Desanka Maksimović

First topic message reminder :

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine kod Valjeva. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.




Odmah posle njenog rođenja, njen otac, koji je bio učitelj, je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Umrla je u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.

I OVDE

I ovde, na ničijoj zemlji,
Ulaziš mi u san kao u dvore Koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
I kroz pore,
Kao da si od moga sna u dugom putu Pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
Sluha i vida,
Provučes se ispod očnih kapaka
Kao mesečeva zraka,
Kao lopov preskočiš Snu preko zida.

U zemlju ničiju
Sklizneš po jave i nejave samom savu,
Probudiš ponoć uspavanu,
Suza ukapaš u kladence,
Negde digneš, Negde spustiš bolu branu,
I tek te jutro odnese na svom splavu.

PRIČA O PESNIKU

Sudba moja jeste čudesna: ja sam lovac srca svoga rođenog. Svoje sreće i bolove lakome u slova sam okovala udesna i redom ih pokazujem svakome. Ja sam lovac srca svoga rođenog, kao laki na raskršću vrg žeđi svakoj sama sam ga podnela. O, na opšti, na šareni trg ja sam srce svoje odnela.

Ja sam lovac srca svoga rođenog, kroz reči sam sejući ga razne uspavati htela svoje noći nesane, ispuniti htela svoje zore prazne. Ja sam htela da mi tuga presane govoreći glasno svoju tugu. Sebe svima prepričavajući u dušu sam htela navratiti radosti nestalnu dugu.

I znam, i na onoj strani sveta, u dan taj ili noć ili zoru prvu kad sve ostalo bude mi svejedno, i tada biće sve u meni žedno: da zvezdi, da krunicu cveta,
da mrskom malenom crvu, kraj kojih smrt me bude pronela, otvorim srce, koliko ga budem sa obala života ponela.

DVE MOLITVE

Za njega

Bože skriveni iza hladnog neba tajni Ti što beskrajem moju dušu zasu. ruke Ti uzvijam u slabosti času: Ti si jedini spas, i krajni, i onog koji sumnja

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila, kad izmešane behu istine i laži, i ne osetih tad da mi je dražu od celog sveta on, pa sam bila tuđa njemu najbližem.

I raziđosmo se tužni na ovom svetu ukraj mirne, pune oblaka rečne brane sad on gleda mesec, jedinu metu gde oči se naše na rastanku sretaše sa druge neba strane

Više nemam njega. Božem svojom miloštom blagom spusti ruku na srce njegovo puno rana, jer bojim se sad: nije bilo dana kad nisam njemu dragom bola zadavala

Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila s drugima išla, a njemu kasno stizala: bojim se: kad on me gledao, na drugog oči dizala. Možda sam mnogo puta njemu dragom spokojno zgrešila.

Poslušaj, Bože, reči ove pune hlada i srce moje što se bolom preliva: neka milost Tvoja njega blago celiva Gorko ti se moli onaj koji u Tebe sumnja, a jedino Tebi se nada.

Za mene

Bože sumorni, iza sumnje vidika sivi htedoh da se slažem, da ga ne bih morala koreti sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti srce njegovo, ni razumeti da on živi, a mene ne voli.

I tužno je sad. Nijednim više lekom ne da se srce moje izvidati; mogu se sad zvezde k meni s neba skidati, i mesec uz mene ploviti rekom
da me uteši;

mogu proleća nad ovim zemlje pasom mirisati večito iz oblaka i cveta; mogu me voleti ljudi celog sveta. je neću i ne mogu nijednim više spasom da se izbavim.

Sad. Bože dobri, skloni se tiho sa mojih staza, odnesi sobom zvezde s neba plava, jer olovna kaplja zla, što spava u srcu mom, jutros se kobno ukaza i za ruku uze me.

Pa kada, posle mnogih srca što pobra, uzbereš i moje srce puno mana, seti se, Bože, mojih tužnih dana, jer ti znaš koliko je teško biti žalosna, a biti dobra.

ŽENA

Srce mi je milosti izvor; moje reči se uz rane previjaju kao listovi lekovitog bilja, koraci mi umeju da vode i one što lutaju bez cilja.
Mene privlače oči nesrećnika i čela samoubica nesanicom ispijena. Sa mog čita se lica da sam deset puta sestra pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge. Rođena sam da na krilu nišem bolove čije dok ih ne ublažim, rođena nad čijim snovima nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge ni radosna priviti na nedra. Ne bih mogla pružiti ruku onom kom laka su jutra, a uzglavlja vedra.

Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova. Na dlanima mi piše da umeju da vidaju, u očima da umeju da greju, na usnama da gorčinu skidaju.

ZALJUBLJEN MESEC

Voleo mesec zvezdu zlatnih veđa, noću lutao ponad njena dvora dokle god ga s neba ne otera zora.
A jednom kad ne uspe preći međe

prenaseljenih na nebu sazvežđa, spaziše ljudi vatru meteora pad sa njenog sazvežđa do ponora od svih dotle, vele, i lepša i ređa.

Zato je mesec sad bled i zagledan u vasionski ispod sebe bezdan gde pogašeni leže meteori.

Veruje ugledaće srce njeno u meteora kršu polomljenom gde još davnim plamenom gori.

"Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају и мени је жао да чују како у гласу нечијем има суза."

POD FRESKOM APOSTOLA LUKE

Zaštitniče mojih čukundedova, Luka, apostole, slikaru, govedaru, među svecima zapisan u kalendaru, - budi zaštitnik i mojih čukununuka.
Oprosti im ako ih zavede nauka, ako im mir duševni ona podari, ako im ona objasni mutne stvari, ako veru proglase za praznoverja puka.

Nek se više sile za njih ipak brinu, za smrt njihovu, život i sudbinu, nek bude kako svima biti mora.

Kao za pobožne neka i za njih čine sve što su u stanju nebeske visine učiniti za ljudskog slaba stvora.

GEOGRAFSKI ZAPIS

Sto pet kilometara do grada i mosta i posle toga, od mosta do grada, dvanaest do dedovskih vinograda od kojih samo zaprtena zemlja osta.

Zatim se mora silaziti podosta do izvora na kome su od vajkada pastiri napijali seoska stada - sve je to vrlo prosto.

Na brdu velikom oko stotinak kvadrata stoji kuća naših dedova i ujaka s prozorima punim reza i šipaka.
A tamo ka istoku kraj sunčevih vrata, u zakutku starog seoskog zabrana niče moja prva tuga rimovana.

MAJČINA TUŽBALICA

Ti što bi, kad umrem, umesto mene na zemlji bila;

hodila, smejala se, Sunce pila mesto mene;

ti što bi trebalo život moj da produžiš;

što bi jednom, umesto mene, za sreću znala

i mlada se radovala novom danu,

kuda si pre mene na onu stranu pohitala?

Kuda ćeš ti koju sam na svet sama pozvala?

Ko sme da uzme srce kome sam ja život dala?

Na umorne moje grudi kao rosa ti si pala.

Hrapavi svoj sam dlan na tvom temenu odmarala.

Drhtavim srcem postelju tebi ja sam sterala.

I kasno u noć za tebe maleno rublje šila.

Oko tebe sam ruke svoje i život svila.

Pod teret uvek svoja pleća poturala

i grudi svoje, da tebi truda bude manje.

Svoje sam srce pružala ispred tvoga jada.

Sreća da se je krasti mogla, za tebe bih krala;
Da život se grabi, iz zverskih usta bih jurišala.

Nedra su moja nekad ti bila utočište;

otkud si išla, uvek si znala mene da išteš;

na uzdah moj uvek si tugom ti se odazvala,

a glas moj detinjm dočekala smehom svojim,

ma kako daleko bila, moje si reči čula.

Sad kamen na moj bol se odziva,
a ti ćutiš;

tepam ti milošte iz detinjstva, ne odgovaraš.

U mojim rukama, a tako daleko već si sada;

visina što se nada mnom diže
tebi je bliže,

bliže ti daleke zvezde u noći od moga bola,

bliža od mojih suza sada rosa što pada.

Nikad te više videti ni čuti neću moći.

Mrtva sad bez tebe hodim ja po svetu,

u gomili ljudi bez tebe ja sam uvek sama.

U grudima mi mesto srca jama zjapi;

oči imam, a njima ne gledam, bez tebe slepa.

Zauvek na život i zenice mi mrak je pao,

mrak smrti sve je meni sada progutao.

KIŠA

Ti kišu voliš, evo kiša pada. Ne čini li ti se, blage uspavanke, što bi ih s najdražih usta htio čuti, glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš po svoj vasioni da su razasuti?

Ne čini li ti se da najslađi snovi u suze teku pretvoreni mnoge? Ne čini li ti se, negde kao plima nečija nežnost prema tebi raste, i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne čini li ti se, neko tiho zove: dođi k meni, dođi,dođi.

Ne čini li ti se da govore kapi, da odjekuju svi prostori suri: požuri k meni, požuri, požuri. Ne čini li ti se, bezbroj nekih grla nečijim mekim glasom umiljatim da ti govori: patim, patim, patim.

Ne čini li ti se, pljusak milovanja o kom se u najtišim časovima sanja da lije sa svih grana i oluka, buja po gradskim pločnicima golim, i da glas neki toploga prizvuka šumori odasvud: volim, volim, volim.

Ne čini li ti se, u naletu jačem neko, ko dugo je suze uzdržavao, da sad ih lije i bolje mu biva? Ne čini li ti se, odasvud se sliva, odasvud roni: plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema, lepota neka kako sviće svuda o kojoj si sanjao od postanja? Ne čini li ti se da govore kapi, da čujes iz njih topla obećanja:
dogodiće se čuda, čuda, čuda.

TAJNA

Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put, uzela sam te na svoje srce i zagrlila kao što se san grli. Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim.

SEĆANJE

Bili su blagosloveni svi časovi što smo ih zajedno proveli, svi zajednički zalogaji; kroz mnoge mutne dane i jeseni ono proleće još sjaji.

Blagosloven bio je svaki pogled kojim si me ikada obdario i svaki topli izraz tvoga lica, i roj svih onih prolaznih sitnica milošte punih.

Nijednoj livadi nije toplota sunca bila toliko slatka koliko meni tada tvoja ljubav. I dan i noć i nedelja činila mi se kratka kad sam s tobom.

Bila mi je uža te uvek topla duša kao zemlja tek uzorana. Čini mi se da sam u ono doba bila lepa i srećna svakog dana.
Bilo je sve kao u snu devojaka.

Čini mi se da si se na mene uvek osmehivao, da nijedan dan s tobom nije ružan ni prazan bivao; da su neprimetno tekli časovi i kad se radi i kad se odmara. Prepun i sladak bio mi je život tada kao plod nara.

Bilo je sve kao u snu devojaka. Kud god smo zajedno išli, zemlja nam je cvetala i rudila. I da se još jednom rodim, opet bih one dane zažudila.

VERNOST

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš. Ničije oči ne smeju na njega pasti, ničije oči do tvog povratka. Niko sem tebe osetiti ne sme kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči, čuvam ih za tebe kad se vratiš, neka budu pune kao jutarnji zdenci, kad priđeš u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme, niko od ljudi njime tople zvuke pre tvog povratka nikad čuti ne sme. Zapevaću ih tek kad izdaleka spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri, čuvam srce do tvog povratka. Sva patnja, ma kako duga bila, tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje, biće dug beskrajno. Uzeću te u suton na svoje grudi i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvećem uvek ja požurih. O, biće opet hiljadu dana sreće posle hiljadu suznih i tmurnih.

VREME

Sve kraj nas:
i oni zraci što mekotu oblaka zlate, i misao moja sumorna,
i lutanja tvog pogleda umorna, odnosi sobom moje sate.

A podmuklo vreme čini se da stoji, zarobljeno u svetlosti dugu ili u drhtanje magli: kao da talasa u krugu; a ono unepovrat nagli.

Kroz radosti što obale života zlate, kroz sumorne reči ove, kroz ćutanje, kroz smeh, i suze, i snove otiće i odnosi mrtve sate kao voda lišće suvo.

A perfidno je i pretvara se kao da nepomično nad zemljom sanja mirisno u kruni cveta, razgovorno u spletu granja, isto koje i davno svenulih leta.

Međutim otiće u vodi sto talasa, odleće u tica letu, odlepršava u šušnju granja, sahne s mirisom u cvetu.

I nikad ne možemo uhvatiti skute nijednom našem času, ma koliko da nam ruke porastu: oni će odleteti iznad nas na kakvom oblaku mekom, prominuti uz zvezdu, uz lastu.

Pa će bolovi i radosti znate, misao takva sumorna i pogled oka tvog umorna odneti moje poslednje sate.

A sve će biti kako je i bilo, i podmuklo vreme činiće se da stoji.

SPOMEN NA USTANAK

Srbija je velika tajna: ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa, ne zna grm šta susedni grm sanja niti ptica šta se događa između granja.

Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja, niti kukuruza struk sluti šta se u susednoj njivi sprema. Svakoga časa sve se menja, nijednog kuta ni lista nema da nije tajna.

Ko zna šta krije u sebi i ta nevina rosa sjajna: ti seljački poslovni krici što se s brda na brdo čuju zaveru možda kuju.

Ko će u toj zemlji kada znati šta i devojka mlada u nedrima netaknutim nosi; kakvu tešku tajnu u rukama svojim drži dete; i starica pogrbljena svaka do kakve se uputila mete.

U toj zemlji i vetri, i mirisi, potoci i reke, i crkvena zvona potajno pronose vesti,

na prvom zavijutku, gde suma počinje ona, ko zna šta možeš sresti.

U toj zemlji ni zečjoj stopi neprijatelj verovati ne sme, ni tragu konjskih kopita. Dogovori su možda tajni i žetelačke pesme
i udari šumskih sekira i uspavanka uz kolevku skrita.

PATRIOTSKI RAZGOVOR SA SRBIMA

Srbi, budimo prvi u praštanju. Isto toliko leži veličine u reči oproštajnoj što zazvoni na usnama junaka, koliko ma u kojoj borbi sjajnoj, ma u kojoj od bitaka gde se junački gine.

Tukli ste se kao junaci stari, među prvima ste bili u boju. U ognjevit kremen se stisla vaša duša meka. Moj narode, u miru ti osvetu preko kolena prebi, seti se šta su od pamtiveka sestra i majka govorile tebi.

Ti prvi učini da se kaže da je život sad postao ljudski. Prvi pomozi da se zatvore vrata tamnica i kazamata, da savesti ljudima budu jedine straže.

Ne govorim vam ovako kao pesnik ili žena, kao Srbin s vama razgovaram.

Mi bili smo uvek knjiga otvorena, ni za koga nismo imali misli skrite. Ko pušku nevernu posle boja vi zlopamćenje preko kolena prebite vi mržnju u srca ne zakopavajte kao u doba ropstva oružje ispod pragova.
Učinili ste junaštvom da dušman klekne. Srbi, pomozimo da se sada rekne da u svetu još ima ljudi ljudskoga kova.

NIKOLI TESLI

Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina, rođače Peruna i gromovnik Ilije, koji si išao od ljudskog nesna do nesna, svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna, dok se ne zabeleži tek rođena pesma, kako je moguće da i tebe tama skrije!

Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona, koji si osvetljavao po bespuću lađe, punio bljeskom koncertne dvorane, gnjurao ruke u matice ozona, morala sudbina drugih ljudi da snađe!

Ti koji si u svakome kraj nas plamu, svakoj žarulji, munje obasjanju, zar nisi mogao pomrčini uteći? Zar i ti,koji si oko nas razgorio tamu, morade u nju leći?

Zašto te ne sahranismo u sante polarne, gde su noći svetle i bele, pa bi,kad ti zrak mesečine i sunca biljurni kovčeg darne, munje se oko njega razletele!

Pa bi i mrtav ležao u sjaju, povezan s nama u svakome časku, i prateći svetlosne oluje i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju i mesečevom za gore zalasku!

BAJKA O ŽENINOM SRCU

Imala je žena tri srca, sva tri joj čovek uništio. Prvo je mlado bilo, nežno kao voćka rana, uzabrao ga je čovek brzo, bez peteljaka, kao što trešnje beru
iz gradova trgovci.

Drugo je teško bilo kao plodovi leta, omlatio ga je čovek kao što dunje mlate prekupci pekmezari.

Treće je tvrdo bilo, sa jezgom punom ulja, razmrskao ga je čovek kao što čobani čine s orasima koje kradu.

Ali žena je voćka što u proleće svako po novo srce rodi i čovek omađijan u rod taj čudan gleda kao u priviđenje.

U ZIMSKI DAN

Celoga je dana sneg lagano pado kao s voćki cvet. O, kako večeras, o, kako bih rado odletela nekud daleko u svet, nekuda daleko kroz cvetove snežne kao leptir lak, i nekom htela reći reči nežne, tople, lepe, nove, kakve ne zna svak. I sutona celog sneg je tiho pado umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado; ali njega nema.Put je davno pust. Samo s bledog neba beloj zemlji sleće snežni pram po pram. O, kako je bolno pred noć kada cveće pahuljica veje, a ti sediš sam.

NEŠTO SLIČNO PRIČI

Bio je to čas kao u životu pepeljuga.
Sedela sam sama kraj ognjišta.
O usamljenosti ovoj ni duša najboljeg druga nije slutila ništa.

Pepelom bila mi je posuta ruka, srce, pramenovi kose, od čela pa sve do skuta ništa svetlo na meni nije videlo se.

A ti kao vetar utom jurio si i slučajno oduvao mi sa ruke pepela puhore sive,
pa opazio zadivljen nekakvu vatru, ugledao ruke kao oganj žive, ruke što bi mogle da spale i satru.

I tada radosno oko mene krilima razmaha ispod puhora razvi kose pramenje, i zavihori laka kao bezbroj vetrovitih ogranaka, i buknu kao plamenje.

Sve više začuđen, kao nad rudu zlata užurbano se ti tada nad srce moje naže i oslušnu ispod pepela siva, pa odškrinu na njemu vrata da saznaš šta se u dubini zbiva.

I ko zna šta si našao tamo, kakva si činio ta se nenadna otkrića, tek ja te čuh gde iz dubine bića uzdahnu, i dubokom večnom srećom zasmeja se.

UPOZORENJE

Zemlja ničija puna je straha i plača, otrovnih vrela puna, puna vrtača koje silaze do pakla. U njoj su pevice slomljena kljuna i srnama su zamućene zene, ljudi žive srca već iščupana, tu ne zarasta nijedna od rana, tu već s proleća slana opari trave, ni posle kiše tu nema otave.

Oko ponoći kada svi već pospe, zemlji se ničijoj privrzaju demoni, strahom, sumnjama, misli ljudi truju, u srce im se duboko uvlače, ubacuju u njega kajanja guju, nedolične misli ubacaju. Još za života ljude u pakao odvode demoni.

ODAZVALE SU SE SAMO PTICE

Na sav glas sam upomoć zvala, odazvale su se samo ptice i pojurile mi s grana i s oblaka.

Možda su mislile da sam gugutka prolećem rastužena, možda im je moj krik ličio na pisak laste,
na uzbunu zeba, možda su mislile da sam pevačica u jastrebovoj kandži.

Odazvale su se jedino ptice; usplahireno kao u gnezdo upaljeno uletale su u moja nedra. Možda su mislile da mi je srce požarom obuzet poletarac.

JUTARNJA PESMA

Južnjak mi pravo sa oblaka jahte u sobu banu preko dimnjaka, nebodera i betona, dotače u meni ožiljke i rane, podiže ploče teže i od tona, odnese niz polje plahte, pokrivače.

Obuze me strava ni slutila nisam šta u meni spava, kakvi će leptiri izići iz čaura, šta počiva ispod ploča zaborava, ni koje će prozore otvoriti bura, ni koliko potajnih odaja; ni slutila nisam kakav je kalauz miris sa oblaka i iznenadni jutarnji okean sjaja.

STAZE NIČU I ZATIRU SE

Između dva prijatelja
Kao između dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka, Od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka, Nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.

GRADSKI LJUBAVNICI

Stalo je dvoje ljubavnika željno zelenila kraj gvozdenih oko vrta ograda, gleda, po busenju niče trava mlada, kuća se u procvetalo granje skrila.

Pluća punih prašine iz akata i pomrčine memljivih hodnika, željno zelenila dvoje ljubavnika tudeg vrta je odškrinulo vrata.

Udisalo je dah zemlje i smole žudno kao prosjaci miris jela i oči svikle na hartije i zidove gole milovale su voćki drveta bela.

Progovori devojka, mirisom opijena: "Volela bih da mi kraj zagrljaja miriše trava i niču klice iz toplog semenja; volela bih da kuća gde decu rodim do kraja života posle se ne menja;

da imadnemo svoje ognjište i vrt mali i da nas sunce dok se ljubimo gleda, na našem krovu da se rađa i seda; umorne da nas miris zemlje gali."
I reče mladić, obgrlivši je oko ramena: "Tvoja je ucvetala višnja i smreka, tvoja je zemlja puna semena, i trava meka.

Tvoja je svaka stabljika malena; otkako te znam, sve bilje u svetu za tebe sam, čini mi se, ja sadio; tvoja je svaka kuća u zelenilu skrivena; otkad te znam, čini mi se, sve sam ih ja za tebe gradio.

Pa kraj svih baštenskih zastajući vrata žudno udisahu slast osunčanog zraka dvoje ljubavnika željno proletnjeg zlata, i nestade ih u senkama tuđih vrtova i voćnjaka.

UCVETALE MISLI

Nisam znala do današnjeg dana da i misli postati mogu cvetali voćnjaci.

U mozgu mi je cela trešnje grana puna polenova zlata, vijuzi svakoj sa vrška i račava izbijaju cvasti.
Možeš li jutros biti pčela plava, možeš li biti koji od insekata što cvetovima javlja začeće.

Možeš li jutros rečcu ne izreći koju katkad kaza, što slama granu spremnu da procveta i nabujale sokove preseca?

Možeš li u moje ne banuti misli sa surovošću iznenadna mraza?

PRAUZROK

Jednom, možda u detinjstvu, neko mi je čitao nešto ili pričao u suton, a mogla sam biti i mlađa, možda tek začeta; ali sad ta uspomena mutna mislima mojim luta, kao reč nerazgovetna, kao bezuzročna seta ili pramen sjaja ili melodija koja me se takla, ali ne pamtim kakva.
I sve sad što mi se u mislima rađa možda je nesvesna krađa te nerazgovetne lepote koju mi zaborav krije, tog nagoveštaja blaga za kojim tragam.

MOGILE VREMENA

Ne moramo umreti da se rastanemo. Vreme kao zemlja rastavi i otuđi.
Ne mora nas zemlja progutati, kao živi pesak vreme nas uguši. Dani svojim krilima labuđim, noći svojim olujama tamnim naveju humke na duši.

Ne mora nas zemlja zasuti. Zasipaju nas usevi vremena i bestelesna težina njina. Već posle tisuću, ili sto, ili pedeset noći i jutara ponešto u nama zanemi, svisne, slomi se, skameni, ponešto se ugasi i sruši, utone u mrak, u nesvest,
i pre smrti polako tonemo u vremena treset.

SUDBINA

Sudbina je kada Sunce čim zađe opet se istim putem vrati. Sudbina kada na tek zalečene rane padne vruć pepeo ili ljuta slana. Sudbina je kad čije leto pozastane i pričeka da ga stigne nečije proleće. Sudbina je kada ste se životom kleli da nećete nešto počiniti, i počinite.
Sudbina kada cela života ne sanjate i najednom vas snađu snovi. Sudbina kada ljubav naglo digne s nečijeg srca nadgrobnu ploču.