Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.

Iste su godine svi bili rođeni isti su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani, i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.

A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške...
i tako redom. Misli su im bile pune istih brojki i po sveskama u školskoj torbi besmisleno ležalo je bezbroj petica i dvojki.

Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskalo se u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo, da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u istom danu.

Dečaka redovi celi uzeli su se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno, kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta.

POKOŠENA LIVADA

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču. Pomrlih trava duše još lebde vrh otkosa što se lagano suše. O, vi ne znate tužnu o smrti trava priču. Zrikavci tužno zriču.  

Jutros dođose neki divovi kao hrašće u domovinu trava; i mrtvo pade bezbroj ljupkih, šarenih, glava; i bezbroj nežnih tela zdenuše u plašće, divovi kao hrašće.  

Svega devojka jedna zlatnog, okruglog oka i trepavica beli' leprša na livadi
i ranjenicima deli mirisne osmehe čedne, umesto crvenog soka, - devojka zlatnog oka.  

Sutra opet u zoru doći će divovi oni, i strašne surove vile zdenuće u sena mnoge mirisne glave mile. Ležaće u jednom grobu toliki milioni. Doći će divovi oni.  

Tužno zrikavci zriču, čuje se do oblaka; večera celog žale zelen-konjici svoje lepe viteze pale. Plaču nad grobovima mrtvih, dragih junaka, čuje se do oblaka.

PESNIK

Pesnik nema roda, veka ni porekla.
Kao zrak on je: bio, jest i biće.
On je bogova dobro i otkriće.
On je oduvek kao breg i reka.
Pesnik nema roda, porekla ni veka.
Mlad je i kad mu stotinu je leta,
A star i kada mu tek je dvadeseta.
Pesnik je kao zrak, breg i reka.
On je miljenik bogova samoće,
Razume ga ljubavi bog gospod
Kad srce kruni za sobom ko proso, Puste ga da sneva dokle hoće. Ludoga mu ne ometaju sna,
I ne brane da beži zemlji s tla.

SUDBA

U proleće, u proleće kad vrbe zelene
I potok teče plavim nebom umiven,
U cvetovima kad mirišu magle;
U proleće, u proleće ruže uvele Zavoleh miris skriven.

U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
Suđenice vile nisu umele
Od ludosti da mi ga spasu. U proleće, u proleće ja zavoleh Senke u nečijem glasu.

U proleće, u proleće, tako je suđeno,
Srcu mom uvek će ljudi da se čude
I žeđi mu niko neće shvatiti. O, žao mi je mladića koji me voleo bude U proleće, jer će patiti.

SELJAKOVA SMRT

Miriše sva kuća na jabuke brane,
U podrumu počinje da previre šira,
Sladi miris šljiva na sve sela strane.
Prvi žut list pada u zelenilo vira.
Sveštenik molitvu čita,
Ali mnogo se jasnije čuje
Kako u košnicama pčele zuje, Kako u lebarnici tapšu sita.
Mnogo se jasnije čuje
Kako tužno muču dva vola,
Kako neko opravlja i kuje Stara za sprovod kola.

Iz hrasta pod kojim je spavao
Sadeljan mu je kovčeg prosti,
I oni što su mu na svadbi igrali I sad su opet njegovi gosti.

Sunce već počinje da pada
Treba u zemlju leći pre mraka,
I pokojnik se na put krete,
Osta mu za leđima žitnice zgrada,
Osta putanja do tora
Nikla iz njegovih koraka.
Prođe kraj rala i motika,
I ne digoše mu se ruke da ih se maše,
Prođe bez osmeha kraj otave i paše, Zabrana, njiva i strane šljivika.

Prođe bez pozdrava preko zlata
Što lagano je sipilo s granja,
Preko krupnih lisnih dukata,
Preko zemlje meke što za stope prianja.

Kao kad se vraćaju iz vodenice Idu volovi nogu pred nogu.
Priča sprovod uz tihu setu
O ceni šljiva i pšenica,
I bogu,
Velikom nebeskom kmetu.

SRBIJA JE VELIKA TAJNA
 
Srbija je velika tajna:
Ne zna dan šta noć kuva,
Niti noć šta zora rađa,
Ne zna grm šta susedni grm sanja
Niti ptica šta se događa Između granja.
 
Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,
Niti kukuruz struk sluti
Šta se u susednoj njivi sprema.
Svakog časa sve se menja, Nijednog kuta ni lista nema Da nije tajna.
 
Ko zna šta krije u sebi
I ta nevina rosa sjajna;
Ti seljački poslovni krici Što se s brda na brdo čuju Zaveru možda kuju.
 
Ko će u toj zemlji kada
Znati šta i devojka mlada
U nedrima netaknutim nosi;
Kakvu tešku tajnu
U rukama svojim drži dete;
I starica pogrbljena svaka
Do kakve se uputila mete.
 
U toj zemlji i vetri
I mirisi, potoci i reke,
I crkvena zvona
Potajno prenose vesti,
Na prvom zavijutku
Gde šuma počinje ona
Ko zna šta možeš sresti.
 
U toj zemlji ni zečjoj stopi
Neprijatelj verovati ne sme, Ni tragu volovskih kopita.
Dogovori su možda tajni
I žetelačke pesme I udari šumskih sekira
I uspavanka uz kolevku skrita.

NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame. Nemam vremena da raspirujem plamen, Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici, Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca; Nemam kad da razlažem na sastojke nebo, Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe, Ni svoga nisam dobro upoznala. Nemam kad da usvajam zapovesti nove, Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

ZMIJA

Ispod suhog otkosa izmilela zmija. Oko nje pusta livada, jedan cvet; nad njom dva-tri oblaka, ptica let.
Sunce sija.
Dalekom putanjom pesma, ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo u travu.
Ona sluša; u zrak budno digla glavu.
Sunce sija. Tu su joj ubili majku oštricom kose; i nju će kad jednom izmili iz ševara. Istrunuće odeća njena puna šara, preliva rose. I u večnosti posle nikad više sunčati se neće ista zmija nit' istih ptica minuće let; nikada više isti cvet neće naići.
Sunce sija.

SREĆA

Ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu; dan mi je kad njegove se oči vrate, a noć kad ponovo od mene odu. Ne merim sreću smehom, ni time da li je čežnja moja od njegove jača; sreća je meni kad bolno ćutim s njime, i kad nam srca biju ritmom plača. Nije mi žao što če života vode odneti i kaplju moga življenja; sad neka mladost i sve neka ode; on je stao kraj mene pun divljenja.

PREDOSEĆANJE  

Poznala sam te kad sneg se topi,  topi, i duva vetar mlak.  Blizina proleća dušu mi opi,  opi, pa žudno udisah zrak.  S nežnošću gledah stopa ti trag,  trag po snegu belom;  i znadoh da ćeš biti mi drag,  drag u životu celom.  Poznala sam te u zvonak dan,  dan pijan, svež i mek.  Činjaše mi se već davno znan,  znan kad te poznadoh tek.  S nežnošću gledah stopa ti trag,  trag po snegu belom;  i znadoh da ćeš biti mi drag,  drag u životu celom.  Poznala sam te kad kopni led,  led, dok se budi proletnji dah;  kad dan je čas rumen, čas setan, bled,  kad sretno se i tužno u isti mah.  S nežnošću gledah stopa ti trag,  trag po snegu belom;  i znadoh da ćeš biti mi drag,  drag u životu celom.

PO RASTANKU
 
I  

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:  časi bolni i dani dragi, lepi;  kad novi bol se starom bolu smeje;  od reči tvojih kad duša ne strepi -          reci, da l' te je moja          tuga bolela          nekad, kad sam te mnogo,          mnogo volela?  Reci mi sad, kad me ne voliš više;  kad ti se prošloj ruga nova sreća;  i kad se dana koji nekad biše  duše ti samo kad me vidiš seća -          reci, da l' te je moja          radost bolela          jednom, kad nisam više          tebe volela?  
 
II  

Nekad sam bila dobra i mlada  i poverljiva i puna nada,  nekada pre;  ti si mi tada reći mog'o  beskrajno mnogo, o kako mnogo  sa reč i dve.  
Spokojni bili su dani moji,  a ti si srcu mi prvi koji  beše drag,  pa iza svega što si mi rek'o,  katkad surovo, katkada meko,  ostao je trag.  Sad srce moje bije tiše:  već manje volim, a znam više  nego pre;  već sad mi ne bi reći mog'o  onako dosta, onako mnogo  sa reč i dve.  I kad bi danas prišao meni  i hteo reći davno rečeni'  buditi draž,  u srcu mome šaptao bi neko:  da sve što si mi ikada rek'o,  bila je laž.

III  

O, kad bi znao ti kako je meni  što neću više smeti  ni u proleće, kad trava zeleni,  ni kada cveta leti,  doći ti sutonom, dok tuga raste.  

O, kad bi znao ti kako je duši  kad zadnje drveće mre  
i zadnje lišće žalosno pevuši,  što neće moći kao pre  reći ti svoje jesenje plašnje.  

O, kad bi znao ti šta srce skriva  kad oko zalud traži.  
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,  bez boje i bez draži,  svaki dan kada te videla nisam.

IV  

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.  

Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.  

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.

V  

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?  

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?  

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

NEJASNA PESMA

Hvala ti za ovaj čas bola prepun. Pored mene usamljen cvet bele krune i ulazi tiho u nebo mesec nepun. O, ne treba sklopiti oči suza pune kad mesec izlazi. Sići treba na livade i put, gde tišina leži bistra preko bilja i spava mesečine široki skut, pa zalutati u noći, bez cilja, kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno: meseca i srca uzrok polazni:
i, ma koliko bilo protivrečno, voleti treba što su prolazni lepote časovi, što za radošću bol dolazi, što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi. O, nikada ništa nemoj zboriti kad mesec izlazi.

RODNA GODINA

Duva septembarski mesec u frulu tanku, obrazi mu došli rumeni i puni, zriče zrikavac čokotu u kruni, za gudalo mu zadenuli banku. Svirala meka u ustima vetru, potoku iz zukve harmonikaš viri. Svira Srbija, na svakom kvadratnom metru ima svirača po tri, po četiri. Sviraj, meseče, u osmeh razvuci usne: umesto šljunka kukuruz pod nogom prska, u rakiju se i magla poljem gusne, puna je mleka i oko potoka trska. Igrajte, zlatne kupe sena i slame, razvejte po noći svud svetle pabirke: hvataj se, brdo, jedno drugom za rame, igrajte uz zvuke septembarske svirke.
Obesna frula svirača meseca u igru i gore kolubarske tera, nikad ne videh veselijeg keca od razigranog na mesečini Cera. Sviraj, meseče, pozovi da dođu u igru setne strnjike i voćnjaci. Kičere - šumo, šubaru zbaci, zameni umornog Kosmaj-kolovođu.
Igraj livado, visoka pojato, talasajte se rodne zemlje nedra, hvatajte se reke u kolo, u jato, da još vedrija postane noć vedra.

"U ljubavi je najlepše da se sanja, čeka i da se čuva tajna. Ko nije prošao kroz to - nije voleo. Ko nije sposoban da se žrtvuje - nema dara za ljubav. Ko nije patio i plakao - nije voleo."

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

MOJI ZEMLJACI  

U Brankovini sad se drva seku  i u grad voze da prodadu.  Siromasi obaraju šumu mladu:  bukve čija kora se još kupa u mleku,  ceriće što tek počinju da rastu.  Ceo bogovetni dan pognuti seku,  dogod sunce ne pređe svoj put nebom.  Tek kad sveštenik na večernje siđe niz reku,  sednu na panjeve i maše se torbe s hlebom.  
Sutradan na vočiću jedinom silaze gradu,  na leđima komad proje za ručak nose.  
Ostaju im gole kraj kuće bregova kose.  
Promiču polako po tuđeg drveća hladu.  Hlad svoje šume u gradu će prodati,  gledaće očajno u njih bregovi goli.  Doneće kući samo opanke i sveće  i nekoliko grumenova kamene soli.

OBEĆALA SI DA ĆEŠ BITI VEČNA

Obećala si jednom u detinjstvu da ćeš biti večna, otkle god se vraćali da ćemo te zateći, kao senku ispod kućne strehe, kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe da je nisi, kao ribarske žene, presedela na pučini gledajući; nije bilo bure ni brodoloma da nismo posle njih pored neba ugledali i tvoje lice. Gde god bismo se probudili, bila si u prozoru ti i sunce; bila si nam uvek na dohvatu ruke kao voda,
uvek kao vazduh prisutna i neophodna.
Obećala si nam da ćeš biti večna kao sve što nas na svetu dočekuje i ostaje posle nas. I kada si umirala, činilo se da se osećaš krivom što nas napuštaš.

GRAČANICE

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti, ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana, da druga ruka kraj tebe travu na plevi, da ti vrane ne hodaju po paperti. Ili tvoja zvona da bar ne tuku ko srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa nemaju naših neimara ruku, ni anđeli Simonidino lice. Da bar nisi toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same da se nismo privikli u tebe kleti, Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla u visine uzneti. Gračanice, da si nam bar jabuka, da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti, da nam bar poljima oko tebe nisu predaka divnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru, u kaleničku portu te preneti, zaboraviti likove po tvom oltaru. Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti.

MIRNO MOJE SRCE SPAVA

Snegovi, snegovi po svemu
Mirno moje srce spava
Sad mrtva ruka zaborava blago je pala po njemu Bilo je tužnog svega ispod svoda neba plava
Mirno moje srce spava
Ne budite sada njega
I radost i bol je prošao
I laž i ljubav prava
Mirno moje srce spava
San je tihim korakom došao

Ni za čim nemam žeđi ni gladi
U grudima mi sad san otkucava
Mirno moje srce spava

U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno, od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine, šta je rodoljubivo i časno, i šta treba da čine potomci negdašnjih junaka. Ne mogu da poznam narod čije su pevali vrline pesnici od Branka do sada. Srpsko stado malo sve do poslednjeg runa razbilo se i ošugalo. Postali smo zemlja robova i potkazivača i stokatnih zelenaša. Pune su nam ulice sada poštovanih zlikovaca, a zatvori nevinih robijaša. Na leđima kao da grbu nosim od bola i stida, i ulicama kad idem, kao da mi blato baca pogled okolnih stranaca u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida sa rugoba naših rana.

BALKANAC

Ne stidim se što sam -
kako vi velite - varvarin sa Balkana tla prljavštine i bure. Čućete sad
i kod nas ima neke vama nepoznate kulture. Vi prvo ispitujete i sumnjate daleki ste i od rođenih sinova, za trpezu svoju ne posadite svakog tuđina. Vi možete da pijete a da svakom ne pružite čaše vina.
A kod nas su još običaji grubi mi puštamo svakog pod svoje šleme, kod nas se još i s namernikom ljubi, kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine, kod nas svaki čovek ima čitavo pleme prijatelja i rodbine. Vi, doista, imate nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog čoveka po jednoga imaju ga drumovi i polja, apsane i škole, a kod nas, kad ljudi veruju u Boga u sebi ga nose i tiho mu se skoro u snu, mole. Vi, istina, za svaki kut života imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate izumi vaši su za divljenje, a mi još imamo starinske alate, ali sve je kod nas još zdravo i prirodno ko glina i umiranje, i rađanje, i življenje. Vi imate čitave zbirke pravila i nauka o slobodi o svemu se kod vas piše i pripoveda ali mi po nepisanim zakonima slobodno živimo i nekog prirodnog držimo se reda slično ognju,vetru i vodi. Kod vas je zbilja sve tačno propisano kako se jede, govori i oblači, a mi kad govorimo, vičemo i mašemo rukama i čorbu glasno srčemo i u rukavicama smo obuću nosimo od svinjske kože, puno je kod nas seljačkih navika i stvari i kraljevski preci naši doista su bili govedari.
Narod nas, zbilja, u gnevu može da kolje ruši i pali, ali mi nismo oni što smisleno tlače mi ne smatramo da je svet celi naše polje mi ne bismo podneli ni urođenik prašumski da zbog nas plače. Duša je naša prostrana iako smo brojem mali.

NEKO SE SEĆA DETINJSTVA

Kaska šivaća mašina preko debeloga platna za košulje vojnika.
Poznajem dobro taj kas
zadihan kao kašalj plućnih bolesnika. Sećam se detinjstva našeg kad je mati sva umorna i žuta vazdan šila: po osam haljina, osam kaputa, osam kratkih košuljica, sve dok bi svetlost s brda kroz prozor lila.
Nad mašinom večno nagnuta bila su joj pleća i glava: krpila je po šesnaest nogavica, po šesnaest rukava; povazdan željni smo bili njenog osmeha i lica. Zemlja bi se opasati mogla nizom dugih poruba što ih je ispod igle izvukla njena ruka, okorela od rada gruba. Ućutkala se mašina, digla se umorna švalja da svetlost upali; brdo vojničkih košulja oko skuta joj se valja. Pa opet kaska igla
potrči, potrči pa stane.
Sećam se detinjstva našeg,
tog vremena i svetlog i tužnog, iz kog od igle majčine još nosim oštre rane.

MESEČINA

Luta nam mesec oko sobe, kraj strehe plovi naše, srebrom nam napunio čaše i staklene boce obe.
Mesečinom sam se opila često, zbog sreće, zbog jada Pijmo, prijatelju, i sada, prozorska otvori krila.
Videćeš, manje je slatka časa tvog starog vina nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noć je kratka. Pijmo, prijatelju i sad skupa ovo ponoćno piće, sve moje znaćeš biće kad zadnja se isprazni kupa. Biće ti sasvim prozirna moja duša i oko; gledaćeš u srce duboko, do samog dna mu nemirna. Reči će poteći same obraz stati da se žari; a mesec, krčmar stari, iz šumske smejaće se tame.

SELICE

Kroz noć i vlagu divlje se guske sele jugu i bolno kriču.

Osećam želju da mutnu neku napišem priču: kako odnose one sobom na krila svoja bela dva iz duše moje drago nešto, a ne znam kuda, i ne znam šta.

TRAŽIM POMILOVANJE ZA... SEBRA

Tražim pomilovanje za sebra što niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideste kućica njegovog krompira, za usukano kukuruza stabaoce, za dim nad krovom, za ono gde je, sledeći oce, pogrešio delom i slovom.

Za sebra uvek verna životu, za sebra koji sunce voli. Ako život izda i seva, i gušteri, sunca uživači, i pesnikinja mirisa, zova, za sebra, sebar izdati neće, za sebra koji u povodu
vodi po desetinu sebara sinova.

POMILUJ BOŽE

Pomiluj Bože, one koji su žedni proleća, iščezli kao osmeh tih među zvezdane svetove. Pomisli, Bože, na njih u čas kad prosipaš cvetove povrh kutova svih.

Zakloni, Bože blagi, svojim glasom naš smeh, i naš glas, ako radosni budemo u dan kad, žedni života i mladosti, oni odoše od nas; zaseni svetlošću večnom njihov vid, o, Bože blagi, jer mene je stid časa zemaljske radosti.

Zakloni, Bože, srcem svojim naše srce u čas kad se proleće rađa, kada cvetanja, kada sunca moć budu u nama tugu ubili; kad prođe najpre čas, pa dan, pa noć, a mi se ne setimo njih ni časa kad smo ih izgubili.

Zakloni, Bože, zemaljske stolove i čaše od njih, koji više ne sedaju za prolećne gozbe naše; od njih, čije duše sad kruže iznad vrline i zlosti; na čijem srcu mladom cvate ruže u čas kad su u šumi lasta i ljubav u srcu našem prvi gosti.

SRNINA MOLITVA

Istoku okrenuta, srna pod borom kleči, moli se molitvom zverinja, bez reči.

Od jutarnjeg sjaja oči su joj crvene, ne vidi oko sebe ništa, ni okolno drveće, ni jezero, ni mene.

Hiljadu je vekova dizao njen visoki hram, vajao stubove u njemu, Gospod sam.

Mahovinom je zastro kamen goli, da bi srna imala gde da se moli.

Istoku okrenuta, moli se dignute glave da borovi pravo rastu, da zime ne budu ljute,

da drvo novo nikne na mestu gde staro se osuši, da u jezeru voda nikada ne presuši,

da jasne budu zore, da šumu mimoilazi grom. Istoku okrenuta moli se za svoj dom.

I svud iz borove kore, kroz šume hram, mirišu tamnjan i smola. I dok se moli, sveću drži joj Gospod sam.

OSVAJAČI

U običnom životu Nemci su, velite, učtiva, uglađena bića, nisu lopovi ni ubice, puše lulu, piju pivo, doručkuju masla i meda. Možda je to i tako, ali što se to tiče nas, kad je njihovo zajedničko stoglavo lice puno krvi i užasa, kad na sve tuđe gleda ili nadmeno ili krivo.

I, velite, rodoljubi su oni, za domovinu bez razmišljanja ginu. Neka je i tako, ali naše rodoljube oni su pljuvali, naše najsvetije borce razbojnicima zvali, ponizili nam zemlju do skota; kad oni ubijaju, junaštvo to je, kad mi svoj život branimo, divljaštvo i sramota.

I, velite, njihova deca su čista; podsečenih noktića, umivenog lica lepršaju kao cveće.
Verovatno je i tako, ali što se to tiče nas, zbog njih naša deca prljava, i bez majki hode, zbog njih kod nas teče mesto pesme jauk i poklič buna, i krv mesto peraće vode.

I Nemica je, kažete, ljupka, ima ženstvena nedra, okrugla, i obraze rumene, i besprekorna je mati. Ali što se to tiče nas, i ona je na naš narod bacala rugla i mirno sedela na kućnom pragu dok sin njen negde progoni i strelja, dok sav svet zbog zemlje njene pati. I ona je našoj deci iz usta zalogaj otela.

Oni, velite, vole svoje ognjište, svaki oko kuće gradinu ima, i duž puteva zasađeno voće. Ali u zemlji našoj oni su ostavili zgarište, useve pretvorili u barjake dima, i kroz tišinu naših pitomih sela, derali se užasni, užasno.

I kad mislim na njinu viku, na njine lule, pivo, decu, žene, na dobroćudno lice im domaće, voćke kraj puta zasađene, ruke čiste kao od zlata, dođe mi da vičem iz sveg grla: živeli narod prljavih nokata, a srca čista; živeli narodi što kod svoje kuće psuju iz glasa, a boje se na senku pravde da stanu; živeli narodi čije žene nose oružje iza pasa; čija deca čupava hode; živeli narodi čije opšte lice blagom svetlošću blista!

POKAJANJE

Tek sada, u ropstvu, vidim koliko sam tvoja bila. Koliko sam deo tvoje lepote i tvoje rugobe, iver što uz tvoje stablo pada, vidim tek sada kad mnogi te napuštaju i sramote.

Tek sad kada te i nakazni grde i pljuju usred tvog lika, kad svakog časa se u tebi gine, kad se od tereta ugibaju i seljačka leđa tvoje planine, kad nema trenutka ni spomenika na koje nije uvreda pala, tek sad vidim koliko si lepa i koliko si moja bila.

Sad mi se čine propušteni i leže mi kao ljaga preko imena i lica dani kad sam te smetala s uma, utonola u male bolove lične, kao da sam ti tuđinka čija. Tek sada vidim da sam i ja tuđina pustila preko tvog praga i bila jedan od tvojih ubica.