Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

"Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život kratak a nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza..."

PRVI SNEG  

Bolje bi bilo u tome prostranstvu  bez ijedne žive duše  da ni reči nismo izrekli,  da se na bele ljuljaške nismo peli,  da smo sa grlicama snežnim  ćutke seli za razboje.  Bolje bi bilo da nismo budili sneg  iz sna detinjeg,  da nismo srebrne jelenske rogove  šumom lomili.  Bolje bi bilo da smo sa potokom  uz ledeni nakovanj stali.

UMIRANJE LJUBAVI  
 
To što nismo više volšebnici,    
Što ne razumemo šta šapuće granje,    
Što priroda govori sa nama  
Kao i s drugim svetom,  
Što nismo bliski više  
Sa kamenom i cvetom -    Ljubavi znači tiho umiranje.  

To što nam zvezde opet  
Kao i drugima sjaje,    
Što se misli vraćaju u trezno stanje,  
 
I kule se oblaka kvare,   Što sve dobija obične oblike stare -    Ljubavi znači tiho umiranje.    
 
To što jasno vidimo sve stvari,  
Proleće što nam ne stavlja na čelo,    
Što život svetlu oljušticu svlači,    
I snovi svakog jutra što se smanje,   Što se sve na malu ljudsku meru svelo -   Ljubavi znači tiho umiranje.

DODIR

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta, Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

BOLNO PROBUĐENJE

Već je, dragi, došlo bolno probuđenje i srce se steglo kao gvožđe vruće. Već je došlo gorko, teško uverenje da će jednog dana u sivo svanuće

sve već prošlost biti. U duši duboko već se crna slutnja kao plima diže; i zadrhti srce, ko ranjeni soko, i bolno se steže, kad ti priđem bliže.

Osećam da ljubav tvoja će umreti; i biću ti, dragi, tuža jednog dana; a u dušu moju i ti ćeš uneti jednu novu povrh mnogih starih rana.

Da, došlo je, došlo bolno probuđenje i srce mi steglo kao gvožđe vruće; da, došlo je teško, gorko uverenje da će jednog dana u sivo svanuće sve već prošlost biti.

NA KRAJU BIĆE OPET JEDNO ISTO!

Kad pomislim da će kao pene nestati
I hridi ove, gde se jutros moja tuga
Meša sa gorkim mirisom pelena,
Kuda ću minuti ja kao svila zračna
Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli
I večno tako se čini, samo senka nestalna
I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
Odneti vreme kao i čoveka,
I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla I večito na njemu ostala,
Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto Sve, ma čime se ispunio vek.

I što bih onda činila ma šta
Da mi radost dođe ili tuga prestane, Kada sam proleća jednog u maju postala Samo zato da me opet nestane.

Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao kad sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

JA I TI

O kad bih mogla samo jednom ja nekuda iza bregova pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra projurila bih kroz šume, razgrnula livadi nedra.

U život bih se zagnjurila, svakom bih ruku pružala. Sa strašću bih se požurila:

da vidim u životu kako je, duša nečija ako je za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom, ma kud se makla, idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo: kad su tice kroz noć letele, kad je lišće tiho opadalo;

kad su senke u sen sletale, kad me ljudi nisu voleli, kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila kobi, suze i bolove, i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala: ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu ni časka me nije ostavljala.

Znam, umreću i ostariću; a nju uvek mladu, uvek žednu bolova na zemlji ostaviću.

TRAŽIM POMILOVANJE

Care Dušane,
Tražim pomilovanje
Za žene kamenovane,
Za njine saučesnice, pomračine noći,
Za miris deteline i granje
Gde su pale opijene
Kao prepelice i šljuke,
Za njine živote prezrene,
Za, neudostojene samilosti, Ljubavne njihove muke.

Tražim pomilovanje
Za mesečinu i rubine
Kože njine
Za njene sumrake,
Za pljuskove kose raspletene
Za ruku srebrno granje,
Za njine ljubavi razgolićene
I proklete –
Za Marije Magdalene.

Za pesnikinju zemlju starinsku

Za pesnikinju zemlju starinsku, Za njene večne rekvizite i šablone, za nebesa koja nežnošću kipte, za patetične sukobe vasione, za livade nkad idile site, za liriku mirisa i mesečine, za prezrene aprilske plaveti, za oktobarskih šuma buktinje, za slikovitost njenu prastaru, za bajku što piše inje.

Za zemlju,
Za melodičnost njene poezije,
Za bogatstvo sroka
Planinskih njenih odjeka,
Za njenih potoka slobodan stih, mladi
Uspavanku što je usred ušća
Peva reka, Za zdravice sto ih iz kamena Napijaju vodopadi.

Za zemlju,
Za slovo ljubve - Poeziju ljubavnu njenu,
Za madrigale vodenog cveta,
Za svadbenu igru belog granja,
Za junskog neba zbirke soneta,
Za pesnika koji voli i sanja,
Za kosa, za slavuja
Za njega, za svakoga Koji je pao nemilosti – Pomilovanja.

Za Pepeljugu

Tražim pomilovanje
Za lepotu koja pod koritom spava
Dok se maćehina kći u zlatnom ruhu
Dvorom šepuri,
Za Pepeljugu,
Za pepeo suri
Koji po njoj pada
Dok kraljević kćeri maćehinoj
Sasečenih peta
Cipelu navlači;
Za pastorku koja u zapećku stoji
Dok su oholih maćehinih kćeri
Pune tvoje dvorane i perivoji;
Za lepotu koja pod koritom spava
U lancima nehaja i prezira,
Za njene u vrtu zamrznute stope,
Za pastorku koju ne izvode
Pred kraljevskog prosca da bira.

Za naivne

Za one kojima se čini
Da su jednaki
Siromah i bogati,
Slabi i jaki,
Nesuđen i onak koji se sa sa robije vrati,
Bezruki i čovek sa rukama obema,
Miropomazani i odlučen odvere,
Zvani
I onaj što pred vratima čeka,
Za njih, za sebe,
Za svakog čoveka
Tražim pomilovanje

Za pesme

Za pesme
Sto u tankim lirskim košuljicama
Iziđz na posmrtne kritike ciču,
Kad svaki žudan kamenovanja
Kamenom se na njih bacati stene,
Kad hajkači na stare slave
Ledenom podvrgnu biču
Pesnikove stihove nedopevane.

Za pesnikovu prvu ljubav
Zatvorenu u stihova
Krhke komore i pretkomore,
Za čednost njenu,
Kada pod radoznalosti padne lupu,
Kad svačije mašte vetrenjače
U pohon krenu
Da pronađu gde se i zbog koga
Prva pesnikova tuga zače;
Za takozvane pesničke grehe
Kad ih na arhangelske stave vage
Licemeri na okupu.Za stvaralačku tajnu nežnu kao sasa
Kads nepozvani pesmi na vrata
Odnekuda spolja bane,
I pesnik leži bespomoćan
U zemlju dublje od dva hvata

Za ismevače

Tražim pomilovanje
Za ismevače
Koji sve isreda izvrću ruglu:
Mesečevu glavobolju,
I sunčev optimizam,
Dobrotu njive,
Radoznalost voda,
Dušu zatvorenu,
Dušu što se lako oda,
Starosti starca,
Ljubavi mlade penu,
Svačiju ubogost,
Svačiju veličinu,
One što za druge žive
One što za druge ginu,
Delo bez vrednosti,
Delo gde vrednosti ima –
Za uboge ismevače
Kraj kojih simploni sreće minu
Okrznuv ih samo prejanicama Svog dima.

Za zavidnike

Za zavidnike koji pomodre
Od odblesaka sunčevog dana
Što u nečije dvore prodre,
Za čoveka koji mrzi i vodu zato
Što žubori iza tuđeg plota,
I zemlju jer rađa i kod drugoga,
I selica jato
Koje na tuđu kulu sleće.
Za zavidnike
Koji pisnu kao zmija u procepu
Izađe li čija smelost na videlo,
Reknu li ljudi koju reč lepu Za nečije delo.
Za ljude
Koji priželjkujuda sudba nanese
Na čardake veće od njihovih
Zemljižotrese,
Da jezik požara Stogove nečije slave lizne, I oni ga motre izbliza.
Za zavidnike,
Njima, care, ne treba gore kazne
Od zlobe koja im srce izgriza

Za jeres

Blagorazumevanje molim
Za jeres što se širi
U predelima carstva tvojega
Da svet tek od nje postoji,
Za jeretika što tvrdi da pre njega
Nije bilo ni požara ni vulkana,
Ni mesečina, ni sunaca,
Ni injem posutih šuma, ni snega,
Da istorije reke teku tek od juče Pene se i huče.
Za velmože koje govore,
Da za Uroša nije bilo gospodstva,
Ni zlatnih kondira, Ni manastira. Za ljude kratkovide I uskogrude.
Za mladoga koji misli da je čovečanstvo,
Da lepota koju mu oči vide,
Nastaje kad on je na svet nasto,
Da niko nije voleo slično, Da velika svetkovima ljudskog života Tek s njim posta. Za svačije mišljenje detinjasto I jeretično.

Za svadbe bez venčanja

Tražim pomilovanje za svadbe učinjene bez venčanja bez blagoslova arhijereja, van Studenice i Dečana,
za svadbovanja onih koji su sunce uzeli za svedoka, a za izmirnu proglasili miris bilja; za one što su bez svatova, kao u zadužbinu Svetoga kralja, ušli u duboku šumu mirnu punu kosova, zeba, kreja. I nad otvorenom knjigom života što je blistala, šumela i mirisala, kao iznad jevanđelja, na pitanja šume uzimaju li se drage volje odgovorili, prvo čovek pa onda žena, kao pred sveštenikom što drugi čine, da će zajedno sav život proći, njegovo mesečinom obasjano vilinsko polje i njegove urvine.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke zenice tople zgledati do dna, pa ti na kapke providne, meke, lagano kao milovanje sna spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu od mrskog dana učiniti drag, pa ti na srce, blago kao bratu kad bih da bola otklonim trag, spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me s radošću sretaš poslednji put, uz tihu pesmu na tvoje rame, taj tako čudno primamljiv kut, spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih pružajuć drugoj zenica dna reći: "O, gde su oni meki, slični milošti lakoga sna poljupci njeni?"

Tako ćeš često u noći jatu, kada ti život ne bude drag, reći: "O, gde je ona kao bratu da mi sa srca zbriše bola trag dodirom ruke?"

Tako ćeš, posle lutanja razna osamljen kad se vidiš prvi put, reći: "O, gde je ona mazna ramena moga na osamljen kut da spusti glavu?"

NAŠA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima. Neću im reći da li si mi samo poznanik bio ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame žeđi, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li nas je radi nas, ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad oči naše često spajao u sazveždje žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude - ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza.

Neću im reći nijedan slog jedini šta je moglo, ni da li je moglo nešto da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa u meni večito: da li opija toplo kao šume naše s proleća, ili tiha i tužna ćuti u meni rečito. O, nikome neću reći da li se radosna ili boleća pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošću sja i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople i sreća i bol živa; tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san.

MOJ SVET

Moj svet se sastoji od misli mutnih, od srca pometenoga, od onoga što u bolu dokučim, moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga, od priželjkivanja da ga ima negde gore, od prigovora njegovim zakonima, njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva, od prezanja pred svačim, u njemu su i skrušenosti blage svojstva i pobuna što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga što se misli kad je ponoćna tama, nestalniji je moj svet od dima, od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima i stotinu krugova čistilišnih.

RAZGOVOR

Pitaju me svu večer njegove zenice žedne: »Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?
Uteha što u svete noći pohađa bedne? Je li bilo negde suđeno i neizbežno tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si ti vezana sa ovim sitnim tlom? Jesi li ti plamen na kome se duša čisti umrljana životom?

Jesi li ti duboka kao tvoje oči neizmerne?
Jesi li ti kao san moj o tebi dobra? Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne da odagnaju sa čela bore, što ih pobra' idući životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila pobeći ako te se usana mojih takne plam? Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila, ostati zazidan u sebe, i sam
do kraja života?«

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane gledajući u sebe bolno i neumitno, i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane; i učini mi se srce odveć sitno njega da voli.

PESNIKOVO VIĐENJE

Ko sunce voli senka ga ne napušta ni jednog trena.

Ko boje voli na zenice mu padne mrena.

Ko živi u sebi napada ga sve izvana.

Ko ne zna da vredja umire od zadanih rana.

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire iznenada.
I ja sam rođena da čuvam stada,
da živim sama sred gorskog mira.

I meni je dosta koliba mala,
i moje srce je uvek maloletno.
I pesme mi imaju glas svirala,
kao pastir pevam blago i setno.

I ja imam ćud pustinjaka,
bežim od gradova i mašina.
I meni je draži, sred sumskog mraka,
planinski izvor nego čaša vina.

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire jednog dana.
I ja volim da spim pod snežnim smetom,
da umrem smrću pastirskom i svetom,
da oblacima budem zavejana.

OŽILJAK

Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli, Danju se smejem i ne osećam ga, noću nejasno tišti hladnoćom
uspomene na neku smrt.
I ne znam od kog bola je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti, možda je tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.

POSLANICA

Bože, ja znam da me ti ne poznaješ slučajno ruka tvoja život mi je dala slučajno ona me diže i obara. Bože, tebi je svejedno da li je zala pun život moj ili dobara.

Mada smo bili u tvom krilu, zaboravljaš na nas kao mi na davno rasute snove ne tiče se tebe da li smo plakali danas, ni gde ćemo proliti suze nove.

Ja znam da ti nas ujedno vrstaš, da duša moja utešna je varka, isto smo pred tobom ja i pauk krstaš i na kamenoj ploči šarka;

Isto je pred tobom potoka žubor i moj glas; jedno su uzdah moj i miris iz bašta; pomeriti se neće nijedan trun, ni vlas; nad zvezdama što je na zemlji ispašta'.

Pred licem tvojim jedno su stena gruba, i srce moje, i rubini i topazi; ni kad stanem prestolu tvom kraj svetlog stuba, poznati me neće oko tvoje, i ako me opazi.

I kad god siđeš u života ovog tamu kao postanje, cvetanje i smrt, svud hodi duša tvoja kroz sebe samu kao kroz tuđi vrt.

OZDRAVLJENJE

Dugo sam bolovala od ljubavi i činilo mi se važno vrlo da li ima negde ili ne nečega čega nema.

A od jutros sve razumem čudesno, i mislim da je umesno udesila priroda ili slučaj naneo, te nisam uvek draga bivala čoveku koji bi mi čežnje zaneo za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju istrošilo bi mi se srca pola, utopila bi mi se duša u traženju nečega čega nema.

Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti oblačnim ili lepim, jer znam, ništa mi ne može doneti nečega čega nema.