Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

UPOZORENJE

Zemlja ničija puna je straha i plača, otrovnih vrela puna, puna vrtača koje silaze do pakla. U njoj su pevice slomljena kljuna i srnama su zamućene zene, ljudi žive srca već iščupana, tu ne zarasta nijedna od rana, tu već s proleća slana opari trave, ni posle kiše tu nema otave.

Oko ponoći kada svi već pospe, zemlji se ničijoj privrzaju demoni, strahom, sumnjama, misli ljudi truju, u srce im se duboko uvlače, ubacuju u njega kajanja guju, nedolične misli ubacaju. Još za života ljude u pakao odvode demoni.

ODAZVALE SU SE SAMO PTICE

Na sav glas sam upomoć zvala, odazvale su se samo ptice i pojurile mi s grana i s oblaka.

Možda su mislile da sam gugutka prolećem rastužena, možda im je moj krik ličio na pisak laste,
na uzbunu zeba, možda su mislile da sam pevačica u jastrebovoj kandži.

Odazvale su se jedino ptice; usplahireno kao u gnezdo upaljeno uletale su u moja nedra. Možda su mislile da mi je srce požarom obuzet poletarac.

JUTARNJA PESMA

Južnjak mi pravo sa oblaka jahte u sobu banu preko dimnjaka, nebodera i betona, dotače u meni ožiljke i rane, podiže ploče teže i od tona, odnese niz polje plahte, pokrivače.

Obuze me strava ni slutila nisam šta u meni spava, kakvi će leptiri izići iz čaura, šta počiva ispod ploča zaborava, ni koje će prozore otvoriti bura, ni koliko potajnih odaja; ni slutila nisam kakav je kalauz miris sa oblaka i iznenadni jutarnji okean sjaja.

STAZE NIČU I ZATIRU SE

Između dva prijatelja
Kao između dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka, Od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka, Nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.

GRADSKI LJUBAVNICI

Stalo je dvoje ljubavnika željno zelenila kraj gvozdenih oko vrta ograda, gleda, po busenju niče trava mlada, kuća se u procvetalo granje skrila.

Pluća punih prašine iz akata i pomrčine memljivih hodnika, željno zelenila dvoje ljubavnika tudeg vrta je odškrinulo vrata.

Udisalo je dah zemlje i smole žudno kao prosjaci miris jela i oči svikle na hartije i zidove gole milovale su voćki drveta bela.

Progovori devojka, mirisom opijena: "Volela bih da mi kraj zagrljaja miriše trava i niču klice iz toplog semenja; volela bih da kuća gde decu rodim do kraja života posle se ne menja;

da imadnemo svoje ognjište i vrt mali i da nas sunce dok se ljubimo gleda, na našem krovu da se rađa i seda; umorne da nas miris zemlje gali."
I reče mladić, obgrlivši je oko ramena: "Tvoja je ucvetala višnja i smreka, tvoja je zemlja puna semena, i trava meka.

Tvoja je svaka stabljika malena; otkako te znam, sve bilje u svetu za tebe sam, čini mi se, ja sadio; tvoja je svaka kuća u zelenilu skrivena; otkad te znam, čini mi se, sve sam ih ja za tebe gradio.

Pa kraj svih baštenskih zastajući vrata žudno udisahu slast osunčanog zraka dvoje ljubavnika željno proletnjeg zlata, i nestade ih u senkama tuđih vrtova i voćnjaka.

UCVETALE MISLI

Nisam znala do današnjeg dana da i misli postati mogu cvetali voćnjaci.

U mozgu mi je cela trešnje grana puna polenova zlata, vijuzi svakoj sa vrška i račava izbijaju cvasti.
Možeš li jutros biti pčela plava, možeš li biti koji od insekata što cvetovima javlja začeće.

Možeš li jutros rečcu ne izreći koju katkad kaza, što slama granu spremnu da procveta i nabujale sokove preseca?

Možeš li u moje ne banuti misli sa surovošću iznenadna mraza?

PRAUZROK

Jednom, možda u detinjstvu, neko mi je čitao nešto ili pričao u suton, a mogla sam biti i mlađa, možda tek začeta; ali sad ta uspomena mutna mislima mojim luta, kao reč nerazgovetna, kao bezuzročna seta ili pramen sjaja ili melodija koja me se takla, ali ne pamtim kakva.
I sve sad što mi se u mislima rađa možda je nesvesna krađa te nerazgovetne lepote koju mi zaborav krije, tog nagoveštaja blaga za kojim tragam.

MOGILE VREMENA

Ne moramo umreti da se rastanemo. Vreme kao zemlja rastavi i otuđi.
Ne mora nas zemlja progutati, kao živi pesak vreme nas uguši. Dani svojim krilima labuđim, noći svojim olujama tamnim naveju humke na duši.

Ne mora nas zemlja zasuti. Zasipaju nas usevi vremena i bestelesna težina njina. Već posle tisuću, ili sto, ili pedeset noći i jutara ponešto u nama zanemi, svisne, slomi se, skameni, ponešto se ugasi i sruši, utone u mrak, u nesvest,
i pre smrti polako tonemo u vremena treset.

SUDBINA

Sudbina je kada Sunce čim zađe opet se istim putem vrati. Sudbina kada na tek zalečene rane padne vruć pepeo ili ljuta slana. Sudbina je kad čije leto pozastane i pričeka da ga stigne nečije proleće. Sudbina je kada ste se životom kleli da nećete nešto počiniti, i počinite.
Sudbina kada cela života ne sanjate i najednom vas snađu snovi. Sudbina kada ljubav naglo digne s nečijeg srca nadgrobnu ploču.

Deci poručujem neka ne hitaju časpre izići iz detinjstva, i neka njihove prve ljubavi budu takve da bi hi smeli poveriti i mami i razrednom starešini.

PREKOR

Umesto da me pogladiš po kosi, reci mi da ličim na sunčanu krunu, reci rečenicu ljubavi punu, rečima me voli i uznosi.

Voli ljubavlju milošte izgovorene, onom koja žalost može da izleči, govori vazdan nežnosti, čežnje reči koje si izmislio samo za mene.

Umesto da me zagrliš sa vrelom žudi, susretni me pesmom ptica ludih, vihorom i vatrom ushićenja.

Upamti se duže od zagrljaja reč u kojoj ima ljubavi sjaja, zagonetnost dragog kamenja.

VERUJEM

Stala sam poslednji put pred staru slikovnicu i ispovedila se šapatom: verujem u proleća ljubavi i njegove bujice, verujem u nebesa lepote, verujem u dušu duge, praskozorja i sutona, verujem u antene što ih nosim u snovima, verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje, verujem u prizvuke, verujem u bolove koji se zorama leče, verujem u srca koja može sve raniti, verujem u sećanja na detinjstvo omađijano, verujem u radost praštanja, verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri, verujem u nevinost prvih grehova, verujem u časovnok što kuca u zemljinom središtu, verujem u duhove koji žive u osmesima, verujem u vasionu srca koja se bude, verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda, verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.

NEKA OSTANE MUTNO

Neka ostane mutno.
Ni bogovi nisu hteli da sve znamo i oni su želeli da ima tajni, da se mučimo i kolebamo, kroz sumnje da tragamo, da strepimo pred tajnom.

Neka ostane nemo.
Ni bogovi nisu hteli da sve čujemo, sve razumemo.
Ćute i oni mudri i stari, ćuti zemlja, ćute stvari kojih se tičemo minut za minutom. Neka ostane nemo, neka ostane mutno.

Ima krajeva iz kojih
nikako ne mogu da odem,
u koje se u snu vraćam.
Nekad su to bregovi
u koje su zaljubljene vode,
nekada stene spečene od suše,
nekada proplanci
gde su glog i divlje trešnje.

TERMOMETAR KRVI

Od nule stepeni, gradus po gradus, proleće po proleće, ti se penješ ka letu - meni se krv skuplja kao u termometru živa ispod nule, ja listopad za listopad silazim ka mrazu i mačenoscu vetru. Tvoja krv se penje preko četrdeset - moja pada sve do u hladnoću Sibira, u snega studen treset. Oko tebe su prostori uzrele zobi, suncokreta i mak, Sunce tvog srca penje se u zenit, vrelo kao Sunce u Buhari - a, moje stari, spušta se do u Ledeno Doba, u snega beo mrak.

MOJA PESMA

Bolni, ali začudo dragi meni su dani, kada opazim da ljudi su mi tuđi, neiskrenošću zazidani od mene kao tvrdom kulom, te bežim u šume i u dušu bilja ronim nekim novim, u osamljenosti rođenim čulom;

kada radije od prijateljske šake, milujem drveta kakvoga nežni, rumeni prut; i bežeći sa toplog, sestrinskog krila, da mi je da magle daleke lagani dohvatim skut.

Dani kad žiže istina mi se čine varljivi plamičci iz bajke što mame sa pravih staza; a verujem strasno u ono što kakav šum skrivenih u noći grana jedino tek meni kaza;

kada ne razumem ni sebe; a žudno kao vračara u zagonetni gledam prirode dlan; kad osetim da život u dnu nije lep i strasno sva se uživim u kakav prolazni san.

LIRSKA PROTIVUREČNOST

Ja ipak volim jesen i žive kišne niti, jer u njih utkam nadu da ću još jednom piti s proleća miris gloga i čuti dva, tri sloga šumskog pesnika nekog;

i skoro mrzim dane kada nastanu lepi, jer ih zagorčam plašnjom duše što bolno strepi:
da se ne bliže magle, kiše otkud ne nagle, il' ide sumoran dan.

Ja skoro volim čase gorčinom nalivene, jer znam: da danas-sutra opet mora do mene doći radosti četa, kao što topla leta večno idu za zimom;

a nikad vedra nisam kad dođe radost neka, jer znam: da danas-sutra ponovo bol me čeka, da tako, sve do smrti, svaku će radost strti il' pomutiti bol.

SVEJEDNO MI JE

Ma šta da se tužno zbiva
u srcu mom: ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika nemirnom naboru; eno ga leprša u bulki krilatom saboru; eno ga smeje se blistavo na reci ispod mosta.

I meni je dosta, da sve zaboravim: jer kratko boravim ovde, gde me je srce zabolelo i život čudno zavolelo.

Svejedno mi je, ma šta da se tužno zbiva u srcu mom: ja život volim.

I u težak dan meni je dosta za srce vreli makov cvet, za oko blistav tica let, za dušu s grane pesmica prosta, jer zakratko ovde boravimo i jednom ćemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet, i srebrni tica let
i pesmica sa grane i svi zbog kojih mi tužno biva. O, svi mi što slučajno zajedno gledamo neba lepotu.

I znam, u novom životu zaboravićemo ovaj zemlje kraj i nećemo nikada ponovo u sunca gledati sjaj.

Svejedno mi je, ma šta da se tužno zbiva u srcu mom:
jer proći ću ja, a proći će i mrtvo kamenje po kome sam gazila; proći ću ja, a proći će i večno plamenje sa koga mi svetlost slazila.

Proći ću ja, a proći će i poljane ravne pokraj kojih sam hodila; proći ću ja, a proći će i planine davne iznad kojih se visoko misao moja svodila.

Proći ću ja,
a proći će i sve što sam mimogred ili duboko volela; proći će sve, a proći ću i ja, mada me je bolela duša naših neizbežna sudbina.

Svejedno mi je, ma šta da se tužno zbiva u srcu mom:

Znam, jednom na sve zaboraviću. Sve što se ovde zbilo ponoviti se neće tamo gde bez kraja boraviću.

Znam, sa svojom krtom stabljikom duše moje bela cvast, i moja beskrajna želja za životom, i moja bolna strast za lepotom uvenuće u tamu.

Znam, tad zaboraviću koliko sam na zemlji grabljivo volela sebe samu.

ZVEZDA

Široka livada u cvetu spokojnim osmehom sja, bezbrojno zvezda nežno je gleda. Lagano putanjom idemo, jedno za drugim: moj deda, sestra mi mala i ja.

Tad iznenadno poglede naše svetao zvezde skupi let. Uzdahnu starac: "Kao zvezde pad munjevito mine ovako čovekov život — srećan i klet.
Kao da juče bejah mlad!"

Ja mišljah: tvoje da l' drage oči u isti neba gledaju kut. A skoro kroz plač pitaše mala: "Deda, da li će koji put na našu livadu zvezda pasti?"

PAUK

Htelo bi da zađe, al' se zaplelo sunce između oblaka dva. Ni vetar, ni uzvik, ni lavež, ni rika.
Po livadama u dolini,
ko svila tanka, drhtava zrika tišinu tka.

Tada najednom bolno nad poljem zadrhta pesma teška od strasti, pa pripev: sirov, otegnut vrisak što iz jazbina srca se čupa. Spazim: na jednom još svetlom bregu ljudi i žena šarena grupa, gde seno plasti.

Pa noć i zlatan pečat na nebu, i blede tačke zvezdanih kola, i opet zrika tišinu tka. Ali ja kao da i tad čujem tešku od strasti i lepu od bola pesmu i pripev: ni usklik, ni jauk; i vidim između oblaka dva gde stoji sunce kao ogroman i vatren pauk.

U KOLU

Igra se srpsko kolo i krha telo, krha.
Čini se da radost buja, ide do svoga vrha, i svako oko sja; ali slutim ja:
da mnogi radosni nisu.

U mnogom oku tome ljubomore su griže; i prkos, i mržnja mnoge možda u igru diže, i strah od skore smrti možda bi mnogi strti hteli u strasnoj igri.

Igra se, strasno igra; ali ja ipak slutim:
međ svim tim očima mnogim: plavim, crnim i žutim, od kojih svako sja, svega moguće dva srećnog su srca svojina.

POĐIMO U ŠUME

Pođimo u šume, noćas sam rada da gledam kako jesen bela cveta i pada na ravni put. Pođimo u šume, iz sviju vrela gleda po jedan mesec žut.

Pođimo u stare iskusne šume; noćas se hrašća umorne grane spokojno slomile. Pođimo u šume, na sve strane tužno mirišu proleća uvelih gomile.

Pođimo kroz bolni osmeh česta; noćas su bukve vitke i bele, i senke bresta tiho se plave. Pođimo u šume, uz put će jele držati nebo vrh naše glave.

Pođimo u šume, noćas će trakom sviju se reka srebro osuti. Pođimo u šume, pod zvezdom svakom
sanjaju mirno listovi žuti stazom i mostom, brdom i dolom. Pođimo u šume, noćas bih htela da me se uvek setiš s bolom.

KRUG

Usamljena livada, kao jezero gorsko, zeleni se jutros u šumarku i niše bele zvezde aprila. Gori nečija krv u cvetovima na jarku. Ko zna, nekada je možda bila livada ova gorska dno morsko.

Stena se možda dizala na mestu grma, gde od jutros tica gnezdo gradi suvim listom, mrtve tice rebrom. Stazom je možda nekad tekao potok mladi i prelivao se mutnim srebrom belih oblaka i zorinih srma.

Možda je sklizio njome prvi glečer kao začarani beli splav, promilila zmija kroz palmi hlad. Možda je prašumom davnom po njoj hodio lav; ili zapevao na njoj čovek mlad u prvu života večer.

LIRSKA OAZA

Gde li je moja duša?
U zoru mi se čini:
niše u pramenju mekom na dalekoj kosi; ili na život u polju nekom uzdrhtala čeka; (da bi bila u rosi, već nije tako čista.)

Uveče kao da zgrčena ćuti na tamnoj sumnje veđi; ili po šumama beskrajnim šapate čudne bere; (da bi bila na zvezdi, već davno je na međi gde nema mnogo vere.)

Gde li je moja duša?
Katkada mi se čini: zarobljena u davna jutra i večeri smeje se: ili uz vremena reku htela bi do mutnog Sutra; (da bi sva u prošlom veku bila, voli nekoliko dana što tek će doći.)

I uvek mi se čini: između nje i ljudi nema mostova ni staza; pa boli me i radosti
što mi je duša: daleka lirska oaza.

ŠUMSKA ZVEZDA

Ispleo pauk u granja zelenom gnezdu nežnu zvezdu.

Pesma je zatalasa, miris zaleluja, svetlost je niha: može svakoga časa nestati nežna i tiha šumska zvezda.

Može je na trn i kamen oboriti rose grumen; može je zgoreti u noć svica biserna rumen; može joj srce razneti leptira koga krilo.

Ali svejedno, prolazi sve kao da nije ni bilo: nestaje zvezda koje sam plela nad životom, nestaće zvezda što lepotom večnom vrh šuma sijaju.

Svejedno kad: da li dogodine ili sad, ili posle hiljadu hiljada vekova; svejedno zbog čega: da li od zmije, rđavih lekova, ili tajnog uzroka kog,

znam samo, nestaćemo i šumski pauk, i ja, i Bog.

LOV

Ja neću nikad više šetati onom gorom što na obližnjem vidi se bregu; bar ne zorom, bar ne po snegu.

Jutros smo se rano sreli, dok je spavao moj grad i njegovo selo, tamo gde sja onaj hrast mlad, jedan zec i ja.

Čudesno čisto bilo je svud: po snegu ni ptičiji trag; svežinom mirisao šume krov i vazduh blag, pogodan za lov.

U šumi čas tu, čas tamo oštro je kevtao pas, a poljane bleštale za bokom. Jedan me čas zgroženim okom

gonjeni pogledao zec i ponovo ga nesta; negde u šumi pucanj se rasu, pa sve presta.
Osetih da su,

po bolu što me prožma, po tišini što se bi trenutno provukla kroz beli vrt, ljudi i psi doneli mu smrt.

Ja neću nikad više šetati onom gorom što na obližnjem vidi se bregu:
bar ne zorom, bar ne po snegu.

SEOSKI POTOK

Mili seoski potok u zelene žabljake spleten. Sparušen vrbov otok; i celom miriše dolinom u vodu potopljen ćeten.

U suhe obalske zukve šumor se utkiva tužni. Žir se odroni s bukve i šareni šljunak vira zakloni talas kružni.

OBLACI

Upeli se ogromni oblaci neki da zauvek odvuku nežnu luku neba preda mnom.

Uzalud već veče svako kroz prozor gledam: Vlašića Sedam ne spleću više svoj venac rosan nad usamljenom topolom; niti zvezda ona sa rumenim žarom rascvetava se nad starom ogolelom šumom.

Rastale se zauvek, bez nade, i pogubile bez traga one tri zvezde, sestre mlade, a bledolika, draga mati njina, ko zna u koje more, kao suza je kanula.

Iscepao negde svoj tanki veo Mlečni Put; a mesec žut iskopneo, i nikad više zagledati se neće u jasno beo susedova doma zid.