Desanka Maksimović

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

Desanka Maksimović volela je Sergeja onda kad su joj svi pričali da je mogla drugačije:

Imala je dovoljno smeslosti da bude baš ono što jeste. Pisala je o onome što je osećala, iskreno, jasno, bez mističnosti u izrazu.

Desanka je supruga upoznala kao već poznata pesnikinja.
U jednom intervjuu je i govorila o tome kako je upoznala čoveka svog života.

- Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predfavanej i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno. Ali, sigurno, moja prva ljubav. Bila sam već zrela devojka - govorila je nekada Desanka.

Bilo je očigledno da se rodila ljubav. Međutim, iako je Sergej želeo da Desanka postane njegova žena, ona nije tako lako pristala na to.

Pošto je bila najstarije dete smatrala je da pre udaje mora da izvede braću i sestre na put. Ali Sergej ju je čekao.

- Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali dom - isticala je pesnikinja.

Venčali su se 1933. godine.
Posle venčanja Sergej je završio glumačku školu i odmah dobio ponudu da glumi u pozorištu u Skoplju. To je odbio zbog Desankine službe u Beogradu. Kasnije se zaposlio u izdavačkoj kući "Prosveta".
Sergej je bio ruski emigrant, pa su mnogi bili iznenađeni Desankinom odlukom, ali ona je jasno govorila.

- Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela.

Sergej Slastikov preminuo je 1976 godine. dve decenije pre Desanke koja je do kraja života ostala verna njihovoj ljubavi.

Sahranjeni su jedno pored drugog u njenoj dragoj Brankovini.

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži ova slatka strepnja, čekanje i stra'. Sve je mnogo lepše donde dok se traži, o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu? Iz daleka samo sve ko zvezda sja; iz daleka samo divimo se svemu. Ne, nek mi ne priñu oka tvoja dva!

BLIŽI SE, BLIŽI LETO

Bliži se, bliži,leto; u duši već ga slutim. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. Mirisu livade bujne i polja i šumarci koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto. Kao sjajna carska kruna, zlatna mu svjetluca kosa rumenih svitaca puna. Svi su mi oni rekli kad ih u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

VOŽNJA

Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela leže.
Ko potoci posle bure konji jure, lete, beže.

Vrh potoka i šipraga topla, blaga večer pada. Vozimo se. Sanja cveće; miris sleće sa livada.

Gle, seoske kuće bele kao strele tek prolete. Pored puta stabla vita, šiblje, žita, lete, lete.

Gle, počinju i svetlaci, lete znaci, da se pale, i iz magle trepte sive kao žive zvezde male.

Po beskrajno nežnom, mekom i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi, što na ljudi liči glavu.

Vozimo se. Pokraj puta razasuta, sela leže.
Ko potoci posle bure konji jure, lete, beže.

OPOMENA

Čuj, reću ću ti svoju tajnu: ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Mogu mi se učiniti duboke i meke oči neke sasvim obične.

Može mi se učiniti da tonem u zvuke, pa ću ruke svakom pružiti.

Može mi se učiniti lepo i lako voleti kratko za jedan dan.


Ili mogu kom reći u tome času čudesno sjajnu predragu mi tajnu koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Učiniće mi se negde u šumi ponovo sve moje suze teku kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan po teškoj vodi krilom šara što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu neko peva i gorkim cvetom u neprebolnu ranu srca dira. O, ne ostavljaj me nikad samu, nikad samu, kad neko svira.

NA BURI

Svu večer na pustom bregu neko stoji. Pusti me, majko, da vidim da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to svu večer gleda u naš beli, skromni dvor.

Pusti me, majko, neće me umoriti hod, breg je blizu našeg doma. O, ja osećam da mi je rod taj čovek ili bor što svu večer blizu groma stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn, ogroman, zlokoban brod nad njim plovi i smrt nosi? O, majko, idi, ti ga bar zovi neka se skloni u naš dom taj čovek ili bor što svu večer stoji i gleda u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam kao dete kad ruke skrsti nad bolom nekim prvi put. Pusti me da tanki moji prsti meta budu burama zlim. Pusti me, pusti, dobra majko, tako je potmuo i zao oblak što vitla nad njim.

PROLETNJE PESME

I

Proleće, danas zvaću te čistotom: još sunce vrelo poljubilo nije oka ti dva; a stidljivo ti lice još se krije,
i nekom svežom, nevinom lepotom danas ti sja.

Proleće, danas radost ću te zvati: jer za osmehe čelo tvoje vedro jedino zna. Na tvoje čisto, nasmejano nedro danas prljavom nogom ne bih stati želela ja.

Već kad bih kako danas leptir bila, pa da visoko u zrak se uznesem, nadvisim sve:
da tebi nigde mrlju ne nanesem, da samo senkom svojih tankih krila dodirnem tle.

II

Osećam večeras, dok posmatram laste i pupoljke rane, kako srce moje polagano raste k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće i lako k'o krilo, i kako mu celo jedno nebo sreće i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog'o lepog da mu dade, i da mu ničega ne bi bilo mnogo: tako su mu velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala moga srca vrela; da još nikom nisam ljubav svoju dala koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nežna plima reči nerečeni', da bih srce mogla poklanjati svima i da opet mnogo ostane ga meni.

ČEŽNJA U TUĐINI

Da mi je da ne umrem u tuđini Lepe su sve bukove u zemlji česte, livada svaka lepa je mlada, i sve reke nepoznate, svi vrhovi što se suncem zlate, sve i gde nije i gde jeste pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo žito želi i sa koga smo cedili vina, zemlja koju smo pili i jeli, čija na ognju palili drveta, gde smo sahranili oca i sina, kao da je sva grob pradedovska, krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem, u taj kraj gde biljka svaka, gde bubica svaka bolno me dira kao žbun što na bratovom grobu cveta, kao mrav što njime mili. Zemlja sa koje smo jeli i pili, koja nam je kao srce rođeno jasna i tajanstvenija od svemira, hteo bih da mi grobom bude.

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.

Iste su godine svi bili rođeni isti su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani, i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.

A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške...
i tako redom. Misli su im bile pune istih brojki i po sveskama u školskoj torbi besmisleno ležalo je bezbroj petica i dvojki.

Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskalo se u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo, da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u istom danu.

Dečaka redovi celi uzeli su se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno, kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta.

POKOŠENA LIVADA

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču. Pomrlih trava duše još lebde vrh otkosa što se lagano suše. O, vi ne znate tužnu o smrti trava priču. Zrikavci tužno zriču.  

Jutros dođose neki divovi kao hrašće u domovinu trava; i mrtvo pade bezbroj ljupkih, šarenih, glava; i bezbroj nežnih tela zdenuše u plašće, divovi kao hrašće.  

Svega devojka jedna zlatnog, okruglog oka i trepavica beli' leprša na livadi
i ranjenicima deli mirisne osmehe čedne, umesto crvenog soka, - devojka zlatnog oka.  

Sutra opet u zoru doći će divovi oni, i strašne surove vile zdenuće u sena mnoge mirisne glave mile. Ležaće u jednom grobu toliki milioni. Doći će divovi oni.  

Tužno zrikavci zriču, čuje se do oblaka; večera celog žale zelen-konjici svoje lepe viteze pale. Plaču nad grobovima mrtvih, dragih junaka, čuje se do oblaka.

PESNIK

Pesnik nema roda, veka ni porekla.
Kao zrak on je: bio, jest i biće.
On je bogova dobro i otkriće.
On je oduvek kao breg i reka.
Pesnik nema roda, porekla ni veka.
Mlad je i kad mu stotinu je leta,
A star i kada mu tek je dvadeseta.
Pesnik je kao zrak, breg i reka.
On je miljenik bogova samoće,
Razume ga ljubavi bog gospod
Kad srce kruni za sobom ko proso, Puste ga da sneva dokle hoće. Ludoga mu ne ometaju sna,
I ne brane da beži zemlji s tla.

SUDBA

U proleće, u proleće kad vrbe zelene
I potok teče plavim nebom umiven,
U cvetovima kad mirišu magle;
U proleće, u proleće ruže uvele Zavoleh miris skriven.

U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
Suđenice vile nisu umele
Od ludosti da mi ga spasu. U proleće, u proleće ja zavoleh Senke u nečijem glasu.

U proleće, u proleće, tako je suđeno,
Srcu mom uvek će ljudi da se čude
I žeđi mu niko neće shvatiti. O, žao mi je mladića koji me voleo bude U proleće, jer će patiti.

SELJAKOVA SMRT

Miriše sva kuća na jabuke brane,
U podrumu počinje da previre šira,
Sladi miris šljiva na sve sela strane.
Prvi žut list pada u zelenilo vira.
Sveštenik molitvu čita,
Ali mnogo se jasnije čuje
Kako u košnicama pčele zuje, Kako u lebarnici tapšu sita.
Mnogo se jasnije čuje
Kako tužno muču dva vola,
Kako neko opravlja i kuje Stara za sprovod kola.

Iz hrasta pod kojim je spavao
Sadeljan mu je kovčeg prosti,
I oni što su mu na svadbi igrali I sad su opet njegovi gosti.

Sunce već počinje da pada
Treba u zemlju leći pre mraka,
I pokojnik se na put krete,
Osta mu za leđima žitnice zgrada,
Osta putanja do tora
Nikla iz njegovih koraka.
Prođe kraj rala i motika,
I ne digoše mu se ruke da ih se maše,
Prođe bez osmeha kraj otave i paše, Zabrana, njiva i strane šljivika.

Prođe bez pozdrava preko zlata
Što lagano je sipilo s granja,
Preko krupnih lisnih dukata,
Preko zemlje meke što za stope prianja.

Kao kad se vraćaju iz vodenice Idu volovi nogu pred nogu.
Priča sprovod uz tihu setu
O ceni šljiva i pšenica,
I bogu,
Velikom nebeskom kmetu.

SRBIJA JE VELIKA TAJNA
 
Srbija je velika tajna:
Ne zna dan šta noć kuva,
Niti noć šta zora rađa,
Ne zna grm šta susedni grm sanja
Niti ptica šta se događa Između granja.
 
Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,
Niti kukuruz struk sluti
Šta se u susednoj njivi sprema.
Svakog časa sve se menja, Nijednog kuta ni lista nema Da nije tajna.
 
Ko zna šta krije u sebi
I ta nevina rosa sjajna;
Ti seljački poslovni krici Što se s brda na brdo čuju Zaveru možda kuju.
 
Ko će u toj zemlji kada
Znati šta i devojka mlada
U nedrima netaknutim nosi;
Kakvu tešku tajnu
U rukama svojim drži dete;
I starica pogrbljena svaka
Do kakve se uputila mete.
 
U toj zemlji i vetri
I mirisi, potoci i reke,
I crkvena zvona
Potajno prenose vesti,
Na prvom zavijutku
Gde šuma počinje ona
Ko zna šta možeš sresti.
 
U toj zemlji ni zečjoj stopi
Neprijatelj verovati ne sme, Ni tragu volovskih kopita.
Dogovori su možda tajni
I žetelačke pesme I udari šumskih sekira
I uspavanka uz kolevku skrita.

NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame. Nemam vremena da raspirujem plamen, Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici, Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca; Nemam kad da razlažem na sastojke nebo, Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe, Ni svoga nisam dobro upoznala. Nemam kad da usvajam zapovesti nove, Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

ZMIJA

Ispod suhog otkosa izmilela zmija. Oko nje pusta livada, jedan cvet; nad njom dva-tri oblaka, ptica let.
Sunce sija.
Dalekom putanjom pesma, ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo u travu.
Ona sluša; u zrak budno digla glavu.
Sunce sija. Tu su joj ubili majku oštricom kose; i nju će kad jednom izmili iz ševara. Istrunuće odeća njena puna šara, preliva rose. I u večnosti posle nikad više sunčati se neće ista zmija nit' istih ptica minuće let; nikada više isti cvet neće naići.
Sunce sija.

SREĆA

Ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu; dan mi je kad njegove se oči vrate, a noć kad ponovo od mene odu. Ne merim sreću smehom, ni time da li je čežnja moja od njegove jača; sreća je meni kad bolno ćutim s njime, i kad nam srca biju ritmom plača. Nije mi žao što če života vode odneti i kaplju moga življenja; sad neka mladost i sve neka ode; on je stao kraj mene pun divljenja.