Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

CREMUŠA

Procva višnja rana

Čim maj se oglasi,
Zlato svojih grana
Uvojcima krasi.

Rosa mirišljava
Klizi joj niz rebra,
Pod njom mirta trava
Blista poput srebra.

Pod perlama rose

Olalne bobice -

Minđuše što nose
Ruske lepotice.

U prisoj usečen,

Međ korenjem kljastim,
Žuboreći teče
Potok srebrnasti.

Cremuša, podatna,
Širi se i grana,
Gori trava zlatna
Sred sunčanog dana.

Potokom propetim

Škropi grane svoje,
Kradom, kraj vrleti,
Pesmice mu poje.

***

O, dete, zbog sudbine tvoje dugo plačem,
Svake noći tužan sam sve jače i jače...

Znam ja, znam ja skoro će u smiraju dana

Mene grobu pratiti pesma rasplakana ...

Videćeš sa prozora pokrove mi duge,
Skupiće se srce od te neme tuge ...

Dete, plakah dugo s tajnom reči vrelih,

Suze moje postaše niz bisera belih ...

Ogrlica od njih za poklon ti stoji,
Stavi je u spomen srećnih dana mojih.

MALA PROSJAKINJA

Plače cura pored dveri što u sjajne vode dvore,

A u dvorima ko srebro smeh se čuje, pesme ore,

Plače cura i mrzne se od jesenje hladne bure,
I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure.

Sa suzama ona samo tvrdu koru hleba prosi,

Od stida i uzbuđenja glas joj molbu jedva nosi.
Al od buke pirovanja ne čuje se njena želja,
I curica stoji, plače pored smeha i veselja.

POSLEDNjE DEVOJAČKO VEČE

Crven đerdan uzeću ja samo,
Zakačiti sarafan iglicom.
Harmoniku, druge, dajte amo,
Za oproštaj s vašom drugaricom.

Mrgodan mi ženik i strog jako,

Ne da druge da gledam previše.
Ko sirota ptica biću tako,
Zaigrajte sitnije i više.


Tužni li su devojački jadi,

Isplači se ti, nevesto, sita.
Kad budemo sami, ženik mladi
Sigurno će za čast da me pita.

Druge moje, stid me i sramota:

Srce mi je ko na mrazu ruža.

Jadnog li mi s zaovom života,

Bolje mi je nesrećnoj bez muža.

***
Po šplavetnim tkaninama
Purpur jarke mrlje baca.
Preko njiva, po šumama
Plače kikot praporaca.

Mahovinu srebro šara,
U dolu se magla njija,
Kroz tarabe, iz ambara
Žut mesečev rog se sija.

Jedna trojka zanesena

Dala se u trku smelu -
Curi znoj i vrca pena -
Igranka će sad u selu.

Prevejano motre mome
Na deliju kroz tarabu.
A kuždravi momak bome
Nakrivio smelo kapu.

Rubaška se, gle, rumeni,

Ali nebo jače gori.
Zveket toka pozlaćenih
S pesmom praporaca zbori.

PROTUVA UBOGA...

Protuva uboga,
Večernjače drug,
Pesmom slavim boga
Ko ptica svoj lug.

Na zemljine grudi

Pao ćilim žut,
Oslušnite, ljudi,
Klokot bare tup.

I, poput miševa,
Kada ljube bor,
O proleću peva
Sto potoka hor.

Protuva uboga,

Ja u suton siv
Smerno molim boga
I u travi spim.

Veče okitilo

Biser-rosom list.
Na srcu kandilo,
A u srcu Hrist.

***

Za tebe samo venac pletem,
Posipam cveće putom golim,
Rusijo, mirni kraju sveta,
Tebi verujem, tebe volim.
Široka polja su ti blaga -
Ti si mi sva - i daleka i bliska,

Ždralovska pesma meni je draga,

Nije mi tuđa staza skliska.

Korito močvare u cvetu
Dok stabla šaše molitvu nose
I žbunjem zvone u svom letu
Kapljice zdrave, hladne rose.
Iako maglom guši ti dan
Potok vetrova što proleću,
Ti sva si - smiraj i sva tamnjan
Onih što tajno čini meću.

***
Kao nalet ptica-namernica

Grobnu vest nam nosi zora sinja,

Čita nam psalme tužna lica

Domaja, crna monahinja.

U časlovcu slovima se preli
Krv njegovih rujnih niti,
Ja znam - iako mreti želiš,
I u smrti ćeš živa biti.

Poći ću na službu u crkvicu

Da molim za tvoj pokoj duše,
Pričestiću se, a na licu
Suze će moje da se suše.

A ti se u svetlom raju
U prebeloj svojoj rizi
Prekrsti, kao na izdisaju,
Jer volela mene nisi.

***
Naša vera još je živa,
Svete pesme nas još pale,
Sunčano se zlato sliva
Na humove razlistale.

Srcem slutim, rodni kraju,
Da je lak tvoj korak prosti
I da mnoga vodi k raju
Staza tvoje pobožnosti.

K sreći vode puti tvoji,

Tek na jednom studen steže
Belim plačem one koji
Ka novome svetu teže.

Tu su dignute palate

Od opeka crkve naše;
Te palate - kazamate
Lanci zvekom uspavaše.

Ne preklinji bogom mene
Ni da živim ni da ljubim;
Onim putem ću da krenem
Rusu glavu da izgubim.

***
Oblak čipku u šumi ispleo,
Dimi magla sva namirisana.
Blatom s voza idem neveseo
Još daleko od dragih poljana.

Skamenjeno, nemo život stao,
Tama šume ko crnina stoji.
Srce grize plačna pomisao ...
Oj, jadni ste, luzi rodni moji.

Nevesele čame jele tužno,

Peva stalno moj kočijaš mladi:

"Znam, umreću najzad kao sužanj,

Pokopan ću biti reda radi."

***
S plota - đevreka' spletovi,
Miriše dan na ječam.
Sunčevi zlatni crepovi
Krov dižu nebu, svečan.

Šatre, kola, ogrlice,
Vrtoglavi ringišpili.
Zalelujan prostor, ptice,
Dršće trava, lišće cvili.

Krik prodavca, šum kopita,

Pjano medna saća diše.
Hej, sklanjaj se i pohitaj:
Ko praptanu vihor briše.

A za kosu pošto boja? -
Glas se snaša zvonko peni.
Ta marama je li tvoja
Što na vetru zazeleni?

Tu su pesme pune basni

Što kolju i preklinju.
Pevaj kako Stenjka Razin
Ubi svoju kneginju.

Ti li si, Rusijom, bogazom
Rasula rujne odeće čari?
Ne smatraj to za bogozov,
Taj pogled kojim srce zari.

***

U kraju gde kopriva je žuta

I suv plot od pruća
Stoji jadno uz vrbe kraj puta
Niz seoskih kuća.

A u polju gde je čestar modri,
Jezera zelena -
Vijuga peskovit put što vodi
Do sibirskih stena.

Zamela se Rusija u Čudi,

Od straha se brani.
I tim putom stalno idu ljudi,
Ljudi okovani.

Sve sam lopov i goli ubica -
Što kom sudba sroči.
Zavoleh im ja mršava lica
I pretužne oči.

Radost za njih sa zlom ide ljutim:

Prosta srca pusta,
I krive se na licima žutim
Azurna im usta.

Ja još nešto samo čuvam, krijem:
Srce mi je čisto.
U jesen ću nožem da ubijem
I ja nekog isto.

I mene će u peščanom huku

Po istome krugu
Sa konopcem o vratu da vuku
Da zavolim tugu.

Kad s osmehom, krenuv njima bliže,

Isprsim se ljut

Munja će tad jezikom da sliže
Moj pređeni put.

***


KRAVA

Iznemogla, ispali zubi

Svitak godina na rogovima.
Tuko ju je poljak grubi,
Na pašnjaku, međ stogovima.

Duša ne voli zvuke, ni zvona,
Miš šuška u nekom kutku strogu.
Razmišlja tužne misli ona
O telencetu belih nogu.

Prva radost - ne vredi nikom,

Uzeše majci sina-belca.
Na kočevima, pod jasikom,
Vetar je nijo kožu telca.

Sudbina sina, svakoga sata
Snać je može vrh heljdi u polju,
Vezaće i nju oko vrata

I povešće - da je zakolju.

Žalosno, tužno, u zemlju celi
Zabiće se rogovi tavni ...
Sad su joj u snu šumarci beli
I lugovi zeleni, travni ...


***
Pod šumnim brestom sena doksata,
Mesec nad krovom, ko hum od zlata.

Crtaju kapi na prozorima
Sedoga starca u oblacima.

Šakom, na polja gde mirno sve je,

Ozimi usev zvezda on seje.

Uzrasta njiva, a zrna duše
Sa jekom neba u muk se ruše.

Pamtim vremena glasanje muklo,

Kako je kljunom u granu tuklo.

U travi um je verovo mrski
Šumljenju voda, polju i trski.

Pod jelom, blizu magli-živica,

Snio sam reke zlatnih ravnica,

A duh moj zna već o zelen-kraju
Gde setve reči život nam daju.

KONJI

Zarzali konji sa zelenog humlja
Na talase zlatne dana koji kulja.

U plavetni zaton što pod humom sniva

Pala im je smola zanjihanih griva.

Preko mirne vode njihov drhtaj plovi.
Srebrnom ih uzdom žuti mesec lovi.

Ržući u strahu od vlastitih sena,

Misle da je zora grivama skrivena.

*

Prolećni dan zvoni iznad konjskog uha

Sa toplim željama za prvi roj muha.

Al kad sene mraka na livadu stižu,
Konji se ritaju i ušima strižu.

I sve jači topot s kopita se toči,

O vrbe se veša, gubi se u noći.

A tek što se talas prema zvezdi pruži,
Roj muha po vodi ko pepeo kruži.

*

Utrnulo sunce. Trava puna mira,

I jedino pastir pesmu u rog svira.

Prate konji pomno pesmu čudne ptice
Koja za njih peva, a ljudsko joj lice.

Dok odjek što resko kraj griva im mine

K neznanoj livadi nosi misli njine.

Zaljubljen u dan tvoj i u tamne noći,
Za te, domovino, ovu pesmu sročih.

***
Sa starom torbom, glave gole,
Brišući znoj ko ulje sveto,
Lutam, dok šume mi topole,
Kroz zavičajno šumsko. leto.

U senu spavam svakog dana,
A idem opasan kanapom.
Na meni rita od kaftana,
I lutam ja - za svojim štapom.

U mome stihu raj se plavi
Jer življenju se ja veselim
I mrvice po šumskoj travi
Bubama bacam izgladnelim.

Staza u čičku; iza nje se

Galica jezerska zeleni.
Sa pognutih se breza rese
Isprečile na putu meni.

Po grmlju i po živicama,
Dok lebde krici glasnih sova,
Slušam, ko službu usred hrama,
Molitvu ptičijih glasova.

IŠČEZLI MESEC

Oblak ko miš

dojuri pa stade
Ogromnim repom u nebo da maše.
Ko jaje, mesec se

prepolovi, pade Iza daleke planine naše.

Ujutru sunce u jezeru ko vrelo Virnulo -
meseca nema ...

Spustilo noge, čuku dodirnulo, Viknulo -

meseca nema.

A ribar sa reke čuo je taj krik
Šaljivdžija leđa povi,
Sa jutarnjih voda
sunčev lik
Rukama poče da lovi.
Ulovi.
Smotao ga čvrsto trakom,
Na uši mu nogom stao.
Izvuko i tiho zlatnim zrakom
Sunčeve veđe
vezao.
Tad sunce nemoćno ka nebu poskoči
I reče:
"Težak je moj posao!"
Odjednom mu nešto
privuče oči, Okrenu se -
a to mesec došao.
Suncu kao veverica na grani
Zaigra radost u zenama ...
Al iznenada Zrak se prekide,
i po skliskoj strani
Otkotrlja se lik put livada.
Sunce se prepade . ..
A deda bodri
Od smeha grmi svom silom.
I večernja svetlost
ko golub modri
Maše mu u usta krilom.

Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.

JESEN

U čestaru venje, uz padinu sivu,
Riđasta kobila - jesen - češe grivu.

Nad obalom zapenjenih reka
Čuje se njenih kopita jeka.

Monah-vetar, skrušen, poljima luta,

Mantijom crnom mete lišće s puta.

A na oskoruši uvela lista
Ljubi rujne rane nevidljivog Hrista.

***
Ko čađ se sliva
U prozor veče.
Belog prediva
Tkanina teče.

Žižak svetluca,
Mrak sene šara.
Na okno kuca
Taraba stara.

Crn nasip tuče

Na prozor zlatni.
Bucmasto curče
Ljuljuška mati.

Kolevka zriče
Sneno u kući:
"Spavaj mi, ptiče,
Spavaj, ne guči."

***
Krije mesec iza koševa
Žuti lik pred suncem jarosnim,
A oblačje nebom odseva
Na istoku žarom radosnim.

Zamagli se rosom svitanje
Ko u mlade oči duboke,
Krenu proleće na skitanje
U ritama breze uboge.

U šumarku je senovitom

Minđuše na breze stavilo
I ko leptir se sa osvitom
U jorgovan-bašti javilo.

Jesenjin i Isidora Dankan u Berlinu

***

Vukodlak u šumi ko sova se javi
Mušice se kriju od ptica u travi.
Au!

Medvedica sanja kraj utihle vode

Da joj lovac decu - joj! - ostvama bode.

Au!

Pa zatrese glavom i kaže plačući:
"O, dečice moja, pohitajte kući."
Au!

Plavetnilom zvonki eho prolomi se:


"Ej, ti, koga zovem, odazovi mi se!"

Au!

***
Preko reke bukti plam,
Gori paprat, gori panj.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Gori paprat, gori panj.

Uz bor, zloduh, na plač sklon;-
Žali prošlu prolet on.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Žali prošlu prolet on.

Kraj vratnica naših svih

Tutnji kolo moma tih.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Tutnji kolo moma tih.

Nekom žalost, nekom greh,
Nama radost, nama smeh.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Nama radost, nama smeh.

VRŠIDBA

Jutros eno dede

Vrše punom parom:
"Dođi, moj susede,
Da pomogneš starom."

Sve snoplje zajedno
U gomilu zbili.
I na gumnu vredno
Lanci zazvonili.

Čuj gunđanje dede -

Snopovi iskaču:
"Lupni-de, susede,
Omlati pogaču."

I pod rukom snažnom
Mnogo zrna biće.
Tu je slad sa brašnom
I za svadbu piće.

Za ralicom teškom

Suđeno je tako:
Jedro klasje suho -
Biće pivo jako.

***

Dol u čipku mesečevu
Kradimice lovi sene.
Iz crkvice za kandilom
Sinu osmeh Magdalene.

Neko nepokoran osmeh

Za izazov primi smelo.

Bulji oči veče crno,
Mesec je u ljuljci beloj.

Razigra se bura trojka,

Znoj opori lije jače,
I šuma se tužnih vrba
Penje vetru na krkače.

Smrt u mraku oštri britvu
Evo plača Magdalene.
Nek očita pre molitvu
Onaj ko dolinom krene.

***
Okupane zvezde u snovidnoj kaplji.
Grozno je i strašno lrobuđenoj tlapnji.
Pjano kružim šumom pod zelenom gužvom,
A hteo bih zvezde rukama da zgužvam.
Sklad gusala sjajnih svu tišinu draga.
U srebru jezera umiva se draga.
Dojke su joj gipke kao kruške jedre,
S burama se mazi da oko nje jedre.
Kopni kao duga sve nebo večernje.
Tiha radost raste dok bruji večernje.

***

Mi nismo istom verovali bogu,
Rusijo moja, domovino mila!
Ko čarobnica, znajuć sudbu mnogu,
Maćeha meni pastorku si bila.
Ratnik je bojnu napustio huku,
Zamuko prorok i sklopio oči,
O, daj mi tvoju ohladnelu ruku,
Da jednom stazom sad možemo poći.
Usnula djevo, hajdmo, hajdmo dalje,
Tamo gde vera istinska se krije,
Iskonska radost gde nam zrake šalje,
Ko plamen večni što se jarko vije.
Ne sklanjaj glavu na kreposne grudi,
Proročkih snova prođi se u jadu.
O, na mom putu brižna majka budi
Danas, u mome sudbonosnom padu.

***
Kovitla se pređa od snega sve jače,
Pod prozorom vihor ko na daći plače.
Mećava na staze izručila breme -

S tom tužaljkom grobnom prolazi nam vreme.

Ridajte i pojte vetrovi u stropu,

Nemamo za pomen da platimo popu.
Počuj, srce moje, ti čoveče bedni,
Pratiti nam neće tuta kovčeg ledni.
Kad umremo jednom, sem vetra, zacelo,
Neće nam u crkvi držati opelo.
Nema ko da plače, nema ko da kadi,
Niti ko da dođe, kad su tuđi jadi.
Samo vetar britki počeće da puše
Na rastanku pesmu ko za pokoj duše.

***
Mesec rogom po oblačju bode,
U plavilu kupa žuti lik.
Noćas ljudi neće da pogode
Što ždralova začuo se krik.
Noćas ona stiže iz trščaka
Do zaliva pod zeleni lug.
Rasplela je zlato uvojaka
Belom rukom na ogrtač dug.
Na panj sela, i u nemoj muci
Gleda potok što hita u snu.
U očima sveli joj krasuljci
Ko plamičci močvarni kad mru.
U cik zore, s maglom iz borika
Na dalek je otplivala put,
A mesec joj kimao s ćuvika,
Iz plavila izronivši žut.