Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

NOĆ

Dremucka tiha reka,
U tami bor ne huji,
Utihnu ptičja dreka,
Umukli su slavuji.

Svud tama i tišina.

Tek potok što ne sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

Srebri se tiha reka,
Srebri se potok sneni,
Srebri se trava meka
Sa stepa orošenih.

Svud tama i tišina.

U prirodi sve sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

IZLAZAK SUNCA

Rujnom zorom se ražarilo

Plavetnilo neba tamno,
Prostore je sve ozarilo

Od buktanja zlato plamno.

U nebesa sunce plovi
I zraci mu požar čine.
Odraženi od njih, novi
Rasuli se u daljine.

Već po zemlji poigrava

Jarkih zraka zlatno kolo
I nebeska kapa plava
Prostrla se naokolo.

POKOJNIKU

Već sanduk zatvaraju čvrsto
Da večno budeš plen tog sna,
U zemlju nose te pod krstom
Gde trnu osećanja sva.

I bićeš nem sred grobne tame

Na poklič naš nad tvojim grobom.

A ruke će nam tad i same

Sve vence slagati nad tobom.

Nad tobom biće - cvet do cveta,
Grob će sijati kao presto
I taj tvoj odlazak sa sveta
Mi ćemo pominjati često.

Počivaj mirno, dragi druže,

I čekaj dolazak naš samo,
Pretrpećemo zlo mi duže
I brzo ćemo i mi tamo.

ZIMA

Odletela evo jesen

I dah zime stiže hladan,
Ko na krilima donesen,
Nevidljiv i iznenadan.

Već je studen mrazom stegla
I sve vode okovala.
Na sneg deca su pobegla
Pa sad kliču zimi "hvala".

Po prozorima ona plete

Šarama svojim svet iz priče.
Oči su naše njim zanete.
A iz visine sneg promiče,

Lepršajući pada lako
Ko beli veo na rastinje,
Dok sunce trepće za oblakom,
I ljeska se na snegu inje.

PESMA STARCA RAZBOJNIKA

Sve grđe lice mi postaje,
Ugasila se moja mladost.
Izgubih hrabrost nekadašnju,
Sa snagom nestaje i radost.

I po pet ljudi ja nekada

Obarah palicom sa nogu,
A star i slab sam, evo, sada,
I samo plakati još mogu.

Nekad sam pevao sa luga
Od jutra pa do mrkle noći,
A sad mi srce toči tuga
I čežnja pije moje moći.

***

Zadimilo veče, drema mačak sneni.
Pomoli se neko: "Isuse blaženi."

Rasplamsale zore, magla se rastresa,

A na prozor pala purpurna zavesa.

Pauk na čardaku plete oko sebe,
Ulovljen u klopku i miš negde grebe.

Na poljani šumskoj krstine od snoplja,

Probadaju nebo jele kao koplja.

Okađene šume rosne, pune dima,
A u srcu leže mošti i tišina.

***
Tugujem... Tegobno breme
U srcu od jeda i leda.
Dosadno glasa se vreme
Što mi ni predaha ne da.
Legnem, a čemerne misli
Drže me, mozak mi stisli
Zvuci, u glavi se vrti.
O, šta ću? Dušu će strti
Život, da jadna mi klone.
Niotkud utehe zrak.
Dah mi se gasi i tone
U tu divljinu, u mrak.
Sudbino, zašto nas snađe?
Život je gorak i siv.
Gde glava spokoj da nađe?
Teško je biti živ.

DETE ISUS

Sakupila Devica
Ždralove i senice
Usred hrama.

"Pevajte, veselite se
I za svakog molite se
S nama!"

I sad mole molitvu
Za grešnu, za poročnu
Sudbu našu,

A detence božje milo
Nožice pod sebe svilo,
Jede kašu.

Prišla njemu senica,
Drzovita ptičica,
Pa prozborila:

Ja se namerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi,smucam.
Ja volim da kroz ogolelu jesen
vaših mračnih duša zasvetlucam

”Često sam odlazio. I okretao se. I kažu, tada poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. Ništa nije bilo isto. Ni pejzaži, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam. Ne treba se vraćati. Ono što je bilo lepo, neka zauvek ostane u snovima. Večno ce trajati.”

"U oluji, u buri, kraj nedaća svih, uz teške gubitke i uz tugu kletu biti nasmejan, prirodan, tih - najveća je umetnost na svetu"

Ovde u grobu, pod žalosnom vrbom,

Spava u zemlji, pogreben,
Prečiste duše u sanduku grubom,
S ognjenom verom u sebe.
Tiho se ugasi jasni plamen
Patničke duše te svete,
Čelom mu - ko neki znamen,
Sumorne senke sve lete.
Spava on, vrbe se nad njim savile,
I grane okolo vise,
Kao u misli da su se zarile,
Kao o n>emu.da misle.
Tiho, od vetra što tugu donosi,
Plaču daljine kraj puta,
Ko da sve žali što prerano pokosi
Jadnog mladića smrt l"uta.

Galina je završila život na Jesenjinovom grobu. Godinu dana poslije njegove sahrane, izvršila je samoubojstvo na grobu čovjeka čiju smrt nije mogla preboliti. Ostavila je i oproštajnu poruku: „’Ubila’ sam se ovdje, iako i znam da će poslije toga još više pasa nasrtati na Jesenjina. Ali i njemu i meni to će biti svejedno. U tom grobu je sve moje najdrže“.
Sahranjena je pored Jesenjina.

Breza
Pod prozorom mojim
jedna breza bela
blista se u srebru
svog snežnog odela.

S pahuljastih grana
sjaji pervaz snežni
i kićanke pupe
ko grozdovi nežni.

Brezu u tišini
kao da san hvata,
dok pahulje gore
u ognju od zlata.

A sanjiva zora,
iznad nje kad svane,
novim srebrom stalno
zasipa joj grane.

NAGROBU

Sećanje na pokojnika




BREZA

Pod prozorom mojim

Bela brezica je
Ogrnuta snegom,
Ko srebrna da je.


Na punim granama,

Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.

U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamti pahulje
U ognjenom sjaju.

A zora, polako,

Naokolo plovi,
I na grane sipa
Srebrni prah novi,

MIKOLA

1.

U oblak-kapi od kože, Opancima lako gazi, Mikola veselnik božji Kraj sela ko sen prolazi.

Na leđima torbu nosi,
Veze ukrštene stoje,
Noga mu stupa po rosi

Dok jordanske psalme poje.

Teški jad što puni grudi

Upile daljine plave;
Kao zora kad zarudi
Kupole se sjajne pale.

Krotka lika pokajnice
Drema tužnih vrba red,
Ko biserne brojanice
Na granama vitkim led.

A ugodnik putem ode,

Na licu mu sveti znoj:
"Kolovođo, šumo rode,
Primi ga u skutak svoj."

2.
Okićena poput mlade
Šuma breza bokori se.
A po žbunju sred livade
Pramenovi magle vise.

Tamni oblak sunce skriva,
Pola brega je u seni...
Lice Mikola umiva
U jezerskoj beloj peni.

Pod brezicom-nevesticom

Korom svilenom se briše,
Kao laku maramicu
Jutarnji je vetrić njiše.

On laganim ide hodom

Kroz sela i stepu, svud:
"Ja odavde nisam rodom,
Manastirski moj je put."

Magla na garu miriše,
Đika burjan, trava zla:
"Moliću se da svevišnji
Zdravlje pravoslavnim da."

3.

Putnik drumovima hita,
Svuda gde su gorki jadi,
I što treba boga pita
U oblaku-beloj bradi.

Zbori gospod sa prestola

U rajskome dvoru belom:
"Verni rabe moj, Mikola,

Prođi ruskom zemljom celom.

Štiti od ljute nevolje
Tugom izmučene ljude.
I moli se da im bolje
U čatrlji bednoj bude."

U mehane putnik svraća

I govori ove reči:
"Došao sam da vas, braćo,
Od briga i tuge lečim.

Putnički štap, torbu kožnu,
Duša želi mnogo još.
Sakupljajte milost božju
Kao zrelu raž u koš."

4.

Gorak miris paljevine,
Jesen šume zapalila.
Putnik žitelje divljine
Hrani prosom sa svog krila.

"Zveri, šuma nek vas skrije,

Zbogom, ptice drage meni.
Goro čarna - šapću prije -
Zimom-devojkom se ženi."

"Zemljo, svima zaklon pruži,
Otkrij nedra - nek svi uđu!
Ja gospodu svome služim,
Pravim put u božju kuću."

Zvonki mramor stepenica

U raj vodi beleći se;
Kao pređa čarobnica
Na drveću zvezde vise.

Na prestolu sja u raju
U purpuru krotki Spas;
"Čudotvorče Mikolaju,
Moli mu se ti za nas."

5.

Kad zarudi rajska zora,

Golubove bele traži
Mati božja sa prozora
Da im baci pregršt raži.

"Kljujte, anđeoske ptice,
Jer klas hrani sve što diše.

" Silnije od medunice Žetelački znoj miriše.

U čipkama šuma sniva,

Šćućurene jele nežne.
Udoline crnih njiva
Bele se od pređe snežne.

Raž orači nose smerno,
Pregrštima plevu veju,
U čast božjeg sluge vernog
Zrnevlje po snegu seju.

I kao u letnje veče

Kad od kosa bruji breg
Ispod breza klasje zveči
Padajući na tvrd sneg.

Ruke drage - labudova par,
U sred zlata moje kose rone.
Ne, ljubavni nikad neće žar,
u pjesmama čovjeku da klone.

Nekad davno ja to pjevah već,
I ponovo sad pjevam o tome,
Jer nježnošću zadojena riječ
U najdubljem diše biću mome.

Ako dušu sprži strast do dna,
Srce će ti zlatni biti kamen.
Teheranska neće luna ta,
Pjesmi mojoj da udahne plamen.

Ne znam kako da kroz život prođem,
Da me skrha nježnost mile Šage.
Ili star da svoju dušu glođem,
Jer mi pjesma više nema snage.

Sve na svijetu svog se drži pravca.
Nečem sluh je, nečem pogled sklon.
Kad je loša pjesma Persijanca,
znači nije iz Sirasa on.

A za moje pjesme, neprestano,
Govorite svijetu čudnu stvar:
Čudesne bi bile, al' me rano
Upropasti labudova par.

''Sećanje je jedini svedok da si imao nekoga
ko možda i nije bio tvoj...''