u jeku, na vratima se pojavljuje Isidora Dankan u pratnji sekretara Ilje Iliča Šnejdera. Krupna, crvenokosa, u dugačkom hitonu od crvene svile, sa očima koje kruže po prostoriji i upijaju atmosferu. U uglu na sofi sedi tršavi Jesenjin, lep kao zakasnelo proleće, sa očima „čudnim, sjajnim i žućkasto prelivenim“, čiji se pogled koči na njoj. Mala usta Isidorina, ,,kao ranica od kuršuma“ , prijatno mu se osmehnuše. I laki hod odvede je na divan, a Jesenjina na pod kraj njenih nogu. Ona odmah zagnjuri ruku, priča Marijengof, u njegove kovrdže i prošaputa: „Slatka glava!“ Poljubi ga u usta i prošaputa: ,,Anđeo.“ Poljubi ga još jednom, i reče: ,,Đavo!“
Bilo je potpuno neočekivano da ona, koja nije znala više od desetak ruskih reči, zna baš ove.
Ali nikom ni na pamet nije palo da je ovaj susret za nju značajniji nego sva poznanstva dotad.
Jesenjin je tada bio član književne grupe imažinista i važio je za njihovog vođu, ali pre svega zato što je među članovima ovoga udruženja našao najbolje drugove za piće i sukobe. Ipak, on sa revolucionarnim snobizmom ostalih imažinista nije imao ničeg zajedničkog. Sergej Aleksandrovič, sin mužika iz sela Kostantinova u Rjazanskom okrugu, čiji su roditelji bili takođe siromašni, pa su morali da ga daju na staranje milosrdnim rođacima, bio je sve pre nego književnik. Pravi sin ruske zemlje, padao je iz jedne krajnosti u drugu; ponašao se kao neobuzdani nasilnik, razbijao je noseve drugovima po votki, verao se kao okretna zverka na najviše drveće, da bi onda, u potpunom klonuću, čitave sate preležao na tlu pred ikonom, postio i kao pokajani „stranik“ prošao pola Rusije kao hodočasnik. Već u svojoj devetoj godini spevao je pesme koje skreću pažnju svojom autentičnošću; šesnaestogodišnjeg mladića hvalio je Aleksandar Blok, poslednji iz redova velikih, bogomdanih pesnika, kao nadu ruske književnosti.
Zanosne žene petrogradskih i moskovskih salona tražile su ovoga mladog seljaka, koji je u kaputu bez rukava i sa šarenim sarama na čizmama svuda izazivao opšte oduševljenje.
Jesenjin je bio enfant terrible kad je banuo u književnost, kao svojevremeno Rembo, ne obazirući se na bilo kakve propise literarne etikecije. Nije se ni najmanje brinuo za „protivverske nazore“, a ni za kanon „besadržajnih reči“. Kako bi ga osećaj nadahnuo, pisao je pesme o onom dubokom verskom shvatanju prirode koje je svojstveno samo ruskom seljaku.
Ovaj seoski dečak, kojeg zapadna kultura nije ni dotakla, stajao je naspram zadivljene Amerikanke, čije telo i duh kao da su simbolizovali tri hiljade godina zapadne kulture. oko četiri ujutru, sporazumevši se bez reči, Isidora Dankan i Jesenjin odlaze.
Ostali se rastaju u svanuće. Marijengof i još jedan prijatelj, idući pustim moskovskim ulicama bez svoga ,,cimer-kolege“, razgovaraju o tome kako da spasu druga.
Odmah posle susreta balerine i pesnika šapuće se po Moskvi o ljubavi Jesenjina, koji nije znao nijedan jezik sem ruskog, i Isidore, koja je znala tek nekoliko reči na tom jeziku. A javno je počelo da se priča o njima tek kada se Jesenjin preselio u palatu Balašova. U to vreme među njima otpočinju orgije i tuče. Zaslepljena Isidora često juri Jesenjina po Moskvi. Običnim ljudima smešan je odnos ove žene, čije su lepota i strast na zalasku, i pesnika u punom sjaju mladosti.
I dok malograđani zbijaju šale na račun njegovih 26 prema njenih 46 godina, ljubavnicima je sve jasnije da jedno bez drugog ne mogu.
A evo kako je stvarno došlo do sjedinjenja dve ploti i dve duše; najzad, i do tragičnog ishodišta umornih putnika.
Sirovi seoski pesnik, talentovan, razbarušen i željan slave, uspeha i ljubavi, našao se kraj žene koja je bila oličenje vekovne kulture Zapada. Začaran, on gleda u ženu u čijem se svakom pokretu ogleda „lepota antičke harmonije“ kao u čudo, ne znajući šta da radi ,,sa svojim rukama i nogama“. A kada prvi put vidi njenu igru, oseća strast koja okiva i Isidoru. To je bilo dan posle susreta, u prisustvu Marijengofa, koji je došao da ga traži. Izvela je ona tada tu strašnu, divnu i simboličnu igru, kojom je predstavila ženu i razbojnika. „Vitko i rumeno telo razbojnika izvijalo se u njenim rukama. Ona mu je lomila kičmu, nervoznim prstima čupala grlo.
Nemilosrdno i tragično visila je okrugla glava svilene tkanine.“ Na kraju, bacila je na tepih „ukočeni leš svoga nevidljivog partnera“.
Impresioniran, Jesenjin je sve vreme drhtao. Bio je nemoćan da joj pokaže šta oseća u duši. Najedanput, sav uzbuđen, kao u gnevu, on skida s nogu cipele i uz melodiju ruske narodne pesme, koja se čuje sa gramofona, počinje bezumno da igra, izražavajući ljubav koja se ne može iskazati rečima.
Isidora ga ushićeno i zaprepašćeno gleda i ponavlja: „C’est la Russie! C’est la Russie!“ Kada prestane, krupne, hladne kapi znoja padaju na francuski tepih. A ona mu neprestano dodaje cigarete i šampanjac, ponavljajući strasno: „Esenin jak! Frlo jak...“ Ove dve igre odlučuju njihovu sudbinu i od tog trenutka otpočinje zajednička tragedija, uz šampanjac, konjak i votku. A ovakvih noći, veli Marijengof, „bilo je sedam u nedelji i trideset u mesecu“. Pijanih noći, jer se u ovoj kući nije znalo za vodu. Jesenjin bi joj često priređivao scene pune prezira, sujete i ljubomore; pošto bi je krvnički istukao u ateljeu, skupljao je stvari, odlazio i pismima je obaveštavao da je među njima sve svršeno. Očajna, trčala je po Moskvi, tražila ga, nalazila, preklinjala da se vrati, padala na kolena, ljubila cipele koje su je, naočigled svih, grubo udarale u slabinu, osmehivala se i govorila mu nežno: „Sergeje Aleksandroviču, ja te volim!“ I on je popuštao, vraćao se svojoj Dunjaši, kako ju je zvao, plačući, molio je da mu oprosti i postajao nežan i zaljubljen kao dete. A to se često ponavljalo i njihov odnos je sve više poprimao dramatičan karakter.
Da bi ga odvojila od noćnih lokala, sumnjivih žena, pijanih drugova koji su ga nagovarali da beži u Persiju, da bi ga konačno spasla za književnost i sebe, pristaje (10. maja 1922. godine) i da se venčaju. I to ona, Isidora Dankan, pobornica ženskih prava i revolucionarka, koja je odbila bračne ponude mnogih znamenitih i bogatih ljudi, i koja je pre toga imala troje vanbračne dece. Ali sve je uzalud. Jesenjin je nepopravljiv i ona je morala ćutke da ga trpi, da mu daje alkohol i da zajedno sa njim pije, „plašeći se da ne izgubi čoveka kojeg je zavolela pravom velikom ljubavlju“. Tu, u hladnim ruskim noćima, potpuno okovana ovom nerazumnom strašću, pokušavala je da se seti celog svog života, koji je polako zaboravljala u ovom crvenom oblaku orgija, alkohola i udaraca...
Kada bi ga najzad našla u nekoj birtiji, zakrvavljenih očiju i poluonesvešćenog, nosila bi ga kući i pričala bi mu o svom životu, ne znajući da li on čuje i razume bilo šta od onoga što mu je govorila dok je pijan tonuo u san...

IV  
O  životu Isidore Dankan u revolucionarnoj Rusiji mnogo se pričalo i tračarilo. Svi su znali više o njoj od nje same. Ogovarali su je, ismevali, zavideli joj. Po revolucionarnim salonima prepričavao se njen život do tančina.
Njena majka, Isidora O’Gormen Dankan, bila je pijanistkinja i nastavnica muzike, a ponekad je vezla i plela da zaradi za koru hleba. Iako vaspitana u irskoj katoličkoj porodici, bila je slobodoumna žena. S mužem pesnikom, od kojeg se rano razvela, imala je dve kćeri i dva sina.  
Feministkinja i ateistkinja, Isidorina majka odgaja decu potpuno nekonvencionalno, stavljajući na prvo mesto prirodu umesto boga, lepotu umesto dužnosti, prihvatajući mišljenje Boba Ingersola da je samo čovek poročan. Mlađa kćer, imenjakinja Isidora, bila je u detinjstvu svedokinja roditeljskih nesuglasica, i pred tim „živim primerom braka“ zavetovala se da će se boriti protiv njega, a za emancipaciju žene, za njenu samostalnost i pravo da odluči hoće li imati jedno ili više dece.
Mala Isidora počinje da pohađa u San Francisku školu plesa, ali kako nije imala novca da plaća časove, brzo je napušta. Više voli da luta obalom mora, da igra i sanjari, nego da ide u školu. Pravo obrazovanje stiče u kući, uveče, kada se majka vraća s posla i kada joj svira ili čita velike klasike, Preko dana okuplja decu i uči ih igri. A kako se njena ,,škola“ uvećava, desetogodišnja ,,učiteljica“ odmah izjavljuje majci da u pravu školu ne želi da ide. Od tada ona i njena sestra Elizabet počinju da daju časove igranja bogatoj deci velikog San Franciska.
Detinjstvo Isidore Dankan obeležio je „intenzivni duh protesta protiv uskogrudosti društva u kome je živela“. Težeći da javno pokaže svoje igračke sposobnosti, razvijane od ranog detinjstva, nagovara majku da napuste San Francisko. Ostavivši ostale članove porodice, njih dve su se ubrzo našle u Čikagu, tom centru muzike i igre, na ulici, bez igde ičega, u neplaćenim stanovima, iz kojih su bežale kroz prozor zbog dugova. Umorna i gladna, Isidora luta ulicama i traži posao, dok majka sedi u neplaćenom hotelu. Uspevši da se u jednom noćnom lokalu na krovu oblakodera zaposli kao igračica za neznatan honorar, ostaje tu dok joj poznati direktor pozorišta Avgustin Dojli nije obećao angažman. U to vreme on sa trupom boravi u Čikagu, a ubrzo se vraća u Njujork. Majka i kćerka, posle mnogo peripetija, odlaze za njim, a sedamnaestogodišnja Isidora najzad debituje kod njega u Snu letnje noći. Sestra i braća prelaze iz Kalifornije u Njujork, i tu porodica Dankan živi do 1898. godine; majka od muzike, Isidora od skromnog honorara početnice u pozorištu koje ne razvija njene težnje, sestra od časova igranja, a braća od privatnog posla.
Još od teških dana potucanja, koji su ostavili duboke tragove u njenoj duši i njenim uspomenama, Isidora Dankan ima poseban stav o umetnosti.  
Zavolevši klasiku u detinjstvu, ona hoće da preporodi igru, izgubljenu tokom dve hiljade godina. Savremenom pozorištu, po njenom mišljenju, nedostaje umetnost igre i ono što je nekada uzdiglo stari grčki teatar - tragični hor.
„Bez njega je pozorište glava i trup bez nogu.“ I sada ona želi da igrom preporodi celu epohu. „Gde sam našla tu igru?“, kaže ona velikom Avgustinu Dojliju, kada ga je preklinjala da je primi u trupu. „Našla sam je na obalama Tihog okeana, u hučnim četinarima Sijera Nevade. Videla sam tamo, na vrhovima Stenovitih planina, jasnu sliku razigrane mlade Amerike, sliku najvećeg pesnika naše zemlje, Volta Vitmena. Pronašla sam igru dostojnu njegovih stihova, kao njegova prava kći. I stvoriću novu američku igru za decu, igru koja će oličavati Ameriku. Prema tome, ja donosim vašem pozorištu dušu koja mu nedostaje, dušu igrača. A vama je poznato da je ples postojbina pozorišta i da je prvi glumac bio plesač. On je igrao i pevao. Tada se rodila tragedija i vaše pozorište neće imati pravo lice dok se u njega ne vrati igrač u punom sjaju svoje velike umetnosti.“
Dojli je primio u pozorište temperamentnu pobornicu nove umetnosti, ali njene teorije svi doživljavaju kao naivne. Isidora je ovde potcenjena i grubi život putujućeg pozorišta preti da pregazi talentovanu devojku. I to bi se zaista dogodilo da ona nije bila istrajna u svojim snovima i u probijanju kroz život. Rešena da prekine sa radom koji se kosi sa njenim osnovnim pogledima na umetnost, ona samostalno priređuje koncerte. U to vreme počinje da nosi mali hiton, kratku starogrčku haljinu sa pojasom, i da igra uz majčinu klavirsku pratnju. Istovremeno, zanima je muzika Etelberta
Nevina i ona se sprema da odigra njegovog Narcisa, Ofeliju i Vodene nimfe. Neko obaveštava kompozitora da mlada devojka igra njegova dela. I bolesni Nevin, doznavši Isidorinu adresu, upada jedne večeri u njen stan.
„Čuo sam igrate uz moju muziku! Zabranjujem vam, zabranjujem! Moja muzika nije za igru. Niko ne treba da igra uz pratnju moje muzike."
„Sedite ovde“, reče Isidora. „Igraću vam uz vašu muziku. Ako vam se ne svidi, kunem se da je nikad više neću ponoviti.“ Igrala je Narcisa, mladića koji se pretvorio u cvet, ogledajući se u potoku. Kompozitor je skočio sa stolice i zagrlio je, gledajući je sa suzama u očima.
„Vi ste anđeo“, reče. ,,Vi ste - čarobnica. Ja sam video te iste pokrete kad sam stvarao."
Posle toga Nevin i Isidora zajedno priređuju niz koncerata. Igrom i muzikom prave senzacije u Njujorku, ali nisu praktični da to i finansijski iskoriste. Pa ipak, Isidora je, zahvaljujući Nevinu, nešto postigla. Čuvene kuće njujorških magnata počinju da je pozivaju s majkom da na domaćim zabavama igra uz muziku Betovena, Šumana, Šuberta, Mocarta ili Šopena. Tako se porodica Dankan malo podiže i obezbeđuje snošljiviji život. Ali ni to ne traje dugo. U požaru hotela u kome su stanovali nestaje sva njihova teško stečena imovina. Što je najgore, strada celokupna Isidorina garderoba, i oni su opet na ulici; opet su tu surovi dani bede, kao u Čikagu na prvim koracima, i Isidora konačno uviđa da sa svojom umetnošću ne može ništa da uradi u Americi.
Zahvaljujući podršci prijatelja, porodica Dankan 1898. godine malim teretnim brodom, punim stoke, putuje iz Njujorka u London. Boravak u prestonici Engleske obeležen je velikom oskudicom i brojnim neprijatnostima. Ovde Isidora najbolje oseća šta znači nemati novca ni za osnovne potrebe. Život bez staništa i hleba, bez poznanika i prijatelja, dovodi je do očajanja. Jednom, lutajući po groblju, nalazi bačene novine. Čita u oglasima da jedna gospođa, kod koje je nekada igrala u Njujorku, priređuje u svojoj kući velike žureve.  
Obraća joj se, onako umorna i iznemogla, i gospođa joj s humanom predusretljivošću priređuje koncert. Niko od Engleza ne obraća pažnju na njene sandale, koje joj je izradio brat Rajmond, gole noge i prozirnu haljinu, ali im se igra dopada. Počeli su da je pozivaju i drugi. Jednom je u kući ledi Louter igrala i pred članovima kraljevske porodice. Svi su joj se divili, ali novac joj niko nije davao. Međutim, neplaćeni dugovi stizali su na naplatu. Bilo je slučajeva kad nijedan član porodice Dankan „nije imao volje da ujutru ustane iz kreveta“. Po ceo dan su ležali da bi umoran i gladan organizam bio izdržljiviji.  
Pa i tih dana, kada je živela od slučajnih obeda, Isidora se junački držala; posećivala je biblioteke, proučavala klasičan ples, priređivala predstave sa istaknutim predstavnicima londonskog društva. U kući gospođe Ropald bila je čak predstavljena princu od Velsa, docnije kralju Edvardu. On je rekao za nju da je ,,tip lepotice Gensboroa“.

U Londonu se, najzad, porodici Dankan sreća u svakom pogledu malo osmehnula, zahvaljujući slikaru Čarlsu Galeu, koji je Isidori priredio nekoliko koncerata. U ateljeu starog džentlmena Dankanova se upoznaje i sa čuvenim dramskim umetnicima Henrijem Irvingom i Elenom Teri, slavnom interpretatorkom Šekspirovih uloga u Engleskoj (Ofelije, Porcije i Julije), koja joj je uvek bila „životni ideal“. Ali bez obzira na umetničke uspehe i lepše dane, Isidoru ni London ne zadovoljava; ni tu ne mogu potpuno da shvate niti da osete njenu umetnost. I ona 1900. godine prelazi u Pariz, gde iznajmljuje atelje i otpočinje svoje studije. Slobodno vreme provodi u Luvru, gde na grčkim vazama izučava klasičnu umetnost i igru. Docnije je već i u biblioteci Opere, gde čita sve što nađe o baletu i gde dolazi do zaključka da joj jedini učitelji igre mogu biti Rusoov Emil, Vlati trave Volta Vitmena i Ničeovo delo Tako je govorio Zaratustra.
Pariski život imao je presudan uticaj na mladu Isidoru. Tu se ona duhovno formira i utvrđuje osnovne principe svoje igre. Tu se javlja i prvo ozbiljnije interesovanje za njen talenat, naročito u redovima književnika i umetnika. Njeni dobri poznanici su Andre Bataj, Žan Loren, Berta Badi, mlađi
Anri Bonije, koji ne izbija iz njenog ateljea, i drugi. Isidora nalazi ključ koji otvara dušu i razum intelektualnog i umetničkog Pariza. Ona igra po otmenim kućama; kompozitor knez De Polinjak ozbiljno se zanima za nju i njegova žena je materijalno pomaže. Tih dana knezu De Polinjaku njena igra liči na ,,priviđenje“, na „dugo čekan san“. Da kompozitor iznenada nije umro, Isidora Dankan bi se možda proslavila u Francuskoj na prvim predstavama.
Isidora napušta Francusku s poznatom umetnicom Lui Filer, posećuje Berlin, potom Beč, gde igra u Kunstlerhausu. Ovde, po Cvajgu, nastaju „besprimerne senzacije“, kada ona izvodi klasične igre ,,u beloj tunici, čiji su nabori, srećom, nisko spušteni“ i kada „prvi put umesto obaveznih svilenih cipelica“ pokazuje „svoje bose tabane“. Zatim je impresario Aleksandar Gros angažuje i ona odlazi u Budimpeštu. Najsrećniji dani njenog života teku ovde. Budimpešta sa svojim orgijama i ciganskom muzikom ostavlja na nju silan utisak. Ona sama postiže neverovatan uspeh igrajući Štrausov valcer Na lepom plavom Dunavu. Konačno se našla u sredini koja je ceni, voli i nagrađuje. I, prirodno, zaljubljuje se u Romea, Mađara, glumca. I mlada, lepa devojka i umetnica, strasnih očiju i vrele krvi, postaje žena u ovom gradu veselja i razbibrige. A tome je pripomoglo ,,i proleće, i tihe sjajne noći, i vazduh pun mirisa jorgovana, i uspeh“. Ali ova ljubav završava se raskidom i ona s bolom i prvim teškim iskustvom napušta Mađarsku. Posle preležane bolesti u jednoj austrijskoj banji, Isidoru čeka slava u Nemačkoj.  
Pred odlazak u Minhen, ona sa sestrom posećuje Opatiju i tu se upoznaje sa nadvojvodom Ferdinandom. On nimalo nije ravnodušan prema njoj. U prolazu, na ulici i plaži on stalno šapuće: ,,Ah, kako je lepa ova Dankanova! Kako je neverovatno lepa! Ni proleće nije tako divno kao ona!“ Njen odlazak u Minhen prekida bliže poznanstvo s njim i tako Isidorine ispovesti sadrže avanturu manje. Ali zato u Minhenu otpočinje njena prava i velika karijera, koja joj donosi i slavu i bogatstvo. Ovaj grad je u doba njenog dolaska umetnički centar Nemačke: oko Kunstlerhausa bio je koncentrisan ceo društveni život i Isidora sa svojom igrom postaje u njemu najveća umetnička senzacija. Nepodeljeno oduševljenje obuzima sav pozorišni svet i dostiže vrhunac kada očarani studenti, posle svakog spektakla, u ispregnutim kolima voze umetnicu ulicama i pevaju: „Isidora, Isidora, kako je divan život naš!“ Ona u Nemačkoj ipak sve slobodno vreme posvećuje umetnosti, učenju jezika, a docnije i čitanju Šopenhauera i Kanta. Slava je ne iznenađuje niti menja. Naprotiv, sređen život pruža joj mogućnost da se posveti idealima.  
Ona je stalno u svom skromnom ateljeu, studira i pronalazi nove načine umetničkog izražavanja. Iz Minhena putuje ponekad u Firencu u posetu muzejima i tu danima stoji pred Botičelijevim Prolećem. Jednom prilikom, nadahnuta, na opšte čuđenje zaposlenih i posetilaca, igra u muzeju pred slikom i stvara svoje najbolje delo, Igru budućnosti, u kojoj je prikazala „vesnika ljubavi, proleća i života koji se budi“. Koliko je sve to bilo novo, vidi se i po gostovanju u Francuskoj, gde „mnogi istaknuti pojedinci, da ne govorimo o širim masama, još ne mogu da shvate njenu umetnost“.
Slavu velike umetnice učvršćuje u Berlinu 1904. godine. Na njenim priredbama stotine poklonika skaču na scenu i ona se više puta nalazi u životnoj opasnosti. Proslavljena u Nemačkoj, stiče u Berlinu i nadimak „božanstvena“ i „sveta Isidora“. A tih dana je, umesto malog belog hitona, nosila raskošan, crveni hiton, koji će docnije u igri zauvek zameniti dugačkom belom tunikom, kakve je viđala na slikama u italijanskim muzejima.
U Isidorinom životu i umetnosti značajniju ulogu igra boravak u Grčkoj. San njenog detinjstva bila je zemlja u kojoj je nekad igra preporodila religiju. I zato, čim je stvorena materijalna mogućnost, Dankanova prekida svoja gostovanja u Evropi i sa celom porodicom kreće u Atinu. Na putu se zaustavlja u Veneciji, Brindiziju, Santa Morou, obilazi Itaku i stenu sa koje je nesrećna Safo u očajanju skočila u vodu, zatim Agripion i Misolongi, gde se klanja Bajronu koji je za slobodu Helade pao u ovom gradu, i najzad stiže u Atinu. Prvi utisci bili su tako snažni da se porodica Dankan zariče da će ostati ovde, jer Atina daje odgovor ,,na sva estetska pitanja“. Oni stanuju u hotelu i svakog dana obilaze istorijske i umetničke spomenike. Tom prilikom oblače hitone starih Grka, na veliko čuđenje savremenih; kupuju brežuljak Kopanos, na istoj visini kao Akropolj, gde nameravaju da podignu hram. Sastavljaju čak obrasce po kojima će živeti, nalik na pravila iz Platonove Države.  
Odlučuju da ustaju u zoru, da rađanje sunca pozdravljaju pesmom i igrom, da se okrepljuju čašom kozjeg mleka, da se hrane vegetarijanski i da im ceo dan prolazi u raznim zanimanjima, učenju, pevanju i igri. Život u Atini protiče bezbrižno, pun sreće i zadovoljstva, jer je Isidora materijalno obezbedila svoju čudnu ekspediciju. Hram se zidao, iako se nigde u okolini nije mogla naći voda. Atinjani dolaze na Kopanos da vide čudne strance i osobenjake, koji nagovaraju i Grke u okolini da zbace „groznu savremenu odeću“. Čak se i grčki kralj zainteresovao i dolazio na konju da vidi hram. „To nas se ništa nije ticalo“, piše Isidora u svojim uspomenama.  
„Nama su upravljali drugi carevi: Agamemnon, Menelaj, Prijam." Vraćajući se jedne večeri sa Kopanosa, porodica Dankan zatiče u Atini demonstracije. Studenti zahtevaju da se Grčka vrati drevnoj Heladi, da se u školama uvede jezik i demokratija predaka i da se ceo život preuredi na principima slavne prošlosti. Kada je mlada revolucionarka naišla sa svojom pratnjom (u hitonu i sandalama, kako je porodica Dankan išla docnije i po Evropi), demonstranti ih okružuju, kliču im i pozdravljaju njihovo držanje i klasičnu odeću. Oni im se pridružuju i cela Atina te večeri prisustvuje Isidorinoj slobodnoj igri na trgu. Uspeh je bio toliko veliki da je kralj Đorđe docnije tražio da se to ponovi.  
Divne atinske noći Isidora provodi kraj starih spomenika. Najčešće je u Dionisovom pozorištu, gde igra na mesečini i tone u mistiku vekova i ruševina.  
Jednom, sedeći u kutku, začula je pesmu mališana, koja je tada neobično zanosi. „Tako su morala pevati deca u starom grčkom horu!“  
I Isidora, odabravši najbolje glasove, osniva i školu u kojoj dobro plaćeni grčki muzičari uvežbavaju stare horske pesme. Sama je istraživala drevnu grčku muziku u atinskim bibliotekama. Bilo joj je suđeno da nakon dve hiljade godina vrati svetu te izgubijene riznice. Posle godinu dana boravka u Grčkoj, Isidora sa porodicom i desetak mališana iz svoje škole, pripremljenih da igraju Molioce na starogrčkom, putuje u Berlin. Ovde, u svome peplosu, starogrčkoj haljini sa bogatim naborima, na čelu grupe grčkih dečaka u hitonima, idući kroz Tirgarten, iznenađuje caricu čiji „konj odskače u stranu, te njeno veličanstvo pada“.  
U Beču njen pokušaj sa grčkim horom propada i posle pola godine deca se vraćaju u otadžbinu. „Mudru plavokosu Atinu“, Paladu, i divni hram na atinskom brežuljku Isidora zaboravlja u Bajrojtu, u Vagnerovoj kući. Sa sinom velikog kompozitora upoznala se svojevremeno u Minhenu, a sa Vagnerovom udovicom, Kozimom, po povratku iz Grčke, kada je ova poziva da igra u Tanhojzeru. Objasnila joj je da joj njeni pogledi na umetnost ne dozvoljavaju dodir s baletom.  
„Svaki njegov pokret vređa moje osećanje lepote, a njegova oličenja izgledaju mi mehanička i vulgarna.“ Ali zaljubljena u Vagnerovu muziku, ona prima poziv porodice da u njihovom društvu provede izvesno vreme. Zato odlazi u Bajrojt. Ovde je Isidora svaki dan na grobu velikog kompozitora i tako se upoznaje sa Rihterom, Karlom Mukom, Motelom i drugima. Spoljni svet joj u Bajrojtu izgleda u početku prazan i mrtav, a pozorište - jedina živa stvarnost.  
S druge strane, ona prekraćuje vreme dopisivanjem sa prognanim starcem Ernestom Hekelom, koji je jednom prilikom, na njen poziv, posećuje.  
U Isidorinom krugu tada se nalaze i bugarski kralj
Ferdinand, kajzerova sestra, slobodoumna princeza SaksenMajnigen i drugi. Sa Ferdinandom bugarskim upoznaje se u vili Vanfrid. „Neko je tokom večeri doneo vest o dolasku bugarskog kralja! Svi su se digli i počeli me šapatom ubeđivati da ustanem s mesta, ali ja, kao vatrena demokratkinja, ostadoh da ležim na divanu u gracioznoj pozi, a la madam Rekamije. Ubrzo Ferdinand upita ko sam, i priđe mi, na opštu žalost svih prisutnih svetlosti. On jednostavno sede kraj mene i povede zanimljiv razgovor o svojoj ljubavi prema umetnosti starih Grka. Ispričala sam mu svoje snove u stvaranju škole koja bi dovela igru do preporoda, na šta on reče da svi čuju: ’Divna zamisao. Treba da dođete u moj dvor na Crnom moru i tu osnujete svoju školu'.“