Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

U KOLU

Igra se srpsko kolo i krha telo, krha.
Čini se da radost buja, ide do svoga vrha, i svako oko sja; ali slutim ja:
da mnogi radosni nisu.

U mnogom oku tome ljubomore su griže; i prkos, i mržnja mnoge možda u igru diže, i strah od skore smrti možda bi mnogi strti hteli u strasnoj igri.

Igra se, strasno igra; ali ja ipak slutim:
međ svim tim očima mnogim: plavim, crnim i žutim, od kojih svako sja, svega moguće dva srećnog su srca svojina.

POĐIMO U ŠUME

Pođimo u šume, noćas sam rada da gledam kako jesen bela cveta i pada na ravni put. Pođimo u šume, iz sviju vrela gleda po jedan mesec žut.

Pođimo u stare iskusne šume; noćas se hrašća umorne grane spokojno slomile. Pođimo u šume, na sve strane tužno mirišu proleća uvelih gomile.

Pođimo kroz bolni osmeh česta; noćas su bukve vitke i bele, i senke bresta tiho se plave. Pođimo u šume, uz put će jele držati nebo vrh naše glave.

Pođimo u šume, noćas će trakom sviju se reka srebro osuti. Pođimo u šume, pod zvezdom svakom
sanjaju mirno listovi žuti stazom i mostom, brdom i dolom. Pođimo u šume, noćas bih htela da me se uvek setiš s bolom.

KRUG

Usamljena livada, kao jezero gorsko, zeleni se jutros u šumarku i niše bele zvezde aprila. Gori nečija krv u cvetovima na jarku. Ko zna, nekada je možda bila livada ova gorska dno morsko.

Stena se možda dizala na mestu grma, gde od jutros tica gnezdo gradi suvim listom, mrtve tice rebrom. Stazom je možda nekad tekao potok mladi i prelivao se mutnim srebrom belih oblaka i zorinih srma.

Možda je sklizio njome prvi glečer kao začarani beli splav, promilila zmija kroz palmi hlad. Možda je prašumom davnom po njoj hodio lav; ili zapevao na njoj čovek mlad u prvu života večer.

LIRSKA OAZA

Gde li je moja duša?
U zoru mi se čini:
niše u pramenju mekom na dalekoj kosi; ili na život u polju nekom uzdrhtala čeka; (da bi bila u rosi, već nije tako čista.)

Uveče kao da zgrčena ćuti na tamnoj sumnje veđi; ili po šumama beskrajnim šapate čudne bere; (da bi bila na zvezdi, već davno je na međi gde nema mnogo vere.)

Gde li je moja duša?
Katkada mi se čini: zarobljena u davna jutra i večeri smeje se: ili uz vremena reku htela bi do mutnog Sutra; (da bi sva u prošlom veku bila, voli nekoliko dana što tek će doći.)

I uvek mi se čini: između nje i ljudi nema mostova ni staza; pa boli me i radosti
što mi je duša: daleka lirska oaza.

ŠUMSKA ZVEZDA

Ispleo pauk u granja zelenom gnezdu nežnu zvezdu.

Pesma je zatalasa, miris zaleluja, svetlost je niha: može svakoga časa nestati nežna i tiha šumska zvezda.

Može je na trn i kamen oboriti rose grumen; može je zgoreti u noć svica biserna rumen; može joj srce razneti leptira koga krilo.

Ali svejedno, prolazi sve kao da nije ni bilo: nestaje zvezda koje sam plela nad životom, nestaće zvezda što lepotom večnom vrh šuma sijaju.

Svejedno kad: da li dogodine ili sad, ili posle hiljadu hiljada vekova; svejedno zbog čega: da li od zmije, rđavih lekova, ili tajnog uzroka kog,

znam samo, nestaćemo i šumski pauk, i ja, i Bog.

LOV

Ja neću nikad više šetati onom gorom što na obližnjem vidi se bregu; bar ne zorom, bar ne po snegu.

Jutros smo se rano sreli, dok je spavao moj grad i njegovo selo, tamo gde sja onaj hrast mlad, jedan zec i ja.

Čudesno čisto bilo je svud: po snegu ni ptičiji trag; svežinom mirisao šume krov i vazduh blag, pogodan za lov.

U šumi čas tu, čas tamo oštro je kevtao pas, a poljane bleštale za bokom. Jedan me čas zgroženim okom

gonjeni pogledao zec i ponovo ga nesta; negde u šumi pucanj se rasu, pa sve presta.
Osetih da su,

po bolu što me prožma, po tišini što se bi trenutno provukla kroz beli vrt, ljudi i psi doneli mu smrt.

Ja neću nikad više šetati onom gorom što na obližnjem vidi se bregu:
bar ne zorom, bar ne po snegu.

SEOSKI POTOK

Mili seoski potok u zelene žabljake spleten. Sparušen vrbov otok; i celom miriše dolinom u vodu potopljen ćeten.

U suhe obalske zukve šumor se utkiva tužni. Žir se odroni s bukve i šareni šljunak vira zakloni talas kružni.

OBLACI

Upeli se ogromni oblaci neki da zauvek odvuku nežnu luku neba preda mnom.

Uzalud već veče svako kroz prozor gledam: Vlašića Sedam ne spleću više svoj venac rosan nad usamljenom topolom; niti zvezda ona sa rumenim žarom rascvetava se nad starom ogolelom šumom.

Rastale se zauvek, bez nade, i pogubile bez traga one tri zvezde, sestre mlade, a bledolika, draga mati njina, ko zna u koje more, kao suza je kanula.

Iscepao negde svoj tanki veo Mlečni Put; a mesec žut iskopneo, i nikad više zagledati se neće u jasno beo susedova doma zid.

DEVOJAČKA MOLBA

Dopusti, majko, kroz prozor moj da se osmehnem na njega.

On peva: kako ga srećom poli osmeh moj; on peva: da iz dna duše voli jedinu mene.

Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, sa praga mog da ga pozdravim rupcem belim.

On peva: da pogled oka mog dan mu donosi; on peva: pozdravi ruke moje njemu su ponosi.

Kako je mogao mesec bled noć da pretvori u prostran dan, da zaleprša svoj rubac beo, nežnošću tkan, u pozdrav njemu?

Dopusti, majko, da zoru dočekam u vrtu s njim. On peva: da zajedno ćemo do zvezda se peti; da, ako mene ne dadne mu Bog, mora umreti.

Kako su mogle tolike ptice da toplu svoju ostave goru, i u mom vrtu čekaju zoru da bi njegovu pesmu čule?

Dopusti, majko!

PITANJE  

U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To je videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo, i kraj koje smo šetali.  

Da li sam ti tada bila zaista draga?  
A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.  
Možda ti je i to malo bilo?  
U jedno toplo podne, pred kraj leta, kad su umirali žuti, ostareli suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim mirisom i poljubio mi kosu.  
Da li sam ti zaista tada bila draga?  
A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca.  
Možda ti je i to malo bilo?  
I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce samo za jedan dan, za lepi, setni septembarski dan.  
A ja sam ti dala svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još stotinu; ali sam imala svega jedno, malo, nesrećno srce.  

Da li ti je ono dosta, dragi?

HVALISAVI ZEČEVI




Hvalili se zečevi u zelenoj travi.
Jedan rek'o: - Tako mi ne otpala ruka, ne bojim se vuka.
Drugi rek'o: - Majka da me živa ne gleda, ne bojim se medveda.
Treći rek'o: - Tako mi kupusova struka, ne bojim se lisice, kopca ni bauka. Uto nešto šušnulo negde ispod grana, razbegli se zečevi na stotinu strana KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDO

Ko hoće da doživi čudo mora imati srce nevino kao mleko, ne sme biti uobraženko jer takvu stvoru doživeti čudo je teško. Ko hoće detinju radost da nađe mora umeti da oprosti onom ko mu podmeće klopke i zamke, i one će se pretvoriti u kočije i lađe i u sanke.
Ko hoće da doživi čudo mora se radovati kao laste, mora mu biti dato da može i zaplakati obilato i kad do dečaka već odraste. Ko hoće da doživi čuda mora verovati da ona postoje u svetu svuda, da pokraj zvezda što ih vidimo i nevidljive zvezde se roje. Mora verovati međ' glasovima koji dopiru do našeg uha u tiho veče da ih još isto toliko ima,
da i pesma za koju nemamo sluha, svaki čas ukraj nas proteče. Ko hoće da doživi čudo ne sme zgaziti na stazi mrava, ne sme kamenom ptice da tuče, jer od dvoraca gde čudo spava, ta nežna bića čuvaju ključe

NAD KNJIGOM BAJKI

Dečače, priznajem ti, ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme, kamenje hoda i pevaju trave; sve stvari su u svetu žive, i goleme, sve govore i imaju ljudske oči prave. I meni svet se čini pun stvorenja, pun stvorenja o kojima govore priče. I ja, u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. I ja verujem pobediti mora dobro što krete sa zlim da se tuče. Pobediće dobri, nema razgovora, ne mora imati ni prut čudotvorni, ni čizme krilate, niti zlatne ključe. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka, sve će početi tamo da se sija, izleteće ptice svud iz krletaka. Carstva mraka nestaće svakako, oduvek sam verovala i ja.
Ne prevrći unapred listove, čitaj mirno: dobri će stići na vreme, kako ne bi, i oslobodiće tri sužnja nejaka. Kad svi pomisle: pobedi car mraka, smoždiće ga dobri, a za ljubav tebi. Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka, ni zloga dela gdegod započeta. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja, odavde - pa do kraja sveta.

PTICE NA ČESMI

Divno li je iznenada naići na gorsku česmu: još je ne ugleda oko, a njenu začuješ pesmu negde pod brdom duboko. Ti potrčiš kao dete u pravcu njenoga glasa, kupina te u hodu splete, probijaš se kroz gustu čestu ili kroz paprat do pasa. A kada stigneš zadihan, od divljenja staneš u mestu: poređale se na žilu pod kojom voda se rađa senice, grmuše i žune pa razvezale priču kao žene na perilu. A ti, od straha da se ne preplaše i ne zbune, da ne pobegnu u granje, sakriven iza žbuna
slušaš radosnu česmu i njino čavrljanje.

NA ODMORIŠTU

I
Provlačimo se po zamagljenim stazama sumnje, sedimo tupo na dolini dosade, vodimo se tromo pored reke sitosti.
A bila je mlada i imala ruke ružičaste kada me je povela. Hvatale smo radosno plašljive zrake sreće, vihorile smo uz buru života, pele se plimom na mesec maštanja.
Pa me iznenađuje (a možda i boli) što će se ugušiti maglom sumnje, sasušiti na dolini dosade, udaviti u reci sitosti ona što me je ružičastom rukom povela da hvatamo plašljive zrake sreće.

II
Odmara se sunce na rukama drveća, i senke na rukama zemlje.
Odmara se nebo u naručju dalekih bregova.
Samo na tice zaljubljene zlatnim krilima još šumori pesma visina.
I u mojim rukama žubori pesma tvoga srca.

III
Bili smo mladi planinski potok, i kao zmija uvijali se oko hrašća.
Bili smo ponornica, i kao strast ronili kroz dušu zemlje.
Sada smo tiha dolinska reka. Na našem dnu leže šareni šljunci, cvetovi i lišće koje smo sa obala života poneli.
U daljini vidi se more. Pri utoku u njegov beskrajni i mračni zagrljaj, na zemlji ćemo ostaviti šareni šljunak, cvetove i lišće — sve što smo sa obala života poneli.

IV
Krupno korača po dalekim svetlim bregovima senka oblaka.
Leži na livadi raširenih ruku spokojna senka bresta.
Paučinaste seni pospalih cvetova nišu se kao umorni leptiri.
I tužno drhće senka moje ruke, pružene suncu.
A kada noć, kao ravnodušna prašina, padne po svemu, niko neće znati: da li su se udavile u njoj, ili su se radosno zagrlile senke oblaka, drveta, cveta i čoveka.
I ja se pitam: priča li to nama neko svakoga sutona o nečemu što će neizbežno doći?

V
Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći sve što mi se zbog tebe dogodilo.
I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da će me srce za tobom proći — kada budeš jednom otišao.

VI
Govori tiho. Drveće je noćas budno, i meni je žao da čuje: kako je život kratak i nije veseo.
Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pevaju, i meni je žao da čuju: kako u glasu nečijem ima suza.
Govori tiho. U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno, i meni je žao da čuju: da je ljubav u srcu nečijem tužna.
Govori tiho. Nebo je noćas beskrajno tanko, i meni je žao da nas čuje Bog, pa da mu zbog nas teško bude

VII
Putovali smo skoro polovinu dana.
Išli smo zaneto nemirnim stazama i spokojnim putevima, sve istim i istim; ali smo uvek zaboravljali da ima zaseda i krajeva, i sa belom dušom iznova smo počinjali.
O, ko bi nam opet u dušu znao zasaditi krin, pa da na početku ne pomislimo sa gorčinom: kako negde čeka kraj; pa da na kraju ne pomislimo sa gorkom mirnoćom: kako uvek ima novih puteva, na kojima se stari zaboravljaju.

VIII
Sve mislim šta li će doći posle ove bure.
Da li ću, kao tica svoja krila posle leta, umorno sklopiti svoje srce, a kao kamen sebi o grlo obesiti život.
Ili ću zaneta, raširenih ruku, vihoriti zemljom, tražeći polomljena krila snova da uzletim onome čega nema.

IX
I kada bi bar zajedno odlazili svi. Ali pođem ulicom, gledaju me tužno starci: opominjem ih možda pogledom na umrlu im kćer. I rastužim se ja kad sretnem čije ruke blagi pokret: setim se moga oca već davno zaboravljenih milovanja.
I kada bismo bar kao oblaci nestajali nesvesno. Ali viđam žene, po sto puta umiru nad životom tek rođene dece; i kod kuće sve bujnija nežnost moje majke boli me: ona sluti, doći će dan kada nas ostaviti mora.
I kada nam bar duša slučajnih saputnika naših ne bi bila daleka. Ali prolazimo tuđini jedno drugom mi što smo slučajno zajedno voleli bespovratnu lepotu svetlosti; a duša bilja bliža nam je od duše onih sa kojima smo zajedno plakali.

X
Posle mnogo ili malo dana pospaćemo svi redom. Zaboravićemo jedno drugo, kao da se nikad nismo voleli, kao da nikad nismo zajedno gledali nebo i sunce.
U mene se vraća moja duša iz detinjstva i molim nekog da mi kroz san na zemlji provuče istinu, bar kao daleku, nestalnu svetlost.
Ali pošto nikog nema da me čuje, znam, usniću da mi je petnaest godina i da me boli nešto u srcu, a ne znam dobro šta.