Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

NAŠA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima. Neću im reći da li si mi samo poznanik bio ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame žeđi, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li nas je radi nas, ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad oči naše često spajao u sazveždje žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude - ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza.

Neću im reći nijedan slog jedini šta je moglo, ni da li je moglo nešto da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa u meni večito: da li opija toplo kao šume naše s proleća, ili tiha i tužna ćuti u meni rečito. O, nikome neću reći da li se radosna ili boleća pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošću sja i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople i sreća i bol živa; tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san.

MOJ SVET

Moj svet se sastoji od misli mutnih, od srca pometenoga, od onoga što u bolu dokučim, moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga, od priželjkivanja da ga ima negde gore, od prigovora njegovim zakonima, njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva, od prezanja pred svačim, u njemu su i skrušenosti blage svojstva i pobuna što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga što se misli kad je ponoćna tama, nestalniji je moj svet od dima, od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima i stotinu krugova čistilišnih.

RAZGOVOR

Pitaju me svu večer njegove zenice žedne: »Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?
Uteha što u svete noći pohađa bedne? Je li bilo negde suđeno i neizbežno tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si ti vezana sa ovim sitnim tlom? Jesi li ti plamen na kome se duša čisti umrljana životom?

Jesi li ti duboka kao tvoje oči neizmerne?
Jesi li ti kao san moj o tebi dobra? Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne da odagnaju sa čela bore, što ih pobra' idući životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila pobeći ako te se usana mojih takne plam? Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila, ostati zazidan u sebe, i sam
do kraja života?«

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane gledajući u sebe bolno i neumitno, i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane; i učini mi se srce odveć sitno njega da voli.

PESNIKOVO VIĐENJE

Ko sunce voli senka ga ne napušta ni jednog trena.

Ko boje voli na zenice mu padne mrena.

Ko živi u sebi napada ga sve izvana.

Ko ne zna da vredja umire od zadanih rana.

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire iznenada.
I ja sam rođena da čuvam stada,
da živim sama sred gorskog mira.

I meni je dosta koliba mala,
i moje srce je uvek maloletno.
I pesme mi imaju glas svirala,
kao pastir pevam blago i setno.

I ja imam ćud pustinjaka,
bežim od gradova i mašina.
I meni je draži, sred sumskog mraka,
planinski izvor nego čaša vina.

Pred kraj svoj otići ću u pastire,
otići ću u pastire jednog dana.
I ja volim da spim pod snežnim smetom,
da umrem smrću pastirskom i svetom,
da oblacima budem zavejana.

OŽILJAK

Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli, Danju se smejem i ne osećam ga, noću nejasno tišti hladnoćom
uspomene na neku smrt.
I ne znam od kog bola je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti, možda je tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.

POSLANICA

Bože, ja znam da me ti ne poznaješ slučajno ruka tvoja život mi je dala slučajno ona me diže i obara. Bože, tebi je svejedno da li je zala pun život moj ili dobara.

Mada smo bili u tvom krilu, zaboravljaš na nas kao mi na davno rasute snove ne tiče se tebe da li smo plakali danas, ni gde ćemo proliti suze nove.

Ja znam da ti nas ujedno vrstaš, da duša moja utešna je varka, isto smo pred tobom ja i pauk krstaš i na kamenoj ploči šarka;

Isto je pred tobom potoka žubor i moj glas; jedno su uzdah moj i miris iz bašta; pomeriti se neće nijedan trun, ni vlas; nad zvezdama što je na zemlji ispašta'.

Pred licem tvojim jedno su stena gruba, i srce moje, i rubini i topazi; ni kad stanem prestolu tvom kraj svetlog stuba, poznati me neće oko tvoje, i ako me opazi.

I kad god siđeš u života ovog tamu kao postanje, cvetanje i smrt, svud hodi duša tvoja kroz sebe samu kao kroz tuđi vrt.

OZDRAVLJENJE

Dugo sam bolovala od ljubavi i činilo mi se važno vrlo da li ima negde ili ne nečega čega nema.

A od jutros sve razumem čudesno, i mislim da je umesno udesila priroda ili slučaj naneo, te nisam uvek draga bivala čoveku koji bi mi čežnje zaneo za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju istrošilo bi mi se srca pola, utopila bi mi se duša u traženju nečega čega nema.

Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti oblačnim ili lepim, jer znam, ništa mi ne može doneti nečega čega nema.

ODGOVOR

Pobrala sam spokojno reči tvoje plahe i pune nekakvog bola, jer znam, nećeš otići u monahe, kao što zbog nečeg kaza. O, veruj mi, biće i drugih staza kojima ćeš pobeći od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo; kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo, samo da bih umela biti san tvoj o meni, tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana kako mi duša smeta da imam duše,
kako mi srce smeta da te volim celim srca toplim dnom. Pomisli kako sam ja stkana od nadopunjavanja života snom.

Pomisli sve što ti je uteha. Poveruj kako sam ja kriva što u meni još pre rođenja, pre detinjstva i pre mladosti gori bolna i živa strast da svoje i tuđe radosti pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti sve za čim tvoja pesma žali, bilo bi tek za dah časa, pa večnost celu opet ne bi znali jedno o drugom; unepovrat i ništa ipak bi moralo sve da utalasa.

Pomisli, izgubićemo se u noć kao pesme tvoje odjek tužni u moj kraj; i znaj, i san i čovek i bol i sreća prolazna da je; i da ništa nema toliku moć da večno traje.

Ili, kada gorku ovu od mene dobiješ vest, pomisli da je isti ceo svet, i bolnu o meni svest uzberi kao otrovan cvet i baci je na drum.

I pomisli ponovo kako mene nije ni bilo, kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo, samo da bih umela biti san tvoj o meni, tvoj san koji me je gorko boleo.

PONOĆ

I odjednom čudno se nešto dogodilo, kao reč čarobna neka da se rekla:
oživela je na zidu slika i reka široko potekla, i krišom u nju pouvirali listovi poumirali.

I odjednom tužno se nešto dogodilo: u visokom nebu čuo se krik, to je zrno neko pogodilo
nad rekom, u srebrno krilo, pticu koje nije nikad bilo.

PESMA NAM ŽIVOT ZNAČI

Ej, ti zaboravila sam ti ime na poslednjoj stanici ludila Čuj me
Kroz krvotok mi poezija teče neko je rekao život mi pesma A tebi a meni
Pospane oči na pločnicima večnosti piju, misli nam bdenje odnose i bolesna jesenja noć u umiranju nađe lek

A ti, a ja
Neko nam snove otima, moj putokaz u ludnicu vodi, tebe ruševine dave...

Još uvek mi kroz krvotok najezda teče Znaš šta? Pesma nam život znači život nam nije pesma

Govori tiho. Drveće je noćas budno, i meni je žao da čuje: kako je život kratak i nije veseo.
Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pevaju, i meni je žao da čuju: kako u glasu nečijem ima suza.
Govori tiho. U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radostno, i meni je žao da čuju: da je ljubav u srcu nečijem tužna.
Govori tiho. Nebo je noćas beskrajno tanko, i meni je žao da nas čuje Bog, pa da mu zbog nas teško bude.

LIRSKI RODOSLOV  

I bi moj prvi dan  bilijardama tuđih dana dodan,  i svet nad sobom zapazih neba  svetlom čudu srodan.  I bi detinjstvo -  kovitlac pahuljica, svitaca, duga,  i kao carstvo oko mene nemuštih  i nerazgovetna tuga  u njihovom liku  i njihovo biće s mojim isto  i naučiše me svom jeziku.  

U to svoje nemušto doba  kao vrači  i jurodivi  poimah svet i živi i neživi,  poimah svaki šum šta znači;  razlikovah gnevno zujanje pčela  od svadbene njihove himne,  i laveže lisica od laveža pasa,  razlikovah glas vranin  od gavranova glasa,  i ćutanje ribe od ćutanja raka,  i kao svanuće žudno slušah  petlove iz zaselaka.  

I buknu mladost,  neočekivano  kao šuma od julske žege  prolomi se doziv života  kao doziv groma.  
Bi nejasnih slutnji, neslućenih otkrića,  bi snova, uzleta i brodoloma,  i javiše se kao živa bića  Smehom i krikom  prvi, neočekivani, slik za slikom.  

Bacih se kamenom u maticu reči  slikovi se odazvaše  kao planinski odjeci,  razgrtoh grane, magle, trave,  javiše se pesme kao što se jave  preplašena ptičija jata  na glas ljudskoga stvora,  počeše misli da se roje  i kao pčele da se jedna o drugu hvata.  

I bi ljubav.  
Do devetog vala srce se prope,  sav svet u meni beše na noge usto  zalutah snovima u proleće,  pustih ptice u nedra.  I poželeh da sve propatim, saznam,  da sve uzmem i sve razdam.  I kao biblijsko otkrovenje  
bi iskustvo -  a i sad se ljubavi čudim vazdan.  

I bi pesničko zamonašenje.  Zaustavi me neko vatrenim mačem  i naredi da rečima cvetam,  da reč začnem.  I satvorih svet  ni na nebu ni na zemlji,  svoje pučine i kontinente,  i sunca mnoga.  I smestih se cela  u pučinu srca sopstvenoga.  

I samoća postade  moja podanica i skutonoša,  stražar u mome svetu,  kraj moga praga.  
Nisu me se ticali tuđi svetovi brojni,  ni vera tuđa, ni dobra, ni loša.  Svet moj i ja  bili smo jedno drugom dovoljni.  

Izgubljeni u samoći kao u stepi,  sumnjom se katkad kao kamenom u ruci  na svet svoj bacah,  i ruših ga kao kulu od karata,  i sama na njemu otvarah vrata,  slušajući žudno kada spolja plinu  prizraci i prizvuci.  I zatim ponovo vaspostavljah  sveta svoga stepsku samoću  i tišinu.  

I opazih  da je smrt čoveku prva suseda  kud god se okrenem domovi njeni,  njezin prozor u moj gleda.  
smrt započe  i mojim životom da se bavi.  I pojmivši da je njeno sve odreda,  sklonih se  u tuge tamnoj dubravi.  

I pomislih, tako u susedstvu smrti,  vreme je da ruke skrstim,  da zvezda posmatram na nebesima  bilione biliona,  da slušam šta srcem odjekuje  kao prostorom zvona;  ali me ponovo  pozva u svet nemira i nesna  nekoliko u meni pesnika demona.  
i bi ponovo pesma.

MONOLOG RAZOČARANOG

Osmesi su se pretvorili vremenom u dosadu, u suze, u ljutine. Najsvetliji zaveti, obećanja postali su bremenom. Ruke što su milovale počele su zlo da čine.

Nema ljubavi koja nije postala ili gađenje, ili ravnodušnost ili sažaljenje. Nema reči tople tri puta izgovorene sa istom snagom.
Nema sna koji nije postao grubo htenje.

Nema poverenja koje se nije pomutilo ni vere da nije pokolebana. Nikada nije mimoišlo zlo  koje se u radosti slutilo. Nikada radost i lepota nisu trajala  tri puna dana.

NEMIR

Bojim se časa smrti. Šta ću reći sestri kad stane iz smrtnog sna  da me budi, da me pita za osećanja na zemlji skrita.

Šta ću reći bratu kad izađe iz vrta pravednika da sretne mene, i ugleda misli skrivene iza mog prozračnog lika.

Šta ću reći ocu kad mi kaže pri susretu reči što blaže prerastanja i dobrote krajne, i ugleda dela što sam htela da na zemlji budu tajne.

Šta ću reći tebi kad sa ovoga sveta odemo u prostore plave; u svetlosti sunca i zvezda kad se sva tamna gnezda  duše jave.

MLADIĆEVA TUŽBALICA

Kuda ćeš sama ti što si htela samnom svuda?
Kako ćeš ležati toliko bela posred blata? Kuda ćeš u tamu ti golubice umiljata? Mnogo je na svetu devojaka  tebe nema. Mnoge su devojke na svetu lepe kao ti nisu. Mnoge se slatko i blago smeju, tvog smeha nema. Svima će opet doći proleće tebi neće.
Svi braće ponekom cveće što cvate, ja ne za te.
Sunce će mlado svakom sjati, tebi neće.
Svak će ponekog na igru zvati, Ja tebe neću.
Svak pesmu u srcu ponekom sprema, tebe nema.

ZVEZDE

Znam teško ti pada, okolo ljudi ginu, a ja kao besposleni monah u zvezdanu gledam visinu.

Gledam kako se dižu večernji lukovi i svodovi, i zvezde mi bivaju bliske kao seljaku jesenji plodovi.

Gledanje u njih me leči kao zavičajno lipovo saće, i mami više nego putnika vatre domaće.

I noćas samo da iskapi pila zaborav za njih sveži, zahvatila sam ga šakom s izvora kome pesak zvezdani na dnu leži.

Ali ne boj se, jutros sam oči spustila na zemlju bodra. Kada ustreba snage, znam, nada mnom zvezde su i nebesa modra.

MILOŠTA

Kada se setim tvoga lika kako se u bolu čisto smanji, i očiju tvojih kako se tada mute; tvoje senke pognute kad se setim kako se kraj zidova vuče kao senka prosjaka, od milošte mi zadrhte ruke, i kad bi bol mogao u naručju kao dete da se njiše, ne bih ga spuštala s ruku od jutra do mraka.

Kad se setim tvojih ruku kako u bolu okoštunjave kao ruke samrtnika, kako sve na tebi prozračno bude i bez mišića, kao da je samo tuga od svega tvog ostala bića, sve svoje radosti bih htela, sve želje skrite, u blaga da raskujem dela da tebe štite.

POEZIJA

Samo poezije bogu ljubimica sam bila.

Sve moje tuge on je pretvorio u zrake, teškoće i terete sve u proleća oblake.

Sve moje bolove on je u radosti preobrazio, drugi kad su me vređali, on me je mazio.

Grehove sve najgore vrlinama je pozlatio, gubitke darovima najdražim uvek uzvratio.

Postupke sve moje on je jedini razumeo. Svi kad su od mene otišli, on je ostati umeo.

OPRAVDANJE

Srce moje misli večito neku tužnu misao. I ma šta sa mnom bilo: budem li kome postala žena verna, ili dragana čija, ili ma šta drugo; ili budem uvek smerna sanjalica ostala. Bude li duša moja sveto sedište jedne ljubavi; ili srce moje bolno središte svih nežnosti, ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito neku tužnu misao što mene jedino boli.

I ma čega da se latim, plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim, ili budem neku sreću srca svog tuđim bolom kupila; budem li katkad praštala, ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve već davno iskupila, znaj da sam već davno zbog svega ispaštala, i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito neku tužnu misao što mene jedino žalosti.

RADOSTI

Kao svetiljka kraj obale rečne,  što se drhtavo produži u vodi,  u duši našoj svaki mučan dan  bolno i drhtavo se nastavi.  A radosti iščezavaju brzo  kao kružni talasi na vodi,  kao beli oblaci na nebu,  kao proleća  radosti iščezavaju brzo.  

Slično ponornicama u dubine  zemljine tople i tamne što rone,  bežeći od pogleda bola kap  traži duboke kutove srca.  A radosti su naše krilate,  kao mirisi proletnji,  
kao nove ljubavi  radosti su naše krilate.  

Žudno, kao školjka zrno peska  što prigrli i obvije biserom,  duša naša hvata se za bol  i najdražim ga blagom ogrće.  A radosti se opaze tek kad prođu,  kao iluzije tica šarena,  kao mladost,  kao život  radosti se opaze tek kad prođu.

ZELENI SUMRAK

Oko mene nekad je morao  zeleni sumrak biti  i mirisati smreka.  I kao da je jastreb ili orao  spuštao se u moju blizinu  kad zvezde u vodu kanu.  I možda je golubica meka  jedno jutro mrtva osvanula  na mom zelenom dlanu.  

Zvezde su gledale u moj dom  i mesečinu pio  s vodenog cveća jelen.  
A jednom, kad minu oluj ili grom,  breza se u mojoj blizini  zagrli granje i prosu.  I čini mi se da potok zelen  proleća jednoga ostavi  na mome krilu rosu.  

I kao da je još onda,  svoj večni pevajući smer,  zastao začuđen kraj mene  čovek ili zmaj,  šumski bog ili zver,  a oči kao proleće zelene  i gorke kao pelen  žeđ kobna beše obojila.  I kao da i to se zbilo  u suton zelen,  kad šume slaze na pojila.

POZDRAV RECI  

Nestašna reko, u dnu moga sela,  da li još pamtiš stare naše igre?  Ko sad zmajeve šarenoga čela  kraj tebe pušta, i nemirne čigre  goni, te vezu?  

Da l' još po tebi od hartije lađe  
sa nevidljivim putnicima plove?  Ko imenima što u knjizi nađe  dalekih reka naivno te zove,  novim i novim?  

Obale tvoje da l' su puste ili  kakva majušna i bosa princeza  kraj tebe šeta ko po sjajnoj vili -  u rukama joj od lista lepeza -  i čeka princa?  

Da li i sada od vrbova pruća  raskošni dvorci kraj tebe se grade,  i ograđuju dvorišta bez kuća,  da li mesto drva po njima se sade  suncokret i krlja?  

Često na tebe mislim sad kraj vode  po kojoj pravi brodovi i lađe  sa putnicima ponosito brode;  u kojoj samo poneka se nađe  kapljica tvoja.  

Kraj koje uvek, dokle suton pada,  procveta bezbroj ukrasa, sitnica  na ženskoj ruci. Mnoga sjajna zgrada  u čijoj vodi oholost svog lica  stookog ogleda.  

Al' tek sad mi se, reko, život čini  nastavak naše u detinjstvu igre,  za nečim, možda, čega nema trka,  il' kao što svet bi oku naše čigre  učinio se: samo jedna zbrka  šarena i čudna.

ČIM SE SRETNEMO

Čim se sretnemo, otvara se dvorac začarani čije mi samo imamo ključe i prošlost sine kao kometa što snopove svetlosti za sobom vuče izumrloga jednog sveta. Čim se srenemo, razgovor se međ nama povede nemo, otvara se sunčana škrinja gde su posavijali prozirna krila svi naši dani, sećanje zaromori, zarominja. Čim se sretnemo, zaronimo u virove uspomena kao gnjurci što traže rumene sprudove korala, u okeanske talase sure. Čim se sretnemo, zovem se opet imenom kojim sam tebi se zvala.
Čim se sretnemo, setimo se mesečevog istog sjaja, istih oblaka, staza u tmini, kao dva putnika u tuđini istoga svetlog zavičaja.

BOGOJAVLJANJE

Jovanjski mraz. Drvo i kamen puca. Kraj obala zaleđene Kolubare čekaju ljudi, deca, žene stare, da pod probijenim ledom zasvetluca,

lik božiji topliji od sunca u ledenom viru vodu da ozari.
Mesec sleđen više ne krstari.
Sleđene zvezde. Drvo i kamen puca.

Bog se čoveku uvek javlja obnoć.
Sad će, samo što nije, bliži se ponoć.
I božije lice svetlo u viru sinu.

Samo ga dva ne opaziše čoveka. Jedan ode kući. Drugi osta da čeka, gledajući čas u vodu, čas u visinu.