Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

PADA SNEG

Jurim. Muk je. Škripa snega

Pod kopitom konja vranih,
Na proplanku ispod brega
Grakću samo još gavrani.

Začarala šumu vila,
Utonulo sve u san.
Divnom belom maramicom
Zelen-bor je povezan.

Povio se kao baba

Na štap viti naslonjen,
A na samom vrhu stabla
Svrdla detlić i sam snen.

Jure konji, sneg se vije,
Nežni beli šal razvija.
Beskonačni put se krije
Bežeć napred kao zmija.

SELO
(Iz Tarasa Ševčenka)

Selo! U duši mir jedini.

Selo u dragoj Ukrajini,
A oko njega, puna čuda
I bajki, tamna šuma svuda.
Cvetaju bašte kraj domova,

A svilen-krošnja jablanova Uz prozor šareni šumori, Na bregu blešte beli dvori. Šume i stepe tu se nižu, Planine se za Dnjeprom dižu
A iza tamnoplavog vela Sam bog se stani iznad sela.

USKRŠNjA ZVONA

Probuđeno zvono
Tera san sa njiva,
Osmehnu se suncu
Zemlja još sanjiva.

Zaploviše zvuci

U plavo od nas,
I jasno odzvanja
Gajem njihov glas.

Za rekom se skrio
Mesec beložut,
Bučno pojurio
Rečni talas ljut.

KOVAČ

Kovač kuje. Teška jara
U sumornom zraku mori
Od zveketa i od žara
Bunilo u glavi gori.
Prem nakovnju sve teže
Kovačeve ruke lete,
Roj iskrica svoje mreže
Crvene kraj lica plete.
Pogled ozbiljna i smeo-
To je žarka duga vatre,
Uzlet orla što bi hteo
Da prostranstva morska satre
Kuj, kovaču, tuci snažno,
Neka s lica znoj ti teče!
Pali srca i odvažno
Zbaci žalost i nesreće!
Svoja stremljenja prekali,
Pretvori ih sva u čelik,
Maštom živahnom raspali
San svoj nestvaran i velik!
Tamo iza vlažnih tmica,
Gde prestaju tmurni dani,
Vidici su svih ravnica
Moćnim suncem obasjani.
Plavet dana trepet sazda
Od pašnjaka i od njiva,
A zrijući iznad brazda
Mlado žito srećno sniva.
Daj da sveg te prožmu zraci,
Snažno stremi k suncu, plani,
Malodušnost mrsku zbaci
I sramnog se straha mani!

DOBRO JUTRO!

Zadremale zlatne zvezde večne,

Ogledalo vode zadrhtalo,

Pršti svetlost na zalive rečne
Na horizont rumenilo palo.


Osmehnute bele breze snene,

Raspuštenih i svilenih kosa.

Šušte, šušte minđuše zelene,

Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kuće,

Sedef beli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro!"

ĐURAĐ

Sred sinjih ravni, pre zore,

Sveti Đurađ smeli
S oblaka zvao čopore
Kurjaka belih.

Oj, vi, sveti (ratnicima),
Saslušajte mene.
Otpadnički naklon svima
S vazdušaste stene.

Sve vučice grade gnezda

U Muromu sedom.
Oči su im jato zvezda
Na strah svima redom.

Da li od vas, silni s gore,
Rase suroglave,
Zlobne plamte kao zore
Tuđinske tvrđave.

Nedavno se pomiriste

Sa ruskim seljakom.
Vi se dugo, zloće, biste
U gustišu jako.

Otuda gde sunce pada
Juri dušman kleti,
Gorom našom iznenada
Da ovlada preti.

Slutim, biće rastrgnutih -

Rat će među nama,
Već se sudba crna muti,
Maše planinama.

Vuci strašno zaurlali:
"Nismo kukavice!
Kandže, zubi - nisu mali
Grizi nemilice!"

Skupili se u gomili

Da razmene misli.
Urlici se u jek slili
I eho pritisli.

Kad su hajku nanjušili,
Izišli na čuku:
"Ti nas vodi, Đurđe mili,
Pružamo ti ruku!"

"Dobro - reče Đurađ njima
Povešću vas sada
Da u sinjim krajevima
Nesreća ne vlada."

Eto strašnog konjanika,

Prepala se sova.
Drhti zemlja od urlika
Vučijih glasova.

ZVIŽDUK JUNAČINE

Grmnu grom. Zdela nebesa prepuče.

Oblaka gustih reka pokuljala.
Obešena o zlatne vrpce tekuće
Nebeska se kandila zaljuljala.
Raskriliše anđeli okna visoka,
Vide - ranjen se oblak survava,
A sa zapada, ko traka široka,
Diže se, raste zora krvava.
Božje se sluge brzo setile
Da se tek tako zemlja ne budi,
Zacelo opet ratom pripretili
Seljačkoj zemlji Nemci zlehudi.
Anđeli jarko sunce dozivaju:
"Seljaka hajd razbudi, sunašce,
Prodrmusaj mu glavu sanjivu,
Grdne se nevolje, kažu, zbivaju."
Ustade seljak, vodom se polio,
Obuo opanke, reč-dve prozborio
Domaćem petlu, a onda dohvati
Raonik sjajni i štap čvornovati.
Ide kovaču seljak misleći:
"Pokazaću ja gadu prokletom",
I teško mu je bes svoj izreći,

Zavitla gunj svoj gnevnim pokretom.

Oštro mu koplje kovač načini,

I sad na kljusetu plahovitom,
Cestama jaše on, u prašini,
Bez straha, veselo, silovito.
Evo ga, ide, glasno zvižduće,
Licem mu zao osmeh proleti,
Vide Nemci - sa hrašća lišće skinuće
Zviždukom, jer drhte starci stoletni.
Kidnuše Nemci iz svoje busije,
Strah ih od zvižduka tog delije ...
I praznik hita širom Rusije
Da pesmom zvona nebo prelije.

SIROTICA

(Ruska bajka)

Siromašica je Maša,
Maša teško, teško živi,
Srdita i zla maćeha
Nedužnu je za sve krivi.

A sestrica, polusestra.

Progoni je. ne voli je,
Plače Maša u potaji,
U potaji suze lije.


Ne odbija Maša grdnje,

Bolno trpi reči proste,
A lukava polusestra
Mami-tera mnoge prosce.

Od Maše je zla maćeha
Svu prćiju oduzela,
Ne gledaju momci Mašu
Kada ide preko sela.

Nosi Maša svoj sarafan

I po danu i u veče,
A na maćehinoj kćeri
Minđuše i perla zveče.

Sašila je jednom Maša
Nov sarafan od krpica,
A na glavu vezala je
Maramu od plavog cica.

Hoće Maša da uredna

U crvkvicu Božiju stupi,
Pa maćehu tvrda srca
Moli da joj perla kupi.

A maćeha, razljućena,
Već rukave zasukuje.
Sa usana bedne Maše
Ni jedna reč se čuje.

Ode Maša ridajući,

Oh, da joj je negde zaći,
Pobegla bi i na groblje,
Al ne može humku naći.

Vitla sada vejavica,

Snežnim plaštom sav svet ovi,

Zavi staze i prozore,
Svud nanosi i smetovi.

Pođe Maša do doksata,

Bolno-tužna, bolno-sama.
Naokolo samo vetar,
Naokolo samo tama.

Plače Maša. steže studen,
Lupa deda-mraz o dveri,
A iz Mašinoga oka
Teku suze - ko biseri.

Virnu mesec iz oblaka

I zablista kroz noć meko,
Vidi Maša: po stubama
Posejao biser neko.

Od te sreće iznenadne
Zaigralo srce Maši
I rukama pomodrelim
Za sitni se biser maši.

Tek što stade kraj doksata -

Obrazi joj gore bledi -

A sa visokoga smeta
Trči ka njoj starac sedi.

"Ej, zastani, lepotice,

Mećava je sve zamela!
Ovde negde zaboravih
Jedan đerdan od bisera."

Maša s tajnim uzbuđenjem
Prikri svoju grešnu želju
I reče mu uplašeno:
"Ja ga skupih u kecelju."

I stidljivo iz kecelje,

Prikrivajuć rukom lice,
Sipa Maša sitan biser
Na zamrzle stepenice.

"Stani, dete, ne prosipaj -
Govori sad starac njoj -
Pa, zaboga, taj je đerdan,
Taj je biser samo tvoj."

Od sreće se smeje Maša,

Od stida joj obraz gori,
A starac je gleda nežno
I ovako Maši zbori:

"Video sam, jadno dete,
Gorke suze što si lila
I kako te zla maćeha
Iz kolibe izgonila.

A u izbi tvoja sestra

Kraj zrcala sjajnog sedi
I češljajuć svoje kose
Podsmeva se tvojoj bedi.

A ti ridaš tu na tremu,
Urla mećava ko zverje.
Za nagradu ja zamrznuh
Tvoje suze u biserje.

Sažalih se, jadna moja,

Zbog obraza tvojih bledih
I dahtanjem svojim ljutim
Maćehu i ćerku sledih.

A ovo je za te suze
Što si lila niz obraz ...

Jer, znaš, Maša, ja sam dobar,

Ja sam, eto, deda-mraz."

I iščeznu ciča zima,

Maša perlu sitnu veže
I oslušnuv vejavicu
Malo zasta, pa pobeže.

A ujutro rano-rano
Kopa Maša dve grobnice.
U to vreme dvorjani su
Svud tražili lepotice.

Kralj im strogo naložio
Da pronađu lepoticu,
Da obiđu zemlje svoje,
Da dovedu i kraljicu.

Ugledali oni Mašu,

Zovu Mašu razdragani,
Al Maša je odlučila:
Prvo mrtve da sahrani.

Napravili tiho daću,
Pa odoše s njom u dalj,
I sa Mašom, siroticom,
Oženi se silni kralj.

ŠTA JE TO?

Začaranom šumom ovom
Po srebrnim dugama
Juče dugo s puškom novom
Lutah snežnim prugama.
Stazom svuda dok krivuda
Nisam u trag ušao...
Ko se kradom skija tuda?
Ko je sreću kušao?
Pogledaću, strašno nije:
Sneg utaban tamo preko.
Ovde kandže, tamo skije...
Jurio je čudan neko.
"Kad bih dobro znao tajnu,
Čarolija imo moći,
Saznao bih, ma slučajno,
Ko tu luta preko noći.
Ja bih iza jelke neke
Otkrio zauvek jasno:
Ko tragove te daleke
Seje snegom tako strasno? ...

ŠARE

Sama u sobici devojka vez veze,
Krst u šari crta i kopalja splet,
Pale na poljani pune smrtne jeze,
Na grudima palih - crta crven cvet.

Nežni konac plete lik hrabrog heroja,

Taj je heroj smeli - njene duše knez.
On leži, oboren u žestini boja,
A kraj njega trsku lomi krvav vez.

Crtež je dovršen. Lampa će da zgasne.

Devojka poniknu. Muti joj se vid.

Devojka tuguje. Jeca usred kasne
Noći koja šara prozore i zid.

Pogrebne je vence oblačje raznelo,

O njih lunin zape bledi ogrtač.
Tamo gde treperi priviđenje belo,
Kraj prozora, drhti devojački plač.

BELGIJA

Pobeđena, al ne robinja,
Ponosnoj, oklop ti ne blista,
Oskrnavljena je svetlnja,
Al duša ti je ko sneg čista.
Pir krvav u dimu požara:
Sotona grozni mačem stade
Mahnito divlje da udara ...
I tako hrabra zemlja pade.
Al ne izgubi svoje moći

Duh stari i slobodan i jak, Ko oro lebdi iznad noći

Nad lancem groblja guta mrak.
I pravda mora da pobedi,
Pred noge će ti, tužan, pasti
I moliće se dušman bledi
Oltaru tvome uz počasti.

BRKA

Ne, sneg to nije nad Donom-rekom

Svu stepu plavom zatrpo jekom.
Kao taraba stoji planina.
Ispod nje mati ispraća sina.

"Zbogom, moj sine, o, moje oči,
Došlo je vreme da moraš poći.
Zemljica naša kraj Dona ječi,
Nju jaram, čizma Moskova gnječi!"

Ne, riblje jato vodom ne pljušti, -

To konj kopita, jasika šušti.
Kroz šum, kroz trepet crven-čestara
Ovako majci sin odgovara:

"Ne stoj na putu niti me žali,
Moli se bogu, sveću upali:
Vihor ću Donom donegi puku
Srušiti cara, zatrti muku."

To se na stenje val ne obara,

To momak trže svoj nož iz sara,
Brčinu crnu nad usnom seče,
Pa onda ovo nad šumom reče:

"Ti, golubice, majko, pohrani
Taj brk u ćivot naš osveštani,
Daj neka nad njim sva zvona poju,
Pa pod ikonu stavi ga svoju!"

Pod maglom tmurnom on kliknu živo.

Humlje se pokri prašinom sivom,
A mati zbori, lice joj bledo:
"O, sinko mili, ti, moje čedo!"

Na visu kaluškom, na strmoglavom,
Venčo se Brka s mećavom plavom.
Pod jelom, usred snežnog blistanja,
Leži mamuran od pirovanja.

Pred njim vlastela sva i bojari.

U rukama im zlatni pehari.

,,Ne, ne gadi se, niti se smrkni,
Digni se, Brko, bar malo srkni!

Nacedili smo rujnoga vina

Iz ovih tvojih prsiju džina,
I belokosa tvoja je žena,
Devica-mećava, njim opijena!"

Ne gleda Brka na njih, ne zbori,
Za ovim svetom žeđ ga ne mori,
Drugi nekakav svet on već sluti,
Mame ga, zovu nebeski puti ...

Načeka se sina udovica svela.

Kraj ćivota tužne dane je provela.
Već i drugo leto proguta tišina,
Sneg se opet beli, a njoj nema sina.

Ustade, kroz prozor potamneli zuri ...
"Stazice, mnogo vas preko polja žuri!

" Zviždi soko-vetar, huji iznad Dona. "Bolje da se sklonim kraj zlatnih ikona…

Sklonila se, sela, gleda krotko-krotko…

"Kome li si slično, dete svetlooko?…

A! - nad suhim brkom njena suza sine. -

To ti kao Isus gledaš me, moj sine!"

Radosne tad joj potekle suze.
Zapeva pesmu i češalj uze.
Starački lik joj strog je i blag.
Ustade, sede uz peć, na prag.

Hladno je veče mrko ko vuci..

Starica drži češalj u ruci
I zove koke, smrznuto pile:
"Pile-pilence, kokice mile!"

Ustade, s čelom u pomrčini,
I dete-Hrista češlja u tmini.

***

Nad plićakom trske zašuštale meke.
Zaplakala lepa devojka kraj reke.

Lepotica htela sudbinu da čita.

Vodom raspletena rujnog cveća kita.

Ah, ni ovog puta neće se udati,
Vilenjak će opet jadnoj na put stati.

Bela breza gola oglodane kore, -

Miševi se sa njom oko kuće bore.

Kopitaju konji, strašno glavom mašu,
Kućni duh ne voli crnooku našu.

Iz šumarka jele na tamjan mirišu,

Vetrovi za pomen poju i uzdišu.

Ona ide rekom, suza joj u zeni, ,

Tka joj pokrov talas sav u nežnoj peni.

***
Trojičino jutro, jutrenje se čuje,
Po brezama zvono belo odjekuje.

Od prazničnih snova selo još tijano,
I u razvigorcu proleće pijano.

Rezbareni prozori u trake i drače.

Poći ću o službi na cveće da plačem.

Zapevajte sa mnom, ptice, nek je radset,

Sahraniću s vama danas svoju mladost.

Trojičino jutro, jutrenje se čuje,

Po brezama zvono belo odjekuje.

***

Zemljo draga! Duša sniva
U vodi stogove sjaja.
Ja bih hteo da me skriva
Zvonki gustiš tvoga gaja.

Na međi, svud, kraj rezede,

Plašt lucerki neizmernih.
Brojanice šušte blede
Vrba - monahinja smernih.

Puši se rit maglom daljnom,
Gar i čađ su svod pritisli.
Za nekoga s tihom tajnom
Zatajih u duši misli.

Primam sve i pozdrav svemu,

Rad da dušu vinem, stavim.
Došao sam na tu zemlju
Da je što pre ja ostavim.

***

Poći ću ko monah skrušen, tijan,
Il bosjak što put ga dalek čeka -
Tamo u polje koje sija
Od belog brezovog mleka.

Neka me vodi zvezda daleka

Da premerim svu zemlju nečim:
Ima li sreće za čoveka
U brazdi što od raži zveči.

Dok svitanje rukama rose
Otresa jabuke zore,
Pevaju kosači i kose,
Za mene pesme se ore.

Preko presuka gledam njive,

Ponavljam sebi nemilice:
Srećni su oni koji žive
Uz štap i torbu lutalice.


Srećni - što radosni zacelo,

Bez dušmana i druga mogu,
Mole se putem kroz selo
Kamari blagoj i stogu.

***

Pođe gospod da kuša ljude u ljubavi,
I dođe ko bogalj na prilaz, u šoru.
Stari ded na suvom panju, u dubravi,
Žvako je desnima prepečenu koru.

Ded spazi ubogog kako se povazdan

S gvozdenom tojagom putaticom šulja.

I pomisli stari: "Gle, kako je jadan! -

Zacelo od gladi on se tako ljulja."

Približi se gospod, krijuć jad i muku:
Vidi se, ne ganu srce posustalo ...
A starac mu reče, pružajući ruku:
"Na, požvaći i ti... ojačaćeš malo."

***
Ne rasipa to vetar šume,
Nit lišće padom zlati hume.
Nevidljiva je kula sinja,
S nje psalam zvezdani rominja.

Vidim - u marami modrine,
Po oblacima bez težine,
Voljena mati ide k nama,
Prečisti sin joj na rukama.

Ljudima nosi sina svoga,

Da raspnu Hrista uskrsloga.
"Bez doma, sine, lutaj svetom,
Zorom mi zori pod drvetom."

I svaki putnik, svaka rita
Sa brezovim što štapom skita
Ispuni mene bolom ljutim,
U njemu božjeg sina slutim.

A možda put ću tajne preći

I ne znajući, ne videći
Krila anđela usred granja
I gladnog boga pored panja.

U SEOSKOJ. KUĆI

Kolač sipkavi miriše,

Naćve s kvasom tu stoje,
I od stare peći naviše
Bubašvabe se roje.

U peći čađ se gusta kupi,
Dimi, dimi bez kraja,
Iza zastruga na klupi
Leže ljuske od jaja.

Majka od posla s nogu spa
I nikad bez brige nije,
A mačak se tiho prikrada
Da vareniku pije.

I kakoću kokoške glasno

S rukunice kada skoče,
Družina svih petlova strasno
Svoju molitvu poče.

Po doksatima i travi
Strah se i buka sliše,
I kučići mali kudravi
Svi se u amove skriše.

***
Na putu koji kroz selo luta
Zaplavilo se letnje veče.
Iz čete obesnih regruta
Harmonike pesma teče.

Pevaju momci gromko i čilo
O dragim danima na kraju.
"Ostaj nam zbogom, selo milo,
Stabla vita, tamni gaju."

Rujne se pene po nebu vuku

Dok bruji vika i busanje:

"Do vojske mi smo mučili muku,

Sad počinje plandovanje."

I kose im se zatresle žute,
Veselo kolo poče da teče.
Dozivaju devojke regrute,
Kolajne im s grudi zveče.

Preko taraba kao hajduci

Preskočiše svi mladići.
No lukavi devojčurci
Pobegoše - ko će stići!

Marame svuda po zelen-granju
Lepršahu ko barjaci,
Kotarice vukuć po oranju
Osmehivali se starci.

U travi kojom lika se rasu,

U grmlju pod glasanjem sove,
U šumnom nasmejanom glasu
Slušahu - šuma ih zove.

Po putu koji krivuda selom
Regruti grle stabla znana
Pevajući neveselo
O ostatku svojih dana.

***

Izbe ti se, zemljo draga -
U rize ikona zbiše . ..
Nigde kraja - samo blaga P

lavičavost oči siše.

Ko hadžija iz daljina
Gledam tvoje njive hole.
A kraj niskih okrajina
Šumno tope se topole.

Na jabuku i med miri

U crkvi tvoj krotki Spas.
Livadom se kolo širi
Tutnji oro uz sav glas.

Krenuće ledinom let mi
Duž zelenih brazda... eh!
Ko đinđuvi u susret mi
Zazvoniće deva smeh.

Ako viknu sveci s neba:

"Baci zemlju, čeka raj te!"
Reć ću: "Meni raj ne treba,
Otadžbinu meni dajte."

***

Sahne otopljena glina

Zamešena s trulom gljivom.

Igra vetar skroz dolinom,
Magarence riđe živo.

Zamirisa sve odreda.

Plavet drema i uzdiše.
A u šumi vrabac gleda
Šta to u psaltiru piše.

Staro lišće još u žbunju
Ko bakarni novac sitan.
U sunčanom neko gunju
Na magarcu riđem hita.

Nežni pramen kose bele,

Licem magla omotana.
Niče bor i niču jele
I viču mu svi: "Osana!"

***

Slutim božje uskrsnuće -
Život ne napuštam,

Klanjam se pred likom kuće,

Na travu se spuštam.

Venac jela ko da broji

Breze ogrlice,
U prstenu bora stoji
Isusovo lice.

U dubrave on me vija
Ko do neba mila,
Pod oblakom šuma sija
U somotu lila.

Golubiji duh od boga,

Ko jezik vatreni,

Posta vladar puta moga,
Glas zagluši meni.

Plamen puni bezdan zrenja,

Srce - prima dečje snove,
Ja sam znao od rođenja
Pokrov majke Isusove.

***

Po zemljici bogomoljke gaze,
Pod nogama koprive i rake.
Trnovite one brode staze,
O kamenje zapinju im štake.

Opanci se po bespuću vuku,

Njiska konja u šumarku jove ...

Podaju se one reskom zvuku

Sa zvonare stare što ih zove.

Otresaju bake duge skute,
Mlade cure ukosnice rede.
U dvorištu, iz ćelije ljute,
Njih čežnjivo kaluđeri glede.

Na vratima sveti znanci traju:

"Mir onome koji meni ide."
A u vrtu psi pomamno laju,
Ko lopove da na gumnu vide.

U daljini zvona dugo ječe,
Već oblaci zlatno sunce ližu...
Pada toplo senovito veče,
Bogomoljke na večernje stižu.