Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

MILOŠTA

Kada se setim tvoga lika kako se u bolu čisto smanji, i očiju tvojih kako se tada mute; tvoje senke pognute kad se setim kako se kraj zidova vuče kao senka prosjaka, od milošte mi zadrhte ruke, i kad bi bol mogao u naručju kao dete da se njiše, ne bih ga spuštala s ruku od jutra do mraka.

Kad se setim tvojih ruku kako u bolu okoštunjave kao ruke samrtnika, kako sve na tebi prozračno bude i bez mišića, kao da je samo tuga od svega tvog ostala bića, sve svoje radosti bih htela, sve želje skrite, u blaga da raskujem dela da tebe štite.

POEZIJA

Samo poezije bogu ljubimica sam bila.

Sve moje tuge on je pretvorio u zrake, teškoće i terete sve u proleća oblake.

Sve moje bolove on je u radosti preobrazio, drugi kad su me vređali, on me je mazio.

Grehove sve najgore vrlinama je pozlatio, gubitke darovima najdražim uvek uzvratio.

Postupke sve moje on je jedini razumeo. Svi kad su od mene otišli, on je ostati umeo.

OPRAVDANJE

Srce moje misli večito neku tužnu misao. I ma šta sa mnom bilo: budem li kome postala žena verna, ili dragana čija, ili ma šta drugo; ili budem uvek smerna sanjalica ostala. Bude li duša moja sveto sedište jedne ljubavi; ili srce moje bolno središte svih nežnosti, ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli večito neku tužnu misao što mene jedino boli.

I ma čega da se latim, plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim, ili budem neku sreću srca svog tuđim bolom kupila; budem li katkad praštala, ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve već davno iskupila, znaj da sam već davno zbog svega ispaštala, i uvek mi oprosti:

Jer srce moje misli večito neku tužnu misao što mene jedino žalosti.

RADOSTI

Kao svetiljka kraj obale rečne,  što se drhtavo produži u vodi,  u duši našoj svaki mučan dan  bolno i drhtavo se nastavi.  A radosti iščezavaju brzo  kao kružni talasi na vodi,  kao beli oblaci na nebu,  kao proleća  radosti iščezavaju brzo.  

Slično ponornicama u dubine  zemljine tople i tamne što rone,  bežeći od pogleda bola kap  traži duboke kutove srca.  A radosti su naše krilate,  kao mirisi proletnji,  
kao nove ljubavi  radosti su naše krilate.  

Žudno, kao školjka zrno peska  što prigrli i obvije biserom,  duša naša hvata se za bol  i najdražim ga blagom ogrće.  A radosti se opaze tek kad prođu,  kao iluzije tica šarena,  kao mladost,  kao život  radosti se opaze tek kad prođu.

ZELENI SUMRAK

Oko mene nekad je morao  zeleni sumrak biti  i mirisati smreka.  I kao da je jastreb ili orao  spuštao se u moju blizinu  kad zvezde u vodu kanu.  I možda je golubica meka  jedno jutro mrtva osvanula  na mom zelenom dlanu.  

Zvezde su gledale u moj dom  i mesečinu pio  s vodenog cveća jelen.  
A jednom, kad minu oluj ili grom,  breza se u mojoj blizini  zagrli granje i prosu.  I čini mi se da potok zelen  proleća jednoga ostavi  na mome krilu rosu.  

I kao da je još onda,  svoj večni pevajući smer,  zastao začuđen kraj mene  čovek ili zmaj,  šumski bog ili zver,  a oči kao proleće zelene  i gorke kao pelen  žeđ kobna beše obojila.  I kao da i to se zbilo  u suton zelen,  kad šume slaze na pojila.

POZDRAV RECI  

Nestašna reko, u dnu moga sela,  da li još pamtiš stare naše igre?  Ko sad zmajeve šarenoga čela  kraj tebe pušta, i nemirne čigre  goni, te vezu?  

Da l' još po tebi od hartije lađe  
sa nevidljivim putnicima plove?  Ko imenima što u knjizi nađe  dalekih reka naivno te zove,  novim i novim?  

Obale tvoje da l' su puste ili  kakva majušna i bosa princeza  kraj tebe šeta ko po sjajnoj vili -  u rukama joj od lista lepeza -  i čeka princa?  

Da li i sada od vrbova pruća  raskošni dvorci kraj tebe se grade,  i ograđuju dvorišta bez kuća,  da li mesto drva po njima se sade  suncokret i krlja?  

Često na tebe mislim sad kraj vode  po kojoj pravi brodovi i lađe  sa putnicima ponosito brode;  u kojoj samo poneka se nađe  kapljica tvoja.  

Kraj koje uvek, dokle suton pada,  procveta bezbroj ukrasa, sitnica  na ženskoj ruci. Mnoga sjajna zgrada  u čijoj vodi oholost svog lica  stookog ogleda.  

Al' tek sad mi se, reko, život čini  nastavak naše u detinjstvu igre,  za nečim, možda, čega nema trka,  il' kao što svet bi oku naše čigre  učinio se: samo jedna zbrka  šarena i čudna.

ČIM SE SRETNEMO

Čim se sretnemo, otvara se dvorac začarani čije mi samo imamo ključe i prošlost sine kao kometa što snopove svetlosti za sobom vuče izumrloga jednog sveta. Čim se srenemo, razgovor se međ nama povede nemo, otvara se sunčana škrinja gde su posavijali prozirna krila svi naši dani, sećanje zaromori, zarominja. Čim se sretnemo, zaronimo u virove uspomena kao gnjurci što traže rumene sprudove korala, u okeanske talase sure. Čim se sretnemo, zovem se opet imenom kojim sam tebi se zvala.
Čim se sretnemo, setimo se mesečevog istog sjaja, istih oblaka, staza u tmini, kao dva putnika u tuđini istoga svetlog zavičaja.

BOGOJAVLJANJE

Jovanjski mraz. Drvo i kamen puca. Kraj obala zaleđene Kolubare čekaju ljudi, deca, žene stare, da pod probijenim ledom zasvetluca,

lik božiji topliji od sunca u ledenom viru vodu da ozari.
Mesec sleđen više ne krstari.
Sleđene zvezde. Drvo i kamen puca.

Bog se čoveku uvek javlja obnoć.
Sad će, samo što nije, bliži se ponoć.
I božije lice svetlo u viru sinu.

Samo ga dva ne opaziše čoveka. Jedan ode kući. Drugi osta da čeka, gledajući čas u vodu, čas u visinu.

GLUVI PRASAK

"NEK SE VIŠA SILA ZA NJU IPAK BRINE"

Slabašna mi molba i trebnik bez ruha.
Malo škrtih reči, stihovi bez sluha; Biću gluvi prasak njene veličine.

Kad se za se molim greh natkriva svode
Kako pogled uprem misli mi u ruglu;
Jer anđeli krase podnebesnu kuglu,
S pesmom njena stiha na nebo ushode.

Bolan jecaj trave što opanak smoči;
Ropac žutog mrava pod stopalom dzina;
Na grobu junaka i smrt belog krina - Svi stihovi njeni imali su oči.

Na brdašcu porta ograđena plotom.
U njoj jagnjad bleji nenasita mlekom,
Umakla su pažnji čobaninu nekom;
Stihovi joj slade Hristovom dobrotom.

Uzlaćeno klasje šumarku do nogu, Žetelački poklik razvejao plevu.
Puška srećnog dede raskrilila ševu;
Svaki stih joj himna milostivom Bogu.

"NITI MI SE PITA NITI SAOPŠTAVA".

Jer kad voskom piše molitvu uz plamen,
Njenom čednom mišlju uzvruća se kamen; Nebom stihom kliče a pod pločom spava.

"NEK SE VIŠA SILA ZA NJU IPAK BRINE".

Anđeli su DESI obrazdili kretnju - Spremna ona ode i za rajsku šetnju.
Ja sam gluvi prasak njene veličine.

SUTRADAN

Tužno je proći jutrom kuda juče večerom proĐoše naše pjane stope: kraj prozora gde si me poljubio deca uče, na klupu našu vrabac se smelo pope!

Nigde nema sinoćne mutne divote, ni reči koje smo izmešali strasno; ruku tvoju i smeh i reč dan mi ote, i sve o čemu snovali smo kasno.

Kao sove prhnule su naše seni, uplašene ispred sunca i jutra; mi nikad nećemo proći zagrljeni po danu, mirno, ne strepeći za sutra.

Život će preko nas preliti talase, sutoni naši biće bez povratka. O, tek ujutro jasno, jasno zna se kako je staza naša tužna i kratka.

NAŠA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima. Neću im reći da li si mi samo poznanik bio ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame žeđi, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li nas je radi nas, ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad oči naše često spajao u sazvežđe žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza.

Neću im reći nijedan slog jedini šta je moglo, ni da li je moglo nešto da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa u meni večito: da li opija toplo kao šume naše s proleća, ili tiha i tužna ćuti u meni rečito. O, nikome neću reći da li se radosna ili boleća pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja tamo gde istom svetlošću sja i zora i noć i dan; tamo gde su podjednako tople i sreća i bol živa; tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san.

SVEJEDNO JE

Ma živela hiljadu godina, biću posle smrti ista sa nerođenima.

Ma bila najsrećnija, biću posle smrti ista sa onim ko je uvek plakao.

Ma bila klevetana, biću posle smrti ista sa onima koje su hvalili.

Ma ostala u sećanju svih ljudi, neću posle smrti znati da me se sećaju.

Ma posedovala sva znanja, znaću posle smrti manje
od zemlje grumena.

Ma imala srce toplije od anđela, biću posle smrti ravnodušnija od samog kamenja.

Ma se svetlosti vazdan radovala, neću posle smrti moći izići iz pomrčine.

Ma kako svesna sebe bivala, neću posle smrti znati da sam postojala.

PROLEĆE, A JA VENEM

Zeleni požari trava bukte okolo mene, a ja venem.

Suncu u oči pravo gledaju jagorčevine zene, a ja venem.

Nebo je mlada bašta puna glogove pene, a ja venem.

Ptica u granju gnezdo sve jutro kljunom dene, a ja venem.

Ruke su devojaka perunike nerazvijene, a ja venem.

Svakoga se trenutka ponešto u život prene, a ja venem.

NAD ŽIVOTOM

I

Osećam, poludeću proleća ovoga zbog neke daleke lepote.

Smejem se, a sve mi je kao da suza neka ogromna u meni sija, i kao da tuga teška kroz mene protiče. Smejem se, a kao da me se duša čija gorko dotiče.


II

Osećam, poludeću proleća ovoga zbog neke daleke lepote pod nebom rođenog bola i zanesena lutaću ispod zvezdanih kola.

I ma gde bila, uvek ću biti na visokom bregu ispod samog svoda. I ma šta gledala videću na vodama senku broda.

I kada leta budu i uzri na njivama klas činiće mi sa da čujem zloslutnica ranih blago rastužen glas.

I ma sunce sijalo ja ću čuti šapate mlade aprilske kiše O poludeću, poludeću i neću nikada više iz proleća ovoga pobeći i večno ću o njemu sniti.

Ni opaziti neću život što tek mi nagli. A prošlosti za mnom staza kao zmija u malen kotur će se sviti i nestati u magli.

III

I osećam, ostaću žedna ove daleke lepote.

I vraćaću se na ovaj svet u doba kad zloslutnice jednoliko jadaju, u doba kad cveta cvet zelenog kukureka i mlade kiše padaju u smeh srebrnih reka

I zaplakaću kada spazim oblaka belog galije nebom zanihan hod I biće mi sve žalije kad širokom rekom mine brod i odnekud rupce bele u pozdrav zanišu daleki dani koji mi behu
po bolu i smehu na zemlji rod.

SVAKA TVOJA REČ

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao, naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći, sve što mi se zbog tebe dogodilo. I volela bih da te tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da će mi srce za tobom proći kada budeš jednom otišao.

POZDRAV NEPOZNATOJ

Ženo neznana, gospo blagorodna, onoga za kim moje srce žudi, da vas sad voli, znaju Bog i ljudi, o srcu mome on zboriti ne sme nikada nikom, ni čime probudi, kao cvet na biljci, na duši mi pesme.

Ja znadem, gospo, kako on glavu spušta u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli, ja znam kako on mrzi, kako voli. Ja znam, vi ste mu sad život i sreća, a ja mu bejah bol i svetinja.

On sanja ljubav ukraj vašeg skuta, i srca vaša ko zvezde su srodna; al', ženo neznana, gospo blagorodna, misao na mene kao avetinja ja znam da sada vašim domom luta.

STANICE

Noćas na putu preda mnom blešte u mesečini ogromne, bele sante, stanice bola.

Male postaje radosti samo jasikom obeležene brzo će promaći. Život će kraj njih prohujati ne dajući ni da se nakupi pregršt tog zlata prostrtog pod granama, ni da se kaže i čuje topla reč, ni detetu ime da se nadene. Brzo se mora rukovati,
i prsten brzo nataći, munjevito sagledati šta drage oči pitaju i poručuju.

A kad se dojuri u stanice bola, gde se putevi ukrštaju i daljine prete, stajaće se dugo u studenim čekaonicama iznad kojih svetli mesečev komadić leda i zelene kazaljke časovnika idu sporo kao na smrt osuđeni. U jednoj od njih ostaću zamrznuta. Uzalud će voz piskom dozivati i mahati rukom oni što put nastavljaju, ostaću izmešu santi nad kojima svetli mesečev komadić leda.

SAN

Uvlači se lagano san u moje misli i mrsi ih kao vetar visoku travu livada. U tom času čudno se dotiču, obraz uz obraz, radosti i tuge koje se nikad dotle nisu srele, kao što se rumena lica bulki naslone poneta vetrom, na modre oči različka.
Niha se, niha nebo nada mnom. I najednom sve se moje misli okretoše tebi svojom suznom bisernom stranom.
Tako ponekad, uvečer, topole okrenu nebu srebrno lice svoje krune i čekaju noć.

NISMO MI KRIVI

Toplo je polja milovao tih, tih zamah jugovih krila, kad sam s tobom draži od svih, svih dana provela bila.
Hteli smo svega šetati čas, a dan smo jedan šetali dug sve do u suton siv - ali jug, taj topli jug tome je kriv.

Kao poljubac šaptala kap, kap svaka pri padu s grana, raskošno snežni smejao se slap, slap snežni i voda sa brana. Jedanput samo na um nam pao on koga volim, i da je greh naš izlet, prema njemu, ali smeh, taj voda smeh tome je kriv.

Visibabe je ćutao cvet, cvet skriveni negde kraj žbuna, ali dragi tvojoj ipak smo pet, pet neznih pronašli kruna. I na rastanku, kad besmo tužni, meni si ovu dao na dar kiticu cveća rana, ali čar, tome je čar kriva proletnjeg dana.

STRAH

Plašim se kad pomislim da će doći poslednja nedelja našega drugovanja. Znam, biće proleće i sunca žar, i s bolom ostavićemo na dar jedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani poslednje nedelje našega drugovanja, mirno ćemo se pozdraviti; a nikada nećemo ozdraviti od čudesnoga tugovanja.

Što dana tih da ugledamo tica srebrna krila, u šumu u senci celu; što tada baš da nam oči sretnu onu krunicu cvetnu radosnu i belu, belu.

NE TREBA SE NADATI

Ne treba se nadati, izneveri svaka nada. Već iza devete neke vrleti, cvetnog polja ili sela, sećati se čovek jedva je kadar i onog zbog čega je jednom hteo umreti.

Ne verovati u časne reči, u vrline, ni da večno traju bol i ushićenje, već iza devete neke planine da s podsmehom što o tebi rekne i prijatelj dođe u iskušenje.

Ne treba se nadati u ljubav, verovati da nas može iko voleti do poslednjeg časa zemna. Srca ljudska su za ravnodušnost, za zaborav, uvek spremna.

ISKUSTVO

Znam ljude s mislima koje ne smeju da se misle.
Znam buntovnike s rečima koje neće moći da reknu.
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju da poteku.
Znam paćenike koji bol guše u smehu.
Znam sanjalice sa snom koji nikad neće biti java.
Znam željne odmazde sa rukom koja mora da se sputava.
Znam pesnike sa pesmom koja se samo za sebe piše.
Znam mnoge sudbinom pritisnute, a jos dišu.

LJUBAV

Mojoj misli na tebe neznoj i smernoj ne znam uzroka, ni časa začetka, ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj kružna: nema ni kraja ni početka.

U mom srcu svemoćna je ova misao, ona zbilje pretvara u čarolije; svemu što biva daje draž i smisao, zbog nje moj osmeh sine, suza se prolije.

Zbog nje moje oči bivaju lepšim, snovi boljima. Na moj život blago pada odsjaj njen kao po umornim putima i poljima mirisna večernja sen.

VOLELA SE DVA VETRA

Volela se dva vetra s dve planine kao što se vole dva sunca, dva duha, kao što se vole dva vida i dva sluha, ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,

ili s nebesima ledene visine. Grlili se iznad brda i poljana, u lišću grana i iznad bezdana, nisu znali šta da od sebe čine,

niti grleć se koje je od njih koje, ni umeli da se razmrse, razdvoje - kao dva pljuska i dve grmljavine.

Kad se polome o krševe, o granje, voleli se tugom i sećanjem - dva vetra sa dve daleke planine.

TAJNA

Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te na svoje srce i zagrlila kao što se san grli. Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke i nevidiljvo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim.

TI KIŠU VOLIŠ  

Ti kišu voliš, evo kiša pada.  Ne čini li ti se, blage uspavanke,  što bi ih s najdražih usta hteo čuti,  glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš,  po svoj vasioni da su razasuti?  

Ne čini li ti se da najslađi snovi  u suze teku pretvoreni mnoge?  Ne čini li ti se, negde kao plima  nečija nežnost prema tebi raste,  i prosipa se tu pred tvoje noge?  
Ne čini li ti se, neko tiho zove:  
DOĐI K MENI, DOĐI, DOĐI.  

Ne čini li ti se da govore kapi,  da odjekuju svi prostori suri:  
POŽURI K MENI, POŽURI, POŽURI.  
Ne čini li ti se, bezbroj nekih grla  nečijim mekim glasom umiljatim  da ti govori:  patim, patim, patim.  
Ne čini li ti se, pljusak milovanja  o kojim se u najtišim časovima sanja  da lije sa svih grana i oluka,  buja po gradskim ploćnicima golim,  i da glas neki toploga prizvuka  šumori odasvud:  volim, volim, volim.  

Ne čini li se, u naletu jačem  neko ko dugo je suze uzdržav'o  da sad ih lije i bolje mu biva?  Ne čini li ti se, odasvud se sliva,  odasvud roni:  
plačem, plačem, plačem.  

Ne čini li ti se, mada sunca nema,  lepota neka kako sviće svuda  o kojoj si sanjao od postanja?  Ne čini li ti se da govore kapi,  da čuješ iz njih topla obećanja:  dogodiće se čuda, čuda, čuda.

JEDNA SMRT

Zavole zumbul lepi juče, kad zora svanu i sunce poljubi cveće, šume i poljanu i na njoj rosnu travu, ljubičicu plavu zavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu; i kada veče pade, on joj na sveža usta poljubac prvi dade, na čedna, rosna usta.
Ćutaše šuma gusta.
U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi, spustili glave nisko.
Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisko. I zumbul s plave kose pije joj kapi rose poslednje, jutros u vazi.

O, kad bismo i mi, dragi, i s one strane sveta zajedno bili poput dva nežna, uzbrana cveta, kad jednog skorog jutra i nama dođe sutra, mistično sutra smrti!