Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

XI
I konačno, opet su otputovali u Moskvu. Ali Isidora nije više mogla da se snađe u prilikama sovjetske Rusije i ubrzo je avionom pobegla na Zapad, no ovog puta sama. Jesenjin se ustručavao da još jedanput ostavi svoju domovinu. Ovog puta rastali su se bez svađe. Ona je plakala, on je recitovao. Osećali su da je ovog puta zaista gotovo... Opraštali su se plesom i poljupcima, tako su se strašno voleli, ali jednostavno nisu više mogli da izdrže zajedno...
Nije mu rekla da odlazi tog jutra,. noć pre joj je rekao da on ne može da živi van Rusije. Poslednji put ga je poljubila, usnulog, i otišla...
U avionu joj je srce bilo stegnuto i suvo. Nekako je osećala da se više neće vratiti. A onda je došlo do turbulencija i avion se morao prisilno spustiti na ruskom tlu.
Na smrznutom, snegom pokrivenom polju sakupili su se seljaci i tu je Isidora poslednji put plesala pred ruskim gledaocima.

Činilo se da će Jesenjin preživeti njen odlazak. Posle Evrope, svojom pojavom i ophođenjem iznenađuje poznanike na ulicama Moskve. Sada je on pravi Evropljanin, otmen, u sivom odelu od engleskog štofa, u belim cipelama, sa šeširom boje bele kafe, sa blistavim nalivperom u džepu. Mršav, srednjeg rasta, ovalnog napuderisanog lica, gipkog koraka, odmerenih manira. Samo Marijengof opaža da je nekadašnja plava kosa sada tamnija i da su oči drukčije, ,,kao da nisu njegove“. Prve reči koje je uputio drugu bile su mu da je Evropa gadna i da joj poezija nije potrebna; da mu se u Njujorku najviše dopao majmun u svilenoj pidžami, kod bankara u kancelariji; da je ljubio rusku zemlju ,,kao rjazanska seljanka“ kada je prešao granicu. I odmah mu je pročitao Crnog čoveka, nad kojim je u Berlinu Maksim Gorki plakao.
Da bi se okarakterisao Jesenjin iz ovog vremena, utisci Marijengofovi su od najvećeg značaja. On je prvi uočio preokret u pesniku i čoveku, duboku unutrašnju razliku između dva Jesenjina, pre Evrope i posle nje. Ne samo po Crnom čoveku, koji mu se nije dopao, već po mnogim detaljima koje drugi nisu mogli uočiti. On je znao Jesenjina pijanca i šereta, uobraženog bolesnika i sumnjalo, ubicu i obešenjaka, razbarušenog tipa spremnog na sve, ali koji uvek čuva i voli sebe. Međutim, prilikom prvog susreta posle Jesenjinovog povratka iz Evrope, on opaža u njemu drugog čoveka - Jesenjina koji se fizički izgubio na tom putu i postao tuđ i sebi i drugima.
Otišli su prve večeri da proslave svoj susret, tamo negde na Nikitskoj, u lokal Zalutalo pseto ili Putujući entuzijast, ne seća se Marijengof. Bila je sa njima i Marijengofova žena.
„Jesenjin se opio posle prve čaše vina“, priča Marijengof. „Galamio je strašno i grozno; nekog je udario, psovao, razbijao čaše, preturao stolove i cepao stolnjake. Gledao me je mutnim, staklastim očima i nije me prepoznao.
,,U kolima je, na pola puta do kuće, Jesenjin na moje rame spustio glavu, kao da nije njegova, kao nešto nepotrebno, kao meku hladnu koštanu kuglu.
,,A u sobu, u Bogoslovskoj ulici, uz pomoć nepoznatog čoveka, uneo sam teško, ukrućeno, neposlušno telo. Ispod upalih, mrtvački crnih očnih kapaka blistale su iskolačene beonjače. Na ustima bale. Kao da je tog trenutka proždrljivo krišom jeo slatkiše i ubrljao usne slatkim, lepljivim kremom. A obrazi i čelo bili su sasvim beli. Kao Vatmanova hartija.
,,To je dan prvog susreta. Jutro i noć. Setih se pesme o
Crnom čoveku,
,,U duši - strašno.
„Možda nije zalud Gorki plakao nad poemom.“
Da je na dan tog susreta Jesenjin, podvlači Marijengof u drugoj glavi, pokazivao banknote ,,a cepao običnu hartiju“, bilo bi očigledno ,,da nisu tako strašni upali kapci, i krem-pena na usnama, i nepomično ukrućeno telo...“
Druga Marijengofova psihološka opaska tiče se pesnikovih stvari. Jesenjin je iz Evrope doneo teške kofere pune odela, svilenih košulja, šešira, štapova i raznih dragocenosti. Bili su tu i smoking, cilindar i frak. On ih je svaki čas otvarao, razgledao, prilazio Marijengofu poverljivo i upozoravao ga: „Pazi, Tolja! Nikoga u sobu... nikoga! Znam ih ja - uvek imaju kalauz u džepu...“ Ta zebnja treznog Jesenjina da ga neko ne pokrade pretvarala se u pravu bolest,
,,Na pesnicima, prijateljima i poznanicima Činilo mu se da vidi svoje čarape, kravate. Njušio ih je pri susretima - da to ne mirišu njegovi mirisi.“ Manija uhođenja ispoljavala se na svakom koraku. Oprezan i nepoverljiv prema drugima, promuklog glasa i umornih očiju, obazriv u izjavama i svakom svom potezu, ipak je govorio da mu posle Amerike ruska sela liče na žalosne „lišajeve zemljine“, i da Rusija ima tako mnogo crkava, a tako malo klozeta. Majakovski tada zapaža da se on vratio u zemlju sa nekom očiglednom težnjom prema novom. Sarađuje u to vreme u imažinističkoj Gostionici za izletnike u lepo.
Jesenjin se u Moskvi ponaša kao na Zapadu. Svađa se, pravi ispade i sve mu je mrsko. Nade u ruski melem nisu se obistinile. Ni ovde ne može pobeći od sumornosti i sebe, od svega što ga uzbuđuje i izaziva paničan strah. U
Moskvi takođe zatiče Ameriku, i kaže jednom prilikom Šeršenjeviču: „Zar ne osećaš kako rastu oblakoderi? To je ta ista Amerika, istovetna. Prokletnica i ubica!“ On nije mogao da podnese ovakvu promenu Rusije, to jest amerikanizaciju i gubitak ruske autentičnosti. I protestovao je, govoreći da, iako je za novu vlast, pre svega voli Rusiju. Kritičaru i uredniku časopisa Krasnaja nov ponavljao je nebrojeno puta: „Radićemo i drugovaćemo. Ali ja sam za sebe. Ne dozvoljavam da mi se stavlja korpa na usta, niti ću da igram kako mi drugi svira.“
Kasnije prestaje da se viđa i sa mnogim starim poznanicima. Sa Marijengofom se razilazi i u književnosti i u životu, pa se 1924. godine sasvim odriče i imažinizma. Nekada drugovi i braća, sada se jedva pozdravljaju na ulici. Provodio je dane u stvaralačkoj groznici i u većoj osami nego nekada Niče. A to mu je bilo najbolnije, jer usamljenički život značio je za njega pakao. Katkad je kontaktirao sa književnicima, za stolom, uz čašu. Na jednoj sedeljci u kući poznanika, priča jedan kritičar, napustivši društvo u kome je mirno sedeo, otišao je u drugu sobu i plakao. Na pitanje prijatelja koji je došao da vidi šta mu je, odgovorio je: „Strah me je, jer nemam ni druga ni prijatelja. Ne volim više ništa i nikoga. Ostali su mi još samo stihovi. Njima sam sve žrtvovao, razumeš li me, sve: i crkvu, i selo, i polja, i prostor, i šume. Ali sada me je sve napustilo.“
Jesenjin pokušava da se vrati životu i društvu seoskih pesnika. Posećivao je razne lokale, i tu provodio noći sa Orješinom, Kličkovim i drugima. Želeli su da pokrenu časopis, ali kako su svi hteli da vode glavnu reč, dolazilo je do svađe i skandala. Da bi osigurao sebi uspeh, Jesenjin je posla toga doveo iz Petrograda u Moskvu Nikolaja Kljujeva, koji je tada među seoskim pesnicima uživao najveći autoritet. Mislio je da uz njegovu pomoć dođe na čelo lista, da stvori pokret i da zavede „Jesenjinovu diktaturu“ u književnosti. Ali pošto su ga svi izigrali, a Kljujev ga i materijalno iskoristio, Jesenjin je opet ostao usamljen.
Orgije, skandali, pijanstva, crne misli i užasi ogledaju se u Jesenjinovim knjigama kafanska Moskva (1924) i Pesme o Rusiji i Revoluciji (1925). U njima se više ne izražavaju kolebanja, krize i otimanja, već je agonija fizički i moralno skrhanog pesnika.
Kao teški i intenzivni doživljaji jedne neobuzdane prirode, orgijaške pesme su jezivi podaci o velikom i neobičnom talentu koji je izgoreo u padu.
Za ovu propast on najviše okrivljuje sebe, jer je sam čemerom otrovao „mlade godine sa njihovim razuzdanim snovima o slavi“, pa su zato i ,,oči izbledele u krčmi“. U snežnim smetovima prevrnula su se kola njegovog života, a kada se prenuo i pogledao unaokolo, video je da se nalazi na kraju puta. Želeo je samo da u svemu ponovi život Puškina, čija se silueta uzdiže pred njim ,,kao legenda iz magle“. Nada se da će, uprkos svim nedaćama, nastaviti da stvara, samo da bi se udostojio iste sudbine i spomenika,
U beskrajnim pijanim noćima, sa nadahnućem koje plamti i životom koji se gasi, razvija se prava Jesenjinova drama. On u krčmi vidi celu zemlju, pijanu i rasplakanu, uz „harmonike žutu boljku“ i jadanja nad porazima. Pognute glave, zalivajući oči pićem, on ne bi hteo da gleda ojađena lica i „nešto jetko u bezumnim pogledima“. Ali do njega dopiru razgovori i negodovanja, u kojima odjekuje tuga za onima koji su u žaru izgubili glave. Aveti iz mećava i događaja izlaze pred oči, smeli ljudi oštre skriveni nož, žale što su obmanuti, jadikuju u daljini nad izgubljenim i ironično pitaju da li im „jako sijaju naše svetiljke“. Rastrojen kao i oni, razriven duševno i fizički, srozan do izgubljenog čovečjeg lika, on peva ,,u dimu i garu“ o promašenom životu, o ljubavi koja je umesto sreće donela propast, o revoluciji u kojoj su ,,svi ponešto zauvek izgubili“, o pokolebanoj veri i razočaranju u ideale.
U poeziji pijančenja, mamurluka i propadanja Jesenjinove ispovesti zvuče dirljivo. Pisma majci, ženi, dedi i sestrama, neposredna, jednostavna, izrazita, sva u nežnim saopštenjima i tužnim porukama, vajkanju, objašnjenjima i jadanju, puna su čežnje za rodnim krajem i dragim licima.
U takvoj atmosferi pojavljuju se i Pesme o Rusiji i Revoluciji, u kojima se takođe ogleda Jesenjinov duševni slom. Vezane za celokupan razvoj događaja, one prikazuju zemlju i pesnikov stav prema njoj za vreme gladi, propadanja, neobuzdanih strasti, grešaka, lutanja i reformi. Pesnika poražavaju nagle promene u seoskom životu, podvojenost među ljudima, novi i često grubi stavovi, seljaci koji se dokoni okupljaju oko opštine, i skinuti krst sa crkve, i deda koji se moli brezama, i rođena kuća koja se ne može prepoznati, sa psom koji laje na njega, sa Lenjinom umesto ikone, sa debelim Kapitalom koji čitaju sestre. U pesmama „Povratak u zavičaj“ i „Sovjetska Rusija“ odzvanjaju tragični akcenti zemlje u previranju i jadi usamljenog i nesrećnog psalmopevca.
Stihovima pesama „Stanice“, ,,Mećava“ i ,,Proleće“ on ne može da prodre u srž događaja, niti da uđe u Marksov Kapital, i zato prekoreva sebe što se našao ni na zemlji ni na nebu, između života i smrti. On zna da starci ne mogu da jure za mlađima, ali njegova nesreća je što nije ni star ni mlad, što je jednom nogom u starom svetu, a druga se spotiče i pada, iako teži da stigne raspevane povorke komsomolaca.
Jesenjinove kafanske melodije i ciganske romanse predstavijaju pad i dekadenciju u njegovom delu. Glavni uzrok njihovog tona je pokolebana „vera u poludedovsku Inoniju“, dok je nova bila nepristupačna i tuđa. Tu je, dakle, početak njegove i lične i socijalne i umetničke drame, čiji je krvavi rasplet bio očigledan.
U teškim Jesenjinovim danima mnogi su smatrali da će se on manuti pijanstva i uteći smrti ako napusti sredinu koja rđavo utiče na njega. Zato prijatelji i rođaci uspevaju da ga nagovore da u jesen 1924. godine krene na Kavkaz. Primamio ga je Baku svojim živopisnim izvorima nafte, „turskim plavetnilom“ i pejzažima Kaspijskog mora. On se zadržava u tom velikom i neobičnom industrijskom centru, punom Turaka, Jermena i Rusa, živi od saradnje u radničkim listovima i putuje po Kavkazu i okolini Kaspija.

XII
Krajem februara 1925. godine Jesenjin je opet u Moskvi i mnogima izgleda zdrav, veseo, punačak. Doputovao je bez novca, ali sa koferima prepunim rukopisa, novih odela i raznih sitnica, prema kojima je, kao što znamo, uvek „imao slabost“. Odseo je kod sestara i ostajao je kod kuće od ujutru do uveče u razgovorima o Isidori Dankan, u sećanju na časove provedene sa njom, u razgledanju i pokazivanju zajedničkih fotografija, nazivajući je svojom ,,devojčicom“, smeškajući se i čudeći nečemu.
Od rukopisa, Jesenjin donosi sa blagotvornog Kavkaza poemu Ana Snjegina, knjige Moj put i Persijski motivi i bezboroj drugih stihova. Sad kod kuće, isključujući čak i telefon, prepisuje ih ,,na čisto“, obavljajući završnu redakturu. Najviše mu se sviđa lirsko-epska poema Ana Snjegina, puna dramskih akcenata i karaktera. Prijatelji književnici ga teraju da poemu pročita pred kružokom časopisa Greben (Pereval), iako pesnik nema volje za to. Idući u Savez književnika na priredbu, neobično uzbuđen kao uvek uoči nastupa, on zbog treme putem pije sa nekim ,,prijateljem“. Stižu u dvoranu prepunu sveta, mahom iz raznih književnih grupacija, zavađenih i neprijateljski nastrojenih u to vreme. U takvom neočekivanom okruženju čita Anu Snjeginu, nabirajući obrve kao što je uvek činio govoreći stihove. Ali „divna lirska poema“ nije imala uspeha, pa su i odzivi prijatelja bili hladni. Kada je neko predložio diskusiju, uzbuđeni Jesenjin je to odlučno i osorno odbio: „Nemam šta da učim od vas. Svi vi učite od mene... “Persijski motivi popravljaju opšti utisak i „talentovani liričar“ vlada „svojim auditorijumom“ kao nekada. Ali sa priredbe ipak odlazi „malo neraspoložen“, mada se trudi sa izgleda bezbrižan. Po mišljenju prisutnih, taj neuspeh ga je najviše uzbudio u 1925. godini, a pesnik je u to vreme imao i drugih nedaća, kao što je nepravedni stav štampe i nestručna kritika njegovog dela.
Jesenjina u Moskvi privlači porodični krug i on živi povučeno. Stalno je u društvu sestara, koje se nežno brinu o njemu, i majke koja je doputovala iz sela da ga vidi. Sa njima je veseo, nasmejan, uvek spreman na šalu. Često ih, leškareći na krevetu, zove da mu pevaju narodne poskočice.
Sergeja u to vreme zanimaju pustolovne poskočice. Rado ih pamti, beleži, prerađuje i koristi u svome delu. Slušajući kod jedne poznanice svojih sestara pesme o nedelima razbojnika, po drugi put se opija posle Kavkaza. Tom prilikom ne galami, ali je netrpeljiv prema pohvali upućenoj drugima, jer je navikao da se govori samo o njemu. Iste večeri upoznaje se sa Sofijom Andrejevnom Suhotinom (rođenom Tolstoj), kojoj se sve vreme udvara i koja će mu 18. septembra 1925. postati žena.
Početkom marta Jesenjin stvara plan o pokretanju almanaha Poljane (Župljani) koji zamišlja kao putokaz nove književnosti. U redakciju poziva Vs. Ivanova, Iv. Kasatkina i V. Nasedkina, sprema spiskove saradnika, razgovara sa Gosizdatom o izdavanju lista i sav se predaje poslu. U drugoj polovini marta pesnik je ponovo pred iskušenjima i tragedijom. Do „susreta sa knjževnim prijateljima“ on je trezan, miran, prema svima pažljiv i ljubazan. Ali idući za poslovima, sada je bez nadzora porodice i sve ga više privlače nekadašnji poznanici, boemi, pijanci, problematičan svet, i on zaboravlja književni rad, organizaciju almanaha, kuću, zdravlje; ponovo sedi po kafanama, pije, mršavi i postaje razdražljiv. Krajem meseca „nekakav tužan smešak ne silazi sa njegovog lica“ pod uticajem sestara opet se odlučuje na put u Baku. Uoči polaska „dugo plače, potpuno trezan i potišten“.
Ali Baku je sada više iluzija nego potreba i Jesenjin je polovinom maja opet u Moskvi. Pre toga, u aprilu, govorilo se u moskovskim književnim krugovima o njegovoj
„galopirajućoj tuberkulozi“ i „bliskoj smrti“. Međutim, pesnik po povratku sam objašnjava povod za takve glasove, pričajući promuklim šapatom šta mu se dogodilo. Putovao je, kaže, ,,tamo“ automobilom na izlet u brda samo u košulji, pa je nazebao i ležao u bolnici o Uskrsu i zamalo nije umro. A drugovi iz Bakua dodavali su da je napustio postelju pre vremena, da su mu lekari rekli da će za tri meseca svršiti ako ne prestane da pije, a da je on posle bolnice nekoliko dana do iznemoglosti bančio.
Posle drugog povratka sa Kavkaza, Jesenjin je za prijatelje potpuno izgubljen. Vuče se po krčmama, bled, umoran, bez novca, u društvu alkoholičara i sumnjivih poznanika. U junu je u Konstantinovu, na svadbi brata od strica, bio neuračunljiv, sumanut i do jarosti razdražen. Njegovo pijano društvo iz Moskve dovelo je u kuću majke i sestara uličarke, i to ga toliko uzbuđuje da njegove bolesne „nastranosti dobijaju tešku i vidno nezdravu formu“. Po dolasku u Moskvu Jesenjin pada sve niže. Bez novca i stana, prepušten ulici i kafani, on dosađuje ljudima, ima posla sa vlastima, navraća danju i noću kod običnih poznanika, čak i nepoznatih, da se ispava, istrezni, nahrani, odmori, isplače. Sada se često više ne seća pijanih postupaka, ni uličnih svađa, tuča i prekršaja. U trenucima osame, kajanja i traženja izlaza, hvata se za svaku mogućnost, zadužuje se, zajmi novac. Da bi se izvukao iz neprilika, podnosi molbu Gosizdatu za objavljivanje celokupnih dela, zbližava se sa Sofijom Suhotinom Tolstoj, prelazi u njen stan, sanja o odlasku u Italiju, na Kapri, kod Maksima Gorkog ili u Baškiriju, gde bi jednostavno uživao u kumisu - napitku od meda, kefira i mleka.
Ali u julu opet bira Kavkaz i pred polazak je živahan, veseo, pevuši svoje omiljene stihove: „Jednu lepu pesmu ima slavuj - pesmu za pokoj duše moje“, odlazi na pet-šest dana u rodno mesto, tamo provodi vreme na Oki sa ribarima, piše zavičajne pesme i vraća se u Moskvu. Po kazivanju prijatelja, to su bili oproštajni časovi i „poslednje iskre njegovih radosti i bezbrižnog života“, jer se posle više od mesec dana provedenih na Kavkazu u septembru vraća moskovskom životu potpuno slomljen. Sada zaista oseća da mu više nema spasa, uzbuđen je i mesto ga ne drži, hoće da menja stan, da napusti Sofiju Tolstoj, da se odmara i leči upropašćene nerve. Ali kada mu rođaci osiguravaju mesto u sanatorijumu, u poslednjem trenutku odustaje od svega.
U to vreme Jesenjin više liči na mučenika nego na bolesnika. Mršav, ispijen, nemarno odeven, opija se od čaše vina, spava gde stigne, neuviđavan je i nesnosan. Ponekad, noću, u halucinacijama i pijanim napadima, ne da mira ni ženi ni sestri. Mučen manijom gonjenja, zatvara se na ceo dan u sobu, ne želeći nikog da vidi niti da primi. Dugo je zamišljen, često zadubljen u isečke iz novina o sebi i svojim delima, ljuti se na štampu i kritičare koji pišu o njegovim pesmama, a nemaju pojma o umetnosti. Kao i pre toga, trezan, u kontaktu sa ljudima biva ponekad prirodan, pitom, delikatan, govori malo, iskreno i isprekidano; na navaljivanje sestara, ponekad ode u bioskop; inače po tri dana sedi kod kuće, najčešće sam, i piše dnevno po desetak autobiografskih pesama čiji su motivi opadanje lišća i bliska zima.
Tokom pijanih dana, koji redovno počinju petkom, a završavaju se ponedeljkom, Jesenjin užasava Moskvu svojim izgledom i držanjem.
Tada zadaje vlastima posla, rođacima brige, dok ga se poznanici i prijatelji klone. U takvom stanju najčešće posećuje svoga budućeg zeta, seoskog pesnika V. Nasedkina, koga pijan grdi, napada, noćiva kod njega, a trezan mu se ispoveda i voli ga. Na njegovu prijateljsku primedbu da tako neće moći dugo, Jesenjin odgovara: ,,Da... ja tražim propast“, i: „Dojadilo je sve...“ Ne obazirući se na pijanstvo i umor, uznemireni i sujetni Jesenjin živo se interesuje za literaturu i strepi za svoje ,,prvenstvo“. Tokom treznih dana u dahu čita ne samo Puškina, Gogolja, Tolstojeve Kozake i Hadži-Murata, već i savremenike. Od tadašnjih liričara mnogo ceni svoga učitelja N. Kljujeva, a najviše voli kao čoveka Petra Orješina, pesnika.
Od proznih pisaca prisni su mu Vs. Ivanov i L. Leonov, sa kojima se često viđa. Futuriste ne smatra pesnicima već „čistim majstorima“, nazivajući njihove stihove „rđavim prevodima“.
Pa ipak, po Majakovskom, on je ljubomoran na njih i zavidi „svim pesnicima organski vezanim za revoluciju“. Vođa futurista smatra da se tu i krije koren Jesenjinovih uzbuđenja i nezadovoljstava sobom, pojačavanih alkoholom i „nespremnom reakcijom okoline“.
Obdaren bogatim pamćenjem, Jesenjin zna napamet sve svoje stihove, čak mnoge pesme i cele pripovetke drugih pisaca. Interpretirajući ih majstorski po kafanama i u društvima, bio je u stanju, kao pesnik sela i boem velegrada, da razneži i rasplače prisutne, da zauvek ostavi u duši traga i da izazove duboku samilost. Tom prilikom osećalo se da nosi u svojoj prirodi i pesmama dar tragedije. Svi su ga voleli, ali niko mu nije mogao pomoći.
Poslednje godine života (1925) Jesenjin je u neprestanoj agoniji stvaranja i smrti. Pesme prosto kuljaju iz njega, da se i sam tome čudi. ,,Ne mogu da ih zaustavim. To je kao navijena mašina“, govorio je poznanicima. Prethodne godine je na Kavkazu, kao da grabi od života, beležio sve što mu se godinama gomilalo u duši. Nezaboravna povest Ana Snjegina izliva se snagom bujice u divnu lirsku poemu. Slično kao Evgenije Onjegin, ona prikazuje pesnikovu prvu ljubav. Istovremeno, u umetničkom pogledu, ona je najznačajnije delo Sergeja Jesenjina, pisano u lirsko-epskom duhu, u najneposrednijoj narativnoj formi. Započeta je na Kavkazu, u Batumu, decembra 1924, a završena je u Moskvi, u martu 1925. godine. Savremenici su je primili nejednako, kao Jesenjinovo najbolje delo ili kao njegov neuspeh, što je dalo ton celoj pesnikovoj nesrećnoj godini.
Ana Snjegina je pesnikovo najrealističnije ostvarenje, sa utiscima (po Sofiji Tolstoj) iz rodnog kraja, gde je Jesenjin 1918. godine proveo leto i bio očevidac važnih događaja u pobunjenom selu Konstantinovu za vreme revolucije. U ovom delu su svi detalji istiniti, kao imena mesta Krjuša i Radovo, koja zaista postoje u tom delu zemlje. Zabeleženo je 1962. godine da je i junakinja poeme, Ana, prototip Lidije Ivanovne Kašine, vlasnice spahijskog poseda u Konstantinovu.
To je bila, kako kažu, mlada, lepa, obrazovana žena, koja je govorila nekoliko jezika, udata, majka troje dece, čiji je dom, u kome su priređivali prijemi, Jesenjin dobro poznavao. Zauzimanje njenog imanja takođe je verno prikazano: kad je pesnik posetio selo u leto 1920. godine, dom Kašine bio je pretvoren u ambulantu, a konjušnica je postala nekakav klub. Spahinica se sa porodicom preselila u Moskvu, pa se pesnik i dalje viđao s njom, a 1918. godine posvećuje joj i pesmu Frizuro zelena.

Bežeći od moskovske stvarnosti i bede koja je gušila, Jesenjin se na Kavkazu okreće Istoku i njegovim čarima. U Persijskim motivima, pisanim u toku tri poslednja boravka na Kaspiju, u poeziji pretežno erotičnoj, melanholičnoj i refleksivnoj, on u orijentalnoj obradi, kroz zvuke i motive „klasične tadžičke i persijke lirike“, iskazuje svoje neobuzdane strasti i želje. Plamte i prelivaju se pred nama persijske obale, plavi zavičaj Firdusija, mesečina Širaza i cvetni Teheran, do koga dopiru povorke dalekog Bagdada i Šeherezadine reči. Tu su i ljubavi kraja, promenljive kao zvuci flaute, pune prigušenih uzdaha, govora bez reči, i „očiju koje kao rubin gore“, i ruku koje skidaju feredžu, i beskrajnih bezimenih poljubaca koji „mirišu kao crvene ruže“ i zapijaju se na usnama kao pupoljci.
Persijski motivi su u opštem aspektu kavkaska biografija pesnikove duše, koji beži od neminovnosti i trudi se da pred smrću privremeno zametne trag.
Ali u tom kolebanju pesnik ponekad teži i da progovori jezikom revolucije. Pred kraj života ostvaruje savršena književna dela, pisana iz dana u dan. U stvaralačkoj groznici nižu se najtopliji stihovi, drame, kritike i umetnička proza, najglavniji i najveći njegovi pesnički opusi.
Najzad, o prvoj godišnjici Lenjinove smrti 1925. godine, Jesenjin piše Kapetana zemlje, u kome slavi krmanoša koji je otkrio čovečanstvu novi svet. Pesme posle Kavkaza, pisane u jesen i zimu 1925. godine, predstavljaju blagosiljanje mladosti i krik za prošlim danima, ali i Jesenjinovu potpunu duševnu klonulost i beznadežnost. Kada nisu sumiranja preživljenog i obračuni sa životom, u njima se mahom smenjuju uzbudljive slike i utisci iz prošlosti, koji zvuče kao posvete, rastanci i praštanja.
Jesenjin se pred smrt najviše seća Ijubavi, koja za njega znači najveću sreću i čudo na svetu. Njena prolaznost ga muči, on bi hteo da večno sanja maj i onu koju zauvek voli, i da nikada ne precveta. Surovo pati zbog praznine i pustoši oko sebe i kaje se zbog nekadašnjih grubosti i ispada, zbog „svega za šta je bio i za šta nije bio kriv“; on duboko oseća vrednost izgubljenog i s bolom shvata da više nema ko da obraduje dušu, niti da je umiri; ostala je samo „pesma uz harmoniku“ i mesec koji ,,kao žuta vrana kruži nad glavom“. A on bi ipak želeo da do smrti još jedanput doživi proleće i sreću, da ljubi vrele usne i da diše punim plućima. U očajanju zaključuje: ,,Ko je voleo, taj ne voli više; ko je izgoreo, tog niko ne zapali!“ Ispovesti samrtnika, tako bi se mogle nazvati poslednje Jesenjinove pesme. Opraštajući se sa životom, on u njima izražava najneposrednija osećanja „najdražeg sebe“, prisnim tonom peva o uzbudljivim osećanjima, tihoj radosti i tuzi. Ali Jesenjin sada izgleda užasno. Majakovski pamti njihov poslednji susret, u zimu 1925. godine, sa gorkim ukusom.
Podbulog i mlohavog lica, sa iskrivljenom kravatom, zabačenim šeširom i pijanog izgleda, on ga ,,s mukom“ prepoznaje u društvu mračnih pratilaca. Po rastanku, dugo razgovara sa prijateljima da „Jesenjinu treba nekako pokloniti pažnju“. Ali i njegove spasilačke pobude završavaju slično svim drugim pokušajima - na lepim rečima, na osudi ,,sredine“ i ubeđenju ,,da Jesenjina paze njegovi prijatelji jesenjinci“.
U jesen 1925. godine pesniku se teško moglo pomoći. „Kada se u poslednje vreme govorilo da Jesenjin pije“, veli Marijengof, „reči su zvučale kao udarci malja, i svi su bežali od opasnog, mahnitog i izgubljenog čoveka.“
Neugledan, usahlih očiju i kose boje prljave vode, Jesenjin posrće po ulicama i uzvikuje Isidorino ime. Doziva je stalno, a katkad je verovao da se nalazi tu pored njega i da pleše, pleše dok on recituje.
Upravnici i poslužitelji u restoranima drhte pred njim i stišavaju ga molbama da recituje pesme. Njegovo zdravlje počinje da se totalno urušava, pa se trezan trese od alkohola i nemoći.
A u to vreme, V. I. Kačkalov, najveći glumac Hudožestvenog teatra, interpretira njegove stihove L. Marijengofu, koji tek što se vratio iz Pariza, i ovaj juri po Moskvi za Jesenjinom da ga vidi, da mu pomogne, da ga spase, ne znajući da je njegova pesma zauvek otpevana. Stari drugovi se mire, ali pesnik nastavlja svoju pijanu golgotu i naočigled svih pada sve dublje. Jedne večeri, u Marijengofovom stanu, na rubu je očajanja, nude ga da jede, ali on odbija, govoreći: ,,A ja - sada malo jedem... gotovo ništa ne jedem... S proleća umreću... Nemoj, nemoj da se plašiš... velim umreću, znači - zaista umreću...
Ja sada imam... tuberkulozu grla... dakle: svršeno je sa mnom, a Isidora to i ne zna...“
„Počeh mu pričati“, veli Marijengof ,,o Italiji, da ćemo zajedno u proleće na topli Jadran da se povaljuškamo na vrelom pesku, da ne pijemo ovo đubre (i sklonih pod sto bocu koju je doneo) već divno ognjeno, rastopljeno
zlato D’Anuncijevog sunca.“
,,Ne, umreću."
Umreću - izgovarao je to vrlo odlučno, s neverovatnim spokojstvom...
Po svim svedočanstvima Jesenjinu je tih dana ostajao samo jedan izlaz - bolnica, a prijateljima - opasnost da je ne odbije kao nekada sanatorijum. Nasedkin priča da se moralo obazrivo postupati i s planom pribeći lukavstvu. A zgodna prilika pružila se tek oko 20. novembra, kada je Jesenjin noćivao kod ,,svojih“, u Zamoskvorečju. Starija sestra Katarina, znajući za njegovu malodušnost pred vlastima, rekla mu je jednog jutra, treznom, i to kao slučajno, da će mu uskoro biti suđenje povodom nekog prekršaja. Jesenjin, bolestan, drhtao je tada i pred milicionerima, a kamoli pred sudom. Jednom prilikom je, na ulici, prolazeći pored saobraćajca, uobrazio da ne sme da baci na zemlju ni opušak od cigarete, već ju je zapaljenu gnječio u šaci. A sada, suđenje zbog skandala po poslednjem povratku sa Kavkaza, državni tužilac, optuženička klupa, svedoci, odbrana...
Videći uznemirenog Jesenjina, sestra dodaje, takođe tobož nehotice, da se to može izbeći samo odlaskom u bolnicu, jer „bolesnima ne sude“.
Posle tužnog i napetog ćutanja, on, znajući da je optužen zbog uvrede nekog službenika na zvaničnoj dužnosti, odmah prihvata predlog, pa se tako i našao 25. novembra 1925. na neuropsihijatrijskom odeljenju moskovske bolnice.
Marijengof u Rolanu bez prikrivanja opisuje Jesenjinov boravak u bolnici i jedan njegov napad.

,,Kuda?“
„Jesenjinu. “
Dežurni lekar mi napisa dozvolu.
Penjem se nečujno uz tepihom zastrte stepenice. Prostrana soba. Zidovi obojeni pastelno, toplo. Sa plafona sija plavo oko električne lampe.
Jesenjin sedi na krevetu, obujmivši kolena rukama.
„Serjoža, divno izgledaš... čak ti je i kosa ponovo živnula.“
Davno ne videh Jesenjina tako vedrih očiju, mirnih ruku, obrva i usana. Čak mu je spala i sva memla s očnih kapaka.
Setih se poslednjeg susreta. Jesenjin je do poslednje kapi ispio bocu šampanjca. Žuti talog udario mu je u oči. Na zidu moje sobe stajao je ukrajinski tepih sa krupnim crvenim i žutim šarama. Jesenjin zaustavi pogled na njima.
Kobno su mileli trenuci, još kobnije se širile njegove zenice, gutajući koprenu duge. Uzani kružići beonjača punili su se krvlju. A tamne duplje zenica - groznim bezumljem.
Jesenjin se diže sa naslonjače, zgužva salvetu i, pružajući mi je, promrmlja na uvo:
„Natrljaj im noseve!“
„Serjoža, to je tepih... tepih... a ovo su šare...“ Tamne duplje zablistaše mržnjom:
,,A!... Bojiš se!...“
On zgrabi praznu bocu i zaškrguta zubima:
„Razbiću... raskrvaviću... noseve... raskrvaviću... razbiću...“
Dohvatih salvetu i počeh njome trljati po tepihu - prevlačeći crvene i žute njuške, trljajući imaginarne noseve.
Jesenjin je mrmljao.
Meni se srce ledilo.
Mnogo će šta iščeznuti iz sećanja. Ovo - nikada.
A sada: plavo oko na šifonu. Uzani krevet sa sivim ćebetom. Topli zidovi. I sasvim mirne ruke, obrve, usta.
Jesenjin veli:
„Ovde mi je vrlo lepo... samo me malo jedi što i danju i noću svetli plava lampa... Znaš, navlačim ćebe do ušiju... krijem glavu pod jastuk... i još - ne dozvoljavaju mi da se vrata zatvore... plaše se da ne izvršim samoubistvo. “
Kroz hodnik prođe vrlo lepa devojka. Plavih, krupnih očiju i neobične kose, zlatne kao med.
„Ovde svi hoće da umru.. Ova Ofelija se vešala o svoju kosu.“
Zatim me Jesenjin odvede u salu za primanje. Pokaza lance i okove u koje su nekada stavljali bolesnike, slike, vezove i obojene skulpture od voska i sredine od hleba. „Pogledaj, Vrubeljeva slika... I on je bio ovde...“ Jesenjin se osmehnu:
„Samo - ovo nije ludnica... ludnica je u našem komšiluku. “ Privede me prozoru:
„Eno, ona zgrada. “
Kroz belo snežno granje decembarskog parka veselo su gledali osvetljeni prozori gostoprimljive spahijske kuće.

Jesenjin ostaje u bolnici do 21. decembra i oseća se relativno dobro. Uoči izlaska posećuju ga sestra Katarina i Nasedkin, dan posle venčanja. On ih dočekuje srdačno, obećava im da će venčanje proslaviti u Lenjingradu, kod njega, jer će se tamo preseliti čim izađe iz bolnice. Tu će imati i svoj stan, oženiće se, možda, „običnom i čednom devojkom“, uređivaće časopis, a na proleće posetiće Maksima Gorkog na Kapriju.
Iste večeri im Jesenjin oduševljeno priča o budućnosti i životu koji će otpočeti kroz mesec dana, kada, po mišljenju lekara, treba da završi lečenje. Isprativši ženu, Nasedkin ga sluša do duboko u noć i raduje se njegovom oporavku. Ali u bolnici, gde treba da se na miru leči, Jesenjinu spoljni svet gotovo svaki dan priređuje uzbuđenja i neprijatnosti. Noćni lokali ga ni tu ne zaboravljaju, već mu podnose neisplaćene račune, ,,nakićene“, po njegovom mišljenju, do maksimuma. Bivša žena, Zinaida Rajh, nekoliko puta preko posredniika traži izdržavanje za kćerku Tanju, i preti novom tužbom; more ga brige o sredstvima za život sestara u Moskvi i roditelja na selu, i to kad se njegova primanja u Gosizdatu počinju iscrpljivati; muči ga nemalo i raskid sa Sofijom Tolstoj, kojoj ne misli da se vraća. Paradoksalno, u tim trenucima oni jezivi evropski i američki dani sa Isidorom izgledaju mu kao jedini sati sreće koje je ikad imao... Ali on nije čovek koji se sećao. Isidora je volela da se seća, ali on ne. On je misli i slike o njoj terao od sebe i najviše ga je uznemirivalo bolničko lečenje, koje je trajalo dva meseca, a njemu je bilo dugo kao gladna godina.
Jedan dan po razgovoru sa Nasedkinom i sestrom, nestrpljivi i nervozni Jesenjin iznenada napušta moskovsku bolnicu. Posle dvadeset pet dana lečenja, on, kao nekada na Kavkazu, tri dana propada i pijanči po gradu i okolini. Najzad, obilazi poznanike i oprašta se sa njima, posećuje Anu Izrjadnovnu, svoju bivšu ljubav, sa kojom ima sina
Juraja (1915-1937). Ona je docnije pričala:
„Videla sam ga neposredno pred smrt - došao je, kaže, da se oprosti. Na moje pitanje zašto i zbog čega, veli: ’Gubim se, putujem, osećam se rđavo, verovatno ću umreti.’ Zatim me je zamolio da mu čuvam sina i da ga ne razmazim preterano...“
A dramskom piscu Ženji Rokotovu Belaskovu poklanja fotografiju sa posvetom u stihovima:

Umor je već tu. Hteli bi samo nekako Da što mirnije izaberemo uobičajeni put i da što pre završimo svoj krug...

Uveče, 23. decembra, po zabeleškama zeta Nasedkina, Jesenjin odlazi sestri u Zamoskvorečje. Ulazi u kuću, ne pozdravlja se, ide pravo u sobu, „govori besmislice“ i „gotovo je neuračunljiv“. Pokupivši sve svoje stvari, ne opraštajući se ni sa kim, izlazi sa koferima, i u pratnji brata od strica, Ilje Jesenjina, kreće na stanicu. Zaboravivši da podigne u
Gosizdatu poslednjih 750 rubalja, on usput predaje ček zetu Vasiliju Nasedkinu, moleći ga da mu novac sutra uputi u Lenjingrad. Dockan uveče, pred polazak voza, šalje mu cedulju: „Vasja! Dabome!... Ilji pedeset...“ I tako Jesenjin napušta Moskvu. (Ovo je poslednje što je pesnik napisao u drevnoj prestonici.)
Jesenjin stiže u Lenjingrad 24. decembra ujutru, odseda u hotelu Angleter i tri dana juri po gradu, završavajući poslove. On tu hoće da se nastani, da pokrene časopis, da se razvede od Sofije Tolstoj i da se oženi drugom. Međutim, ništa mu ne polazi za rukom; naprotiv, sve se okreće protiv njega: prijatelj Volf Brlih nije mu našao stan, mada ga je telegrafski molio još iz bolnice; šef petrogradskog izdavačkog preduzeća
Ilja Ionov nije mu pomogao da pokrene časopis; pesnik Nikolaj Kljujev, kojeg je zaista voleo i obilato pomagao i za vreme gladi, obreo se u Lenjigradu i nemilosrdno mu kritikovao pesme kad god mu ih je čitao...
Bolesno uznemiren i labilan, Jesenjin se tih dana osećao strahovito usamljen. U hotelskoj sobi broj 5, u koju je nekada dolazio sa Isidorom, atmosfera postaje sve teža, naročito uveče. Pričinjavala mu se kako gola i crvenokosa pleše pored njega. On je čas dozivao, čas terao utvaru koja mu je ličila na nju.
Kad god bi pred spavanje otvorio prozor, uletalo je jato vrana koje dugo nije mogao isterati.
U duši mu je rastao pakao i on je ujutru, 27. decembra, nemajući mastila - kako je sam posle pričao poznanicima - napisao pesmu krvlju iz presečenih vena. To su bili stihovi „Doviđenja, prijatelju“, predati uveče mladom pesniku V. Erlihu, koji je zaboravio da ih pročita i zavirio je u njih tek kad je već bilo kasno.
Uveče 27. decembra Jesenjin je u restoranu svoga hotela, zamišljen i tužan. Posle večere je u predvorju, gde dugo sedi sam, nervozno puši i tone u besanu misao, dok se sve odmara u ogromnom gradu i velikoj kući. Umoran, duševno iznemogao, očajan, on katkad ustane, šeta, gleda kroz prozor u snežnu noć punu oblaka i magle, pa opet skrušeno seda, nastavlja da puši i trlja čelo. Rob utisaka i preteranih crnih uobrazilja, zlovoljan i utučen, ostaje tako do ponoći i do obeznanjivanja, kada usplahireno počinje da juri hodnicima; onda kuca na vrata suseda i moli da ih otvore i preklinje da ga puste unutra. Trebalo je samo pružiti ruku i on bi bio spasen. Ali u mutnom sjaju dubokih i bešumnih hodnika nigde nikog: ni žene, ni brata, ni druga. Pred zamagljenom svešću otvaraju se samo vrata grobnice. On juri u svoju sobu; razbacuje nameštaj, pravi nered i, u užasu, opet seče nožem vene; zatim u uglu sobe prebacuje preko cevi za parno grejanje uže od prtljaga, navlači omču oko vrata i posle ponoći između 27. i 28. decembra 1925. godine umire obešen, prerezanih vena.
Sahranjen je u Moskvi 30. decembra 1925. godine, na Vaganjkovskom groblju.

XIII
S mrću Jesenjina ne završava se povest o tragičnoj ljubavi pesnika i umetnice. Posle Rusije i rastanka sa Sergejom, Isidora Dankan se nastanjuje u Parizu. Još je drži ideja o obnovi klasične škole igranja. Ali publika, zaneta baletom Djagiljeva, ne oseća njene težnje i svi napori svode joj se na privatan rad sa nekoliko učenica i na solo koncerte.
Isidori 28. decembra 1925. u Pariz stiže vest o umornom lenjingradskom putniku kojeg niko u hotelu nije mogao da probudi. Saznaje to na časovima igranja, koji sada za nju predstavljaju samo izvor sredstava za život.
„Ona nije ni reči rekla“, veli njen brat Rajmond. „Ona nije ni reči rekla ni kada je saznala za katastrofu svoje dece. Uvek je bila nema i bez suza pred velikim bolom.“
Ostala je bez ičega, došla je do prosjačkog štapa. Gde nestadoše njeni milioni? Šta joj je donela slava? Ali Isidora nije klonula. Njenu veru u život nisu mogle dotući sve nedaće koje je doživela. U Nici je sebi uredila atelje i odlučila da daje časove plesa. Pre odlaska iz Pariza poslednji put je nastupila u pozorištu Mogador. Njena prijateljica, igračica Marija Lej, piše o ovom nastupu: „Umnogome je nastup Isidore Dankan, žene koju je život tako teško iskušao, podsećao na Eleonoru Duze: i ona je, na početku nezapažena, osvojila pozornicu za jeđnu novu umetnost; i ona je zastala na vrhuncu svoje umetnosti. Više od dve decenije stajale su između njenih prvih eksperimenata i ove plesne večeri u Parizu, ali kao da je još uvek ista čarolija sa pozornice obuzimala gledaoce. Možda oduševljenje publike nije više bilo tako burno, ne više tako glasno kao pre, ali uprkos stotinama kabarea, u kojima su mnogobrojne lepe devojke prikazivale umetnički ples, gledalište je bilo puno i sa divljenjem je pratilo klasičnu Isidorinu umetnost.
Isidora Dankan postala je starija, ali na drugi način nego npr. Mistinget; znala je da sačuva izvesnu mladost. Osećalo se da ona nosi na plećima tako jak život i doživljaje, da njihov kraj mora biti neobičan.“

A posle, život je uzimao maha nad svim nedaćama, i putovanja i umetnički rad potiskivali su prošlost i uspomene. Stara težnja za morem i nastavljanjem memoara, koje je nameravala da proda Amerikancima radi odlaska u SSSR, odvode Isidoru na jug Francuske. Zadržava se u primorskim Alpima.
Tu, u Nici, gradu zanosnih vrtova, penušavih vodoskoka i plaža, provodi nevesele dane, igrajući ponekad pred ultraparadnom publikom. Novac, kao i uvek, nemilice troši na bančenje, izlete, milostinju, štićenike.
Zakupljuje i studio, koji zbog rasipničkog života nije u stanju da plaća, pa vlasnici i hotelijeri prodaju njene dragocenosti, nakit, slavni omerald, ogrtač od hermelina, razne relikvije i poklone umetnika.
Ostaju joj samo stare plave zavese „koje su videle njene velike trijumfe“, ručna crvena torba i „stara bunda, na leđima već napukla“.
Krajem leta 1927. godine na Azurnoj obali Dankan poslednji put izlazi pred publiku.
Na večernjem koncertu igra Šubertovu Nezavršenu simfoniju, posmrtni marš iz Smrti bogova, i kao poslednju tačku - Smrt Izolde. Predstavljajući ljudsku dušu gestom koji produbljuje muziku, ona te večeri dirljivo evocira prošlost, nekadašnje radosti i snove, grozničava šaputanja, nečije oči i zagrljaje, kobne nesporazume i nadahnuća, pretvarajući se u senku koja luta po zagonetnom svetu. Legendom o bolnoj ljubavi i nesrećnom rastanku interpretira ličnu sudbinu, unoseći se duboko u tragediju Izolde. Sva pretvorena u duhovnost, pada zasuta cvećem i spontanim osećanjima prisutnih.

Isidora u Nici doživljava i poslednju ljubav, tešku, samotnu, punu žutog sunca i jesenjih izgaranja. U očekivanju uzajamne ljubavi, grubo se smeje njenoj labudovoj ljubavnoj pesmi mladi pijanist Serov. Tražila je u njemu Jesenjina, jer Serov je, kakva ironija, neverovatno ličio na Jesenjina. Lep i besan, neprilagođen i bučan... Uveče, za stolom, u društvu stranaca, kada neko ljubi jednu od prisutnih mladih Amerikanki, Serov skače, prebledeo, pretura posuđe, razbija lampe, lomi nameštaj i u napadima se trese kao nekada Jesenjin, Dok se on sa nepoznatom ženom „povlači u jednu od hotelskih soba“, Isidora juri za njima, viče u očajanju da će „izvršiti samoubistvo“, ali u odgovor na to dobija samo „prezrive osmehe“.
Svesna tragedije i života koji je zauvek prošao, ona odmah „kreće moru“, piše njen nepoznati biograf. „Uzdignutih i raširenih ruku ulazi u vodu i ide napred, sve dalje i dublje. Engleski oficir, opazivši je slučajno sa obale, izvlači Isidoru iz talasa. Osmehujući se gorko, ona kaže jednom od svojih poznanika: „Zar ne, divna slika za film!“
Suton se ubrzo spušta na ogoleli život i teški čemer zahvata dušu. Isidora u gradu cveća i maslina luta nemim obalama često do duboko u noć, izgubljena, bleda, mutnog pogleda, zaleđenog osmeha i s ranom koju nikakav veo ne može skriti.
Najzad, ona odlučuje da se vrati životu i radu, da napiše knjigu o svome trogodišnjem životu u SSSR, o Sergeju Jesenjinu i novim pravcima u umetnosti. Ali, 14. septembra 1927. godine, predveče, posle sparnog dana, željna razonode i ljubavi, sprema se na izlet.
Ona veselo izlazi iz svog studija i stupa na vreli asfalt Engleske promenade, gde je očekuje trkački auto.
Prijatelji je odvraćaju da ide ,,sa vragolastim šoferom“, da se okane ,,bugatija“, da je još sparno, ali ona seda kraj mladog Italijana i dobacuje im: ,Adieu, mes amis, je vais a la gloire! “ Posle nekoliko trenutaka crveni šal prebačen preko ramena dodirnuće „suvu gumu točka“ u brzini, namotaće se se oko njega i stegnuće Isidoru oko vrata. Popustiće tek kada auto stane. Kada lekar bude stigao, moći će samo da utvrdi smrt.

XIV
I sidora Dankan zbog svojih ruskih dokumenata nije dobila mesto na groblju u Nici već je prenesena u Pariz.
Praćena brojnim poštovaocima, sahranjena je na Per Lašezu, uz Bahovu muziku, kao što je zaveštala za života. Kovčeg je bio položen na ćilim na kome je poslednji put plesala. U tužnoj povorci tiho su koračale s obe strane mrtvačkih kola njene učenice u belim tunikama i sandalama.
Dok se njeno telo pretvaralo u pepeo, po njenoj želji orkestar je svirao Bahov Koncert u D-duru. Tako se završio neobičan život jedne od najvećih umetnica plesa otkad postoji ljudski rod. Sud umetničke kritike o njoj je nepodeljen, a glasi da je Isidora Dankan stvorila novu plesnu umetnost, koja nema veze sa baletom i prpošnim piruetama, plesnu umetnost koja produhovljenim pokretima tela otelovljava reči pesnika i najuzvišenijih muzičkih misli Betovena, Baha, Gluka, Mocarta i drugih.
Ona je prva odbacila sve dekorativne elemente i poželela da muziku, ples i tragediju sjedini u jedan akord spoznajne čovečje duše. Na nastupima je izabranim duhovima umetnosti pružila časove jedinstvenih svetkovina duše.
Njen san o otelovljenju Betovenove Devete simfonije spada među najsmelije zamisli u carstvu stvaralačkih duhova.
Njena je umetnost ostvarila izražajnu celinu nove samobitne umetnosti plesnoga izraza, još se nije našao niko ko bi se usudio da preda ritmičkom plesu tumačenje Devete simfonije i njene velike misli. Isidora je svetu ostavila visoku i čistu plesnu umetnost. I još nešto: svoje memoare. Tri dana posle sahrane, po I. Šnejderu, priređena je na Sorboni svečana komemorativna sednica, pod predsedništvom Erioa.
Dogovoreno je da joj se u Parizu podigne spomenik, rad Burdela, ali ta odluka nikad nije sprovedena. Tako je završena drama Jesenjin-Dankan, o kojoj se dugo govorilo i pisalo u svetu... Sergej Jesenjin je posle smrti i problema s jesenjinštinom ušao u istoriju književnosti Sovjetskog Saveza kao „pravi veliki pesnik“. Isidora Dankan je ostavila spomen zanosne „vladarke pokreta“ i stvoriteljke „ideje o sveopštem i dostupnom vaspitanju dece u umetničkom plesu“. A kada ostavimo po strani njihov značaj za čovečanstvo, ostaje nam čudna, neobuzdana, strasna, besna, neprilagođena ljubav Sergeja Jesenjina i Isidore Dankan.
Ma koliko bežali jedno od drugog, veoma brzo su se sreli u večnosti. Nesposobni da žive jedno pored drugog, umrli su od odvojenosti. Od trenutka njegove smrti Isidora je čeznula da ode s one strane gde su je čekala njena deca i Sergej. U trenucima dok je bežao od života, Sergej je izgovarao samo njeno ime.
Da li su se ponovo pronašle te dve nesrećne duše zna samo dragi Bog, koji je jedini svedok svih njihovih nežnosti, strasti i svađa. Ali Isidorin ples i Sergejevi stihovi dovoljne su molitve da se oprosti tim buntovnicima koji su više od svega voleli slobodu.

JESENJIN O SEBI
Rodio sam se 1895. godine, 21. septembra, u Rjazanskoj guberniji, Rjazanskom srezu, Kuzminskoj opštini, u selu Konstantinovu. Kada mi je bilo dve godine, dali su me na vaspitanje prilično imućnom dedi po majci, koji je imao tri odrasla neženjena sina sa kojima sam proveo gotovo celo svoje detinjstvo. Moji ujaci behu bujni i opaki momci. Kada mi je bilo tri i po godine, popeli su me na konja bez sedla i odmah ga poterali u galop. Pamtim da sam se prenerazio i da sam se čvrsto držao za grivu. Posle su me učili da plivam. Jedan od njih (ujak Saša) uzimao bi me u čamac, odveslao daleko od obale, svlačio me i kao štene bacao u vodu. Nevešto sam i uplašeno mlatarao rukama. Dok god se ne bih zagrcnuo, on je stalno vikao: „Eh! Skote! Ni za šta nisi, a?“ Skot je za njega bila reč od milošte. Docnije, kada mi je bilo osam godina, drugome ujaku često sam zamenjivao lovačkog psa i plivao po jezerima za ubijenim divljim guskama. Odlično sam se peo uz drveće. Bio sam uvek predvodnik dece, veliki kavgadžija i stalno izgreban. Za nestašluk me je grdila samo baba, a deda me je ponekad sam izazivao na pesničenje i često je govorio babi: ,,Ti mi ga, ludo, ne diraj, jer će ovako ojačati!“ Baba me je jako volela i njenoj nežnosti nije bilo granica. Subotom su me kupali, sekli nokte i zejtinom mazali glavu, jer nijedan češalj nije ulazio u grguravu kosu. Ali i zejtin je slabo pomagao. Uvek sam se drao na sav glas, pa čak i sada imam neko neprijatno osećanje prema subotama.
Tako je prošlo detinjstvo. Kada sam poodrastao, hteli su da od mene naprave seoskog učitelja i zato me dadoše u crkvenoučiteljsku školu, posle koje sam imao da stupim u Moskovski pedagoški institut. Srećom, to se nije dogodilo.
Pesme sam počeo pisati rano, u devetoj godini života, ali svesno stvaranje započinjem tek sa šesnaest-sedamnaest godina. Neki stihovi iz tog vremena nalaze se u zbirci Uranak.
U osamnaestoj godini začudih se što časopisi ne objavljuju pesme koje sam im slao i zato krenuh za Petrograd. Tu me dočekaše vrlo srdačno. Prvi koga sam video bio je Blok, drugi - Gorodecki. Kada sam ugledao Bloka, znoj me oblio, jer sam prvi put video živog pesnika. Gorodecki me je upoznao sa Kljujevim, o kome pre toga nisam znao ništa. Između nas dvojice otpoče, bez obzira na sva naša unutrašnja razilaženja, veliko prijateljstvo.
Tih godina stupih i na Univerzitet Šanjavskog, gde provedoh godinu i po dana, pa opet u selo.
Od savremenih pesnika najviše mi se sviđaju Blok, Beli i Kljujev. Beli mi je mnogo doprineo u pogledu forme, a Blok i Kljujev me naučiše lirici.
Godine 1919. sa mnogim drugovima objavio sam manifest imažinizma. Imažinizam je bio formalistička škola koju smo hteli da uvedemo. Ali ona nije imala čvrsto utemeljenje i ugasila se sama od sebe, ostavivši za sobom istinu o organskim predstavama u poeziji. Mnogih svojih religioznih pesama i poema sa zadovoljstvom bih se odrekao, ali one imaju veliki značaj za put pesnika do revolucije.
Od osme godine moga života baba me je vukla po raznim manastirima i zbog nje su se kod nas vrzmale razne skitnice i lutalice. Pevali smo mnoge pobožne pesme. A deda je bio sušta suprotnost.
Docnije, kada sam otišao iz sela, dugo mi je trebalo da se snađem.
U toku godina Revolucije sav sam bio na strani Oktobra, ali sve sam primao na svoj način, seljački.
U pogledu forme, sada sve više težim Puškinu.
Što se tiče ostalih autobiografskih podataka - oni su u mojim pesmama.
Oktobar 1925. godine.