Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

BALKANAC

Ne stidim se što sam -
kako vi velite - varvarin sa Balkana tla prljavštine i bure. Čućete sad
i kod nas ima neke vama nepoznate kulture. Vi prvo ispitujete i sumnjate daleki ste i od rođenih sinova, za trpezu svoju ne posadite svakog tuđina. Vi možete da pijete a da svakom ne pružite čaše vina.
A kod nas su još običaji grubi mi puštamo svakog pod svoje šleme, kod nas se još i s namernikom ljubi, kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine, kod nas svaki čovek ima čitavo pleme prijatelja i rodbine. Vi, doista, imate nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog čoveka po jednoga imaju ga drumovi i polja, apsane i škole, a kod nas, kad ljudi veruju u Boga u sebi ga nose i tiho mu se skoro u snu, mole. Vi, istina, za svaki kut života imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate izumi vaši su za divljenje, a mi još imamo starinske alate, ali sve je kod nas još zdravo i prirodno ko glina i umiranje, i rađanje, i življenje. Vi imate čitave zbirke pravila i nauka o slobodi o svemu se kod vas piše i pripoveda ali mi po nepisanim zakonima slobodno živimo i nekog prirodnog držimo se reda slično ognju,vetru i vodi. Kod vas je zbilja sve tačno propisano kako se jede, govori i oblači, a mi kad govorimo, vičemo i mašemo rukama i čorbu glasno srčemo i u rukavicama smo obuću nosimo od svinjske kože, puno je kod nas seljačkih navika i stvari i kraljevski preci naši doista su bili govedari.
Narod nas, zbilja, u gnevu može da kolje ruši i pali, ali mi nismo oni što smisleno tlače mi ne smatramo da je svet celi naše polje mi ne bismo podneli ni urođenik prašumski da zbog nas plače. Duša je naša prostrana iako smo brojem mali.

NEKO SE SEĆA DETINJSTVA

Kaska šivaća mašina preko debeloga platna za košulje vojnika.
Poznajem dobro taj kas
zadihan kao kašalj plućnih bolesnika. Sećam se detinjstva našeg kad je mati sva umorna i žuta vazdan šila: po osam haljina, osam kaputa, osam kratkih košuljica, sve dok bi svetlost s brda kroz prozor lila.
Nad mašinom večno nagnuta bila su joj pleća i glava: krpila je po šesnaest nogavica, po šesnaest rukava; povazdan željni smo bili njenog osmeha i lica. Zemlja bi se opasati mogla nizom dugih poruba što ih je ispod igle izvukla njena ruka, okorela od rada gruba. Ućutkala se mašina, digla se umorna švalja da svetlost upali; brdo vojničkih košulja oko skuta joj se valja. Pa opet kaska igla
potrči, potrči pa stane.
Sećam se detinjstva našeg,
tog vremena i svetlog i tužnog, iz kog od igle majčine još nosim oštre rane.

MESEČINA

Luta nam mesec oko sobe, kraj strehe plovi naše, srebrom nam napunio čaše i staklene boce obe.
Mesečinom sam se opila često, zbog sreće, zbog jada Pijmo, prijatelju, i sada, prozorska otvori krila.
Videćeš, manje je slatka časa tvog starog vina nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noć je kratka. Pijmo, prijatelju i sad skupa ovo ponoćno piće, sve moje znaćeš biće kad zadnja se isprazni kupa. Biće ti sasvim prozirna moja duša i oko; gledaćeš u srce duboko, do samog dna mu nemirna. Reči će poteći same obraz stati da se žari; a mesec, krčmar stari, iz šumske smejaće se tame.

SELICE

Kroz noć i vlagu divlje se guske sele jugu i bolno kriču.

Osećam želju da mutnu neku napišem priču: kako odnose one sobom na krila svoja bela dva iz duše moje drago nešto, a ne znam kuda, i ne znam šta.

TRAŽIM POMILOVANJE ZA... SEBRA

Tražim pomilovanje za sebra što niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideste kućica njegovog krompira, za usukano kukuruza stabaoce, za dim nad krovom, za ono gde je, sledeći oce, pogrešio delom i slovom.

Za sebra uvek verna životu, za sebra koji sunce voli. Ako život izda i seva, i gušteri, sunca uživači, i pesnikinja mirisa, zova, za sebra, sebar izdati neće, za sebra koji u povodu
vodi po desetinu sebara sinova.

POMILUJ BOŽE

Pomiluj Bože, one koji su žedni proleća, iščezli kao osmeh tih među zvezdane svetove. Pomisli, Bože, na njih u čas kad prosipaš cvetove povrh kutova svih.

Zakloni, Bože blagi, svojim glasom naš smeh, i naš glas, ako radosni budemo u dan kad, žedni života i mladosti, oni odoše od nas; zaseni svetlošću večnom njihov vid, o, Bože blagi, jer mene je stid časa zemaljske radosti.

Zakloni, Bože, srcem svojim naše srce u čas kad se proleće rađa, kada cvetanja, kada sunca moć budu u nama tugu ubili; kad prođe najpre čas, pa dan, pa noć, a mi se ne setimo njih ni časa kad smo ih izgubili.

Zakloni, Bože, zemaljske stolove i čaše od njih, koji više ne sedaju za prolećne gozbe naše; od njih, čije duše sad kruže iznad vrline i zlosti; na čijem srcu mladom cvate ruže u čas kad su u šumi lasta i ljubav u srcu našem prvi gosti.

SRNINA MOLITVA

Istoku okrenuta, srna pod borom kleči, moli se molitvom zverinja, bez reči.

Od jutarnjeg sjaja oči su joj crvene, ne vidi oko sebe ništa, ni okolno drveće, ni jezero, ni mene.

Hiljadu je vekova dizao njen visoki hram, vajao stubove u njemu, Gospod sam.

Mahovinom je zastro kamen goli, da bi srna imala gde da se moli.

Istoku okrenuta, moli se dignute glave da borovi pravo rastu, da zime ne budu ljute,

da drvo novo nikne na mestu gde staro se osuši, da u jezeru voda nikada ne presuši,

da jasne budu zore, da šumu mimoilazi grom. Istoku okrenuta moli se za svoj dom.

I svud iz borove kore, kroz šume hram, mirišu tamnjan i smola. I dok se moli, sveću drži joj Gospod sam.

OSVAJAČI

U običnom životu Nemci su, velite, učtiva, uglađena bića, nisu lopovi ni ubice, puše lulu, piju pivo, doručkuju masla i meda. Možda je to i tako, ali što se to tiče nas, kad je njihovo zajedničko stoglavo lice puno krvi i užasa, kad na sve tuđe gleda ili nadmeno ili krivo.

I, velite, rodoljubi su oni, za domovinu bez razmišljanja ginu. Neka je i tako, ali naše rodoljube oni su pljuvali, naše najsvetije borce razbojnicima zvali, ponizili nam zemlju do skota; kad oni ubijaju, junaštvo to je, kad mi svoj život branimo, divljaštvo i sramota.

I, velite, njihova deca su čista; podsečenih noktića, umivenog lica lepršaju kao cveće.
Verovatno je i tako, ali što se to tiče nas, zbog njih naša deca prljava, i bez majki hode, zbog njih kod nas teče mesto pesme jauk i poklič buna, i krv mesto peraće vode.

I Nemica je, kažete, ljupka, ima ženstvena nedra, okrugla, i obraze rumene, i besprekorna je mati. Ali što se to tiče nas, i ona je na naš narod bacala rugla i mirno sedela na kućnom pragu dok sin njen negde progoni i strelja, dok sav svet zbog zemlje njene pati. I ona je našoj deci iz usta zalogaj otela.

Oni, velite, vole svoje ognjište, svaki oko kuće gradinu ima, i duž puteva zasađeno voće. Ali u zemlji našoj oni su ostavili zgarište, useve pretvorili u barjake dima, i kroz tišinu naših pitomih sela, derali se užasni, užasno.

I kad mislim na njinu viku, na njine lule, pivo, decu, žene, na dobroćudno lice im domaće, voćke kraj puta zasađene, ruke čiste kao od zlata, dođe mi da vičem iz sveg grla: živeli narod prljavih nokata, a srca čista; živeli narodi što kod svoje kuće psuju iz glasa, a boje se na senku pravde da stanu; živeli narodi čije žene nose oružje iza pasa; čija deca čupava hode; živeli narodi čije opšte lice blagom svetlošću blista!

POKAJANJE

Tek sada, u ropstvu, vidim koliko sam tvoja bila. Koliko sam deo tvoje lepote i tvoje rugobe, iver što uz tvoje stablo pada, vidim tek sada kad mnogi te napuštaju i sramote.

Tek sad kada te i nakazni grde i pljuju usred tvog lika, kad svakog časa se u tebi gine, kad se od tereta ugibaju i seljačka leđa tvoje planine, kad nema trenutka ni spomenika na koje nije uvreda pala, tek sad vidim koliko si lepa i koliko si moja bila.

Sad mi se čine propušteni i leže mi kao ljaga preko imena i lica dani kad sam te smetala s uma, utonola u male bolove lične, kao da sam ti tuđinka čija. Tek sada vidim da sam i ja tuđina pustila preko tvog praga i bila jedan od tvojih ubica.

PISMO OCU

Sad je na zemlji, oče, drugi svet. Za sebe svi se grozničavo brinu, cene svoja imanja i sićušna bića. Samo je nekoliko siromaha i mladića koji bi mogli za dobro drugih da ginu.

Za blagom sad najviše žude ljudi; prema čoveku sve se hladniji biva; grabi svak da se na zemlji nauživa, jer ne veruje da će na nebu da se sudi.

Ni tvoja molitva kod Boga ne pomaže: iz dana u dan biva ovde sve grublje; drukčije je sad, oče, i naše rodoljublje, Srbija i Vojvodina se čak glože.

Sad misle da treba bogato da se plate: trud za rodnu grudu i ljubav i ideali; pričaju glasno šta su za zemlju dali. A ja s bolom mislim na tvoj život i na te,

i čini mi se sada: nisi morao umreti, sve je možda bilo prazno i uzaludno: plamičak tvoje vere samo ja čuvam budno i kroz sve mržnje ovde čistog ću ga proneti.

SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći,  od razdaljine, koja je više od sna nego od svesti, i po rastanku drhtaćete od miline, mognete li se još ikada sresti.
 
Vi koji se volite ljubavlju isposnika, sa strahom od sagrešenja, koji kao ptica o kavez lomite krila, sećaćete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.
 
Ako zbog nje patiš od nesanice i u ponoć hodaš budan po bašti, ako te lomi neutoljena želja luda, sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.
 
Onih s kojima se igramo oko vatre, a bojimo se da je dodirnemo, s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi, sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.
 
Ako je želiš bezgranično, a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa, svanuću slično, pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.
 
Ako veruješ, sedeći uz nju, da je ljubav maslačkov puhor koji svaki dodir može da strese, ako voliš u njoj san i dete, ako ti je bez nje pusto i gluho, misao na nju budiće te i kad se rastanete.
 
Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate, kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.
 
Oni koji se kao reka ne mogu sliti, među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele, a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.
 
Ako vam je ljubav nož u srcu, a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti, pamtiće te on, setiće te se i umirući.
 
Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu, ali ranu zbog koje se jedino živi, u sećanje nam banu i kad zavolimo druge – i osetimo se nesrećni i krivi.

USAMLJENIKOVA PESMA

Znam, kao nepoznati u luku brod zalutala je moja duša u ove strane. Znam da nikome ovdne nisam rod, da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glas koji se jedva iz daljine čuje. Znam da sam trošni biljke stas, povijan vetrovima oluje.

Da nisam donela nikakvu novu vest, da ništa veliko svetu neću reći, da sve su reči moje samo ispovest, ljudska, tužna.

Ali niko na zemlji nije kao ja razumeo božje beskonačno delo, niko toliko šetao dok mesec sja ni toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne stvorove ni prostrana nebeska krila, niko osluškivao tako nepobidne zakone božije, samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava, znala potoka i vetrova smer, znala o čemu sanja livadska trava i šta oseća u grmu skrivena zver.

O znam, ostaću sasvim nepoznata novom vremenu i novome kraju, ali mene poznaju sva nebeska blaga oblaci i bube i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće laste da sam proleće pesmom predskazivala i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora razneti i u sva jezera neznana, ptice će moju pesmu s mladog bora pevati kad mene ne bude jednoga dana

POTREBNO MI JE...

Potrebno mi je mnogo sunca, i to noću, jedno da me susreće, jedno da zamnom svetlost baca, u ponoru jednom dubokom, jedno da nosim u ruci kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti, i to svakog dana, i mnogo od milošte reči, potrebno mi je primirje između srca i sećanja između neba i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena lica mnoga, i to svakog trena, potreban mi je prijatelj i to što veći, potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje, preko nesporazuma nepremostivoga.

DUŠU MI POKLONI

Dušu mi pokloni. Mene rastužuju ti krvi požari što iza sebe ostavljaju pepelište, te oluje što nište ženina snevanja blaga.

Dušu mi pokloni, u ljubavi ja bih htela do u večna vremena da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni. Meni je malo taj trnutak zaborava, to nestrpljivo krvi htenje.

Dušu mi, dušu pokloni, od iskoni u meni spava čežnja plamena za večnim, za ljubavi trajanjem i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo za vrelim ljubavničkim bdenjem posle kojeg duša pada;

htela bih u zagrljaju da doživim svetle snove i pijanstvo onog mutnog sklada što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi nijedan naš trenutak da svaka naša milošta se stvori u kakav život, pa ma malen bio kao grumen večitog zlata, da mi duša blista posle zagrljaja kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni. Pričaj mi svoje snove u tami, pričaj mi detinjstva sećanja. Želi i ti da budeš uza me do poslednjeg dana.

Dušu mi pokloni i zadnju joj česticu svaku i najlakši dašak svaki njenog bezdana.

O daj mi svojih suza, noćnih nejasnih muka, pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka

moga koraka i glasa.

Želi i ti u mom zagrljaju da i posle smrti časa ostanu ti na mene sećanja.

ŽENA - MUŠKARCU

O, ma ko da si, ostani noćas kraj moga skuta, nikuda ne polazi. Za onim čega nema duša mi gori i luta, i goli, jer sve prolazi. I čini mi se, negde ljudi sad prolaznost imaju na umu, pa će doći noćas na nas breg da spokojno svega se odreku. Večno nihaju jasike na drumu dušu nemirnu. Ćute blago plaveti neba i teku.

Noćas me samo pogladi nežno i blago po kosama i kaži reč mi što greje. Srce je moje pusto,
dušu mi mori osama, i boli, jer prazno sve je. I čini mi se, negde u blizini rođjeno srce da nekome smeta, pa će doći noćas na naš breg da nasmeje se svemu što biva. Oblak u suton iznad šume sleta i vrh livada brodi. Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj noćas mi vreo podari. Srce je moje umorno, duša je moja strana gomili ljudi i stvari, i ćuti u meni sumorno. I čini mi se, nedaleko negde od tuga teških ljudi boluju, pa će doći noćas na naš breg da radosno svi poumiru. Grlice tihe brdom našim stoluju i jecaju meko. Putevi beli u nebesa uviru.

BEZ USPOMENA

Otići ćemo odavde bez uspomena na drhtavice trave blage
na tugu i mesečinu po šumama na predeo usamljen što se mrači. Otići ću odavde bez uspomena, - mirisa što ga koscu u rukavima donose s livade, tajne što promakne pod trepavicama pokraj straza, zlatnika što ga putnik preko granice krijumčari.
Otići ću odavde bez uspomena. Na poslednjem samo zavijutku još jednom ću se setiti tvojih očiju kao lepe kakve zemlje tuđe.

TRAŽIM POMILOVANJE ZA... NESHVAĆENE

tražim pomilovanje za neshvaćene koji ne umeju da premoste ni kapilarskih razdaljina do majke i sina, do svakodnevne stvari proste; za one koji ostaju strani rukama što ih drže u naručju, suncu pred kojim se sve razdani, sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače, za one što viču kad im se plače, kad u nežnosti greznu, što uhode sebe kao tuđina, za puškarnice srca njina, za svačiju dušu zatvorenu i opreznu.

SAMOĆA

Od jutra hodam adom između nabujalih voda. Nigde nikoga, samo tajna zamršena granja, samo ja i samoća beskrajna, slatka i očajna.

Nigde zverke, deteta, čoveka, a miris sunca nanosi te otud odakle nećeš doći nikad, i svetlost ima sjaj tvojih beonjača, uza me korača.

I kad god me grana darne, čini mi se tvoje rame ide uza me, od senke na stazi učini se da ti čekaš,
a znam da to ne može biti odsad pa doveka.

UTEHA

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi sačekaćemo zajedno prve mirise snega. Ja volim više zime čistotu mirnu od bolesnoga dana prolećnjega kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane kad duša počinje tiho da sazreva, i bivaju pune ploda njene grane, i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase kad se čovek smeje tiše i ređe. Volećemo se kad počinju da se života ovog sagledaju međe,

kad ljubavnici postaju jedno drugom prijatelji blagi i braća.
Rastaćemo se samo pred putanjom dugom, sa koje ne može da se piše, ni da se vraća.

"Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život kratak a nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza..."

PRVI SNEG  

Bolje bi bilo u tome prostranstvu  bez ijedne žive duše  da ni reči nismo izrekli,  da se na bele ljuljaške nismo peli,  da smo sa grlicama snežnim  ćutke seli za razboje.  Bolje bi bilo da nismo budili sneg  iz sna detinjeg,  da nismo srebrne jelenske rogove  šumom lomili.  Bolje bi bilo da smo sa potokom  uz ledeni nakovanj stali.

UMIRANJE LJUBAVI  
 
To što nismo više volšebnici,    
Što ne razumemo šta šapuće granje,    
Što priroda govori sa nama  
Kao i s drugim svetom,  
Što nismo bliski više  
Sa kamenom i cvetom -    Ljubavi znači tiho umiranje.  

To što nam zvezde opet  
Kao i drugima sjaje,    
Što se misli vraćaju u trezno stanje,  
 
I kule se oblaka kvare,   Što sve dobija obične oblike stare -    Ljubavi znači tiho umiranje.    
 
To što jasno vidimo sve stvari,  
Proleće što nam ne stavlja na čelo,    
Što život svetlu oljušticu svlači,    
I snovi svakog jutra što se smanje,   Što se sve na malu ljudsku meru svelo -   Ljubavi znači tiho umiranje.

DODIR

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta, Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

BOLNO PROBUĐENJE

Već je, dragi, došlo bolno probuđenje i srce se steglo kao gvožđe vruće. Već je došlo gorko, teško uverenje da će jednog dana u sivo svanuće

sve već prošlost biti. U duši duboko već se crna slutnja kao plima diže; i zadrhti srce, ko ranjeni soko, i bolno se steže, kad ti priđem bliže.

Osećam da ljubav tvoja će umreti; i biću ti, dragi, tuža jednog dana; a u dušu moju i ti ćeš uneti jednu novu povrh mnogih starih rana.

Da, došlo je, došlo bolno probuđenje i srce mi steglo kao gvožđe vruće; da, došlo je teško, gorko uverenje da će jednog dana u sivo svanuće sve već prošlost biti.

NA KRAJU BIĆE OPET JEDNO ISTO!

Kad pomislim da će kao pene nestati
I hridi ove, gde se jutros moja tuga
Meša sa gorkim mirisom pelena,
Kuda ću minuti ja kao svila zračna
Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli
I večno tako se čini, samo senka nestalna
I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
Odneti vreme kao i čoveka,
I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla I večito na njemu ostala,
Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto Sve, ma čime se ispunio vek.

I što bih onda činila ma šta
Da mi radost dođe ili tuga prestane, Kada sam proleća jednog u maju postala Samo zato da me opet nestane.

Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao kad sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

JA I TI

O kad bih mogla samo jednom ja nekuda iza bregova pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra projurila bih kroz šume, razgrnula livadi nedra.

U život bih se zagnjurila, svakom bih ruku pružala. Sa strašću bih se požurila:

da vidim u životu kako je, duša nečija ako je za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom, ma kud se makla, idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo: kad su tice kroz noć letele, kad je lišće tiho opadalo;

kad su senke u sen sletale, kad me ljudi nisu voleli, kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila kobi, suze i bolove, i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala: ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu ni časka me nije ostavljala.

Znam, umreću i ostariću; a nju uvek mladu, uvek žednu bolova na zemlji ostaviću.

TRAŽIM POMILOVANJE

Care Dušane,
Tražim pomilovanje
Za žene kamenovane,
Za njine saučesnice, pomračine noći,
Za miris deteline i granje
Gde su pale opijene
Kao prepelice i šljuke,
Za njine živote prezrene,
Za, neudostojene samilosti, Ljubavne njihove muke.

Tražim pomilovanje
Za mesečinu i rubine
Kože njine
Za njene sumrake,
Za pljuskove kose raspletene
Za ruku srebrno granje,
Za njine ljubavi razgolićene
I proklete –
Za Marije Magdalene.