Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

NISMO MI KRIVI

Toplo je polja milovao tih, tih zamah jugovih krila, kad sam s tobom draži od svih, svih dana provela bila.
Hteli smo svega šetati čas, a dan smo jedan šetali dug sve do u suton siv - ali jug, taj topli jug tome je kriv.

Kao poljubac šaptala kap, kap svaka pri padu s grana, raskošno snežni smejao se slap, slap snežni i voda sa brana. Jedanput samo na um nam pao on koga volim, i da je greh naš izlet, prema njemu, ali smeh, taj voda smeh tome je kriv.

Visibabe je ćutao cvet, cvet skriveni negde kraj žbuna, ali dragi tvojoj ipak smo pet, pet neznih pronašli kruna. I na rastanku, kad besmo tužni, meni si ovu dao na dar kiticu cveća rana, ali čar, tome je čar kriva proletnjeg dana.

STRAH

Plašim se kad pomislim da će doći poslednja nedelja našega drugovanja. Znam, biće proleće i sunca žar, i s bolom ostavićemo na dar jedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani poslednje nedelje našega drugovanja, mirno ćemo se pozdraviti; a nikada nećemo ozdraviti od čudesnoga tugovanja.

Što dana tih da ugledamo tica srebrna krila, u šumu u senci celu; što tada baš da nam oči sretnu onu krunicu cvetnu radosnu i belu, belu.

NE TREBA SE NADATI

Ne treba se nadati, izneveri svaka nada. Već iza devete neke vrleti, cvetnog polja ili sela, sećati se čovek jedva je kadar i onog zbog čega je jednom hteo umreti.

Ne verovati u časne reči, u vrline, ni da večno traju bol i ushićenje, već iza devete neke planine da s podsmehom što o tebi rekne i prijatelj dođe u iskušenje.

Ne treba se nadati u ljubav, verovati da nas može iko voleti do poslednjeg časa zemna. Srca ljudska su za ravnodušnost, za zaborav, uvek spremna.

ISKUSTVO

Znam ljude s mislima koje ne smeju da se misle.
Znam buntovnike s rečima koje neće moći da reknu.
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju da poteku.
Znam paćenike koji bol guše u smehu.
Znam sanjalice sa snom koji nikad neće biti java.
Znam željne odmazde sa rukom koja mora da se sputava.
Znam pesnike sa pesmom koja se samo za sebe piše.
Znam mnoge sudbinom pritisnute, a jos dišu.

LJUBAV

Mojoj misli na tebe neznoj i smernoj ne znam uzroka, ni časa začetka, ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj kružna: nema ni kraja ni početka.

U mom srcu svemoćna je ova misao, ona zbilje pretvara u čarolije; svemu što biva daje draž i smisao, zbog nje moj osmeh sine, suza se prolije.

Zbog nje moje oči bivaju lepšim, snovi boljima. Na moj život blago pada odsjaj njen kao po umornim putima i poljima mirisna večernja sen.

VOLELA SE DVA VETRA

Volela se dva vetra s dve planine kao što se vole dva sunca, dva duha, kao što se vole dva vida i dva sluha, ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,

ili s nebesima ledene visine. Grlili se iznad brda i poljana, u lišću grana i iznad bezdana, nisu znali šta da od sebe čine,

niti grleć se koje je od njih koje, ni umeli da se razmrse, razdvoje - kao dva pljuska i dve grmljavine.

Kad se polome o krševe, o granje, voleli se tugom i sećanjem - dva vetra sa dve daleke planine.

TAJNA

Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te na svoje srce i zagrlila kao što se san grli. Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke i nevidiljvo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim.

TI KIŠU VOLIŠ  

Ti kišu voliš, evo kiša pada.  Ne čini li ti se, blage uspavanke,  što bi ih s najdražih usta hteo čuti,  glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš,  po svoj vasioni da su razasuti?  

Ne čini li ti se da najslađi snovi  u suze teku pretvoreni mnoge?  Ne čini li ti se, negde kao plima  nečija nežnost prema tebi raste,  i prosipa se tu pred tvoje noge?  
Ne čini li ti se, neko tiho zove:  
DOĐI K MENI, DOĐI, DOĐI.  

Ne čini li ti se da govore kapi,  da odjekuju svi prostori suri:  
POŽURI K MENI, POŽURI, POŽURI.  
Ne čini li ti se, bezbroj nekih grla  nečijim mekim glasom umiljatim  da ti govori:  patim, patim, patim.  
Ne čini li ti se, pljusak milovanja  o kojim se u najtišim časovima sanja  da lije sa svih grana i oluka,  buja po gradskim ploćnicima golim,  i da glas neki toploga prizvuka  šumori odasvud:  volim, volim, volim.  

Ne čini li se, u naletu jačem  neko ko dugo je suze uzdržav'o  da sad ih lije i bolje mu biva?  Ne čini li ti se, odasvud se sliva,  odasvud roni:  
plačem, plačem, plačem.  

Ne čini li ti se, mada sunca nema,  lepota neka kako sviće svuda  o kojoj si sanjao od postanja?  Ne čini li ti se da govore kapi,  da čuješ iz njih topla obećanja:  dogodiće se čuda, čuda, čuda.

JEDNA SMRT

Zavole zumbul lepi juče, kad zora svanu i sunce poljubi cveće, šume i poljanu i na njoj rosnu travu, ljubičicu plavu zavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu; i kada veče pade, on joj na sveža usta poljubac prvi dade, na čedna, rosna usta.
Ćutaše šuma gusta.
U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi, spustili glave nisko.
Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisko. I zumbul s plave kose pije joj kapi rose poslednje, jutros u vazi.

O, kad bismo i mi, dragi, i s one strane sveta zajedno bili poput dva nežna, uzbrana cveta, kad jednog skorog jutra i nama dođe sutra, mistično sutra smrti!

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život kratak a nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u glasu nečijem ima suza.
Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da noćas čuju da je ljubav u srcu nečijem tužna.
Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju zvezde pa da im zbog nas teško bude.

GLASOVI NOĆU  

Noć je ovde puna strašnih glasova,  krstare kroz šumu zli vukovi,  dozivaju smrt starci ćukovi,  proriče na bukvi sudbu zlobna sova.  

Huje vretena crna jablanova,  lome se granja suvog likovi:  i glože kao mladi vukovi,  potoci poniru između zidova.  

Nigde varnice sitne nećeš sresti:  nebo je tamna i bezdana jama,  gnezda su mraka svud po gudurama.  

Svetluca samo, u dubokoj cesti,  srce panjeva puno mrtvog sjaja.  Šuma je puna strašnih događaja.

RUKA  

Teška, puna koštanih opiljaka,  leži u krilu staračka ruka.  Na njoj je ocrtana  modra grana vena  i azbuka bora, zamršena.  

Tek kad se digne detetu do zatiljka,  zasvetli se i prene  kao zalivena biljka,  otoči se otrov i umor iz vena,  opiljci kostiju se spoje,  legne zglob u zglob.  

A čim dete ode,  ruka opet klone  i padne u krilo  kao u grob.

ZLA NOĆ

O, ma ko da si, ostani noćas kraj moga skuta, nikuda ne polazi. Za onim čega nema duša mi gori i luta, i boli, jer sve prolazi. I čini mi se, negde ljudi sad prolaznost imaju na umu, pa će doći noćas na naš breg da spokojno svega se odreknu. Večno nihaju jasike na drumu dušu nemirnu. Ćute blago plaveti neba i teku.

Noćas me samo pogladi nežno i blago po kosama i kaži reč mi što greje. Srce je moje pusto, dušu mi mori osama, i boli, jer prazno sve je. I čini mi se, negde u blizini rođeno srce da nekome smeta, pa će doći noćas na naš breg da nasmeje se svemu što biva. Oblak u suton iznad šume sleta i vrh livada brodi. Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj noćas mi vreo podari. Srce je moje umorno, duša je moja strana gomili ljudi i stvari, i ćuti u meni sumorno. I čini mi se, nedaleko negde od tuga teških ljudi boluju, pa će doći noćas na naš breg da radosno svi poumiru. Grlice tihe brdom našim stoluju i jecaju meko. Putevi beli u nebesa uviru.

IZNENAĐENJE

Srela sam na putu mladića; nikad očaran krug neću mu života znati.

Srela sam na putu mladića; ne znam ko mu je brat, ne znam ko mu je drug, ne znam ko mu je mati; ne znam gde se je rodio, ni gde je dosad hodio, ni gde će zauvek stati.

Srela sam na putu mladića; neću ga više sresti, kao da je kroz suton mlak oblaka prošao vlak; kao pticu da sam srela visoko vrh polja vrela, neću ga više sresti.

Celoga je dana sneg polako pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.
I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
snežni pram po pram.
O, kako je bolno pred noć kada cveće
pahuljica veje, a ti sediš sam.

TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti, izmirenja zastavu belu na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno i ravno do mora; sita sam i mržnja i ljubavi i ćutanja i romora. Za vašu borbu životnu ja nemam svojstva. A srce mi je, međutim, večno žedno svega onoga čega je sito; i umrlo bi ako bi u danu imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena, jer ne umem da živim samo od življenja; jer ni za šta čega ima nemam divljenja; jer znam da ne mogu svoj životni dug samo snom izmiriti. Pa ipak, mada mi ovde nije udesno, života ja bih zadržala krug, jer boli mene ipak čudesno što će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti, jer beskrajno volim nekoga iza onih na vidiku atara. Za njegov bi osmeh jedini pošla preko voda i vatara, preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda; pa ipak njegova ne bih mogla biti, nit će ljubav moja za njim ikad drugog roda do pesama imati.

LJUDSKA KOMEDIJA

Sneg je samo nekoliko puta zavejao moje stope što su kraj tvojih trčale, nekoliko samo puta su venule šume male za koje si govorio da ih pretvaram u raj, i kraj, već je i sećanjima svima kraj.

Konca nije bilo našem samopouzdanju, mislili smo da nam bogovi nisu ravni, a sve se dogodilo ljudski jadno i nama, ni mi nismo bili u stanju ostati u neprolaznog ognja visinama.

A da je neko rekao da će sve kraj nas izumreti, da će sunce prestati da greje: pre bismo verovali, nego da će tvoj smeh negde bez moga da se smeje, da ćemo živeti opet svaki svoj život prazan i mali.

NE DAJ SE, TARA

Ne daj se, Tara, tako ti Boga,
Ne daj da te smire kao Drinu, Da te ispresecaju kao uže,
Da ti pocepaju svetle rukave!

Ne daj da te poput Pive zadave,
Da ti peskom zaspu zenice plave.

Za talasa se bori slobodu,
Za nikad ukradenu planinsku vodu.

Ne daj da te kao zver
Stave u gvozđa,
Da odseku tvoje vitice žive.
Ne daj da te smire
Kao vode Drine,
Da ti grlo zadave kao u Pive!

I OVDE

I ovde, na ničijoj zemlji,
Ulaziš mi u san kao u dvore Koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
I kroz pore,
Kao da si od moga sna u dugom putu Pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
Sluha i vida,
Provučes se ispod očnih kapaka
Kao mesečeva zraka,
Kao lopov preskočiš Snu preko zida.

U zemlju ničiju
Sklizneš po jave i nejave samom savu,
Probudiš ponoć uspavanu,
Suza ukapaš u kladence,
Negde digneš, Negde spustiš bolu branu,
I tek te jutro odnese na svom splavu.

PRIČA O PESNIKU

Sudba moja jeste čudesna: ja sam lovac srca svoga rođenog. Svoje sreće i bolove lakome u slova sam okovala udesna i redom ih pokazujem svakome. Ja sam lovac srca svoga rođenog, kao laki na raskršću vrg žeđi svakoj sama sam ga podnela. O, na opšti, na šareni trg ja sam srce svoje odnela.

Ja sam lovac srca svoga rođenog, kroz reči sam sejući ga razne uspavati htela svoje noći nesane, ispuniti htela svoje zore prazne. Ja sam htela da mi tuga presane govoreći glasno svoju tugu. Sebe svima prepričavajući u dušu sam htela navratiti radosti nestalnu dugu.

I znam, i na onoj strani sveta, u dan taj ili noć ili zoru prvu kad sve ostalo bude mi svejedno, i tada biće sve u meni žedno: da zvezdi, da krunicu cveta,
da mrskom malenom crvu, kraj kojih smrt me bude pronela, otvorim srce, koliko ga budem sa obala života ponela.

DVE MOLITVE

Za njega

Bože skriveni iza hladnog neba tajni Ti što beskrajem moju dušu zasu. ruke Ti uzvijam u slabosti času: Ti si jedini spas, i krajni, i onog koji sumnja

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila, kad izmešane behu istine i laži, i ne osetih tad da mi je dražu od celog sveta on, pa sam bila tuđa njemu najbližem.

I raziđosmo se tužni na ovom svetu ukraj mirne, pune oblaka rečne brane sad on gleda mesec, jedinu metu gde oči se naše na rastanku sretaše sa druge neba strane

Više nemam njega. Božem svojom miloštom blagom spusti ruku na srce njegovo puno rana, jer bojim se sad: nije bilo dana kad nisam njemu dragom bola zadavala

Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila s drugima išla, a njemu kasno stizala: bojim se: kad on me gledao, na drugog oči dizala. Možda sam mnogo puta njemu dragom spokojno zgrešila.

Poslušaj, Bože, reči ove pune hlada i srce moje što se bolom preliva: neka milost Tvoja njega blago celiva Gorko ti se moli onaj koji u Tebe sumnja, a jedino Tebi se nada.

Za mene

Bože sumorni, iza sumnje vidika sivi htedoh da se slažem, da ga ne bih morala koreti sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti srce njegovo, ni razumeti da on živi, a mene ne voli.

I tužno je sad. Nijednim više lekom ne da se srce moje izvidati; mogu se sad zvezde k meni s neba skidati, i mesec uz mene ploviti rekom
da me uteši;

mogu proleća nad ovim zemlje pasom mirisati večito iz oblaka i cveta; mogu me voleti ljudi celog sveta. je neću i ne mogu nijednim više spasom da se izbavim.

Sad. Bože dobri, skloni se tiho sa mojih staza, odnesi sobom zvezde s neba plava, jer olovna kaplja zla, što spava u srcu mom, jutros se kobno ukaza i za ruku uze me.

Pa kada, posle mnogih srca što pobra, uzbereš i moje srce puno mana, seti se, Bože, mojih tužnih dana, jer ti znaš koliko je teško biti žalosna, a biti dobra.

ŽENA

Srce mi je milosti izvor; moje reči se uz rane previjaju kao listovi lekovitog bilja, koraci mi umeju da vode i one što lutaju bez cilja.
Mene privlače oči nesrećnika i čela samoubica nesanicom ispijena. Sa mog čita se lica da sam deset puta sestra pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge. Rođena sam da na krilu nišem bolove čije dok ih ne ublažim, rođena nad čijim snovima nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge ni radosna priviti na nedra. Ne bih mogla pružiti ruku onom kom laka su jutra, a uzglavlja vedra.

Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova. Na dlanima mi piše da umeju da vidaju, u očima da umeju da greju, na usnama da gorčinu skidaju.

ZALJUBLJEN MESEC

Voleo mesec zvezdu zlatnih veđa, noću lutao ponad njena dvora dokle god ga s neba ne otera zora.
A jednom kad ne uspe preći međe

prenaseljenih na nebu sazvežđa, spaziše ljudi vatru meteora pad sa njenog sazvežđa do ponora od svih dotle, vele, i lepša i ređa.

Zato je mesec sad bled i zagledan u vasionski ispod sebe bezdan gde pogašeni leže meteori.

Veruje ugledaće srce njeno u meteora kršu polomljenom gde još davnim plamenom gori.

"Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају и мени је жао да чују како у гласу нечијем има суза."

POD FRESKOM APOSTOLA LUKE

Zaštitniče mojih čukundedova, Luka, apostole, slikaru, govedaru, među svecima zapisan u kalendaru, - budi zaštitnik i mojih čukununuka.
Oprosti im ako ih zavede nauka, ako im mir duševni ona podari, ako im ona objasni mutne stvari, ako veru proglase za praznoverja puka.

Nek se više sile za njih ipak brinu, za smrt njihovu, život i sudbinu, nek bude kako svima biti mora.

Kao za pobožne neka i za njih čine sve što su u stanju nebeske visine učiniti za ljudskog slaba stvora.

GEOGRAFSKI ZAPIS

Sto pet kilometara do grada i mosta i posle toga, od mosta do grada, dvanaest do dedovskih vinograda od kojih samo zaprtena zemlja osta.

Zatim se mora silaziti podosta do izvora na kome su od vajkada pastiri napijali seoska stada - sve je to vrlo prosto.

Na brdu velikom oko stotinak kvadrata stoji kuća naših dedova i ujaka s prozorima punim reza i šipaka.
A tamo ka istoku kraj sunčevih vrata, u zakutku starog seoskog zabrana niče moja prva tuga rimovana.

MAJČINA TUŽBALICA

Ti što bi, kad umrem, umesto mene na zemlji bila;

hodila, smejala se, Sunce pila mesto mene;

ti što bi trebalo život moj da produžiš;

što bi jednom, umesto mene, za sreću znala

i mlada se radovala novom danu,

kuda si pre mene na onu stranu pohitala?

Kuda ćeš ti koju sam na svet sama pozvala?

Ko sme da uzme srce kome sam ja život dala?

Na umorne moje grudi kao rosa ti si pala.

Hrapavi svoj sam dlan na tvom temenu odmarala.

Drhtavim srcem postelju tebi ja sam sterala.

I kasno u noć za tebe maleno rublje šila.

Oko tebe sam ruke svoje i život svila.

Pod teret uvek svoja pleća poturala

i grudi svoje, da tebi truda bude manje.

Svoje sam srce pružala ispred tvoga jada.

Sreća da se je krasti mogla, za tebe bih krala;
Da život se grabi, iz zverskih usta bih jurišala.

Nedra su moja nekad ti bila utočište;

otkud si išla, uvek si znala mene da išteš;

na uzdah moj uvek si tugom ti se odazvala,

a glas moj detinjm dočekala smehom svojim,

ma kako daleko bila, moje si reči čula.

Sad kamen na moj bol se odziva,
a ti ćutiš;

tepam ti milošte iz detinjstva, ne odgovaraš.

U mojim rukama, a tako daleko već si sada;

visina što se nada mnom diže
tebi je bliže,

bliže ti daleke zvezde u noći od moga bola,

bliža od mojih suza sada rosa što pada.

Nikad te više videti ni čuti neću moći.

Mrtva sad bez tebe hodim ja po svetu,

u gomili ljudi bez tebe ja sam uvek sama.

U grudima mi mesto srca jama zjapi;

oči imam, a njima ne gledam, bez tebe slepa.

Zauvek na život i zenice mi mrak je pao,

mrak smrti sve je meni sada progutao.